Home VLADIMIR DEDIJER - Dnevnik 1941 - 1945 Vladimir Dedijer KRAJINA KRVAVA HALJINA III – Ratni dnevnik I/XIII – 1941-1944

Vladimir Dedijer KRAJINA KRVAVA HALJINA III – Ratni dnevnik I/XIII – 1941-1944

227
Vladimir Dedijer Krajina.krvava haljina III
Vladimir Dedijer Krajina.krvava haljina III

Vladimir Dedijer KRAJINA KRVAVA HALJINA III

Ratni dnevnik I/XIII – 1941-1944

SREDA, 23 SEPTEMBAR

Devedeset drugi dan. — Sinoć smo dugo sedeli kraj vatre i pevali. U našem šatoru spava stari Mahin, pop Vlado Zečević, Zoran i ja;

Do mene Vlatko Velebit, a zatim Arso i Senka. Prekoputa našeg šatora su Simo Milošević i njegova Olga. Ispod drugog drveta Paja i Branka Savić podigli svoje šatore. Smejali smo se večeras. Doktor Simo bio dežuran za skupljanje drva za vatru. Potegao je balvan, stavio ga na rame, zamislio se pa prošao pored vatre i otišao u šumu.

Vladimir Dedijer Krajina.krvava haljina III
Vladimir Dedijer Krajina.krvava haljina III

Tek se trgnuo kad je Olga viknula za njim: »Simo, Simo, pravi si profesor!«

Noćas je besnela prava oluja. Gromovi su tukli po ovoj planini da je sve pucalo. Posle je udario pravi potop. Svi su šatori prokisli, osim našeg. Kiša je i ujutru nastavila. Opet slasti šumskog života. Pre podne nam je došao Stari i doneo nam vesti, pa smo zaboravili na
kišu. Sada imamo 22 brigade. Hej, Petre Karađorđeviću, jadna li ti majka. Više nećeš sedeti u ovoj našoj zemlji, makar te pomagalo 20 divizija Italijana i Nemaca.

Bevc se javio iz Slovenije posle više od mesec dana. Oni su imali da izdrže jaku ofanzivu. Napadalo je šest italijanskih divizija.

»Izgubili smo svu slobodnu teritoriju, ali smo sačuvali živu snagu i oružje!«

Bevc se koristio iskustvom kod Užica. Zaista je veličanstveno kako su Slovenci uspeli da održe tako dugo slobodnu teritoriju — puna tri meseca.

Danas londonski radio javlja da su neka tri biskupa »protestvovala« protiv terora italijanskih fašista u Sloveniji i tražili da se uspostavi civilna vlast. Ovo miriše na neku Nedićevu Srbiju, Pavelićevu Hrvatsku. Samo mi se čini da se ovo neće moći ostvariti u Sloveniji.

ČETVRTAK, 24 SEPTEMBAR

Devedeset treći dan. — Iz ove šume gde vlaga ubija, pošli smo, Zoran i ja, neočekivano, za Jajce. Krenuli smo motociklom oko četiri i po. Nešto pre sedam bili smo na večeri kod Jurice i Milentija u štabu Četvrte brigade, a pola sata kasnije već na putu za Jajce. Mesec
kao tepsija si ja nad dolinom Plive. U Jezeru, nekad lepom letovalištu, nijedna kuća čitava.

To je popalio Šolaja. Tu zatičemo doktora Dejana Popovića kako čeka zajedno s bolničarima. Polazimo s njim pešice uzbrdo do Operativnog štaba. Već je devet sati. Ne znamo put pa ga pronalazimo po otiscima konjskih kopita.

Na kraju sela stigosmo Kostu Nađa. Još pola sata grabili smo uzbrdo dok ne izbismo na greben brda Mileta. To je jedna od najviših kota oko Jajca. Od grada smo se nalazili neka četiri kilometra u vazdušnoj liniji. Prvo ustaško uporište bilo je od nas na 500 metara, dole kod Kanala.

Deset sati je prošlo. Smestili smo se odmah iza grebena da nam ni artilerija ne može ništa — u nisko žbunje. Košta mi objašnjava plan napada.

Prema poslednjim podacima neprijatelj raspolaže sa 1.200 ljudi, a ne sa 1.600 kako se prvo mislilo, — od toga je 6 satnija ustaša. Te nam podatke šalje naša organizacija iz Jajca. Nedavno su naši drugovi ispisali noću po gradu parole:

»Živeo Tito!«, »živeo Košta!«

Naše snage su ovako raspoređene: između Vrbasa i Plive nalaze se Prva i Druga krajiška brigada. One imaju zadatak da osvoje bunkere i klinovima da se probiju u grad. Njima je pridodat jedan deo snaga Trećeg krajiškog odreda. S one strane Plive, Druga proleterska i bataljon »Pelagić« zajednički udaraju. Proleteri prvo idu na ćusiju, pa se posle spuštaju u grad u pravcu fabrike hlora i železničke stanice. Četvrta crnogorska brigada ide na prugu Jajce — Donji Vakuf, a jedan bataljon treba da postavi duboku zasedu u pravcu Travnika,
kako bi s te strane presekao put ustašama. Ako naše snage ne budu uspele da do zore zauzmu grad, naređeno im je da se ne povlače već da drže osvojene pozicije.

Zaseda na drumu B. Luka - Mrkonjić Grad, septembra 1942. Sleva: Aleksa Dejović.
Zaseda na drumu B. Luka – Mrkonjić Grad, septembra 1942. Sleva: Aleksa Dejović.

Napad treba da počne oko 11 noću. Imamo još pola sata. Ležim pored Koste i pričamo. Ovo je devetnaesti grad koji partizani osvajaju ove sezone u Krajini i jugozapadnoj Bosni:

Prijedor (20 naših mrtvih, 50 ranjenih, a 1.500 domobrana zarobljeno),

Krupa (1, 2, 400), Kozarac (—, —, 250), Ključ (14, 25, 250), Dobrljin (—, 2, 350), Glamoč (3,8, —), Mrkonjić (—, —, 250), Sanica (1, 5, 300), Petrovac, Drvar, Prozor, Livno, Duvno, Konjic, Gornji Vakuf.

Neuspele napade smo vršili na Sanski Most, Bosanski Novi, Dubicu, Donji Vakuf, na Bugojno dvaput i na Kupres pet puta.

U svima ovim napadima, priča Košta, mi smo bili slabiji u tehničkom pogledu, ali smo tukli neprijatelja našom daleko većom hrabrošću, iznenađenjem, brzom koncentracijom. Upadali smo u grad skoro bez pucnja i prodirali u klinovima, i tako iznenađivali neprijatelja, cepali mu snagu, onemogućavali mu vezu između pojedinih odeljenja.

U samom času napada, tj, kada bi nas neprijatelj već primetio, naše teško oružje tuklo bi pravo na grad — dva, tri metka i tako unosilo paniku. Svi naši napadi na ta jako utvrđena mesta vršeni su noću, jer se po mraku lakše može privući utvrđenjima, a i usled velike
nadmoćnosti neprijatelja u teškim oruđima.

— Nijedna vojska na svetu, veli Košta, ne može da vrši noću takve  napade kao partizani.

Kod nas je svaki borac potpuno svestan zašto se bori, jer komandir ne može noću da drži na uzdi svakog borca.

To su razlozi naših uspeha.

Prekinula nas je duga surla reflektora. To su ustaše s grada tražile partizane. Reflektor se odjednom upravio prema Vakufu, jer se kod Vijenca već čula borba Četvrte brigade s ustašama.

Najzad dođe i 11.00. Još ništa. Ali, puče jedan, pa drugi metak na Čusiji. Uskoro se čitav venac puščane vatre obvi oko vrha. Prolamao se i bacač. I dole, oko Jezera, kod Kanala, otpočela je borba. Jedan bataljon Druge proleterske imao je da likvidira branu za električnu
centralu. Tako bi ceo grad ostao u mraku i onemogućilo bi se neprijatelju da uspostavi struju u bodljikave žice.

Ustaške rakete šaraju nebom — crvene, pa posle — bele. Zakuvalo se oko grada. Sada je došao red na našu haubicu. Izbaci taj naš stari, slavni top dva metka, od kojih obično samo jedan eksplodira. Oteli smo ga od ustaša prošle godine. Zimus, kad su Italijani vršili ofanzivu, morali smo ga zakopati oko Oštrelja. Noću su krišom dolazili drugovi, otkopavali svoj top, podmazivali ga, pa opet zakopavali.

Oko ćusije sve je žešća borba. Najzad, 45 minuta posle početka napada, planuše kasarne na vrhu.

Košta je zadovoljan:

— Ovi Srbijanci su silni borci!

Krajiške brigade nešto su kasnije otpočele napad na svom pravcu. Ah j tamo se bitka razgorela. Mesec sija. Košta priča da ovo nije baš prvi napad na Jajce. Prošle godine je Šolaja udario s pet stotina boraca na grad, u kome je bilo 3.000 Nemaca, sem ustaša i domobrana.

Zauzeo je Ćusiju i fabriku karbida, ali se, naravno, morao povući. Priča Košta o Šolaji.

