Vladimir Dedijer U BOSNI, ZEMLJI PONOSNOJ!
– Ratni dnevnik I/V- 1941-1944
ČETVRTAK, 18 DECEMBAR
Pokret. — Draganče, Raja i ja presedeli smo ovu noć na klupi. Nema mesta za spavanje. Pokret u 7! Popeli smo se u Oskoruše. Aleksandar Terzić, tipograf iz Beograda, inače bivši komandant jednog šumadiskog bataljona — spremio vola i dva ovna. Prilikom povlačenja iz Užica Aleksandar Terzić Raca je ubio iz revolvera dva Nemca. (Raca poginuo sredinom januara u Pjenovcu na Romaniji, braneći puškomitraljezom otstupnicu. Njegove žive oči
sada me gledaju. Ne verujem da je mrtav. Nisu mrtvi moji drugovi!
Ovo je san, strašan san! ! !).
Blato. Kiša. Obilazim drugove od kuće do kuće i nosim im meso. Slovencima osam kila. čiča Milan deli meso i priča kako su srpski vojnici u zarobljeničkim logorima bili majstori u prošlom svetskom ratu pri deljenju sledovanja. Održavam sastanak sa partiskom ćelijom u
Prvoj četi. Kako se čovek čistije oseća posle sastanka. Na sednici Štaba predlažem da napadnemo Mioče. Voja Radić odlazi u izviđanje i javlja — tamo su Crnogorci. Onda određujemo Drugu četu da napravi zasedu na drumu Uvac — Višegrad.
PETAK, 19 DECEMBAR
Pokret. — Užasna kiša. Zaseda ne ide, iako se ljudi spremili. Silazimo u Mioče. Srećemo Crnogorce. Dirljiv susret srbijanskih i crnogorskih partizana. Prvi put u ovom ratu. Pozdravio sam braću s Lovćena.
Posle sedam kilometara uz prugu do Ruda. Lep gradić. Italijani ga bili utvrdili. Barake na svima visovima. Smeštamo se u mejtep — školu, izrešetanu mecima. Sreli smo Mošu Pijade, Peka Dapčevića i Mila Peruničića.
SUBOTA, 20 DECEMBAR
Rudo. — Spavam s čika Milanom pod stolom. On se budi oko tri i sam sa sobom razgovara. Misli na selo i prepire se sa seljacima: da li ima boga. Posle mi priča da ima devetoro dece. Najviše voli najmlađeg.
Pozvao nas Stari. Tu su i ostali drugovi. Oštra kritika zbog Banje. Ja sam za kaznu smenjen. Ostali ukor. Zaista, one noći nismo mogli da napadnemo Banju, ali dužnost nam je bila da prikupimo podatke i navalimo iduće noći. Zadatak se morao izvršiti. Pravilno. Kaznu sam zaslužio, jer sam kao politkom bio najodgovorniji. Eh, prokleta noći. Stari mi saopštava da čekam na »Borbu« i idem sa štabom.
Dobio sam i sapun.
Jurica Ribar i Marijan Stilinović parili odelo, pa ga okvasili — došli polugoli kući. Buran smeh.
NEDELJA, 21 DECEMBAR
Rudo. — Danas je Staljinov rođendan, danas je oslobođen Volokolamsk, danas je obrazovana Proleterska brigada. Govorili su Stari i Fića-Filip Kljajić. Sjajan utisak! Stajao sam s kraja i mislio:
»Učimose na greškama. Vratiću se u Proletersku!«
PONEDELJAK, 22 DECEMBAR
Rudo. — Italijani s četnicima Kamenka Božića napali nas s tri kolone. Užička četa zarobila sedam Italijana. Jedan među njima je student umetnosti iz Milana. Ostali seljaci. Student, kaplar, priča sve. Lovćenci zauzeli Medjedju na Drini.
