U ODBRANI RANЈENIKA

U borbama za odbranu ranjenika zadnjih deset dana februara 1943. godine, tukle su se neprekidno jedinice 1. proleterske brigade oko Konjica, na Ivan-sedlu i drugim okolnim mestima. Prvih dana marta trebalo je usiljenim maršom, po velikom snegu, preći preko planina i zauzeti položaj između Bugojna i Gornjeg Vakufa. Bili smo iscrpeni dugim borbama, ali smo uspešno izvršili ovaj zadatak, koji je — kako nam je rečeno — postavio vrhovni komandant drug Tito.

Nalazimo se na položajima između Bugojna i Gornjeg Vakufa. Moramo zadržati Nemce dok ne stigne glavnina 3. bataljona. Sa nama je vod pratećeg oružja: teški mitraljezi i bacač mina. Danas je 4. mart.

Ispred nas, u dolini kojom krivuda put, vidimo kolonu Nemaca. Kreću se ka nama. U isti mah artiljerija počinje da tuče naše položaje. Ubrzo se pojavljuju dva meseršmita: lete vrlo nisko, bacaju bombe i tuku iz mitraljeza.

Oko 8 časova i 30 minuta začu se nemačka komanda “forverc”. Spremni smo. Ležimo pripijeni uz zemlju i ne mrdamo iako nas tuče artiljerija.

— Pripremite bombe, drugovi! Mitraljesci, budite spremni! — naređuje komandir Moma Joksović.

Na njegovu komandu eksplodirale su prve ručne bombe. Nemci su se pojavili na vrhu kose, ali ih je juriš Omladinske čete naterao da se povuku. Ponovo se pojavljuju avioni, ovoga puta čitava eskadrila. Tuku nas topovi sa ceste. Kada se vatra stišala, Nemci ponovo izlaze na kosu. Omladinci ih opet dočekuju bombama i rafalima. Kosa je bez zaklona, čista kao dlan. Okršaj je žestok. Bolničarke trče, ukazuju hitnu pomoć prvim ranjenicima. Njih ima sve više. Čuje se zapomaganje Svete Papkovića; ranjen je u stomak i jauče. Smrtno je pogođen i komandir Moma Joksović. Nisam uepeo ni šinjel da mu raskopčam, da vidim gde je rana, a on je već bio mrtav. Udario ga metak u levo rame i pokidao mu krvne sudove, tako da je odmah izdahnuo. Ovo je drugi komandir koji nam gine u kratkom roku od četiri meseca.

Politički rukovodioci Prvog bataljona (na slici dole) Marko Vuletić, Drago Nikolić, Krsto Bajić, Božo Orlandić, Tomaš Stevović, Salih Osmanbegović i Blažo Popivoda, u Bosni leta 1943. godine.
Politički rukovodioci Prvog bataljona (na slici dole) Marko Vuletić, Drago Nikolić, Krsto Bajić, Božo Orlandić, Tomaš Stevović, Salih Osmanbegović i Blažo Popivoda, u Bosni leta 1943. godine.

Desetar Lojo sa svojom desetinom prebacio se niz kosu i potkačio Nemce bombama. Naša mitraljeska vatra je bezuspešna jer su Nemci u mrtvom uglu, pa ih efikasno možemo tući samo ručnim bombama. Naš položaj je nepovoljniji; ko god se pomoli, odmah je izložen ubitačnoj vatri. Uskoro su odjeknule eksplozije bombi na našem levom krilu. To je Krstov vod u akciji. Nemci baš tamo pokušavaju da izvrše prodor. Odbijeni su, ali je ranjen vodnik Krsto Mandić. Zahvatio ga je snajperista i sa dva dum-dum metka napravio mu čitav prozor na grudima. Rana je smrtonosna.

Prilazim Krstu. On se drži hrabro; samo škrguće zubima. Bolničarka je uznemirena, šapuće mi tiho da on ne čuje:

— Rana je toliko velika da je ne može zavoj s gazom pokriti. Pokušala sam sa dva, pa opet je malo. Mnogo krvari.