Došao kod njega italijanski doušnik i nudi mu milion lira da pređe na stranu Italijana. Šolaja izvadio pištolj i ubio ga na mestu. Pošten je bio taj skromni čovek. Njegov stric u toku borbe uzeo ustaškog konja i pošao s njim kući.

— Ostavi konja! — naređuje Šolaja.
— Živ se ne razdvajam od njega! — odgovara stric Šolaja vadi pištolj i ubija konja.

Krajišnici udaraju svom snagom. Oko Kanala se vodi jaka borba.

Ponoć je već prošla.

PRED KUĆOM NARODNOG HEROJA SOLAJE U DRUŠTVU NJEGOVE PORODICE: ALEKSANDAR RANKOVIC, dr IVAN RIBAR, ARSO JOVANOVIĆ, KOŠTA NAĐ, IVO-LOLA RIBAR i dr SIMA MILOSEVIC
PRED KUĆOM NARODNOG HEROJA SOLAJE U DRUŠTVU NJEGOVE PORODICE: ALEKSANDAR RANKOVIC, dr IVAN RIBAR, ARSO JOVANOVIĆ, KOŠTA NAĐ, IVO-LOLA RIBAR i dr SIMA MILOSEVIC

PETAK, 25 SEPTEMBAR

Devedeset četvrti dan. — Zaključalo je sa svih strana. Krajišnici su žestoko navalili. Prva vatra u predgrađu Jajca je planula. Uskoro za njom još tri. A elektrike su se gasile kako su naši prodirali. Ostale su samo četiri ulične svetiljke u gradu. Neprijateljske haubice uopšte
ne dejstvuju više, naši bacači učestali. Pitam Kostu da li je bilo teže ratovati u Španiji ili ovde i, evo, šta on kaže:

— Mi ovde ratujemo pod mnogo težim uslovima. španska vojska je bila bolje naoružana. Imala je više tehnike. Zatim, to je regulama vojska, sa arsenalima, organizovanom pozadinom. A od svega toga mi nemamo ništa, — naše je samo ono što nosi neprijateljska komora.

I moral naše vojske je bolji od španske. Retko koja vojska ima takvu upornost kao naša. Spanci nisu znali da izdrže u teškoj situaciji. Naši partizani su ravni borcima internacionalnih brigada.

Već je počelo da sviće. Dole u Kanalu, blizu nas, čula se još uvek paljba. Naši nisu odmah uspeli da zauzmu ovu važnu tačku. Rešismo da priđemo bliže i vidimo kako stoji situacija. Dok smo prelazili preko jedne požnjevene njive, rekoše nam kuriri da ih je tu malopre zasuo mitraljez iz Kanala. Smestili smo se u jednu jarugu, kad poče da bije naš protivtenkovski top. Gađao je Kanal (malu kućicu ‘i rovove oko nje). Ispalio je pet metaka.

Kroz dim smo gledali kućicu i na njoj motku sa zastavom koja se najzad prelomila. Ustaše
pobegoše odatle.

Gore, na grebenu, kod prvih kuća Jajca, zatekosmo štab Prve krajiške i protivtenkovski top. Tu stoji jedna grupa domobrana koje smo noćas zarobili. Sve ljudi iz ovih krajeva, skoro mobilisani. Jedan je iz Kupresa:

— Eto, obukao sam se u prošlu subotu i pravo ovamo… Prilikom poslednjeg napada na Kupres poginulo je 300 — 350 ustaša i 150 milicionara.

Milenko Kušić, sada komandant Prve krajiške, izlaže situaciju. Krajiške brigade su stupile u dejstvo nešto kasnije, jer vodiči nisu bili najbolji. Imale su pred sobom čitav niz bunkera koje su vrlo vešto zaobišle i napale neprijatelja s leđa. Svi ti bunkeri, tj. spoljna utvrđenja Jajca, u pravcu Carevog Polja, pala su bez jedne žrtve. Sada se Kušićeve snage nalaze na ivici grada – tvrđave. U naletu na Klimentu zauzeli su jedan protivkolski top. Ustaške haubice su na »ničijoj zemlji«. Mi smo s jedne, a ustaše s druge strane. I jedni i drugi pucaju, pa se topovima ne može prići. Kušić nije imao veze s Drugom brigadom.

Pošto je Kušić prišao još bliže, Operativni štab je ostao na njegovom mestu. Dolaze kuriri Druge proleterske. Naši su udarili na Ćusiju sa dva bataljona. Imali su dosta muke, jer je Ćusija imala i betonske bunkere. Prikrali su se polako i slušali razgovor domobrana (bilo ih je oko 140 na tom položaju). Domobranima je oko 10 uveče bilo naređeno da budu u pripravnosti. Naši slušali domobrane kako zcvaju, ali nisu napadali, jer su čekali 11 sati, da ne bi doveli u težak položaj naše drugove na drugim sektorima, koji su se primicali neprijateljskim bunkerima. Domobrani su čuli šuštanje i povikali:

— Evo ih, daj mitraljez!

Ali, bilo je kasno. Srbijanski bombaši već su otpočeli borbu. Ćusija je zauzeta za 45 minuta. Imali smo jednog mrtvog i dva ranjena.

Odmah zatim naši su se spustili ka fabrici hlora i u zoru je zauzeli.

Na vrh Ćusije našli su 150 teških bombi za bacač, koje su sve ispalili na centar grada. S Kanalom je bilo poteže. Naši su imali čistinu, tri reda žica i betonske bunkere zatvorene odozgo, pa se nisu bombe mogle koristiti. Tu je bio Treći bataljon. Četvrti je ostao na Ćusiji,
a Prvi u fabrici. Oko fabrike je bilo malo borbe. Naši su tukli, polazili su i ka mostu, ali nisu mogli da ga pređu zbog vatre iz tvrđave.

Četvrta brigada presekla je prugu Jajce — Vakuf na dužini od 3.000 metara, ali je kod Vijenca imala žestoku borbu: osam mrtvih.

Crnogorci su se peli uz samu stenu, a odozgo ih tukli ustaše i domobrani. Pošto Vijenac nisu mogli da zauzmu, nisu ni presekli put za Travnik.

S prvim izveštajem (da je zauzet čitav grad sem tri uporišta) otišao je Zoran natrag na Mliništa. Umalo što nije poginuo. Došla su dva seljaka i kažu da se neka vojska prikrada iza naših leđa kroz kukuruze. Rade Marijanac, komandant Trećeg krajiškog odreda, skoči
i bez puške pođe s jednim partizanom. Kad je primetio ustaše, naredio je partizanu da uzme zaklon, a on se vratio po pušku. Dotrčao je natrag i viknuo:

— Izlazite!

I ustaše iziđoše. Jedan nosi puškomitraljez, a dvojica puške. Sve to predadoše. Bili su na Kanalu. Sedamnaestorica se prebacila na ovu stranu Jezera. Počeli su da se provlače kroz kukuruze. Jedna grupa je otvorila vatru na naše ranjenike, a trojica su pošla u ovom pravcu.

Nađena su neka pisma u njihovim džepovima. Jedan od njih piše ocu da se javio u Pavelićeve »dragovoljce« za Rusiju, da se tamo jede beli hieb, da će on dobiti devet hiljada kuna pomoći.

Tu je kraj nas jedan vodnik iz Trećeg odreda. Kuća mu je na 500 metara. Nije u njoj bio već devet meseci. Kuća je pusta. Ustaše mu poklale pet duša.

Sunce je već prilično otskočilo. Ali magla iznad samog grada nije se dizala. Došao je i avion – izviđač, osmatra pa se vraća natrag. Ne zna kakva je situacija. Paljba je nekako malaksala. Košta priča:

— Obe strane su posustale. Važno je ko će preduzeti ofanzivu! Naši imaju naređenje da čvrsto drže osvojene pozicije i da borbu nastave u toku dana.

Rade se vraća s osmatračnice i veli da naše jedinice nisu povezane, da ne deluju jednovremeno. Sada je nastupio otsudni trenutak. Ustaše su prešle u kontraofanzivu u nameri da nas izbace iz svih zauzetih položaja. Pod zaštitom oklopnog automobila izbacili su Prvu i Drugu krajišku iz nekoliko zgrada. Prvo su se povukli borci Trećeg krajiškog odreda, ali u otsudnom trenutku, lepo smo videli, jedan komandant bataljona zaustavlja ih, svrstava i s njima udara u bok ustašama. Tako je protivnapad propao. Ustaše su takođe izvršile napad na fabriku i

Druga proleterska se morala povući. Ali je opet u jurišu povratila fabriku. Treći put je oklopni automobil pošao drumom, pored Jezera, pored nas. Protivtenkovski top ga je gađao i udario pored njega. Oklopni se zatim vratio u grad.

Skoro će podne. Grad se još drži. Avion doleće i baca četiri bombe prekoputa nas. Iz grada u Jajcu lete bele rakete.

Razgovaram s Kostom o vezama. To je naša najbolnija tačka. Prilikom napada na Prijedor Košta je bio povezan telefonom sa svim bataljonima.

Najzad stiže izveštaj od Druge proleterske. Ljuba Đurić se prilično nedrugarski izražava:

»Što dve brigade beže pred 200 ustaša«.

Opet avion dolazi. Kušić izveštava da se sprema u 6 sati na konačni juriš. Obavešten je o tome i Ljuba Đurić, komandant Druge brigade.

