Marko Elsner izabran za najboljeg jugoslovenskog fudbalera ’86: U konkurenciji bili Škoro, Tuce, Savićević
Decembar 1986: Tempov fudbaler godine je Marko Elsner!
U konkurenciji nekolicine koji su zablistali u prolećnom delu prošlog i jesenjem delu ovog, tekućeg prvenstva, dakle – u jednoj kalendarskoj godini – Tempov izabranik je, pre svega, bio najstandardniji prvotimac Crvene zvezde i reprezentacije.
Trojica, njemu najbližih za laskavu titulu: Haris Škoro, Semir Tuce i Dejan Savićević zaostaju za – atletskim jezikom rečeno – delić sekunde.
Po (ne)iskustvu – u prvom redu, zatim – po standardnosti u formi i visokom učinku, ne samo po učešću na svim utakmicama i u svim konkurencijama svog kluba, a i državnog tima.
Uz to, na izgled fizički slabašan, Marko Elsner se predstavio kao izuzetan, neustrašiv “libero-razarač”, poslednji ali – prvi čovek odbrane!
Samo za mesto, odnosno ulogu koju on obavlja u Crvenoj zvezdi i seniorskoj selekciji nije blio dvojbe ni kod Velibora Vasovića ni kod Ivice Osima, bez obzira na ranije propuste koje su s Elsnerom činili prvo Gojko Zec, a potom Toza Veselinović i Miloš Milutinović. Konkretnije i tačnije rečeno, fudbalski izuzetno nadareni Slovenac dugo je otkrivao i otkrio sebe samog, nije odstupao od njemu predodređenog načina igre koji ga je doveo u sam vrh jugoslovenskog fudbala!
O kvalitetima Marka Elsnera, naravno fudbalskim, bilo je i ranije oprečnih mišljenja. Još 1981, kada je prvoligaša ljubljansku Olimpiju vodio Vukašin Višnjevac (i u njoj igrao sin doktora fudbalskih nauka, Branka Elsnera) iskrsle su nesuglasice oko “pravog mesta” poletarca Marka. Otac je, naime, tvrdio da je “izrazita vezna polutka”, a stručnjak “zelenih” – “zadnji libero”.
Po ovome, ispada da je još tada Višnjevac bio u pravu, i da su treneri koj su ga kasnije vodili, “rasparčali” Elsnerove prevashodne kvalitete. No, rekosmo već, Tempov fudbaler godine je, najviše sam stigao do cilja.
Marko Elsner ne priznaje “fudbalske doktorate i table”: kada smo ga, u ranijem intervjuu pitali šta je on u timu Crvene zvezde i reprezentacije, odgovorio je kao zapeta puška:
“Fudbaler i ništa drugo, mogu da igram na svim mestima, da obavim svaki zadatak…”
Ko, dakle, zna da igra fudbal – zna ga u svim varijantama, može da se prilagodi svakoj koncepciji. Smatramo da je Elsner u pravu…
Igrao je – čak i beka! Centarfora, polutku, krilnog halfa – više puta Ali, uvek zadovoljavajuće! Njegova gipkost i hitrina omogućavaju mu da se uhvati ukoštac sa svim i svakojakim fudbalskim problemima, pa i kada igra ozleđen, fizički nedovoljno spreman.
Ne otkrivamo Ameriku ako kažemo da Elsner bez obzira na dres koji nosi, pa i ulogu koju obavlja na jednoj utakmici – može da je preokrene za čitavih 360 stepeni u korist svoje ekipe! Otuda je suvišno trpati ga u ove ili one “profile”, on je, jednostavno svestran igrač!
Uz supersposobnost da iz odbrambene akcije krene u napadačku – samoinicijativno, bez upozorenja sa klupe. I obratno: da se na vreme vrati na mesto “zadnjeg libera”, da “zapuši rupu” u odsudnom trenutku.
Pretpostavljamo, neko će nam zameriti: Marko Elsner fudbaler godine, a – gde je njegova Crvena zvezda!? Primila je toliko i toliko golova, jedva se odlepila od dna, itd, itd.
Odmah da se razumemo: nije reč o izboru kluba ili tima, već pojedinca u jugoslovenskom fudbalu! Istovremeno: veliki je Elsnerov doprinos stabilizaciji, formiranju, standardizaciji i Crvene zvezde i državnog tima. Zato smo ga, između ostalog, i stavili ispred Tucea, Savićevića, Škora… možda još nekih. Zaslužio je!
Spomenimo, uzgred, i postojanost Ivana Toplaka i Ivice Osima, selektora odnosno trenera, koji su godinama verovali (i veruju) u visok fudbalski domet Marka Elsnera!
Napisao: Ljubomir Ristić (Tempo, 1986.)
