Ko su (bili) Jugosloveni?

slovenac

October 14, 2021

Uprezanje jugoslovenstva u svrhe Miloševićevog hegemonizma, obojilo ga je, kao i pre II svetskog rata, srpskim bojama. Mala je verovatnoća da se veći deo Jugoslovena po nacionalnosti slagao sa takvom zloupotrebom svojih uverenja koja su ih, naposletku, lišila domovine. Bilo je istaknutih pojedinaca, deklarisanih Jugoslovena, koji su bili saučesnici u zločinačkim poduhvatima nacionalističkih rukovodstava Srbije, Crne Gore, Hrvatske i (svih delova) BiH, ali oni su svakako bili manjina u ukupnom korpusu Jugoslovena. To su najčešće bili oni koje je ideologija uvela u jugoslovenstvo, a njena promena ih iz istog izvela. Većina je, pak, pala kao žrtva tihog genocida i urbicida koji je zahvatio jugoslovenski prostor ’90-ih godina. Razaranje bosanskih gradova tokom rata 1992–1995. bilo je najveća pobeda tribalnog nad urbanim, etničkog nad opšteljudskim. Statistika žrtava ratova na prostoru SFRJ ne zna za kategoriju Jugoslovena. Iako popis u BiH nakon 1991. nije sproveden, nema spora da podjednako kao što Bošnjaka i Hrvata skoro da i nema u Banjaluci ili Bijeljini, a Srba u Mostaru i Sarajevu, Jugoslovena više nema apsolutno nigde. Da li je većina njih emigrirala u krajeve daleko od svoje domovine, opredelila se za neku od strana i odrekla svog jugoslovenstva ili završila u masovnim grobnicama – teško da ćemo ikada saznati.

Da li je moralo biti tako? Politika je presudila, ali se mora primetiti da su neki drugi faktori davali zdravu osnovu da, u boljim političko-ekonomskim okolnostima, broj Jugoslovena dodatno poraste između 1981. i 1991. Setimo se samo osnovnih karakteristika Jugoslovena po nacionalnosti iz 1981. Oni su građani – a svi gradovi su narastali tokom ’80-ih godina. Oni govore srpskohrvatski jezik – a taj se jezik potpuno afirmisao kao „lingua franca“ čitave Jugoslavije. Oni žive u etnički mešovitim sredinama – a mešovitost se povećavala sa rastom gradova, posebno u Bosni. Oni ne haju za veru i običaje – a ’80-ih godina sve je više onih koji nisu ni osetili vreme tradicionalizma, jer nikada nisu živeli u nekomunističkom društvu. Da su u politici, umesto mržnje, podela i optužbi za međusobno iskorištavanje, preovladali mirni tonovi i pozivi na saradnju, možda bi se i broj Jugoslovena spontano povećavao. Kako se to nije desilo, jugoslovenstvo se urušilo, na ni najmanje spontan način. Šteta je zapravo bila znatno većih razmera – ne samo da su nestali Jugosloveni po nacionalnosti, nestali su i oni koji su izabrali da se nacionalno/etnički drugačije određuju, ali su verovali u SFRJ kao svoju državu.

Posleratni popisi pokazali su očekivan trend. Jugonostalgija u Sloveniji, kao izraz žala za socijalizmom u sudaru sa kapitalizmom, i u Makedoniji, kao izraz nostalgije za izgubljenom sigurnošću, nije rezultovala pojavom Jugoslovena u popisima. U Hrvatskoj se 2001. svega 176 ljudi izjasnilo Jugoslovenima. Većinsko hrvatsko društvo koje je preživelo rat i na njemu izgradilo nacionalističku mitologiju jasno ističe dve grupe neprijatelja svoje nove državnosti – srbo-četnike i jugo-komuniste. Otuda je jugoslovenstvo u Hrvatskoj krajnje subverzivna kategorija. Bosna se najčešće smatra državom čija je jugonostalgija najveća, ali je uticaj tog sentimenta na popisno opredeljenje nemoguće proveriti jer cenzus nije sproveden, niti je poznato kada će do njega doći. Duboke etničke podele izražene između sva tri konstitutivna naroda ne ostavljaju, međutim, previše prostora za optimizam. Bosanska jugonostalgija stoga više liči na onu slovenačku ili makedonsku. U Crnoj Gori, simboličan broj ljudi izasnio se Jugoslovenima, a i tu postoji trend pada (2003: 1860 Jugoslovena, a 2011: 1154). Tome je svakako doprinela nedavna, uglavnom politički motivisana, podela na Crnogorce i Srbe. U takvom sukobu, za jugoslovenstvo nije bilo mesta, a konfuzija oko jezika i nacionalnosti dovela je do toga da se veliki broj ljudi uopšte nije opredeljivao po oba pitanja.

