Ratni dnevnik I/IV- ZDRAVO, MAJKO SRBIJO!

– Vladimir Dedijer – DNEVNIK 1941-1944 –

 

PONEDELJAK, 1 DECEMBAR

Pokret. — Nismo spavali ni tri sata. U kafani zatičem Dejana Šumadiskog i slovenačku četu.i Poslato svega 17 sanduka »municije«. Ostala su 34! Bacamo sve snage da se prevezu. U 7.30 javljaju da je naišao jedan nemački izviđački automobil — i da se odmah vratio.

Upregli smo volove da vuku »municiju«. Pet minuta kasnije čujemo mitraljesku vatru. Dejan Šumadiski ide na levo krilo. Slovenci na desno — sve u svemu jedno 40 premorenih ljudi koji se jedva kreću. Mi smo u centru. Prema prvim izveštajima stiglo je osam nemačkih kamiona. Vatra se čuje s našeg levog krila. Nemci zalamaju svoje desno krilo. Odjednom pet topovskih zrna pade na naše desno krilo po brdu. Mirko naređuje povlačenje. Idem za njim.

Đido kreće s Plavom Verom na konjima. Hrabra devojka. Bila je na mrtvoj straži kad su naišli Nemci. Dva druga stražara — među njima i metalac Dikan — poginula su. S levog krila sve jača paljba. Pred nama kilometar i po brisanog prostora. Upadam kroz led u potok, mokar sam do guše. Tek kada smo prešli visoko brdo iznad Sjeništa zaustavljamo se. Dobijam od Đide konja. Ali raga neće da ide. Čuju se avioni. Kurir »Oskar« pušta konja. Ja se priljubio uz zemlju, dok nemački meci zvižde. Đido stoji i kaže da se ne sme uvijati pred neprijateljskim metkom. Mene sramota! Ranjenici odlaze iz škole u Sjeništu. Mitraljezi nas prate u stopu.

Stižemo na jedan vis s koga se vidi Sandžak. Susrećemo prve sandžačke partizane. Ne daju loš utisak. Vole oružje. Hteli bi da menjaju bombe. Za nama stalno mitraljeska paljba. Spuštamo se niz brdo i prelazimo Uvac preko mosta kod Radojne. Napuštamo Srbiju.

Zdravo ostaj!

Umoran, stižem u školu na poljani u Radojni. »Oskar« mi daje parče sira i ja ga delim s Juricom Ribarom i zajedno jedemo u nekom senu, dok avioni kruže iznad nas. Odlazim u kuću gde je Stari. Situacija kritična. Nemci izbili na visove iznad Uvea i šišaju mitraljezima.
Kod škole su ranili jednog druga. Meci doleću i do kuće u kojoj smo mi.

S druge strane, na dva sata, u Novoj Varoši — Italijani. Da sile Osovine rade zajedno, sve bi nas pohvatale u ovoj rupi kao miševe. Niko živ ne bi ostao. U 2.30 krećemo golim brdom. Panika. Ljudi beže.

Brzo se grabi. Tek što smo ga prešli — avioni. Leženo u neku šumicu. Pop Vlado Zečević uhvatio bukvu i veli da ga je jedna bukva spasla od »Štuka« na Ceru. Jedan iz straže izvalio se u travu — u crvenim pantalonama Vojne akademije. Vide se na deset kilometara. Dvaput
smo uzimali zaklon i najzad ušli u jednu kuću.

Đido je otišao s partijcima da brani most preko Uvea. Pada mrak. Italijani se ne pojavljuju. Sile Osovine ipak ne rade zajedno. Na Crnom Vrhu naši drže zasedu. Đido dolazi oko 9 uveče. Drugovi iz Vrhovnog štaba drže sastanak. Mirko Tomić, Nikola Grulović, engleski kapetan Hadzon, Pop Vlado i još 100 drugova odlaze na sever. Ja idem sa Starim, da se odmorim od rane pa ćemo posle »Borbu«, kako reče Bevd.

