29. novembar 1945, izglasana FNR Jugoslavija: Euforija u Skupštini i na ulicama jugoslovenskih gradova

 

29. novembar 1960: “Objavljujem da je Ustavotvorna skupština jednoglasno usvojila Deklaraciju o proglašenju Federativne Narodne Republike Jugoslavije”. Ove reči, koje je pre 15 godina izgovorio u Skupštini predsedavajući Vladimir Simić, označavale su da je počelo novo poglavlje naše istorije…

Narodni poslanici okupili su se u Skupštini već 28. novembra 1945. godine. No, taj dan je protekao uglavnom u veselim susretima starih ratnih i političkih drugova. Istovremeno su poslanicima razdeljene ulaznice za svečanu predstavu drame “Matija Gubec”…

… koja je te večeri prikazivana u Narodnom pozorištu.

Posle završene predstave poslanici nisu otišli na počinak. Uputili su se pravo u Narodnu skupštinu.

Oko pola noći po hodnicima Skupštine bilo je veoma živo. Zatim su poslanici počeli da se razilaze u oba skupštinska doma. U Saveznoj skupštini, po zvaničnom zapisniku, zasedanje je počelo 29. novembra u 0,35 časova. U Skupštini naroda zasedanje je počelo u 0,15 čas.

Najstariji predsedava

U oba doma poštovalo se tradicionalno parlamentarno pravilo da prvoj sednici, dok se ne konstituiše Skupština, predsedava poslanik najstariji po godinama. U Saveznoj skupštini bio je to Tuna Babić. Otvarajući sednicu, očigledno uzbuđen, on je rekao:

– Čas prije bili smo u kazalištu, gdje smo gledali dramu o borbi naših naroda u prošlosti; gledali smo dramu o Matiji Gubecu, čija nas borba podsjeća na našu skorašnju borbu. Ali naš današnji Matija Gubec, koji nas je kroz teško vrijeme borbe slavno vodio, naš ljubljeni Maršal Tito, bio je sa snagom svoga naroda mnogo bolje sreće od onoga ranijeg, pa je svoju borbu završio pobjedom. Iako sam dosta star, nijesam dočekao srećniji momenat od ovog današnjeg, kad treba da damo našoj državi nov život i da odredimo jedno novo državno uređenje, koje će donijeti sreću našim narodima – da stvorimo Republiku…

U Skupštini naroda predsjedničko mesto zauzeo je iskusni parlamentarac Jaša Prodanović. I on je bio veoma uzbuđen, a za to je imao i svoje intimne razloge. Četrnaest godina ranije, diktator kralj Aleksandar se jednom vozio automobilom beogradskim ulicama, praćen nekim tadašnjim političarem. Kad su prolazili pored Skupštine Aleksandar je rekao:

“Recite Jaši (mislio je na Jašu Prodanovića, koji je tada bio vođa Republikanske stranke) da sam mu zatvorio “dućan” (tj. Skupštinu).”

Aleksandrov pratilac je te reči preneo Prodanoviću. Jaša je tada odgovorio: 

“Ako si čovek reci mu da neću umreti sve dok ne bude zatvoren “dućan preko puta” (Prodanović je aludirao na dvor, koji je bio preko puta Skupštine).

Jaša Prodanović je, dakle, dočekao taj dan. Ali kad je uzeo reč, uprkos tome, bio je tradicionalno uzdržan: 

– Zahvaljujući mojim godinama pripali su mi dužnost i čast da predsedavam ovoj sednici. Bilo bi u suprotnosti s parlamentarnim običajem kada bi privremeni predsednik održao bilo kakav govor. Zato ću samo reći: Želim da naše delo bude složno i srećno.

U 1,25 posle ponoći bilo je prekinuto zasedanje Savezne skupštine, a zasedanje Skupštine naroda nešto ranije, u 1,15. Na oba zasedanja izabrani su verifikacioni odbori kojima su poslanici izručili svoja punomoćja. Članovi oba odbora radili su čitavu noć.