UTORAK, 23 DECEMBAR
Pokret. — Polazimo iz Ruda. Cilj: Medjedja. Italijani i četnici ponovo napadaju Rudo. Grme bacači. Idemo prugom. Ispod nas Lim! Na vrhovima stenja stoje grupe ljudi. Gledaju, gledaju i odjednom se prolama:
»Živjeli partizani, živjela braća!«
To su muslimani iz sela koja su opljačkali četnici. Oni jure nizbrdo:
»Idemo s vama. Juče su četnici 30 ljudi zaklali, a dvadeset udavili u Limu.«
Stanice opustošene. Idemo kroz tunele. Konji lome noge u mraku. Medjedja spaljena. Pustoš. Nailazi četnički voz. Zarobljavamo potpukovnika Cvetkovića. Jednom smo ga u Užicu pustili, a sada krenuo za Užice da bude komandant Nedićeve žandarmerije!
Dolaze pretstavnici majora Boška Todorovića, zamenika Jezdimira Dangića, četničkog komandanta Istočne Bosne. Hoće da ispitaju koliko nas je i kuda idemo. Posle razgovora vraćaju se u svoj štab. Zbijeni smo u jedan sobičak. Spavamo kao u pretrpanom vozu Beograd — Zagreb uoči Božića.
SREDA, 24 DECEMBAR
Pokret. — Juče smo prešli 33, danas 23 kilometra. Idemo za Rogaticu. Usput smo ispekli jagnje. Stari sreće bosanske kurire koji idu za Crnu Goru. Izdao je naređenje da dva crnogorska bataljona pođu ka Foči.
Stižemo u Rogaticu. Tužna varoš — popapljena i opljačkana. Pričaju nam partizani: ustaše jednog pravoslavnog popa potkovali, udarili mu potkovice na dlanove i kolena, zatim osedlali i na njemu kroz grad jahali. Četnici su to isto učinili jednom muslimanskom trgovcu. Poklani su svi muslimani viši od puške.
ČETVRTAK, 25 DECEMBAR
Rogatica. — Došli smo u pravi čas u Rogaticu.Otpočeli smo ustanak, oslobodili čitavu Istočnu Bosnu, a sada bruke, četnici hoće da nam otvore front s leđa. Naši su na položajima , tuku se, a četnici sede u gradovima i lumpuju. Mnogi naši bataljoni prešli su na njihovu stranu,
Proleterska brigada će to urediti.
PETAK, 26 DECEMBAR
Rogatica. — Sjajna vest. Proleterska brigada, uglavnom Kraljevački i Kragujevački bataljon, kod Gaočića, 23 decembra, zarobila 120 Italijana, 5 bacača mina, 3 teška mitraljeza, 600 bombi. Četnici Djekića, koji su išli s Italijanima, počeli da bacaju kokarde. Kod Gaočića poginuo Ratislav Ratajac iz Grošnice kraj Kragujevca. Njegov otac Mićo zakukao i jurnuo na Italijane. I on pao. Od Italijana, opkoljenih u školi, umakao samo major.
SUBOTA, 27 DECEMBAR
Rogatica. — Udario veliki mraz. Sinoć su gorela sela po Romaniji.
Stigla Proleterska sa zarobljenim Italijanima. Bevc među zarobljenicima nalazi sedam Slovenaca, seljaka iz Benečije iznad Gorice. Razgovara s njima na slovenačkom. Ne znaju šta je knjiga na slovenačkom, jer su im Italijani zabranili sve slovenačke knjige. Mrze fašizam, ali mrze i svaki rat.
NEDEUA, 28 DECEMBAR
Rogatica. — Iz Srbije prve vesti posle Užica. Dobre. Mirko Tomić se probio s drugovima do Valjeva. Tamo je nekoliko naših odreda s velikim brojem ljudi. Tužna vest iz Sjenice. Naši opkolili grad, zauzeli jedan deo šanca, drugi nisu. Tako su neke jedinice ušle u varoš, bacale parole ali ih muslimani opkolili i najveći deo pobili. Mi smo imali oko 70 mrtvih, ranjenih i zarobljenih. Muslimani su zarobljene predali Italijanima. Dolazio agent Omiljen Milić iz Beograda u Prijepolje, pokušavao da bije naše drugove, ali neki Italijani nisu dali.