Dok su u jednom kutu prenatrpane sobe drugovi tiho razgovarali, Englez se raspričao: Dražina ofanziva na Užice nije uspela, jer je Dangić, komandant četnika u Bosni, izdao.

Posle je pričao kod koga su u Jugoslaviji još od pre rata smeštene engleske radiostanice. Tu je i Dragoljupčić.

Jedanaest i po. Vedra noć. Krećemo. Moramo preći drum Nova Varoš — Priboj na kome Italijani često drže noću zasede. Vode nas pozadinci. Crni i Fića su s nama. Obojica teško ranjeni. Silazimo nizbrdo. Mraz. Led. Crni pada s konja onako ranjen, sa zavijenim trbuhom. Stari pokriva oči rukom. Crni se nekako diže. Vodim mu konja.

Spuštamo se na drum. Tišina. Prešli smo ga. Vodi nas Butum, student Tuzlić. Uzbrdo ide teško. Zastajemo u Bistrici. Već je tri izjutra. Ležemo. Bogami, mnogo trke ovog dana.

UTORAK, 2 DECEMBAR

Pokret. — Odmaramo se do podne. Vraćali smo panikere. Oko dva sata javiše nam da dolaze Italijani. Odjurili smo u šumicu iznad kuće i zauzeli položaj. Sunce. Dole drum vijuga. Kroz dogled, vele, vide se Italijani. Čekamo. Nema ništa. Povlačimo se u jedno brdo. Fića izgubio konja. Ja urezujem u jedno drvo srp i čekić i datum »3 – XII – 1942«.

Smeh — i datum zaboravljamo! Oko četiri silazimo dole. Stari zaboravio neko sedlo.

Ulazimo u kuću, a seljanka veli: »Eto Italijana za 10 minuta«. Stari je ljut: »Ako su Italijani, pucaćemo na njih!«

Razvijamo se nas dvanaest u strelce. Polazimo posle za Drenovu. Odjednom izbijamo na jedan prevoj: Durmitor iskočio, jer iza njega zalazi sunce. Divno se ocrtavaju svi njegovi visovi: Savin Kuk, Medjed, Ćirova Pećina. Jula 1938 tamo sam bio s Olgom.

Smeštamo se u Drenovu. Kuća nije rđava.s Dolazi kurir, Jevrejin iz Sarajeva i javlja da su Pljevlja oslobođena i zarobljeno 3.500 Italijana. Komandant Crnogoraca Arsa Jovanović rekao je da će borba biti kratka. Dva – tri sata. Kurir je čuo borbu i posle dva i po
sata sve se utišalo. Veselje.

SREDA, 3 DECEMBAR

Drenova. — Prvi put posle Užica jeli smo dobro. Novovaroška četa napravila zasedu između Nove Varoši i Bistrice. Zarobila italijanskog oficira, šest vojnika i dva kamiona namirnica s brašnom. Tek što smo legli uveče, lupa neko. Ulazi Vojo Leković — bled. Dolazi iz Pljevalja
napad neuspeo. Oko 500 naših ranjeno i poginulo. Demoralizacija kod ostalih Crnogoraca .

Neki se već razbežali. Mitar Bakić još iste noći odlazi preko Lima ka Pljevljima.

ČETVRTAK, 4 DECEMBAR

Drenova. — Mutno, susnežno vreme. Pada prvi sneg ove zime. Od Nove Varoši se čula topovska paljba. Išao sam u izviđanje u pravcu Bistrice. Strašna litica. Italijanske kasarne kao na tanjiru. Ovde se nalazimo u mrtvom uglu. S obe strane drum, a mi od Italijana na jedan i po kilometar. Doznali smo da je Novovaroška četa vodila borbu s alpincima. Italijani napuštaju Novu Varoš usled strahovitih gubitaka u Pljevljima. Ali ne idu drumom, već su krenuli kosama. Naišli su na Treću srpsku četu. Jedan naš mrtav, a dva ranjena. Jedan drug iz užičkog Agitpropa bio ispod stene, a gore, na 5 do 6 metara, Italijani s puškomitraljezima zovu: »Komunisto!« Nisu ga primetili.

