Ko su (bili) Jugosloveni?

Jugoslovenstvo nije klasična etnička kategorija, te je stoga moguće načelno ustvrditi da su najrazličitiji motivi navodili ljude da se izjašnjavaju kao Jugosloveni po nacionalnoj pripadnosti. Zbog toga je delom tačna tvrdnja da je bilo onoliko jugoslovenskih identiteta koliko i Jugoslovena. Pa opet, koncept državnog spram etničkog nacionalnog identiteta nije proizvod XX veka. U evropskoj praksi ističu se dva osnovna modela – francuski, u kome je dominatno opredeljenje vezano za državu (svaki građanin Francuske je Francuz) i nemački, u kome je ono vezano za narod (Nemačka je država Nemaca). Naravno, danas su stvari značajno kompleksnije, ali je važno znati da je prvi model potekao iz ključnih principa Francuske revolucije, a drugi iz nacional-romantizma XIX veka. Južnoslovenski narodi su, sa te strane, delili iskustvo Nemačke i svojom emancipacijom iz okvira velikih carstava (Osmanskog i Habzburškog) otežali kasnije pokušaje stvaranja jedinstvene jugoslovenske nacije.

Nema sumnje da je, i pored najrazličitijih motiva za takvo opredeljivanje, blizu 1.300.000 Jugoslovena iz 1981. svoj nacionalni identitet vezalo za SFRJ kao primarni politički i kulturni okvir. To nije bilo ni etničko, ni antietničko opredeljenje, već osećanje prvenstvene pripadnosti ne republikama kao nacionalnim (para)državama, već federaciji kao državnoj zajednici najvišeg ranga. Značajno je primetiti da su Jugosloveni po nacionalnosti svojim opredeljivanjem u praksi zanemarili konfederalizaciju SFRJ koja se odvijala 70-ih godina XX veka. Možda je ta konfederalizacija i doprinela astronomskom rastu jugoslovenstva između popisa 1971. i 1981. U odnosu na period pre ustavnih reformi, a posebno u odnosu na razdoblje Kraljevine Jugoslavije, državna podrška bilo kakvom „integralnom“ jugoslovenstvu potpuno je utihnula nakon 1974. Nastupilo je razdoblje veće samostalnosti republika i pokrajina, a partijska rukovodstva sprovodila su zacrtanu politiku konfederalizacije. U takvim okolnostima, jasno je da je porast jugoslovenskog opredeljivanja na popisu bio potpuno spontan. Radilo se o fenomenu sasvim suprotnom u odnosu na razvoj političke situacije.

Šta se to probudilo u ljudima tokom jedne decenije? Odgovor na ovo pitanje ne može dati puka analiza brojki iz popisa. Moguće je da je neke ljude u jugoslovenstvo vodio strah i potreba za sigurnošću, neke vezanost za partiju i njene ekspoziture u društvu, neke vera u zajedništvo, neke funcionalni suživot kao vrhunski izraz principa „bratstva i jedinstva“, neke etnički mešovita struktura sopstvene porodice. Nema sumnje da su u tom periodu stasavale i prve generacije ljudi koji su ceo svoj život proveli u FNRJ/SFRJ. Ti ljudi su odrasli na mitologiji otpora fašizmu i na pričama o zajedničkoj borbi svih naših naroda protiv okupatora i njihovih saradnika koji su nastojali da te narode zavade. Oni su učili da etnicitet i vera nisu primarni elementi i da se ljudi dele po klasama, a ne rasama. Jednom rečju – bili su zadojeni proleterskim internacionalizmom. Taj pojam je, nažalost, takođe serviran kao ideološka propoved i čim se sadržaj propovedi izmenio – stvoren je prostor za retradicionalizaciju koja je, neizbežno, vodila u nacionalizam. Krhkost uverenja većinskog stanovništva i zavodljivost nacional-romantičarske tradicije urušili su, konačno, i Jugoslaviju kao državu i jugoslovensku ideju. Kao svojevrstan apsurd stoji činjenica da su taj raspad inicirali upravo partijski elementi stvoreni negativnom selekcijom – „donji ešaloni“ nezadovoljnika, podstaknuti željom za vlašću.