Krenuli smo iz Rogatice u 11 sati po strašnom mrazu. Prolazimo Kovanj i stižemo u Grivce oko četiri posle podne. Smeštamo se u kuću jednog četnika koji je bio partizan. Bio je u Foči. Veli da su Italijani dali četnicima 4.000 pušaka i 70 mitraljeza. U četnike je pošao, jer su dva muslimana otišla u partizane. Ali, veli, nije dušom uz četnike. Ljuti se što je Dangić opalio šamar jednom njegovom drugu. Tipičan primer seljaka srednjaka. Ne zna još koja je strana jača, koja će mu strana dati ono što traži, pa se koleba.
PONEDELJAK, 29 DECEMBAR
Pokret. — Vedro. Zvao sam seljake na zbor. Govorili Marijan Stilinović i čiča Janko. Krećemo u tri sata. Užasan mraz. Valjda minus 20°.
Utrčavam u Podromaniju. Grejem noge pored jake vatre — bolovi posle pola sata. Smrzle mi se obe pete. Tu nalazimo Peru Posavskog. Mnogo sam mu se obradovao.
UTORAK, 30 DECEMBAR
Podromanija. — Pera Posavski čita mi svoj dnevnik. I ja njemu svoj.
Misli da smo se povukli planski iz Užica, da nismo branili frontalno varoš, grad bi povratili posle nekoliko dana. Grulović se spasao ispred smrti. Bio je zarobljen kad se vraćao 1 decembra iz Sandžaka za Srbiju.
Njih trideset Nemci poveli na streljanje. Jedan mladi drug rekao je:
»Bežimo, jer Nemci neće trčati za nama već će samo pucati«. Pobeglo ih 12 i svi se spasli. Oni koji nisu bežali — streljani! Večeras čiča Romanijski javlja da je sve Sarajevo u crnim zastavama, jer je Pavelić ubijen.
Sigurno patka.
Večeras sam čuo kuda ide Proleterska brigada. Prema Varešu i industriskim centrima Bosne, da diže narod na borbu. Otpočeli smo rad.
Održan prvi sastanak Agitpropa. Napolju je minus 26°! Škripi sneg pod nogama stražara.
SREDA, 31 DECEMBAR
Pokret. — Krećemo u Bijele Vode gde je sedište Glavnog štaba za Bosnu i Hercegovinu. Strašan mraz. Stari mi dao konja jer me noga boli. Zalutali smo. Zima, zima. Bevc ide ispred mene, zatrese granu, a kad stignem — sveg me sneg s grana zaspe. Dolazimo pred štab Romaniskog odreda. Meni ruke u džepovima. Nalazim se na ledu. Puca kolan, sedlo konju na vrat, a ja pravo glavačke o led! Iskrivio sam vrat.
Ispred Bijelih Voda Starom konj zaplivao u sneg. Bevcov jurnuo, pa se i on preturio. čiča Janko se zakačio za žicu od telefona i na njoj ostao viseći sve dok žica nije pukla.
Smeštamo se u štab Bosne i Hercegovine. Tu nabavljam ovu svesku, nabavljam dopisne karte i javljam se kući. Karte će biti posiate iz Sarajeva.
Mrak je. Slušam London u pet sati. Drugovi polegali po klupama, po podu. Za mene ostavili mesto na stolu. Sat kuca, drugovi hrču i nemirno se češu — opet vaške.
Mislim o protekloj godini… Krvava, teška, veličanstvena godina. Hiljjade dobrih drugova palo. Vlada Vitasović — Joca Jovanović — Đuro Strugar — Vule Antić — Mrša Matijević … Godina burna … Radio sam, trudio sam se … Neuspeh kod Banje me pritišće … Greška se može i mora popraviti. Inače se ne mogu stideti ove godine. Najveća mi je radost Olga. Ona je naša. To mi je najveća pobeda … Bevcova drugarica je pala. On se drži herojski…
Ne znam kako bih mu olakšao.
1942! Ponoć je blizu. Stražar se budi. Mrak, mraz… Usred smo Romanije… Gde si kućo moja? Sada će iskucati hiljadudevetstočetrdesetidruga … Neka nam je srećna. Neka to bude godina:
P o b e d e !
U tom znaku se svršila i 1941! Istočni front, Gaočići! Samo treba istrajati!