Posle podne stigao kurir iz Radojne od Đide. Marko se probio do Radojne. Naredio je da se puste svi zarobljeni četnički oficiri, koji su učestvovali u prvom napadu na Užice, 2 novembra, nad kojima je bila vođena istraga u našem zatvoru. Stvoren je Sandžačko – srpski bataljon. Naši drugovi su u Radojni imali ogroman posao koji su s najvećim uspehom završili. Sve su čete pregledali, nove formirali i pretresli. Ovo je dosad najsudbonosniji period našeg partizanskog ratovanja. Jedinice su nam bile olabavile, moral opao. Čvrsta boljševička ruka sve je to dovela u red.

S obzirom na situacijuje rešeno da pređemo Lim. Silazimo po malom snegu na drum Prijepolje — Priboj. Držimo zasedu. Italijana nema. Ponoć. Jedan mladić nas majstorski prebacuje preko reke. Uperi čamac u struju, pa ga sama voda izbaci na drugu obalu. Po mraku idemo uz brdo kao zid. Razmeštamo se po kućama. Nas devet prvo u jednu
kuću gde bolesna baba pljuje, kašlje; odlazimo u drugu: puna dece, prljavo. Rušim se na pod i slatko spavam dva sata.

PETAK, 5 DECEMBAR

Izbičani. — Siromašno selo. Žena, u čijoj smo kući, ne prima nas; vrišti, dobija histerični napad — moramo da idemo. Domaćin pokušava da nas zadrži, ali žena hoće kocem na njega. Spuštam se u kuću gde je Stari. Šuma divna. Lim dole. I drum. Sedimo ceo dan.

Pred podne nailaze Italijani drumom Bistrica — Prijepolje. To su oni koji su napustili Novu Varoš. U vazdušnoj liniji nismo udaljeni više od 600 — 700 metara. Samo nas Lim razdvaja. Lepo čuješ mazge, žagor ljudi. Cikne poneka italijanska puška. (Manja od naše, ima šest metaka.) A Vrhovni štab sedi u kolibi. Večeras pojedosmo masnu cicvaru. Pravio je Vlado Crnogorac. Osetismo dušu. Nešto nas počinje da grize — vaške.

SUBOTA, 6 DECEMBAR

U šumi kraj Lima. — Došao Sandžaklija Daut« i doneo potvrdu vesti da je Nova Varoš oslobođena. Veselje. Isto tako čuli smo da su Crnogorci kod Savinog Lakta dočekali Italijane iz Prijepolja i pobili preko stotinu. Samo puškom ne zauzimaju se utvrđeni
gradovi, ali se odlične zasede prave.

Tek što smo počeli da jedemo ječmeni kačamak, straža javlja:

»Gore neka sela!« Penjem se na kosu. Na 2 do 3 kilometra od nas gore sela Barice, Babine i Šerbetovac. Dole Lim (u kome se čamac svake noći potopi da ga Italijani ne pronađu), a s one strane Lima drum po kome su malopre projurila dva italijanska tenka. Mi smo na strmini, a gore po kosama Italijani pale sela rastureni u strelce. Straža nam broji svega 12 ljudi. Odlazimo u šumu. Lomatamo se po jarugama, glad nas isteruje u jedno selo. Tu kod jednog kulaka jedemo. Opet trka: »Dolaze Italijani s treće strane«. Šaljemo izvidnicu. Ništa. Sedeli smo čitav dan u tim urvinama. Bevc nam priča kako je studirao lenjinizam u Moskvi. Na stotinak metara od Lima, u kući jednog partizana čekamo da se smrači. On nam doneo veliki lonac pun kuvane piletine.

