Slavoljub Slava Ković – Narodni heroj iz Bogatica (Srbija)

 

Slavoljubu Slavi Koviću nije bilo suđeno da okusi život u svoj njegovoj lepoti. Rođen u teškom siromaštvu, bačen je u ratni vihor baš kad je krenuo da gradi budućnost. Prišao je partizanima, ali je nakon sloma Užičke republike pao u ruke Nemcima.

Slavoljub Slava Ković
Slavoljub Slava Ković

17-godišnji Slavoljub Slava Ković, mladi partizan kojem su ljotićevci nožem urezali zvjezdu petokraku na čelo jer je trpeo mučenje a da nije odao nijedno ime. Streljan je januara 1942. godine.

Slavoljub Ković je rođen u Bogatiću 21. avgusta 1924. godine, u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, u siromašnoj porodici koja je dodatno propala ranom smrću oca, kada je Slava, kako su mu tepali, imao svega tri godine. Oca, dakle, nije ni upoznao.

Živjelo se izrazito teško, država bez socijalnih službi nije vodila računa o svojoj deci i omladini, a država koja o njima ne vodi računa — propada. U školu je tako krenuo sa dvije godine zakašnjenja, a pred Aprilski rat (i onu pomenutu propast države) počeo je da izučava krojački zanat, nadajući se da će mu to obezbediti kakvo-takvo uhlebljenje.

Nije mu takva sudbina bila. Kada je 7. jula izbio ustanak u Srbiji, prišao je partizanima. Isprva je bio kurir i stražar da bi potom počeo da pravi bombe, da popravlja naoružanje i da šije odela starijim borcima. Sve to pri seoskoj četi Mačvanskog partizanskog odreda, u kojoj je proveo svoj jedini ratni period.

Živorad Berić, prvoborac iz Loznice, decenijama kasnije prisećao se Slavinog pristupanja partizanima.

— Žiko, evo, došao sam i ja. Hoću da idem u partizane da se borim. Pušku nemam, oteću je od Nemaca, ali sam evo doneo ovu moju “mašinku” (šivaću mašinu; prim. nov), trebaće mi da nešto drugovima sašijem i okrpim — rekao je Slava tada.

Nakon sloma Užičke republike, usled uspeha Prve neprijateljske ofanzive, dopao je zarobljeništva decembra 1941. godine. Nemci su ga bili zarobili na Ceru, u selu Milini, a potom ga odveli u logor Zabran kod Šapca. Majka Milica i sestra Olga su za to doznale, pokušale da ga izvuku za novac preko jednog folksdojčera koji se time bavio, ali im je on rekao da ništa za njega ne može da uradi jer je Slava bio prkosan prema islednicima, jer ih je stalno psovao, rugao im se, pa je bio određen za streljanje.

A šta se u stvari dešavalo u Zabranu? Pa, Slava je pisao svoju vlastitu slavnu istoriju kojom se upisao u istoriju našeg naroda. Strahovito su ga mučili, i to ne Nemci, već Srbi, nedićevci i posebno ljotićevci, oni iz 9. dobrovoljačkog odreda, saradnici okupatora koje bi danas neki da rehabilituju.

Slavoljub Slava Ković je trpio i ponosito vikao da se borio protiv Nemaca. Takođe je, po rečima onog folksdojčera, vikao: “Tucite, ubijte, pobeda je naša!”. Iako sitan i slab, herojski se držao i nije odao nijedno jedino partizansko ime premda ih je znao mnogo. Ljotićevci su mu zato nožem u čelo urezali zvezdu, krvavu zvezdu petokraku za nedužnog Slavoljuba.

Slavoljub Slava Ković streljan je 10. januara 1942. godine, nekih osam meseci pre nego što će postati punoljetan. Pored njegovog imena islednik je zapisao: “Priznao je samo da je učestvovao u borbama protiv Nemaca. Neće da kaže ko mu je dao pušku i municiju. Ništa više neće da prizna. Partija prva”. Ovo poslednje znači: 17-godišnji Slavoljub Slava Ković, mladi partizan kojem su ljotićevci nožem urezali zvjezdu petokraku na čelo jer je trpeo mučenje a da nije odao nijedno ime. Streljan je januara 1942. godine.

Njegova je priča nakon rata zaboravljena u moru sličnih priča, ali je fotografija koju vidite otkrivena u arhivi logora Zabran. Odmah je počela da privlači golemu pažnju javnosti, ali se nije znalo ko je dečak na njoj. Konačno, krajem sedamdesetih godina, otkriven je njegov identitet.

Tada se pojavio predlog da se Slava proglasi za narodnog heroja, a u Jabuci kod Prijepolja, u okviru Memorijalnog kompleksa “Boško Buha” (njih su dvojica bili saborci u Mačvanskom odredu), podignuta mu je spomen-bista (rad vajarke Drinke Radovanović). Ljubivoje Ršumović napisao mu je pjesmu “Poema o ćutanju”.

Njegovo ime danas u Bogatiću nose jedna ulica i vrtić ispred kojeg je još jedna njegova spomen-bista. Da se vrtić nazove po njemu ima smisla, jer je po svjedočenju njegovih školskih drugova bio dobar, skroman, druželjubiv dečak koji je, iako bjedan, sa drugarima djelio poslednji zalogaj. Šta još reći, osim možda ovoga: Slava Slavi!