Međutim, Košta dogledom otkriva da ustaše beže preko Vrbasa, kroz park. Dole u gradu neprestano krklja. Naši sipaju bacačima. Situacija nejasna. Gore, kraj šume, lepo se vide dve postrojene kolone i jedan čovek na konju. Nije nam jasno da li to ustaše beže ili se koncentrišu za protivnapad. Obaveštavamo našu haubicu da otvori vatru u tu gomilu, ali ona je na čitav sat od nas. Veza!

Košta objašnjava da će te ustaše dočekati bataljon Crnogoraca. Prilično je pravilno postavio
što je ostavio ustašama izlaz — po rečima Fridriha Velikog, omiljeni Đidin citat, — jer bi se ti gadovi, opkoljeni sa svih strana, zverski borili. Samo da su Crnogorci bili tamo gde je po planu određeno — uspeh bi bio 100%).

Već se veče primicalo, a dole se odjednom začuli poklici:

»Rodi godino, rodila pšenica!« To su Pljevljani, Šolajini borci, to su Prva i Druga krajiška.

Avion je opet uzleteo, ali je samo izviđao. Jajce je bilo naše.

Pljevljani su prvi poleteli, a za njima i svi ostali. Najzad su pale i haubice. Oko njih se vodila žestoka borba. Ustaše su jurišale s bombama u rukama u nameri da topove oštete, ali su ih naši odbijali. Samo iz zgrade štaba Prve krajiške ispaljeno je na ustaše oko 500 metaka.

Borba je skoro zamrla. Samo se čuje poneki metak. Silazimo na drum, u kuću nekog odbeglog ustaše, gde nas stiže izveštaj od Kušića:

»Grad je zauzet«.

Sastanak u oslobođenom Jajcu, 28. septembar 1942 S lijeva: Kosta Nađ, Niko la Ljubičić, vrhovni komandant Tito, Davorjanka Paunović, Ivo Lola Ribar, Ivan Krajačić, komandant 2. operativne zone, Ivan Rukavina, komandant Nop odred Hrvatske.
Sastanak u oslobođenom Jajcu, 28. septembar 1942 S lijeva: Kosta Nađ, Nikola Ljubičić, vrhovni komandant Tito, Davorjanka Paunović, Ivo Lola Ribar, Ivan Krajačić, komandant 2. operativne zone, Ivan Rukavina, komandant Nop odred Hrvatske.

Krenuli smo po mraku, širokim drumom pored Jezera. Pravo je čudo kako je Jajce zauzeto. Kroz one klisure zaista samo partizani mogu da se probiju. A kad dođosmo do gradskih zidina, na kojima je pisalo V (Victoria — pobeda), još smo se više čudili kako su naši prodrli u grad.

U jednoj kafani sastali su se svi štabovi, a ja sam uzeo hrpu novina i razgovarao s kafedžijom. Tu je i neki suvonjavi mladić. Priča mi da je slušao »Slobodnu Jugoslaviju«.

U tom naiđe švabić, moj stari prijatelj iz omladinskog časopisa »Mladost«. Pođosmo da pregledamo »Grand hotel«, sedište velike župe Pliva i Rama. U prvoj sobi, s desne strane, leži dvanaest mrtvih ustaša. To su bili teški ranjenici koji su umrli u toku dana. Zidovi išarani mecima. U kancelariji velikog župana nered. Bezglavo je bežao, ostavio svu poverljivu arhivu, Drenovićevu priznanicu na 100.000 kuna i izveštaj sreskog načelnika iz Prozora o njegovom bekstvu iz Prozora. On je naš stari poznanik.

Taj izveštaj je napisan s izvesnim književnim pretenzijama. Treća sandžačka brigada ga je bila uhvatila, ali se pretstavio kao učitelj iz Konjica, pa su ga pustili! Posle zamalo što ga nismo uhvatili u nekom selu. Pričao je da smo mnogo bolji vojnici od ustaša, da je naš bacač uz treći hitac razorio njihov, a u izveštaju čitava se priča završava time što traži otštetu od velike župe. Kao dokaz prilaže snimak propusnice njegove žene koju je potpisao Marko. Na propusnici piše: »žena zloglasnog ustaše«. Osim toga, dobila je 300 kuna od nas za putni trošak.

A sada opet gospodin načelnik mora da beži. I ovog puta je ostavio u Jajcu ženu sa dva deteta, jednom je 14 dana… Svećica mi kaplje, odlazim u drugu sobu i trzam se. Na krevetu mrtav, žut ustaški funkcioner… U županovoj spavaćoj sobi (mislim da je njegova) nalazimo osam odela, potpuno novih, švajcarskog sira, belog brašna, bonbona…

Na kraju zaključana vrata. Lupam iz sve snage i čujem neko komešanje. Otkočio sam pušku, promenio glas:

— Gospon, iziđite van!

U tom dođe i Vlada Smimov. Vrata se otvoriše; pojavljuje se neki čovek, obučen u civil:

— Ja sam mehaničar iz Zagreba i slučajno sam se ovde zatekao!

Ruke su mu crne od ulja i zejtina. Vozio je »gosponov« oklopni automobil. To je ustaški oficir, presvukao se. U sobi smo mu našli revolver.

Izišao sam napolje kroz ulice. Krajišnici pokušavaju kundacima da obiju jednu trafiku. Stupam s njima u diskusiju. Oni su prilično anarhistički nastrojeni. Nemaju mnogo poštovanja prema privatnoj svojini.

I u samom njihovom rukovodstvu, tu postoji malo neobičan stav:

— Neka uzmu ljudi da se obuku i odenu!

A ljudi bogami uzimaju i nije lepa slika. Istina, to su mahom seljaci kojima su ustaše sve opljačkale, popalile, pobile, — pa se ljudi sada snabdevaju na svoju ruku. Ali, nema šta — ružna slika!

Ratni vojni sud u Jajcu, oktobra 1942. Stoje, sleva: Aleksandar Ranković, A. Vujovićeva, Koča Popović, Pavle Ilić Veljko. Kleče sleva: Stipe Balog, Grozda na Belić Zina, Slobodan Penezić Krcun.
Ratni vojni sud u Jajcu, oktobra 1942. Stoje, sleva: Aleksandar Ranković, A. Vujovićeva, Koča Popović, Pavle Ilić Veljko. Kleče sleva: Stipe Balog, Grozdana Belić Zina, Slobodan Penezić Krcun.

Otišao sam posle po mraku do haubica. Na sve strane leševi. U jendeku neki ustaša u ropcu. Haubice su čitave. Kraj njih jedan ustaški satnik razneo se bombom. Gore, u samoj tvrđavi, pod borovima, leži dvadesetak leševa. Sve ih je pobila jedna naša mina iz bacača.

Drugovi iznose iz magacina sanduk sa bombama za bacače i granatama za haubice. Puna četiri vagona municije je ovde zaplenjeno.

Vratio sam se natrag u onu vilu izvan grada. Sreo sam Peka Dapčevića. Imali su žestoku borbu na Vijencu — osam mrtvih. Jurišali uz liticu uspravno. Nisu mogli stići da opkole ustaše koje su umakle u Travnik.

SUBOTA, 26 SEPTEMBAR

Devedeset peti dan. — U ovoj vili, bolje reći letnjikovcu, stanuje neki stari mehaničar iz Drvara koji je imao sina ustašu i mi mu ga ubili!

Razgovaram sa njegovim sinom — mladićem od sedamnaest godina, kome je kičma kriva. Zajedno sa majkom bio se sklonio u hotel »Grand«, gde se nalazio ustaški glavni štab. Tu je bio i potpukovnik Šram, komandant puka iz Travnika. On je sinoć postrojavao ustaše da
koliko – toliko spase čast Paveliću pred — saveznicima Nemcima, koji su oko 10 septembra stigli u Travnik. Ovaj mladić priča da su se ustaše nadale da će im pomoć doći iz Travnika, ali su posle ručka počele da se evakuišu. Terali su sobom i civilno stanovništvo. Bilo je velike gužve u Jajcu prilikom povlačenja ustaša. Jedan trgovac je poneo sobom veću ručnu kasu, tešku preko 40 kilograma. Majke su decu ostavljale i bežale uzbrdo. Mladić još priča da su ustašama pucali u leđa u samom gradu naši simpatizeri!

Mnogo je ustaša izginulo kad su bežali uzbrdo ka Travniku, gde su ih naši mitraljezi, s one strane, od ćusije, stizali.

Košta je otišao na Mliništa.

Sišao sam u grad i u vili direktora fabrike hlora zatekao Marka, Zinu, štab Druge proleterske i masu drugova.

U fabrici se nalaze 52 vagona soli. Nemci su ovde pravili otrovne gasove. Uveče smo Arso i ja dugo razgovarali sa štabom Prve krajiške i Druge proleterske. Akcija je besprekorno izvedena. Po mom mišljenju i ovde se pokazalo da je tehnika važan faktor. Junački smo se borili, ali ovo je prva bitka u kojoj smo imali i tehničku nadmoćnost — bacače, topove. Da nismo imali toliko tehnike, uprkos svih naših juriša, ne bismo osvojili Jajce, sedište velike župe Pliva — Rama — Jajce, koje je Pavelić ovih dana stavio na poštansku marku od pola kune.