Svi zabadamo kašike po redu. Ja dva bataka, a Stari dva vrata. Smejemo se. Jeli smo u mraku. Prelaz preko Lima uzbudljiv. Onda uzbrdo tri sata. Drenova! Zatičemo vesti s Istočnog fronta. Sjajne. Stigla jedna crnogorska četa od 80 ljudi. Sa njom i Bajo Sekulić.

NEDELJA, 7 DECEMBAR

Drenova. — Oko podne opet se javljaju Italijani. Crnogorska četa zauzima položaj. Krenuli fašisti da spasu kamion koji su dan ranije naši zaplenili na drumu Nova Varoš — Bistrica, ali ih naša pozadinska četa najurila. Posle podne su došli Đido, Marko i Lola. Oni su uspešno
završili svoj posao. Uveče Đido, Bevc i Bajo idu kod Crnogoraca. Đido govori o tradicijama Crnogoraca, o borbi za slobodu, o »Gorskom vijencu«. Bevc razlaže međunarodnu situaciju, a Bajo: »Ko je junak neka ostaje, ko izdajnik — kući«. Niko se nije javio za povratak.

PONEDEUAK, 8 DECEMBAR

Drenova. — Jedan seljak veli da su italijanski oficiri izlazili iz Prijepolja i merili nekim spravama nešto u pravcu Drenove — verovatno daljinu radi tačne artileriske vatre, šalje se crnogorska patrola da ih opkoli ako se opet pojave. Patrola se vraća.

Stari ide lično u izviđanje. S njim kuriri Vlado i Božo, zatim Bajo Sekulić i ja. Dolazimo do na kilometar i po od Prijepolja, vide se kuće i most. Svraćamo u jednu muslimansku kuću. Žena i deca. Majci sve usne igraju od straha. Kažemo da nismo četnici, već partizani.

Vraćamo se preko nekog zaleđenog potoka — sledili se talasi visoki po metar.

Nailazimo na jednu lepu kuću — položaj mnogo zgodniji nego prva kuća koja je slepljena uz brdo. Tu jedemo cicvaru. Ovde ćemo se preseliti. Stižemo u mrak. Zatičemo Peru Stamboliju. Stiglo je 650 ljudi u Radojnu. U Sjenici se srpska i muslimanska gospoda ujedinila i vele »da neće da puste ni partizane, ni četnike«. Večeras nam Pera javio da je počela ofanziva kod Moskve. Radost. Uopšte je kod nas vedro raspoloženje i u najkritičnijim časovima. Utučenosti nikad nije bilo — ni kad smo Užice napuštali.

UTORAK, 9 DECEMBAR

Drenova. — Sneg veje. Preko 10 santimetara visok. Pomalo trebimo vaške. Raspravljamo o ulasku Amerike u rat i borbama na Pacifiku. Bevc misli da je dobra stvar što se imperijalisti troše. Ceo dan sedim u kući. Gore sela iza Lima!

SREDA, 10 DECEMBAR

Nova Varoš. — Po snegu Bevc i ja idemo kolima u Novu Varoš. Išli smo tri i po sata. Građani su dobro primili partizane, čak sa ih i ljubili. Prota je najvredniji član NOO. Trči. Grdi ljude ako daju mali prilog za oslobođenje. U gradu ima i muslimana. Kasaba od 2.500 duša. Italijani se dobro utvrdili. Na svakom visu drvene barake i mitraljeska gnezda. Grad nije opljačkan. Dobro nam je došao. Vojska će se malo odmoriti, okrpiti; biće nešto opanaka i košulja. Jedem ratluk (dve kutije), ćevapčiće, duge, na loju, bez soli i hleba; pijem čajeve, krcam orahe. Tolim glad. Posle dugog vremena slušam radio.