Srazmerno velik broj Jugoslovena u Srbiji 2002. godine (80.721), od čega je više od dve trećine u Vojvodini, odraz je različitih tendencija. Vojvodina je, sa izuzetkom Srema, ostala jedini netaknut i od rata pošteđen multietnički prostor bivše Jugoslavije. Uprkos brojnom doseljavanju Srba iz Hrvatske (i, delom, Bosne), čime je dominacija srpskog elementa postala apsolutna, etničke podele nisu dodatno produbljivane. Upravo u tim netaknutim multietničkim sredinama, sa tradicijom suživota, jugoslovenstvo je opstalo, iako veoma okrnjeno (pad sa oko 174.000 na oko 50.000). Preostali Jugosloveni u Srbiji mahom žive u Beogradu (oko 22.000), takođe jednoj urbanoj i relativno mešovitoj sredini u kojoj mnogi svoja najlepša sećanja vezuju za bivšu državu. U Beogradu su ostali i brojni funkcioneri SFRJ koji se nisu pokazali kao ideološki preletači, a njihov sentiment prema bivšoj domovini nije teško razumeti. Srbija nije bila izložena nikakvoj agresiji koja je nosila bilo kakav jugoslovenski predznak, pa je njen otpor ovoj ideji ostao najmanji. Na apsurdan način, tome je doprinosio i Milošević koji je tokom čitave svoje vladavine odbijao da se u potpunosti odveže od Jugoslavije. U njegovo vreme slavili su se jugoslovenski praznici, a antifašizam nije zvanično dovođen u pitanje. Klimavu zajednicu Srbije i Crne Gore on je do kraja nazivao Jugoslavijom, smatrajući se sukcesorom SFRJ. Njegova supruga oformila je svoju parapolitičku organizaciju pod nazivom Jugoslovenska levica. Hibrid srpskog nacionalizma i pervertovanog jugoslovenstva zapravo je obeležio ’90-e u Srbiji.

Umesto da se otrgnu od nacionalizma, koji se kao opasna bolest već duboko zapatio na čitavom Balkanu, pa i u Srbiji, nove vlasti su nakon 2000. godine odlučile da raskinu sve veze sa Jugoslavijom. Kada je SRJ i zvanično prestala da postoji (2003) počeo je projekat pune dekonstrukcije koji traje do danas. Retradicionalizacija, klerikalizacija i istorijski revizionizam osvojili su srpsko društvo u njegovoj potrazi za „novom religijom“ i „novom državnošću“. Za sva dugotrajna zla u društvu optuženi su komunizam i jugoslovenstvo, kao utopije koje su „zlotvori“ prodali srpskom narodu. Pokušaj potpunog povratka na period pre II svetskog rata ispostavio se previše anahronim i kompleksnim da bi uspeo. Međutim, nađena su suptilnija i hibridnija rešenja. Umesto odbacivanja pojedinih, došlo se do izjednačavanja svih tradicija, od kojih su neke manje, a neke više „svetle“. U takvoj klimi, zaista je teško verovati da će broj Jugoslovena u Srbiji 2011. biti održan na nivou iz 2002. Mnogo je verovatnije da će drastično opasti i da će, u niskim procentima, možda preživeti samo u Vojvodini. Nespremnost države da, barem iz zakonskih razloga, odobri osnivanje Jugoslovenskog nacionalnog saveta svakako nije ohrabrujuća. Imajući u vidu da su ta prava dobile zajednice od svega 1000 ljudi, sasvim je jasno da je uskraćivanje istih četvrtoj po brojnosti manjinskoj zajednici izraz nedvosmislenog otpora države svakoj institucionalizaciji Jugoslovena u Srbiji.

Post Views: 2,738