Srećna 1942, godina pobede, godina sreće… Leti mi kroz glavu 1941: »30 Dana«, 6 april, Beograd 22 juni — 1 avgust, Kragujevac, Užice.
Ponoć. Dosta sanjarenja. Pamet u glavu. Mirno.
(1) Slabo si se izgrađivao. Uči! četvrta glava VKP(b)!
(2) Lični odnos — slab. Suviše grub. Seti se samo rođene majke.
(3) Više samokritike. Praviti bilans češće, a ne samo o novoj godini.
Zdravo ostaj 1941! Nikad se ne povratila! Neka blistaju tvoji veliki dani, u zaborav oni strašni. Živela 1942! Živela pobeda! Živela naša Partija, koja je ove, 1941, postala boljševička!
ČETVRTAK, 1 JANUAR 1942
Bijele Vode. — Danas smo izdali prvi broj »Radiobiltena«. Oslobođena je Kaluga! Dobar početak. Kalinjinov govor uneo nam je snage.
Od smrzotine ne mogu da hodam. Skakućem na jednoj nozi. Mraz. Sunce. Dolazio ustaški avion. Kod nas bacao letke. A kod Olova — bombe. Čitav sat i po lutao je nad nama.
Nedavno je bosanski štab bio bombardovan. Poginula je jedna drugarica.
PETAK, 2 JANUAR
Bijele Vode. — Vetar, mećava. Lola Ribar odlazi u »civilizaciju«. Poslao sam pismo kući. Valjda će nešto stići. S četnicima se sve više muti. Major Todorović nam šalje nekakav ultimatum.
SUBOTA, 3 JANUAR
Pokret. — Krenuli smo za Ivančiće, naše novo Užice. Otoplilo. Gazimo sneg do pojasa. Danas smo prešli vrlo malo — do Imamovića. Prolazimo kroz muslimanska sela. Narod u očajanju; četnici kolju, pljačkaju, čiča Janko i ja bili na sastanku s muslimanima — njih šest. Preplašeni ljudi.
NEDEUA, 4 JANUAR
Pokret. — Divno sunce. Romanija talasasta. Ovaj deo pokriven šumom. Stižemo u Ivančiće. Smejemo se glupostima »Hrvatskog novog lista«.
PONEDEUAK, 5 JANUAR
Ivančići. — Izgleda da ni ovde nećemo ostati. Montirali smo radio.
UTORAK, 6 JANUAR
Čevljanovići. — Nalazimo se kraj pruge, u rupi, u jednoj pilani. Najzad se smeštamo posle lutanja od četrdeset dana.
SREDA, 7 JANUAR
Čevljanovići. — Dva kurira stigla čak iz Srema! (Prvi sremski kurir, koji se probio do Vrhovnog štaba, bio je neustrašivi Boško Polkovljević — zvani Pinki, jedan od najsmelijih boraca Srema. )
Tamo dobro stojimo.
Mnogo su pričali. Proslavili smo Božić: prase, podvarak i pšenični hleb!
Sladak kao kolač.
ČETVRTAK, 8 JANUAR
Čevljanovići. — S nama je i 12 Italijana — zarobljenika iz bitke kod Gaočića. Deca su im donela dve mačke — ispekli su ih na ražnju.
Danas je otpočelo savetovanje bosanskih partijaca.
PETAK, 9 JANUAR
Čevljanovići. — Sinoć je bio sastanak ćelije. Narav moram menjati. Kritikovan sam zbog grubosti. Kopamo sklonište protiv aviona — ispod balvana. Slabo ćemo se tu zakloniti. Zube sam oprao prvi put posle dva meseca.
SUBOTA, 10 JANUAR
Čevljanovići. — Pisao sam referat za sastanak Crnogoraca. Održan je kod straže. Ljudi se mnogo interesuju. — Zima, zima!
NEDELJA, 11 JANUAR
Čevljanovići. — Rano sam ustao i tri sata radio mapu Istočnog fronta.
Bevc sutra odlazi.
PONEDELJAK, 12 JANUAR
Čevljanovići. — Otišao Bevec. Slikali smo se.
Govori se o koncentraciji Nemaca. Pominju se neke dve divizije. Malo ima izgleda da će uspeti po snegu metar dubokom.