Istočni front: Crvena armija napreduje. Uveče spavam s Bevcom kod druga Rode.
Kupam se posle dve nedelje, prvi put. S dva litra vode.

Rodina majka daje nam večeru; sestra priča kako je deljen naš letak italijanskim vojnicima. Njoj ga je iz šume poslao Rodo, a ona ga dala nekom vojniku — pekaru, s kojim se često sastajala. Taj Italijan je pošao s oficirom na obilazak straže, pa je iza njegovih leđa svuda naokolo ostavljao letke. Sutradan, veli taj radnik, vojnici su plakali kad su čitali kako Italijom vlada Gestapo. Oficiri su letak pronašli, javno ga istakli, napisali neke psovke na naš račun i postavili agente OVRE da paze ko od vojnika čita letak.

Važan odnos s muslimanima. Jedinstvo svih ugnjetenih naroda. Naša rezerva. Neki partizan, Marko Rondović, ubio i opljačkao jednog bogatog muslimana. Naš ga sud osudio na smrt. Posle je streljan. Njegov sin, takođe partizan, doveden je u komandu. Daje izjavu:

»Vraćam što je moj otac oteo. a sem toga sav mal, i stoku i žito, poklanjam četi!«

Streljana su i dva muslimana — ustaše.

ČETVRTAK, 11 DECEMBAR

Nova Varoš. — I danas smo se zadržali u Novoj Varoši. Razgovarao sam s mnogim starim drugovima. Četnici iz Sandžaka pobili su neke naše drugove. Naročito se tu istaklo selo Rutoše. Osim toga, ni do danas nije razrušen put od Nove Varoši prema Bistrici. Jednim tempom mogli bi Italijani da zauzmu grad. Stigli smo po mraku u novu kuću.

Tu nam Stari veli da se stvara Proleterska brigada. Bio je kod Krajevčana. Dočekali su ga pesmom. Oni, Kragujevčani i Crnogorci, ulaze u udarnu brigadu.

PETAK, 12 DECEMBAR

Drenova. — Iz Bosne stižu vesti da su se Italijani povukli iz Foče i Goražda i da su ušli četnici. Ali s četnicima nije čista stvar. Majstori su Nemci.Izgleda da će Bosna biti predana Neđiću. Zato treba ići u Bosnu što pre. Situacija se ubrzava. Na istočnom frontu sve bolje.
Proleterska brigada se priprema. Ona će biti strah i trepet za neprijatelja. U nju treba da uđe najviše Crnogoraca.

Iz Crne Gore dobre vesti. Italijani svuda otsečeni. Moral im je slab. Zamenjuju benzin i jod za zarobljenike. Raduje me put. Izgleda da ćemo krenuti za Bosnu prekosutra.

Uveče došao Arso Jovanović, crnogorski komandant. Stari kaže da je dobar vojnik.

Muku mučimo s novcem. Upotrebljavaju se dinari jugoslovenski, Nedićevi, hitlerovske marke, fašističke lire, albanski franci i lekovi —sada će još i ustaške kune. Ali će doći i crveni dinari!

Postavljen sam za komesara za ishranu. Mitar mi veli:

»Od urednika »Borbe« postao si urednik čorbe«.

SUBOTA, 13 DECEMBAR

Drenova. — Vesti s radija nam još nisu stigle. Nestrpljivi smo. Diskutujemo. Bevc veli da na istoku još nije otpočela opšta ofanziva — mogu Nemci još jednu ofanzivu. Zatim sam čitao drugovima dnevnik. Crnogorci se bune, Stari veli:

»Ja mnogo volim Crnogorce, junaci su, ali njihovo rukovodstvo jaši na repu stihije«.

Posle podne dolaze Marko i Lola. Stari mi saopštava da sam postavljen za politkoma Prvog šumadiskog bataljona. Milion planova mi ide kroz glavu. Sećam se svih nedostataka ranijeg rada. Silazim još iste večeri u Novu Varoš.