Predlog poslanika Srbije

Kada su se u podne istog dana, 29. novembra narodni poslanici počeli da vraćaju u Skupštinu, beogradske ulice, a naročito bulevar ispred Skupštine, preplavili su mase Beograđana. Narodni poslanici, od kojih je velik broj još bio u uniformama, morali su doslovno da krče put do vrata Skupštine. Ljudi su ih oduševljeno pozdravljali. Velika je bila radost onih srećnika koji su mogli da prate istorijsko zasedanje sa skupštinskih galerija.

Početak zasedanja u oba doma bio je određen za 13 časova. Poslanici su do tada zauzeli svoja mesta.

U oba doma su zatim podneli izveštaje predstavnici verifikacionih odbora. U Saveznu skupštinu bilo je izabrano 349 poslanika, a u Skupštinu naroda 175 poslanika.

Posle izveštaja verifikacionog odbora i zakletve poslanika, u oba doma birali su predsednika i po dva potpredsednika. U Saveznoj skupštini Petar Stambolić predložio je za predsednika Vladimira Simića, a u Skupštinu naroda je Mitar Bakić za predsednika predložio dr Josipa Vidmara.

Kada je dr Vidmar zauzeo predsedničko mesto, obratio se poslanicima sledećim rečima:

– Drugovi i drugarice, preuzimajući predsedništvo ovog visokog doma zahvaljujem vam na pažnji i časti koju ste pokazali ne toliko meni lično koliko slovenačkom narodu koji se tako odlučno borio u našoj oslobodilačkoj borbi.

Njegove reči narodni poslanici dočekali su aplauzom. Kad se odobravanje utišalo, dr Vidmar je rekao:

– Prelazimo na dnevni red. Obaveštavam da su narodni poslanici iz Srbije dostavili predlog o proglašenju Narodne Republike Jugoslavije.

Poslanici su ustali i aplauzom i poklicima pozdravili tu inicijativu. Dvoranom su se razlegali uzvici: “Živela Republika!”.

Onda je opet govorio dr Josip Vidmar:

– Reč ima drug dr Siniša Stanković koji će vam pročitati predlog.

Bilo je oko tri po podne kada su isti predlog pročitali i u Saveznoj skupštini. U oba doma su se zatim javili za reč mnogobrojni narodni poslanici da potkrepe predlog svojim rečima, a i da daju oduške svojim osećanjima.

Kidričeva reč

U Saveznoj skupštini se između ostalih javio za reč i Boris Kidrič:

– Narodnooslobodilačka borba i njene tekovine velika su stvar, najveća stvar u istoriji naših naroda. Ova narodnooslobodilačka borba ne bi bila stvarno završena i njene tekovine ne bi bile do kraja potvrđene da Ustavotvorna skupština u samom svom početku nije svečano izglasala to za šta se naš narod izjasnio novim izborima – da se izglasa Republika, Federativna Narodna Republika Jugoslavija.

Tito glasa

Posle završene diskusije u oba doma su glasali za predlog koji je u Saveznoj skupštini predložilo 114 poslanika iz Srbije, a u Skupštini naroda 47 poslanika.

Bilo je prihvaćeno da poslanici glasaju za predlog usmenom izjavom da su “za” ili “protiv” i svojim potpisom ispod teksta deklaracije u prvom slučaju.

U Saveznoj skupštini narodne poslanike je prozivao po imenu Voja Leković. Prvi na spisku, kao nosilac savezne biračke liste, bio je Josip Broz Tito.

Kad je Voja Leković pozvao Maršala da glasa, Tito je prišao govorničkom stolu gde je bio tekst deklaracije. Rekao je “Za” i potpisao deklaraciju.

Sve su to narodni poslanici pratili pljeskanjem i uzvicima Titu i Republici. Kada se oduševljenje stišalo, Voja Leković je nastavio da proziva poslanike. Poslanici su jedan za drugim ustajali iz klupa i glasali.

Mnoge je svečanost trenutka tada toliko obuzela da nisu mogli reći samo “za”, već su i drugim rečima izražavali svoju radost i davali oduška svojim osećanjima koja su ih obuzimala.