Konferencija kod Crnogoraca.
UTORAK, 13 JANUAR
Čevljanovići. — Razvedrilo se prvi put posle šest – sedam dana. Oko jedan i po doletela dva aviona. Jedan je bacio desetak manjih eksplozivnih i zapaljivih bombi. Neke su pale na oko pedeset metara od nas.
Bio sam sa Starim kad su bombe padale! »Gađaju nas«, rekao je. Provalili su nas neki petokolonaši koji su pre nas ovde stanovali. Bosanci su ih oterali u — Sarajevo! Sklonište nam je slabo. Rov plitak, a gore balvani. Može da stane svega pet – šest ljudi, a nas ima ovde oko 100!
Živim dosta lepo. Noć provodim kraj radija. Počeli smo uveliko rad. Umnožavamo letke, brošuru Starog, čiča Janko sa mnom spava.
Secamo se moje majke i onih kafa što smo kod nje pili. Noćas je čiča Janko u mraku nagazio letvu s ekserom koji mu se dva santimetra zario u taban.
Izgleda da ćemo ići odavde. Mesto je vrlo nesigurno. Vesti iz Srbije nisu rđave. Nekoliko naših odreda sasvim se održalo!
SREDA, 14 JANUAR
Pokret. — Čim sam primio vesti preko radija, Marko naređuje pokret. Dan je vedar, zima 12° ispod nule. Krećemo iz ove rupe, i oko 11 sati pre podne stižemo u Gajeve gde su tri-četiri kuće. čistimo i ložimo. Ovde se sada moramo smestiti. Prilikom jučerašnjeg bombardovanja Srednjega, bačena je jedna bomba od 100 kilograma. Udarila je na 30
metara od sokolskog doma. Debele balvane eksplozija raznela kao iverje.
Metar i po od sekretara OK SKOJ-a pala je bomba — i nije eksplodirala.
Crnogorci javljaju da su očistili Foču i Goražde od četnika; 700 pušaka zaplenjeno. Ti pljačkaši su tamo grozote pravili.
ČETVRTAK, 15 JANUAR
Gajevi. — Opet leteo avion. Svršili raspored za novi pokret. Mraz malo popustio. Ne dolazim u dodir s Bosancima — zbog sadašnjeg posla.
PETAK, 16 JANUAR
Gajevi. — Sneg, vejavica — dobro nam došli. Nemci i ustaše otpočeli veliku obuhvatnu ofanzivu od Zvomika, Vareša i Sarajeva. Nadam se da će slabo proći. Sneg nam je veliki saveznik. Mi ćemo nastojati da se izvučemo s Romanije. Pokret za koji sat. Sve je spremno.
Opet velika trka.
Ovog puta pobeda mora biti naša.
SUBOTA, 17 JANUAR
Pokret. — Krenuli smo sinoć u 9.30. Sneg, mraz. Idemo vrlo sporo, jer konji padaju svaki čas. Stižemo u dva izjutra. Mrtvi umorni, ležemo.
Oko šest krećemo dalje prema prvim neprijateljskim klještima. Sneg pada po malo. Od aviona opasnosti nema. Oko osam počinje paljba topova i bacača od Mokrog. To Kraljevački bataljon zadržava ustaše i Nemce. Oko 4.30 dolazimo u bosanski štab — Bijele Vode.
Stižem da čujem vesti. Onda tri sata po ciči zimi, po dubokom snegu do Podromanije. Brzina: 2 kilometra na sat. Ležimo bez večere s tim da se probudimo u 5 izjutra.
NEDEUA, 18 JANUAR
Pokret. — U 2.45 nas bude. Pokret u četiri. Sjetlina je zauzeta. Naši nemaju municije. Moramo hitno izbeći druga klješta — železničku prugu Sarajevo — Višegrad. Komanda jednog bosanskog bataljona u Rogatici pustila Nemce posle pregovora. Polazak u 5.10. Sto metara od kasarne pada moj konj s radioaparatom i akumulatorima.
Naređenje: sve ostavljaj. Dajem balu s radijom Italijanu, a ja nosim akumulatore. Naši odmakli 500 metara.