Arso i ja legosmo u svilene jorgane gospodina direktora fabrike.

Dugo nismo mogli zaspati od smeha.

— Šta će biti kad se vratimo u naše šatore na Mliništima?

NEDEUA, 27 SEPTEMBAR

Devedeset šesti dan. — Mnoge ti je familije ovaj rat razbio. Evo, sedim u kući hotelijera Pihlera — »Pliva«. On je sa ženom još 6 aprila otišao u Nemačku. Sin mu je juče — vođa hitlerovaca, poginuo u Jajcu, a drugi sin mu je partizan na Kordunu, ćerka kod nas jedna od najboljih drugarica u sanitetu. Bila je u Španiji.

Danas je pohvatana jedna specijalna špijunska hitlerovska grupa, koja je imala zadatak da se prvenstveno bavi vojnom špijunažom.

Uhvaćena im je i radiostanica. U toj trojci je glavni bio neki Nemac, koji se još pre našeg dolaska otrovao (debeo čovečuljak — video sam ga kako leži u apoteci). Radiotelegrafist, naš zemljak, u službi Gestapoa još od pre rata. Izvučen iz zarobljeništva, poslan na kurs, pa zatim u Jajce. Otvorio je čovek berbemicu i otpočeo »rad«. Treći član te trojke
bio zlatar. Čitava mu radnja ne vredi 10.000 dinara.

Dosad je zarobljeno preko 200 domobrana i ustaša. Ima ih isto toliko i ubijenih. Naši gubici iznose 25 mrtvih i 50 ranjenih. Doznao sam da Pavelić sada hvata domobrane koje mi puštamo, pa ih šalje u specijalnu školu u štokerau, kraj Beča, ili na Istočni front. To se dogodilo s jednom grupom domobrana koje smo pustili u Mrkonjićgradu. Danas
se našoj komandi javilo nekoliko domobrana koje su ustaše, prilikom pada Jajca, povukle sobom ka Travniku.

NEDELJA, 28 SEPTEMBAR

Devedest sedmi dan. — Košta se vratio iz Mliništa.

Stari Ribar došao iz Beograda. S njime je i Lola.

Dr.-Ivan-Ribar-predsjednik-AVNOJ-a-portretna-fotografija.-Otocac-1943.-Autor-fotosluzba-ZAVNOH-a
Dr.-Ivan-Ribar-predsjednik-AVNOJ-a-portretna-fotografija.-Otocac-1943.-Autor-fotosluzba-ZAVNOH-a

Arso diskutuje s Kostom o daljim planovima:

»Pogrešno je što smo stali po zauzeću Jajca. Jeste da smo umorni, ali je trebalo neumorno goniti neprijatelja u pravcu Donjeg Vakufa, Travnika, Kotor Varoši!«

— Ali partizani su ljudi, odgovara Košta. Mesec dana su se borili po Manjači, dva dana marša do Jajca, 24 sata borbe. Ljudi više snage nisu imali.

Odlučeno je da se napadne Vakuf. Crnogorci su likvidirali Vijenac.

Zarobljeno je 150 domobrana.

Silan narod iz okoline navalio na Jajce. Jedna grupa počela da pljačka. Marko ih sve pohvatao, stavio im oko vrata što su opljačkali — sita, zavese, termofore pa ih slikao:

— Trebalo bi da vas provedem ovako kroz grad, ali neću zbog naroda! Sada idite kućama i nosite ovo!

Ali, seljaci se stide i neće da nose. Sirotinja ti je to velika. Nemci i ustaše su u Janju popalili 4.500 kuća i zgrada prošle godine, pa sada seljaci došli da se svete.

PONEDELJAK, 29 SEPTEMBAR

Devedeset osmi dan. — Vratio sam se iz Jajca preko Mrkonjića za Mliništa. U Mrkonjiću sam sreo Olgu. Imali su mnogo posla. Preko 50 manjih i većih operacija obavili za 24 sata. Stari Ribar je neobično radostan što je došao u slobodu. U Beogradu se krio po bunkerima, jednom su agenti Specijalne policije bili na pola metra od njegovog bunkera. Kaže da su mu moja majka i Olga našli jednom mesto u jednoj bolnici. Tu je on otišao kao bolesnik s lažnim ispravama — na ime jednog »folksdojčera«. Dolazili agenti, legitimisali ga, klanjali mu se i otišli.

Drug Ribar je bio pustio bradu. Tako je i prešao zemunski most.

Poštapao se, pa je svako mislio da je to neki starac. A sada je obrijan, čio, marševe je sasvim lako podneo. Lolinu drugaricu i svu njenu porodicu ubili su Nemci otrovnim gasom u Beogradu, u Banjičkom logoru. Stari beogradski apotekar Trajković junački se držao sa svojomsuprugom i decom.

Ivo Lola Ribar i Sloboda Trajkovic
Ivo Lola Ribar i Sloboda Trajkovic

Autobusom sam stigao na Mlinište. Stari i Lola polaze za Jajce. Treba tamo da se preselimo, samo Arso vrti glavom. Lepa je i ova naša šuma. Vatra s večeri je divna stvar. Vraćam se na naš dragi kazan — pasulj bez masti, bez ičega.

UTORAK, 30 SEPTEMBAR

Devedeset deveti dan. — Veljko se vratio s Grahova. Napad se odlaže za koji dan. Još je jedna brigada potrebna. Danas stiže neobična vest. Nemci su krenuli od Banje Luke i zauzeli Ključ. Oslobođenje Jajca krupan je udar Nemcima. Presekli smo im dolinu Vrbasa. I čet­ nici – lešinari su se pojavili. Uvek oni otpočinju akciju kada i Nemci.

Večeras su postavili zasedu 300 metara ispod našeg logora, na železničkoj stanici, i opalili iz puškomitraljeza na Miču Stanojlovića, našeg vodnika, d-ra Simu Miloševića i njegovu Olgu. Mića je dobio pet metaka u grudi. Ipak je imao snage da zgrabi mašingever koji je od Nemaca u Srbiji zarobio. Ispalio je nekoliko metaka, a zatim izdahnuo. Tako su ga četnici mučki ubili, njega, junaka koji se osam meseci borio protiv Nemaca i nedićevaca po Srbiji. Olga Milošević je ranjena u ruku. Ona i Sima sU uspeli da pobegnu u šumu. Jedan mladi partizan iz Jajca, koji je terao kola, ranjen je kroz obe noge.

Dr.Simo Milosevic
Dr.Simo Milosevic

Srećom, naišao je jedan naš bataljon. Prvi sandžački, bio je svega 400 metara ispod Miće, i spasao je malog partizana. Četnici su se razbežali. Sima i Olga su posle tri sata lutanja naišli na naš kamion koji ih je odvezao pravo u Jajce.

Mogao je nastradati Stari s Lolom, mogao sam i ja sinoć da naletim na četničku zasedu. Čudan ti je ovaj naš partizanski život!

SREDA, 1 OKTOBAR

Stoti dan. — Danas smo sahranili Miću pored grobova sedam partizana poginulih u ustanku 1941. Govorio je čiča Luka Stević, iz Rađevine, nosilac Karađorđeve zvezde, veteran iz ratova 1912 — 1918, stari partizan koji je u Srbiji od dvadesetosam dana u februaru izdržao dvadesetšest dana borbi s Nemcima, belogardejcima i četnicima. Lèpo je čiča govorio. Suze su nam navrle na oči:

»O, Mićo, naš lepi cvetu! Ukradoše te krvoloci iz naše lepe saksije Podgore…«

Milorad Mica Stanojlovic 1919-1942
Milorad Mica Stanojlovic 1919-1942

Stari se večeras vratio iz Jajca. Koča je dobio naređenje da napusti Grahovo i pođe prema Ključu, s obzirom na nadiranje Nemaca. Za ovu operaciju biće mu potrebno 3 — 4 dana.

ČETVRTAK, 2 OKTOBAR

Sto prvi dan. — Situacija na frontu se komplikuje. Arso je tamo krenuo. Prekinuta je veza s Mrkonjićgradom. Nemci su krenuli iz Ključa u pravcu Mrkonjića i sjedinili se s jednom svojom kolonom koja ide od Banje Luke. Treba da ih dočeka Treća sandžačka brigada, a iz
Jajca je krenula Prva krajiška s Drugom proleterskom. Danas smo dobili obaveštenje da Nemci spremaju ofanzivu u pravcu Petrovca i Livna. Na Petrovac će baciti jednu diviziju.

Isto tako Nemci s jednom divizijom otpočinju ofanzivu u pravcu Bilogore u Hrvatskoj. Lepa gužva.

PETAK, 3 OKTOBAR

Sto drugi dan. — Nemci su se probili. Idu s velikim snagama.

Prva krajiška je naletela na tenkove koji su ušli u Mrkonjićgrad. Treća sandžačka se povukla, samo se ne zna šta je s Tršom, Volođom i jednim komandantom bataljona. Haubice smo spasli. Tukle su koncentraciju nemačkih tenkova, topova i kamiona. Pogodile su u četrdeset postrojenih kamiona i ućutkale su jednu bateriju. Drum Mrkonjić — Mliništa je dobro prekopan. Jedan bataljon Sandžačke brigade odbio je Nemce koji su pokušali da zarobe naše haubice.