Pipam mu puls i ruku — hladan je kao led. Iz rane na grudima pljuska krv, kao da je čovek šakom izbacuje. Krv se odmah zgrušava, jer je veoma hladno. Do nas dopiru jauci Papkovića.

Krsto mu kaže:

— Stegni zube, šta si se raznežio, rane se moraju junački podnositi.

Izlazim na položaj i gledam šta je s Lojovom desetinom. U tom trenutku se prebacivala desno preko kose. Tada je počela unakrsna vatra iz šaraca. Ne mogu ni napred, ni nazad. Rašid Hadžimeštić kleknuo na oba kolena i naslonio se na pušku, a mitraljez ga tuče. Rafal ga je pogodio posred pojasa, tako da su mu svi meci u fišeklijama eksplodirali. Na leđima mu je opasač presečen istim rafalom. Ostao je bez ijednog metka. Dozivam ga, ali on ne čuje. Hteo bih da mu kažem da se čitava Lojova desetina vrati, ali moj glas nadjačava vatra. Lojo i ostali nestadoše sa vidika, kada poče da puca mitraljez. Laknu mi. Živi su čim mitraljez dejstvuje. Navikli smo na njegovo kratko pucanje. Sve po dva-tri metka.

Vraćam se da vidim šta je s ranjenicima, Krstom Mandićem i ostalima, da li su još u životu.

Krsto se očajnički borio sa životom. Bled je kao krpa.

— Krsto, Krsto, kako je?

On otvara mutne oči i poznaje me više po glasu nego što me vidi. Pruža mi ruku. Hvatam je i on me pita:

— Jeste li odbili Nemce? Ima li dosta ranjenih? Što Papković ne ćuti? Neđo, molim te, kada dođe oslobođenje i vratiš se kući, pozdravi moje roditelje, Rista i Ristu. Ako preživiš, reci im da sam poginuo za slobodu sviju nas. Neka me ne žale. Imaju još dece. Valjda će im neko preživeti …

Pokušavam da ga prekinem, da mu nešto odgovorim, ali on nastavlja sve slabijim glasom da ga jedva čujem i razumem. Ubrzo je izdahnuo.

Odbili smo još nekoliko nemačkih juriša. Milan Pičurić, vodnik pratećeg voda, maše mi rukom, jer ga ne čujem od silne detonacije granata, i jedva razabiram da treba da odem do njega. I kod njega su ranjena dva-tri druga.

Mali Šuca je ranjen u glavu. Otkinuo mu metak parče kosti iznad desnog uha, tako da mu se vidi mozak. Sav je u krvi, ali ne pušta tešku bredu iz ruku, nego tuče po Nemcima. Iza Šuce stoji konj Cvetko. Nije vezan. Ne treba ga ni vezati ni voditi. Čim natovare bredu na njega, on sam trči za Šucom.

Pomoć nam je stigla u pravi čas. Borci zauzimaju položaje levo i desno, smenjujući naše borce. Objašnjavam komandantu bataljona, Momi Stanojloviću, situaciju i upozoravam ga da drugovi ne istrčavaju jer zaklona nema, a neprijateljevi snajperisti sa dobrih pozicija tuku veoma precizno. Navodim mu imena ranjenih: Momo, Krsto, Papković, Rašid, Kelava i Toni.

Povukli smo se malo iza kose, da se odmorimo. Tu je određena grupa omladinaca koji će sahraniti Momu i Krsta.

S poginulim drugovima oprostili su se komesar čete Dimitrije Janković Cici i Nedeljko Milić Đipa, zamenik komandira čete.

Ovo su bili najveći gubici koje je Omladinska četa pretrpela u jednoj akciji.

Ostavismo dve sveže humke i krenusmo dalje. Papković se strahovito mučio. Nekoliko puta je molio drugove da mu skrate muke. Kada je uvideo da to nećemo da učinimo, tražio je oružje da to sam učini. Izdahnuo je iste noći na nosilima.

Nedeljko M. MILIĆ

Sjecanje

Prva proleterska brigada