Noć! Smrzavaju mi se oba palca. Juče smo prešli 40 kilometara. Do pruge danas: 25 kilometara. Idemo 4 kilometra drumom prema Rogatici. Juče je 450 Nemaca u belim mantilima krenulo prema Podromaniji, ali ih je odbilo 14 Crnogoraca sa dva mitraljeza.
Bosanski partizani slabo se držali. Danas i s jedne i s druge strane Podromanije vrše Nemci i ustaše napad. Grme topovi i bacači. Prate nas sve do podne.
Posle sedam i po sati neprekidnog pešačenja zastajemo — Donja Vinča. Ručamo kod jedne babe — muslimanke. Prema Rogatici opet odbijen napad. Prvi je poginuo četnik (šumar Ljubiša Čizmić) koji je predvodio Nemce. Oko četiri krećemo na prugu — idemo polako i oko pet je prelazimo.
Uhvaćeno četničko pismo:
»Na Nemce ne pucati«.
Srećemo neke četnike iznad železničke stanice. Hoće da nas zadrže u Renovici. Prvo
vele da gore u Barama nema mesta. Posle kažu ide njihovih 700, pa se možemo u mraku sukobiti. Tito naređuje pokret. Još pet i po sati marša i stižemo u Bare. Zima. Sve kuće pune izbeglica. Očaj. Goveda, koze i konji lutaju po snegu. Veliki džakovi s hranom na sankama. Ložimo dva ognjišta.
Dim! Ćas vrelo, čas hladno. Promrzle mi pete. Teška noć.
PONEDELJAK, 19 JANUAR
Pokret. — Krenuli iz Bara za Bukovice. Sustižemo onih 14 drugova Crnogoraca koji su zadržavali Nemce kad su juče nadirali od Rogatice.
Samo je jedan ranjen od kamena, posle eksplozije mine iz bacača. Nailazimo na Kraljevčane. I oni su pešačili čitavu noć. Pri povratku tukla ih nemačka artilerija kroz maglu — po karti.
U Bukovicama panika.
Četnici sasvim izgubili kredit. Ti banditi klali sve muslimane odreda.
Sada ustaše kolju sve Srbe odreda.
Nameštamo radio. Nailazi zbeg. Teraju stoku. Kulaci to zloupotrebljavaju. Kupuju budzašto.
UTORAK, 20 JANUAR
Bukovice. — Mraz stegao. Ustaše upale u Kamenicu i Vrhpraču. Poklali silan narod. Zaista kroz teška vremena prolazimo.
Ali »bez muke se sablja ne iskova«.
Naši odlaze da odbiju ustaše. To će silno podići moral naroda ovog kraja. Dolazi Miladin Ivanović, komandant Beogradskog bataljona. Kod Sjenice su izgubili mnogo drugova — među njima i obućara Korošca. Beogradski bataljon — silni momci! Prešli su Lim na Božić u jedan izjutra gazeći ga do grudi.
Niko nije nastradao. Sreo sam onog oficira koga mi je doveo Đuro Strugar u Beogradu, krajem jula 1941, da ga vodim u partizane. On je ü štabu Beogradskog bataljona.
SREDA, 21 JANUAR
Pokret. — Polazimo iz Bukovica. Sunce! Mraz! Ali mi ipak miriše na proleće. Još mesec i po dana.
Dani, dugi li ste! Uznemiravaju nas avioni, ali nas ne primećuju.
Divan prizor: visoka stena Klek u snegu! Ali sela — pusta. Pred nama muslimanke beže s decom u potok i vrište. Misle da smo četnici. Govorimo im da crvena zvezda donosi mir i sreću.
Ista slika u srpskim selima — strah i očajanje. Srećemo devojčicu kojoj su ustaše ubile majku, sinoć u Kamenici. Mala se pribila uz Zinu i mirno priča:
— Sekli su je na ovolišne komadiće!
Jedna majka vrišti. Iz zapaljene kuće je pobegla, a četvoro dece ostalo. Na drugom mestu otac jauče — iz kuće je 18 čeljadi stradalo. Jadni naš narod, četničke vođe su naredile da se ne puca na ustaše i Nemce!