SUBOTA, 4 OKTOBAR

Sto treći dan. — Nema nikakvih vesti iz Jajca. Italijani i četnici se takođe pripremaju. Iz Hercegovine stiže izveštaj da je Draža Mihailović mobilisao 6 — 8 hiljada četnika za ofanzivu protiv naše oslobođene teritorije. Te bande su prvo skupljene u Mostaru, gde su opljačkale 17 vagona na stanici i ubile nekoliko Hrvata u okolnim selima. Naši narodnooslobodilački odbori izveštavaju da su mnogo ometali mobilizaciju u Stocu i Ljubinju i šalju spisak pristalica narodnooslobodilačkog pokreta u četničkim jedinicama. Većina mobilisanih izjavljuje da se neće boriti protiv partizana. Ako četnici napadnu na sektor oko Prozora i Šćita, naše će se snage prebaciti u Hercegovinu. Ovo je krupan događaj. Ako drugovi budu radili pravilno, vojnički i politički, situacija u Hercegovini naglo će se popraviti.

Večeras su došli iz Jajca Marko, Arso, čika Janko, Košta, Lola Ribar, stari Ribar, Simo i Olga Milošević i još nekoliko drugova i drugarica.

Zamalo što nisu izginuli. Nemci su ubacili jednu veću grupu četnika Uroša Drenovića u našu pozadinu. Četnici su napravili zasedu našim drugovima na deset kilometara odavde i otvorili vatru iz dva teška mitraljeza, sa otstojanja od nekoliko stotina metara. Naši su se odmah razvili u strelce i vodili su borbu čitav sat. Pravim čudom nisu imali gubitaka. Ovaj je napad bio kod sela Gragnića. Četnici su se razbežali, a bilo ih je triput više nego naših drugova.

Arso se sjajno snašao. Pravo je čudo kako su naši izneli živu glavu iz ove borbe. Nikog ni metak nije okrznuo, iako su više puta bili pod pravom mitraljeskom kišom. Arsi je metak kroz noge prošao. (Istina, ima krive noge!) Bogami sada više nećemo cile mile s ovim elementima.

Moraćemo preći na najoštrije mere.

NEDELJA, 5 OKTOBAR

Sto četvrti dan. — Nemci su prodrli u Jajce sa severa. Crnogorci su dočekali kolonu koja je išla od Travnika i razbili je. Poginulo je preko sto Nemaca. Pre nego što smo se povukli iz Jajca, oštetili smo električnu centralu, fabriku hlora, most, hotel »Grand«. Ali nam je sav materijal propao. Preneli smo ga u Janj. Nemci odmah iz Jajca pravo u brda, u Janj. U poslednjem trenutku uspeli smo da zapalimo magacin, čak i granate za haubicu zajedno s dragocenom hartijom za našu štampariju.

Gorko iskustvo.

PONEDELJAK, 6 OKTOBAR

Sto peti dan. — Vlatko nam dođe iz Glamoča i donese vest da je otkrivena ilegalna ustaška omladinska organizacija. Glavni organizator je jedan ustaški funkcioner, koji se bio sakrio u gradu. Okupio je sedam omladinaca, među kojima i dva naša. Tako smo znali od prvog
dana šta se radi. Svi su pohapšeni. Pripremali su letke i širili usmeno »uznemiravajuće vesti«.

Između ostalog da je »Vrhovni štab već pobegao iz Glamoča«. Izgleda da su četnici javili Nemcima da je na Mliništima neka naša veća jedinica. Triput smo danas bili bombardovani.
Kružili su avioni oko nas i tukli drum i šumu. Poginula su dva seljaka koja su sekla drva u šumi.

UTORAK, 7. OKTOBAR

Sto šesti dan. — Stigla danas na Mliništa hirurška ekipa. Olga mi priča prve svoje ratne doživljaje. Zamalo da ih tenkovi zahvate u Mrkonjiću. Imali su zamorne marševe, po 13 sati neprekidnog hoda. Izvlačili su ranjenike. Uglavnom imam utisak da je Olga dobro položila prvi ispit. Hrabro se pokazala; dobro podnosi sve napore.

JEDNO RADNO POSLE PODNE U SUMI KRAJ GLAMOČA, SEPTEMBRA 1942. S leva na desno: OLGA DEDIJER, VESELIN MASLESA, VLADIMIR DEDIJER, SPASENIJACANA BABOVIĆ.
JEDNO RADNO POSLE PODNE U SUMI KRAJ GLAMOČA, SEPTEMBRA 1942. S leva na desno: OLGA DEDIJER, VESELIN MASLESA, VLADIMIR DEDIJER, SPASENIJACANA BABOVIĆ.

Mi ćemo sutra na put. Idemo u pravcu Drvara. Taj put prevalićemo na konjima, najmanje 14 sati jahanja.

U Dalmaciji četnici čine nečuvena zverstva. Poklali su opet masu ljudi i žena. Ustanak tamo sve više plamti. Zato četnici to i rade. Oni su nam glavna opasnost; glavno uporište okupatora. Treba mobilisati sav narod, i srpski i hrvatski, protiv četničke opasnosti. U tom smislu treba da bude i ovaj broj »Borbe«. Sada ćemo biti bliže štampariji pa  ćemo lakše i brže raditi.

SREDA, 8 OKTOBAR

Sto sedmi dan. — Krenuli smo zorom konjima za Rore. Na drumu nailazimo na neeksplodirane bombe koje su ustaše bacali juče i prekjuče. Posle se odvojismo od druma i udarismo preko polja pravo na gore.

U jednom seocetu zaustavismo konje. Jedan omladinac nam pomaže da nabavimo doručak.

Iz ovog sela su trojica otišli u četnike. Još se ne vraćaju, a čika Janko i Stevo su otišli da kazne ona sela iz kojih se pucalo na naše pre neki dan. Oseća se uticaj četničke propagande:

— Je li istina da je u Mrkonjić ušla Nedićeva vojska? — pita me seljak kod koga pijemo mleko.

Idemo dvoje po dvoje na desetak metara razdaljine, da nas ne bi četnici iznenadili. Oko podne izbismo u Rore. Drugovi koji su pošli automobilima već su davno prošli. Ipak, srećemo jednu grupu pod samim Crnim Vrhom. Otišao točak na autobusu, pa sada guraju peške.

Oko Crnog Vrha srećemo naše patrole. Iz tog i okolnih sela ima takođe jedno stotinak četnika. Ova je grupa relativno mirna. Vodi ih neki lugar, a ima među njima i dosta bivših žandarma. Nije čudo što u ovom kraju ima toliko četničkog elementa — Pera Zivković je ovde na izborima 1938 u opoziciji dobijao najviše glasova.

Onda na početku ustanka drugovi nisu najpravilnije radili, — mladi, neiskusni kadrovi. Veliki deo mase mi smo poslednjih meseci, ako ne pridobili, — što je slučaj s omladinom, a ono neutralisali. Silno smo iskustvo stekli u ovom ratu, dragoceno. Malo drukčije perspektive imamo sada nego gledajući iz gradova. Partija je pravilno ukazivala da treba pojačati rad na selu.

A mi smo sada pomalo proneli zastavu Partije baš kroz najnazadnije krajeve.

U Prekaji smo se odmorili.

Smejemo se Olgi Kovačić. Kažem joj da otkopča kolan svom konju dok se odmaramo, a ona ne zna kako da priđe konju, jer joj se stalno odmiče. Velim joj:

— Kao lepo vaspitana zagrebačka puca treba da mu kažeš: »molim lijepo, gospon konj, dajte si otkopčati vaš mider«.

Kamionom smo nastavili dalje. Idemo sada kroz kraj gde mnogo bolje stojimo. U Drvaru je radilo skoro 4.000 radnika. To je jedno od prvih žarišta ustanka u čitavoj Jugoslaviji. Eto, kako se upornim radom može stvarati…

Stigli smo u mrak na Oštrelj. Ovde će se Vrhovni štab smestiti u vagone. Tuda prolazi železnička pruga koja vodi od Sanskog Mosta pa sve do Vakufa — Travnika, a na zapad do Knina. Vagoni još nisu stigli, pa ležerno ispod borova. Duva jak vetar. U ponoć nas trže huktanje partizanskog voza. Osam starih lokomotiva morali smo da upotrebimo da bismo jednu čitavu stvorili. Ideju za opravku pruge dao je Veljko.

Naročito su se na ovom radu istakle žene. Uskoro će naš voz saobraćati sve do Mliništa. Na Oštrelju duva vetar, zima. Spavali smo napolju, pod borovima.

Mliništa, septembar 1942: partizanski voz sa
Mliništa, septembar 1942: partizanski voz sa
borcima i ranjenicima na putu za Drvar.
Partizanska lokomotiva Ostrejlj 1942
Partizanska lokomotiva Ostrejlj 1942

ČETVRTAK, 9 OKTOBAR

Sto osmi dan. — Gadna, jesenja kiša počela je da sipa. Nas desetak odlazimo dole, u Petrovac, da bismo bili bliže štampariji »Borbe«.