Pojedinačno glasanje o deklaraciji bilo je u oba doma završeno oko pet po podne. U Saveznoj skupštini je od 349 poslanika glasalo 344, a pet je bilo odsutno. Svi prisutni poslanici glasali su za Republiku. U Skupštini naroda glasalo je 166 poslanika, a 9 je bilo odsutno. Svi prisutni glasali su za Republiku.

“Živela FNRJ”

Ubrzo posle toga – u 17.20 – počelo je zajedničko zasedanje oba doma. Predsedavao je narodni poslanik Vladimir Simić i dao reč poslaniku dr Siniši Stankoviću. Stanković je pročitao predlog Deklaracije o proglašenju Republike. Kada je završio čitanje obrazloženja, podneo je suštinu predloga. Evo kako to stoji u stenografskim beleškama sa te istorijske sednice:

I

Demokratska Federativna Jugoslavija proglašuje se narodnom republikom pod imenom Federativna Narodia Republika Jugoslavija. (Svi narodni poslanici ustaju, i uz burno, dugotrajno aplaudiranje, kliču gromko i složno: Republika! Republika! Živela Federativna Narodna Republika Jugoslavija! Živeo maršal Tito! Oduševljene ovacije traju nekoliko minuta).

Federativna Narodna Republika Jugoslavija je savezna narodna država republičkog oblika, zajednica ravnopravnih naroda koji su slobodno izrazili svoju volju da ostanu ujedinjeni u Jugoslaviji.

II

Sa ovom odlukom konačno se u ime svih naroda Jugoslavije ukida monarhija u Jugoslaviji, a Petar II Karađorđević, sa celom dinastijom Karađorđevića, lišava se svih prava koja su njemu i dinastiji Karađorđević pripadala. (Složni uzvici: Tako je! – Svi narodni poslanici ustaju i ponovo oduševljeno i dugotrajno aplaudiraju).

Dano u Beogradu, glavnom gradu Federativne Narodne Republike Jugoslavije 29. novembra 1945. godine”.

Bilo je oko 17.25 kada je predsedavajući Vladimir Simić upitao da li skupština prima predloženu Deklaraciju o proglašenju Federativne Narodne Republike Jugoslavije.

Svi narodni poslanici su se javili istovremeno: “Prima se!”.

Usred pokliča začuli su se zvuci državne himne. Narodni poslanici su ustali i zapevali “Hej Sloveni” …

S njima je pevala masa pred Skupštinom, s njima su pevali svuda po domovini… Kad su odjeknuli poslednji akordi, u Skupštini i kraj radio-aparata i zvučnika po čitavoj Jugoslaviji građani su s nezadrživim oduševljenjem klicali Republici i novoj budućnosti.

Predsedavajući Vladimir Simić je nekoliko puta pokušavao da uzme reč, ali su uvek njegove reči gubile u manifestacijama radosti o rođenju Federativne Narodne Republike Jugoslavije.

Tek posle deset minuta mogle su se čuti ove njegove reči:

– Objavljujem da je Ustavotvorna skupština jednoglasno usvojila Deklaraciju o proglašenju Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Na taj način od danas nastaje i postaje da živi Federativna Narodna Republika Jugoslavija.

Nov izliv oduševljenja hiljada i hiljada Beograđana pred Skupštinom tada nisu mogle da nadjačaju ni topovske salve u pozdrav Republici. U nebo su poletele rakete koje su osvetljavale Narodnu skupštinu kad su iz nje počeli da izlaze narodni poslanici.

Hiljade cvetova poletelo je tada iz ruku okupljenih manifestanata i iz autobusa u kojima su pred Skupštinu dovezli teške invalide i ranjene partizanske borce koji su hteli da pozdrave istorijski događaj.

Tekst: S. B. (Ilustrovana, 1960.)

 
Na slici levo: Narodni poslanici Aleksandar Ranković i Koča Popović u Skupštini 29. novembra
1945, za vreme čitanja deklaracije / Desno: Beograđani su toga dana ispunili trgove i ulice. 
Transparenti, kola, oduševljenje. Topovske salve u čast nove Republike gotovo se nisu čule od
razdrganog klicanja naroda
.