NEDELJA, 14 DECEMBAR

Nova Varoš. — Užasna stvar se dogodila. Zamalo što nam nije nastradao Vrhovni štab. Italijani pošli s nekoliko kolona za Drenovu iz Prijepolja. Kad su došli na 250 metara od kuće u kojoj su naši bili, Crni slučajno pogledao kroz prozor i rekao: »Evo neke vojske!« Ta
vojska je bila italijanska. Naši su se evakuisali brzo. Veljko i Paja kao munja kroz eter. Neke su stvari propale: divna karta Jugoslavije, kompletan radioaparat s akumulatorima, konji i dosta hrane. Srećom, tuje bila Užička četa. Otvorila paljbu. Stari ostao s njima, a »neborce«  poslao u hendek. Kad je počeo da sipa teški mitraljez, Užičani stoje.

Stari im naređuje da legnu. Italijani zatim udarili bacačima. Prebacuju daleko. Tako se naši izvukli. Italijani su zapalili kuću u kojoj je Štab bio, ubili snaju domaćinovu koja je deset dana ranije rodila blizance, ubili još jednu ženu koja je bila u drugom stanju.

Ja čekam Šumadiski bataljon. On je otišao za Sjenicu. Dolazi Raja sa 150 Kragujevčana. Ljubimo se.

PONEDEUAK, 15 DECEMBAR

Nova Varoš. — Jutros u osam stiže naš bataljon. Ljudi umorni, gladni, pocepani, bosi, vašljivi. Predajem čiča Milanu Iliću, komandantu bataljona, svoj »ukaz«, pismo Vrhovnog štaba o mom naimenovanju za komesara. Mali starac, dugih brkova, gustih obrva, debelih
seljačkih prstiju — ostavlja silan utisak. Trčimo, čiča Milan i ja, smeštamo ljude,pronalazimo neke berbere, nosimo cokule, kapute, da se krpe. Posle podne odlazim kod Starog. Tu mi saopštava da 17 decembra ujutru imamo da napadnemo Banju Priboj, gde se s Italijanima nalazi Zdravko Kaluđer i njegovi četnici. Istovremeno će, s druge strane Lima, Crnogorci osuti paljbu. Ovaj zadatak je poveren Šumadiskom i Kragujevačkom. Raja Nedeljković je komandant grupe, a ja sam politkom. Stari kaže da ćemo u Radojni dobiti tačna uputstva o položaju četnika i Italijana. Ako su italijanske snage suviše velike, onda ne treba vršiti napad, već sprovesti čišćenje četnika. Četnici iz Banje,Rutoša i Brezne već su nam dojadili. To je vrlo važno političko pitanje.S takvim instrukcijama se oprostih pun nada i odlučnosti.

UTORAK, 16 DECEMBAR

Pokret. — Celu noć su radili drugovi iz Nove Varoši. Drugarice su do sedam šile. Svaki partizan moga bataljona dobio je gaće i košulju. Nova Varoš ih dobro opremila. Ali po našem običaju polazak nije bio u osam nego u jedanaest. Oba bataljona su promarširala
s pesmom kroz grad. Hvatamo brdo. Sunce kao usred leta. Prži. Srećemo Mitru Mitrović, Milentija Popovića i ostale.

Usput razgovaram s Kragujevčanima. Obnavljamo stare uspomene. Oko dva smo u Radojni. Tu srećem Raju Nedeljkovića. Odmah zakazujemo sastanak svih komandira i politkoma. Tu je i Draganče Pavlović, moj stari dugonja iz Beograda. Pre tri nedelje stigao je iz Makedonije.

On je politkom Kragujevačkog. Pera Stambolić prisustvuje u ime Srpsko – sandžačkog štaba. Trebalo je da krenemo u dve kolone i da se susretnemo kod Banje. Pera nam saopštava da u Rutoši i Brezni nema ništa, jer su oni juče čistili. Podataka o Banji nema nikakvih. Odlučujemo da krenemo k Banji, da stignemo tamo oko ponoći, pa da na licu mesta rešimo šta ćemo.