Uzjahali smo na konje: Đido, Lola Ribar, Mitra i Veso, i po najvećem pljusku pošli za Petrovac. Uveče smo pevali. Veseo je čovek kad ga okružuju zidovi, tavanica, lampa. Moći će dobro da se radi.

PETAK, 10 OKTOBAR

Sto deveti dan. — Kad smo polazili s Oštrelja, Stari nam je dozvolio da stanujemo u Petrovcu, pod uslovom da nađemo kuću na kraju grada, kako ne bismo bili u centru varoši u slučaju bombardovanja.

Našli smo jednu muslimansku staru kuću, ispod nje štala. Očistili smo je — (ne mi nego Italijani — zarobljenici) — oprali, doneli slame i smestili se. Tri dana pod ovim krovom, pa ipak koristi. Gore na Oštrelju gde – gde beli se sneg.

Kod Ključa žestoke borbe. Prva proleterska je povratila Ključ, ali sada su Nemci udarili s jačim snagama i naši su morali da se povuku.

Neprijatelj nadire ka Prozoru, — to su četnici i Italijani. Pale sve na šta naiđu i ubijaju stanovništvo. Iz Grahova su takođe Italijani s četnicima pošli ka Peulju. Baš je neprijatelj rešio da nam oduzme slobodnu teritoriju pre zime. Najgore je za bolnice — imamo 1.200 ranjenika. Gojko Nikoliš otišao je već u Liku da bi se teži ranjenici tamo prebacili.

Večeras smo održali prvi sastanak redakcije »Borbe«: Đido, Lola Ribar, Mitra, Vesa Masleša, Zoran, Olga Kovačić i ja.

Oštro po četnicima. Međunarodna situacija se zaoštrava. Opalićemo po Englezima. Staljin opominje Čerčila da treba na vreme da se ispune obaveze.

Lepo ti je ovako raditi, oseća se čovek zdravije. Samo ćemo morati skratiti format »Borbe« na polovinu, dok ne dobijemo hartiju.

SUBOTA, 11 OKTOBAR

Sto deseti dan. — Naš kolektiv živi zdravim, veselim životom. Sedeli smo noćas dugo, pričali, pevali. Đido priča kako se venčao s Mitrom 1936. godine. Vesa pućka na lulu i opisuje kako je čika Janko napisao odu partizanskom kamionu koji ide preko onih vrleti od Rora do Prekaje. Svi se slažu da su šoferi na toj pruzi pravi heroji, čika Jankova pesma se završava stihom:

Da to je on, to je on,
Partizanski kamion!

DRUG TITO U LOGORU KOD MLINISTA, SEPTEMBRA 1942.jpg
DRUG TITO U LOGORU KOD MLINISTA, SEPTEMBRA 1942.jpg

Pre večere održao sam na usmenim novinama referat o međunarodnoj situaciji. Posle mene lepo je govorio doktor Sima Milošević, a za njim Stojan Cerović. Inače to je bilo veče posvećeno izborima za NOO.

Vrlo slabo organizovano. Nikakvog interesovanja narod nije pokazivao, jer su govornici za te ljude govorili tuđim jezikom. Moraćemo udariti drugim putem življom, razumljivijom propagandom.

NEDELJA, 12 OKTOBAR

Sto jedanaesti dan. — Kod Ključa se vodi žestoka borba. Naši su u defanzivi, ali se bore herojski. Nemci imaju tešku artileriju, nekoliko tenkova. Samo pojedine naše brigade nisu povezane.

Moraćemo praviti divizije! Ovako neprijatelj pokušava da bije pojedinačno jednu po jednu našu brigadu. S ostalih frontova nema značajnijih promena.

PONEDELJAK, 13 OKTOBAR

Sto dvanaesti dan. — Od Ključa se čuje žestoka, brza topovska vatra. Mijalko Todorović – Plavi došao je posle podne i veli da nemački topovi sipaju bubnjarsku vatru. Poginulo je na položajima iznad Ključa više dobrih drugova. Arso s Plavim odlazi na front da se zaustavi ta ofanziva, jer je Petrovac u opasnosti.

Večeras je došao Vlado Bakarić. Sutra ću s njim na put, na sever do Karlovca, radi redakciskih poslova. Prilično me raduje ovaj put.

Biće obilje materijala. Samo se bojim za hartiju da ne bude:

»Martin u Zagreb, Martin iz Zagreba«.

UTORAK, 14 OKTOBAR

Sto trinaesti dan. — Da nam auto nije štucao svakih pet minuta, put od Petrovca do Lapca, nekih šezdeset kilometara, prešli bi brzo.

Ovako smo imali više vremena da razgovaramo. Spuštamo se serpentinama ka Uni. Pod nama je Kulen – Vakuf, popaljen do temelja. Ustanak je ovde izbio kada i u Drvaru.

Digao se narod protiv ustaškog zuluma, na inicijativu Partije. Uticaj naše Partije, inače, u ovom kraju bio je slab. Lika, glavna rezerva ovih krajeva za sve režime — Letica, Milan Stojadinović.

Partisko rukovodstvo se nije znalo snaći već je kaskalo na repu događaja, sam razvoj ustanka je prerastao naše drugove. Četnici su žarili i palili, vodili su ih major Rašeta, Rađenović, narodni poslanik, Omčikus.

Prva faza ustanka bila je gotova. Lapac je bio oslobođen. Italijani su se pojavili, pretstavljajući se kao spasioci od ustaškog zuluma. Partija šalje Marka Oreškovića još odmah po kapitulaciji, koji otpočinje težak posao. Pomažu mu Rade Zigić i Vlado Četković.

Mase nisu bile spremne za borbu protiv okupatora. Bile su pod jakim četničkim uticajem, ali, pre svega, trebalo je učvrstiti partijsku organizaciju, otcepiti je, osloboditi je od oportunističkih elemenata, od Gojka Polovine, koji je kumovao Otrićskom sporazumu s okupatorom 22. avgusta u Otriću s i talijanskim vlastima potpisali su naši komandanti
na terenu (po naređenju Gojka Polovine »mandatora CK«).

Tu su izjavili da se neće boriti s Italijanima, a da će ustati protiv nas, ako počnemo da bijemo Italijane.

Četnički banditi su otpočeli oštru borbu protiv nas. Spremali su ubistvo svih naših rukovodilaca. Ubili su Miću Radakovića, španskog dobrovoljca, Vuksana Pekišu, španskog dobrovoljca i radnika iz Like, i najzad, 20 oktobra 1941 godine, u Očijevu, Marka Oreškovića. Ubistvo je organizovao Stevo Rađenović s majorom Rašetom. Fizički ubica bio
je Stevo Rodić, pretsednik NOO u Očijevu, sa još nekoliko bandita. Marka su uhvatili, svezali, a on je rekao jednom čobančetu kad su ga vodili pred jamu:

— Ja se borim za slobodu naroda, a oni me vode da me ubiju! Videće se ko sam ja. Drugovi će me osvetiti!

Marko Oreskovic Narodni heroj
Marko Oreskovic Narodni heroj

Rade Zigić i Vlado Cetković, koji su pomagali Marku Oreškoviću u dizanju ustanka, pohvatali su ubice, a kasnije i samog Rodića.

Period od avgusta do decembra 1941 protekao je u jačanju naših malih jedinica. Bilo je velikih teškoća. Okupator je na svaku našu akciju odgovarao paljenjem sela. Mnogi su krajevi zbog toga bili protiv borbe. Kraj puta smo videli jedan prevrnuti automobil. To je jedna od prvih akcija u Lici koju je izvršio drug Đoko Jovanić. U to vreme dolazi u Liku stotina drugova iz Dalmacije. Njih je poslao drug Rade Končar. Njihova pojava u Lici bila je od ogromnog značaja. To su sve bili Hrvati, mahom splitski radnici. Kada su Srbi u Lici videli kako se ovi Hrvati uporno i hrabro tuku protiv Italijana i protiv ustaša, kako ginu jedan po jedan, onda je pitanje bratstva i jedinstva Srba i Hrvata u borbi protiv okupatora i njegovih slugu četnika i ustaša dobilo neizmemu pomoć. Prvi veći uspesi donose narodu uverenje da smo sposobni za vođenje borbe, da smo u stanju da ga zaštitimo. Diže se čitava Lika, oslobađa se Korenica, Lapac, Srb …

Naš automobil ima neobično jak motor, pa kad se zahukti, reklo bi se, iz daljine, da nailazi avion. Zato je narod u Lapcu počeo da se sklanja u kuće misleći da su to opet italijanski bombarderi. Oni su pogodili i crkvu u Lapcu. Zastali smo na trgu i drug Bakarić je pošao
u oficirsku školu. Ona već radi sedam meseci. Osma klasa naših partizanskih komandira sprema se da završi kurs.

