Narodni heroj – Đorđe Zličić Ciga iz Đurđeva
( Vojvodina )
Đorđe Zličić rođen je 4. maja 1920. godine u selu Đurđevu, kod Žablja. Poticao je iz siromašne zanatlijske porodice. Njegovi roditelji su se 1926. godine preselili u Novi Sad, gde je Đorđe odrastao i završio osnovnu školu.
Potom je upisao gimnaziju, ali je u drugom razredu usled iznenadne smrti njegovog oca Nestora morao da prekine školovanje i da pređe na učenje grafičkog zanata. Tokom učenja zanata, kao šegrt je došao u kontakt sa radničkim pokretom i sindikatima i 1937. godine postao član Ujedinjenih radničkih sindikata (URS).
U toku 1937. postao je član masovne omladinske organizacije OMPOK (Omladinski pokret), preko koga je ilegalna Komunistička partija delovala među omladinom. Tu se upoznao i povezao sa poznatim vojvođanskim komunistima – Sonjom Marinković i Kočom Kolarovim. Ubrzo je i on postao član ilegalnog Saveza komunsitičke omladine Jugoslavije (SKOJ) i priključio im se u radu na organizovanju i obnovi skojevskih organizacija u Vojvodini.
Avgusta 1940. godine na Četvrtoj pokrajinskoj konferenciji SKOJ-a za Vojvodinu, održanoj u Petrovgradu Đorđe je postao organizacioni sekretar Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Vojvodinu. Na ovoj Konferenciji je podneo referat o radničkoj omladini. Pošto je već bio član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), na Šestoj pokrajinskoj konferenciji KPJ za Vojvodinu održanoj septembra 1940. godine u Sremskoj Kamenici bio je izabran za člana Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu.
Na Šestoj zemaljskoj konferenciji SKOJ-a održanoj u septembru u Zagrebu Đorđe je bio izabran za Biroa Centralnog komiteta SKOJ-a. Ubrzo po izlasku Žarka Zrenjanina iz zatvora, oktobra 1940. Đorđe je postavljen umesto organizacionog postao politički sekretar PK SKOJ-a za Vojvodinu. Kao najviši rukovodilac SKOJ-a u Vojvodini, Đorđe se u potpuno posvetio revolucionarnom radu i radu na omasovljenju i organizacionom jačanju SKOJ-a. Za samo nekoliko meseci SKOJ je postao jedna od najmasovnijih omladinskih organizacija u Vojvodini.
U toku Aprilskog rata, 1941. godine Đorđe Zličić se kao dobrovoljac prijavio u Jugoslovensku vojsku, ali je uspeo da stigne samo do Rume. Usled brze propasti vojske, vratio se u Novi Sad kako ne bih pao u zarobljeništvo. Krajem aprila je prešao u Veliki Bečkerek, gde se povezao sa Žarkom Zrenjaninom i ostalim članovima PK KPJ za Vojvodinu.
Kao skojevski rukvodilac, u danima priprema za oružani ustanak aktivno je radio na organizovanju omladine u Banatu i Bačkoj i njenom uključivanju u Narodnooslobodilački pokret (NOP). Zajedno s agrupom skojevaca je organizovao i 30. avgusta u Novom Sadu izvršio ubistvo policijskog agenta Lasla Kelča Lacike, koji je ranije učestvovao u sindikalnom pokretu i poznavao mnoge komuniste, a tada se stavio u službu okupatora. Od tada, novosadska policija je uporno tragala za Đorđem. Istovremeno je za njim tragala i policija iz Velikog Bečkereka, zbog nekoliko akcija paljenja žita koje je bio organizovao.
Početkom septembra, po partijskom zadatku je iz Banata prešao u Bačku, sa zadatkom da u Šajkaškoj pomogne organizaciju i stvaranje vojnih desetina i partizanskog odreda. Zajedno sa Stevanom Divninim, sekretarom Sreskog komiteta KPJ i učesnikom Oktobarske revolucije, Đorđe je radio na stvaranju uslova za prihvatanje banatskih partizana u Bačkoj i njihovom prebacivanju u Srem, odnosno na Frušku goru. Okupator je želeo da osujeti ovu akciju, pa je jakim snagama zauzeo Šajkašku i obale Tise, a bila je i povedena hajka na partizane. Uprkos tome, Đorđe Zličić je uspeo da organizuje prebacivanje članova Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu u Bačku, polovinom septembra i da održava veze s organizacijama u Banatu. Zajedno sa jednim drugom, 16. oktobra 1941. godine uspeo je da razoruža dvojicu mađarskih policajaca i da umakne poteri. Kada ih je sustigla druga patrola, ubili su dvojicu policajaca.
Novembra 1941. godine Đorđe je prešao u Novi Sad i tu je sa Tozom Markovićem i Brankom Bajićem, radio na obnovi partijskih i skojevskih organizacija. U zimu 1941/42. nastupio je izuzetno težak period za oslobodilački pokret u Bačkoj i Banatu, usled stalnih hapšenja i progona. Uprkos svim teškoćama Đorđe je u dubokoj ilegalnosti nastavio da radi.
Mađarska policija je uspela da 1. februara 1942. godine otkrije kuću Anice Vol u Novom Sadu u koju se nalazio, zajedno sa svojom devojkom Dušicom Dejanović i Vidom Kaćanski Lučić (1923—1942), kurirom PK KPJ za Vojvodinu. Policija je opkolila kuću i pozvala ga na predaju, ali je Đorđe zajedno sa drugaricama odbio da se predaju. Pružili su otpor policiji, koji je potrajao čitava tri sata. Kada mu je ponestalo metaka, Đorđe je goloruk jurnuo napolje, u nadi da će uspeti nekako da pobegne, ali je bio izrešetan rafalima. Teško ranjen je bio prenet u zloglasnu „Armiju“, gde je uprkos ozbiljnim ranama bio podvrgnut mučenjima. Islednicima nije ništa rekao, a zbog lošeg stanja u kome se nalazio ubrzo je umro 7. februara.
Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 5. jula 1951. godine, proglašen je za narodnog heroja.