Mrak. Šest sati. Govore Andrà Petronijević i Mijalko Todorović. Ljudi su orni za borbu. Tiho gazimo. Četnici ponekiput postavljaju noću zasede. Samo vodiči se boje. Neće da nas vode. Tek kad revolvere potegnemo — polaze. Imamo i dva Pribojca, ali oni znaju put tek od
Uvea. Ponoć, još nismo stigli. Ljudi ne puše da nas četnici ne bi otkrili.

Jedan sat. Ljudi umorni, jedva stoje. Nisu se u Novoj Varoši dobro odmorili. Gledam čuda: Partizan zastane, padne na sneg i spava. Dva sata. Vodići se plaše. Opet moramo s njima da trošimo vreme. Revolver. Pokazuju nam jedno brdo. Do njega pet kilometara. Iza brda
Banja.

Kratak odmor. Mi smo u jednoj košari. Ljudi su zbijeni kao sardine. Vatra gori. Dremamo na zemlji i klupi. Dolaze svi komandiri.

Da li da napadamo? Ne znamo snage neprijatelja, ne znamo ima li Italijana, ne znamo prilaze. Rešavamo da se raspitamo kod seljaka.

Draganče Pavlović odlazi i saznaje od domaćina da ima 200 Italijana s bacačima i mitraljezima. Opet savetovanje. Pred očima mi Pljevlja. Ciča Milan, Raja, Draganče, Voja Radić — svi protiv napada pod ovim uslovima. Četiri sata. Budimo ljude i idemo dalje ka Višegradu da uhvatimo vezu sa Semećskim bataljonom.

SREDA, 17 DECEMBAR

Pokret. — Idemo pored Priboja uzbrdo. Zatim u dolinu Uvea — oko 500 metara spuštanja. Vojnički vrlo slabo. Bez izvidnice i zaštitnice. Spuštamo se niz liticu po šumi. Ljudi padaju. Dolazimo na Uvac. Na drugoj strani Zlatibor. Idemo kozjom stazom po litici. Dole reka huji. Jedna polovina je već u rupi. Odjednom: buuum… Granata udara u drugu stranu — u Zlatibor. Mi razvučeni. Svih 300 ljudi kao u mišolovci. S jedne i druge strane litice. A ni naša prethodnica, ni naša zaštitnica nisu na svom mestu. Onda još jednom: buuum. Izgleda da nas bacač tuče.

S Rajom se brzo dogovaram da što pre izbijemo na drugu stranu i dohvatimo se kose. Jurimo uzbrdo. Naporno. Znojimo se. »Dnevnik« mi se vlaži pa se posle jedva čita. Posle jednog sata stižemo na kosu. Italijani nas nisu više tukli. Jedan seljak nam veli da je pre neki dan na ovoj kosi bilo oko 2.000 Nemaca. Pretresali su Dobroselicu. Lepo bismo se proveli da su i ovog dana bili.

Nastavljamo put nizbrdo. Mrak je. Ja i Draganče idemo napred da uredimo konak za Odred. Odjednom nešto puče. Vrlo blizu. Zrno mi prozuja kraj uva. Bacamo se na zemlju. Ono Dragančetova puška okinula. Smeštamo se u selo Štrpce, to jest u Bosnu, zemlju moje majke.

Selo je na drumu Priboj — Višegrad. Italijanske patrole se šetaju. Četnici sa njima sarađuju. Čuvaju zajednički stražu. Mi se prvo namestili na sam drum, pa se posle premestili malo uzbrdo…

Nastavak na:

Ratni dnevnik I/V- U BOSNI, ZEMLJI PONOSNOJ! – Vladimir Dedjer – DNEVNIK 1941-1944