Primetio sam da je u jednoj sobi probijen zid. Politički komesar, (Cedo Borčić), jedan drug
iz Banije, više puta ranjavan, kaže mi da su se Italijani veoma uporno branili u Donjem Lapcu. Naši borci morali su da osvajaju kuću po kuću, čak sobu po sobu. Ovde su zid probili, zatim bombe ubacivali, sve dok nisu savladali Italijane. U borbi za oslobođenje Lapca poginuo je Stojan Matić, komandant bataljona, neobično hrabar čovek. Jedan bataljon Druge ličke brigade nosi njegovo ime. Njemu su ustaše prvo silovale drugaricu, zatim, na njene oči, zaklale joj devojčicu od četiri godine, neobično lepo dete zlatne kose, i najzad i nju ubile. U jednoj borbi Stojan Matić je zarobio živog ustašu koji je učinio ova zverstva nad njegovom porodicom. Ustaša je pogubljen u selu u kome je zločin izvršio.

Stojan Matic narodni heroj
Stojan Matic narodni heroj

Nastavili smo dalje automobilom. Ostavljamo s leva Udbinu, koju smo sa svih strana opkolili. Italijani bacaju tu ustašama hranu i municiju iz aviona. Udbina se nalazi na jednom bregu, a svuda oko nje je ravnica kao dlan. Naša Druga lička brigada napadala je na Udbinu pre mesec dana, ali je napad bio odbijen, iako su naši borci prodrli u jedan deo utvrđenja. Čitav grad je opkoljen sa dva reda rovova.

Imali smo velikih gubitaka — oko 90 mrtvih i 180 ranjenih.

Auto nas je izneo duboko u Plješevicu. Morali smo ga zameniti konjskim kolima, šuma pusta, ali partizani u njoj napravili grad — obućarske, krojačke radionice, magacin.

Primećuje se da je urednije nego kod nas. Uostalom, sada smo više ka zapadu. Ali, bolnica je prevazišla sve. Svaki krevet sa dva bela čaršava, bez vašiju, topla i hladna voda, rentgen, elektrika.

Vlado Bakarić izvršio inspekciju i pregledao sve odaje, razgovarao s ranjenicima. Zavirio je i u nužnik. — To je ogledalo bolnice! — rekao je. »Ogledalo« nije baš dobilo peticu, ali je prema našim bolnicama — sunce nebesko.

Prilična je i naša radionica oružja. Proizvodi i male bacače s dometom od 300 metara. Sve je ovo skrovito, vrlo teško može da se nađe, iako neprijateljski garnizoni, recimo u Bihaću, nisu daleko. Neki su na desetak kilometara u vazdušnoj liniji. Spustili smo se niz jednu vododerinu kolima i izbili na Farkašić.

U Farkašiću nas je čekala motorna trokolica. Projurili smo bez po muke do Korenice. I taj mali gradić, usred ovog kraškog polja, mnogo je pretrpeo. Kada sam prolazio pored prvih kuća, setio sam se pokojnog Ognjena Price. Njega su 1939 godine internirali u Korenicu.

Bio sam kod njega u stanu kada se vratio iz ovog malog zabačenog mesta.

I kasnije, kad smo zajedno prevodili Palm Datovu knjigu o Indiji, kad bismo malo predahnuli od rada, Priča mi je često govorio o mučnom životu ljudi u Korenici, o strašnim vetrovima, dosadnom sreskom načelniku.

U štabu Prve hrvatske zone (Lika, Kordun, Banija) saznali smo da su Italijani koncentrisali 20.000 ljudi u Gospiću i da postoji opasnost da se probiju na oslobođenu teritoriju.

ČETVRTAK, 15 OKTOBAR

Sto četrnaesti dan. — (U ovom partizanskom ratu nikad ne znaš ni dan, ni datum. Tako sam ja vodio ovaj »Dnevnik« od nedelje 27 septembra za jedan dan unazad. U ponedeljak, 28 septembra, opet sam napisao nedelja i tako pogrešno vodio do danas.)

Divna je ova naša partizanska država. Jurimo asfaltiranim drumom kroz Plitvice, dole se ispružila jezera, a naokolo hoteli — sve to slobodno. Samo nigde žive duše. Ponekad nam ustaše postavljaju zasede.

I Bihać i Vrhovine su blizu. Od Korenice do Plitvica smo projurili vrlo brzo, motorom. Na kraju, tj. stazicom koja se odvaja od druma za Slunj, ušli smo u šumu — Malu Kapelu. U ruševinama sela Plitvice nalazimo samo jednu porodicu. Ostali se plaše da ih ustaše iz susednog sela ne napadnu. Vlado slika onu raju koja je skrpila nešto krova na zgarištu i veli:

•— Dvadeseti vek!

Pođosmo zatim na sedmosatno tabanjanje kroz Malu Kapelu uzanom stazicom kojom jahač i konj dosta teško prolaze. Posle jedno pola sata pregazismo opet neki drum, na kome su naši juče uhvatili četiri seljaka — ustaška milicionara — sa žitom.

Za jednog od te četvorice reče nam jedna seljanka, Srpkinja, da je gad, za drugog da je
dobar i da ga treba pustiti, jer je javljao kad će ustaše da pale. Svidelo mi se ovo mnogo.

Ustaše joj spalile kuću, a ona pravi razliku i među njima, akamoli s čitavim hrvatskim narodom!

Partizani na Plitvicama – Maj 1942. godine
Partizani na Plitvicama – Maj 1942. godine

Doznadosmo da su ustaše popalile neke hrvatske kuće na ivici Male Kapele, zato što su
stanovnici davali partizanima vodu i hleb!

Usred šume naiđosmo na zbeg iz srpskog sela Močila, s one strane Kapele. Pet stotina duša krenulo sa Korduna u Liku, jer su im ustaše sve nedavno popalile. Neki su dobili propusnice, a većina pošla na svoju ruku. Preplašili su se, jer su ustaše palile sela u njihovom kraju. Ali, taj strah nije ono panično bekstvo, već nešto drugo. Gledam jednu baku, sedi smireno na bali sa stvarima, kao pored svoje peći. Fale joj samo igle u rukama. Kraj nje je deda, potšišan ravno. On skoro rasnodušno govori:

— Idemo u Liku, Bosnu!
— Ali, i tamo je ofanziva!
— Pa šta ćemo. Guraćemo dok možemo.

Jedan momčić, nema mu ni sedam — zabio ruke u džepove i smeje
se!

Majka vadi mršavu dojku po kojoj su crvene pege, i doji nešto zamotano u čaršav. Sva ta sirotinja raja slabo je odevena. Polovina je bosa ili s iscepanim copama. Kiša je prekjuče padala. Šta bi taj svet radio ako bi kiša danas udarila — sve sami starac, baba, dete…

S nama je i Miloš Kukić, oficir u Glavnom štabu za Hrvatsku. Njemu su ustaše pobile majku, oca, sestre. Ostao je sam s bratom. Gleda čovek ovaj zbeg i veli:

— E, milo mi je što su moji poklani!

Izbismo iz Kapele u Bjeljevinu, dole vijuga drum za Slunj, na kome je ubijen u Rakovičkom ustanku, u prošlom veku, Eugen Kvaternik.

Prođosmo i taj drum. Prolazimo pored zgarišta. Pre dva dana tu je stajalo dobro seosko gazdinstvo. Od svega toga ostao je samo bunar.

Ustaše nisu još našle način da pale vodu. Usred tog crnog dvorišta, po granama oraha, jedna žena obesila oprane košulje i čaršave koje je sklonila u šumu kad su ustaše navalile.
Spavali smo u vodenici, na izvoru Mrežnice.

PETAK, 16 OKTOBAR

Sto petnaesti dan. — Eno, tamo, u onaj bunar, bačena je jedna baba i jedna devojka… Devojka je ostala živa… Tamo je opet devet zaklano …

To nam priča kočijaš, uredan, čist seljak, dok se vozimo ka skeli kod Veljuna, gde treba da pregazimo Koranu.

— Prvo išla jedna grupa i govorila narodu da ne treba bežati od kuće, za njima su išle ustaše — koljaši, a na kraju — palikuće…

Tako ode pola Korduna. Već triput ga prelazi neprijateljska ofanziva. Vlado mi priča da neprijatelj sada primenjuje taktiku uništavanja do temelja, — ekonomsko uništavanje. Gorski Kotar je sasvimpopaljen.

Pričamo tako, idemo Kordunom, stare se uspomene vraćaju, sunce još toplo greje, prolazimo kroz dubrave, polja, potoke, kao naša Šumadija oktobra 1941, a tamo prema Generalskom Stolu, na pruzi Karlovac — Ogulin, nadigao se nekakav oblak. Seljak koji nas vozi stručno (nažalost stručno) kaže:

— To pale tamo iza Perjasice!

Srete nas jedno momče, tek mu naušnice izbile, znojavo, na golom konju, s belom krpom u ruci:

— Idem po terensku četu, nadiru Italijani… Nekoliko hiljada…

I odjuri zadihano. Narod već beži. Jedna baba tera tri debele svinje — brzinom od kilometar na sat. Neće umaći pred italijanskom konjicom i tenkovima!

Jedan domaćin ide s porodicom. Svi su pretovareni.

Cak i baba vuče posteljne stvari, preko 50 kilograma. Pristajemo da sedne u naša kola ali se nešto pokoleba. Bližimo se dimu. Tako Musolini širi kod nas svoju »rimsku kulturu«.

Evo nas i kod raskrsnice za Perjasicu, skoro će dva sata. Naš kurir se vraća, jer je izgubio neki paketić, a mi izbijamo na sam prelaz Korane. Strma obala se ruši, a reka nije mnogo široka, ali se ne može pregaziti. Silan se narod okupio, kao na vašaru. Hoće svi preko, a skela mala.

Veliki, debeli volovi muču, gaze po balama. Larma.

Tek što smo pošli dole, a ono iznad nas u žbunje, na dvadesetak metara, tresnu jedna granata, druga, treća, četvrta i, najzad, peta.

Gađa Italijan po sekciji, precizno. Potrčasmo dole, u tu gužvu. Skela se pred nama izvrnula, pretovarena kola potopila, a volovi kao mačići u kofi!

Cika, vriska… Pređosmo reku preko jaza neke vodenice i dohvatismo se druge obale. Gura narod sa 60 kila na leđima uzbrdo da sve puca. Gore sedosmo u jedna kola i pođosmo u Glavni štab. Tu u Veljunu nalazi se jedna lička brigada. Zauzimala je položaj kad smo prolazili. Vlado je razgovarao s komandantom. Posle 20 minuta, na drugu obalu, kod skele, izbili italijanski tenkovi i konjanici.

Drum je zakrčen kolima, ovcama, kravama, svinjama. Beži narod, a ni sam ne zna kuda. Nekoliko kilometara od Veljuna na jug — ustaško gnezdo. Ni Slunj nije daleko. Dvadeset kilometara na sever — Tušilović, malo dalje Karlovac.

Jedan seljak kuka:

— Joj, ništa nisam sakrio! Mokar mi kukuruz!
— A sada si se setio! — veli mu Vlado.

Drugi pored druma, mirno plete od pruća okrugli ambar — kukuruzaru. I na onoj obali pre pola sata video sam jednog seljaka kako plete ambar. A sada mu to sve gori, jer žabari pale sve od reda.

Posle jednog sata probijanja kroz bežaniju, stigli smo kod Vlade, u njegov domazluk. Radi konspiracije Vlado ga je prozvao »plovanija«.

Nađoh puno starih prijatelja. Narod je čitavo posle podne bežao. Samo jedan starac mimo ore! U zemlji mu je sigurno zrno.

SUBOTA, 17 OKTOBAR

»Plovanija«. — (Dane sada više ne brojim, jer sam stigao u Glavni štab Hrvatske, dakle, u Hrvatskoj smo, na cilju našeg velikog marša). Italijani su ceo dan palili po Poloju i Perjasici. Naši su oko dva i po prešli Koranu i stupili u borbu s palikućama. Rezultata do večeras nema. Samo se čuje žestoka vatra. Vlado Popović, Rade Žigić i Vlado Cetković bili su na položaju. Videli su italijansku kolonu kako mirno ide. Da su naši prešli 15 minuta ranije — svašta bi bilo.

NEDELJA, 18 OKTOBAR

»Plovanija«. — Noćas me je Vlado Popović (sa mnom se broj »Vlada« u Štabu popeo na četiri: Vlado Bakarić, Vlado Popović, Vlado Četković i ja) probudio i saopštio da je Druga brigada sa Četvrtom brigadom postigla sjajan uspeh. Zarobljeni su topovi, tenkovi, poubijano je preko 100 Italijana.

Konferencija jugoslovenskih komunista, boraca bataljona Đuro Đaković, u okolini Barselone, Levante, druga polovina 1938. godine. Desno: Španac Antomo, komesar brigade, Ivan Rukavina, Vlado Popović i drugi.
Konferencija jugoslovenskih komunista, boraca bataljona Đuro Đaković, u okolini Barselone, Levante, druga polovina 1938. godine. Desno: Španac Antomo, komesar brigade, Ivan Rukavina, Vlado Popović i drugi.

S Radom Žigićem i Vladom Cetkovićem pošao sam rano u zoru do Veljuna, da vidim zarobljenike i plen. Italijani se nisu povukli; još su s one strane Korane, ali se narod vraća. Pevaju Kordunaši, ne možeš proći pored kuće, a da te ne ponude jabukama i rakijom.

U jednoj štali, u gaćicama i košulji, ćelav čovečuljak, narednik – vodnik Pastore Mikele, iz konjičkog puka »Alesandrija«, divizije »Eugen Savojski«, pozdravlja nas uzdignutom rukom. Vlado Cetković mu otseče:
— Incendiario! (Palikućo!)

Tu je još jedno dvadesetak zarobljenika. Uhvaćeni su kraj kamiona zajedno s čitavom arhivom. Zamalo što tu nismo zarobili i generala  Macu, komandanta divizije, i njegovog pomoćnika. Umakli su automobilom ti generali koji su gledali kako se pljačka i pali. Među oficirskim stvarima našli smo tri vreće s kokoškama. Neobično je zanimljiva arhiva gospodina pukovnika. Našli smo geografsku kartu s naznačenim pravcem ove akcije.

Perjasica je uokvirena i od nje ide jedna strela do Premišlja i natrag. Izgleda da je cilj ove akcije čišćenje terena oko pruge i obezbeđenje, jer verovatno prolazi neki važan italijanski transport. Sumnjiva je i ona koncentracija u Gospiću, ali, teško da će se usuditi da prave opštu ofanzivu na nas. Nemaju dovoljno snage, bar zasada neće otpočinjati.

Razgovarao sam sa zarobljenicima: Daniti Sante, seljak iz Peskare, 22 godine; Antonio Kaderio, seljak, 27 godina, iz Mesine; Đuzepe Markesini, berberin iz Trsta; Bruno Bevilakva, šofer iz Trsta; Vinćenco Vitale, kovač iz Palerma.

Jadan utisak ostavlja ova generacija palikuća koju je fašizam zatrovao. Brane se da su »crne košulje« palile, a na jednom od njih ženska košulja neke seljanke iz Poloja. Među njima je i Slovenac Stanislav Mozetić, obućar iz Trsta.

U Jugoslaviji je od aprila 1941 i nije uspeo da se poveže s partizanima!

Vlado Bakarić mi priča da smo izdali more letaka na italijanskom jeziku; čak je izdavan i list
na italijanskom. Malo je Italijana prešlo na našu stranu. Jedan od njih, Frančesko Termita, predao se kod Rudopolja i učestvovao juče u borbi protiv fašista. S njim se zajedno predao i kaplar koji je svojim vojnicima govorio da ne treba pucati na partizane. Mi smo u početku blago postupali sa italijanskim zarobljenicima, ali sada, kada su banditi počeli da pale sela, i mi odgovaramo oštrije.

Nigde nisam video partizane da toliko silno mrze neprijatelja kao Ličani. To se i u ovoj bici videlo. Naši su jurnuli između italijanskih tenkova i konjice. Razvila se borba prsa u prsa.

Baš po zgarištima domova i ambara. Skoro svi Italijani, zarobljenici, ubijeni su na licu mesta, odnosno preklani. Čak su i drugarice u tome učestvovale. Ovo im je bila prva bitka. Njih šezdeset i osam, posle završenog kratkog kursa vojne obuke, junački su položile ispit. Jedan drug iz štaba Druge brigade priča mi:

— Kad je tenk bio pedeset metara od nas, drugarica Mila Šašić me zapita da li da skače na njega.

A, bogami, u ovoj bici bilo je i skakanja na tenkove. Dane Tišma, vodnik, Miloš Mrda, desetar, Jandra Hajduković, Iso Đukić, Mile Opačić, Dušan Đukić, Pero Mrda, Seja šašić, Mika Šašić, svi iz Prvog bataljona, i Nikša Bjelobaba i Bude Karan iz Trećeg bataljona, skakali su na tenk. Jedni su pokušavali da mu kocem skinu gusenicu i tom prilikom su poginuli Bjelobaba i Karan. Tenk smo ipak zarobili!

Mržnja Ličana prema palikućama sasvim je razumljiva. Retko je u Lici selo bez popaljenih kuća. Staniša Opsenica,  komandant bataljona »Ognjen Priča«, silan seljak, ovako priča:

— Moj bataljon je naleteo među italijanske tenkove i konjicu. Tenkovi su pobjegli, a konjicu smo savladali uglavnom noževima. Posle je nastala borba prsa u prsa. Masa Italijana je pobijena noževima. Ja nisam nijednog Talijana pustio. Sve sam ih preklao. Trojicu sam na zgarištu jedne kuće, a domaćin naišao pa se veseli:

»E, sad mi nije žao ni kuće, ni kućišta kad ove prasce vidim preklane«. Klali smo ih kao
janjad.

Drug Manola, komandant Prve zone, pokazuje nam ratni plen: 280.000 metaka za italijansku pušku, 30.000 metaka za italijanski puškomitraIjez, dva topa, petkara, pet kamiona, 11 motocikla, 121 puška i masa drugih stvari. Sve je to lepo sređeno, izbrojano, popisano. Kad je komandant sve pregledao, onda je štab doneo odluku kojim jedinicama
da se razdeli taj materijal.

Vratili smo se kući predveče. Ispred štaba stoji italijanski tenk — mala tanketa od tri tone. Zarobili je Ličani.

Nastavak na:

Ratni dnevnik I/XIV – OJ NARODE LIKE I KORDUNA, DOŠLO VREME DA SE DIŽE BUNA – Vladimir Dedijer -DNEVNIK 1941-1944