★
Večeras je došao neki Kablar s Pala. Nije znao da li je četnik ili partizan. Kad su Nemci prišli ka Palama napao ih je.
Ubio je 12 Nemaca i zaplenio 4.000 metaka. Psuje Djekića i ostale četničke vojvode. Hoće
u partizane. Sada smo osnovali »Dobrovoljačku vojsku« u koju ulaze bivši četnici.
Oslobođen je Možajsk! Na godišnjicu Lenjinove smrti. Jutros sam u 5.30 to uhvatio.
Najslađi mi je čas kraj radija, dok očekujem vesti s istoka.
Proslavljena je godišnjica Lenjinove smrti. Govorio je čiča Janko.
Naši su pevali: »Lenjinov posmrtni marš«, zarobljeni Italijani:
»Avanti popolo!«
Seljacima se najviše dopala pesma »šumadija«, koja glasi:
Srp i čekić čelični
Daju hlebac pšenični.
Pšenica je klasala
Šumadija glasala.
Šumadija naša dika
Puna boljševika.
Poš’o Hitler na Rusa
Pa se busa u prsa:
»Pregaziću ruskog baju
Kao srpsku raju.«
Sluša Staljin Hitlera,
Poludelog molerà,
Pa se smeje na po brka —
Švabo biće trka.
Šalju Rusi i Staljin
Plamen bombe na Berlin,
A Hitlera boli glava —
To je napast prava.
Piše Hitler Ljotiću,
Svom premilom bratiću:
»Dimitrije, moj rođeni,
Sad pomozi meni.«
Sluša Mita pobrin plač,
Pa uzima pero – mač
1 poziva SrbacLiju
Da bije Rusiju.
Sluša narod Ljotića.
Poludelog đetića,
Pa se smeje iz sveg glasa —
Švabi nema spasa.
Eto tako, Mito moj,
Došao je konac tvoj.
Ne mož’ svako da nas voda —
Došla je sloboda.
ČETVRTAK, 22 JANUAR
Bogovići. — Stigla vest da su naši u Foči. Isto tako u Ustikolini. Još smo u ovom malom seocetu od desetak kuća na brdu pod oštrom stenom. Kad sunce sine nadaleko se vidi. Živimo dosta nehigijenski. U jednoj maloj prljavoj sobi po desetak spava. Hranimo se dobro — više nema zobenog hleba, već ječmenog. Inače se veliki broj ljudi porazbolevao od stomaka i nazeba. Mraz je stalno 10° ispod nule. Zaista se nalazimo u divljini.
Stupili smo u vezu s našim Jahorinskim odredom, kome je štab u Trnovu.
PETAK, 23 JANUAR
Bogovići. — Radili smo »Bilten Vrhovnog štaba«, broj 11 i 12. Stigli crnogorski komandiri iz Foče. Sto sedamdeset crnogorskih partizana razoružalo je 200 četnika. Sergije Mihailović, četnički komandant, umakao je.
Četnici su pušteni — zavedeni domoroci. Inače Foča opljačkana.
S mostova se vide u Drini leševi poubijanih muslimana. Mitar Bakić, čiča Janko, Veljko Dragićević i Marijan Stilinović odlaze u Foču.
Mi još ovde ostajemo. Verovatno ćemo i mi za njima za koji dan. Biće elektrike, pranja veša i odmora!
SUBOTA, 24 JANUAR
Bogovići. — Sinoć stigle sjajne i tužne vesti: Crvena armija probila front između Lenjigrada i Moskve, Holm i Toropec oslobođeni;
Četnici upali u Foču. Mitar Bakić i drugi se vratili. Beogradski bataljon polazi da zavede red. Milan Jakšić – Ivan,španski dobrovoljac, s kim sam pre tri dana razgovarao — sada leži zaklan u jednom susednom selu.
S njim poginuo Milan Simović, borac s Jahorine od prvog dana. Oni su pošli da prikupe Pračanski bataljon i nastradali. Izgleda da su ih četnici preklali. Jakšić je pobegao u avgustu 1941 iz Nemačke zajedno sa 40 Španaca. Neka im je slava!
Oko tri krenuli smo za Previle, dva sata od Bogovića. Seljaci su preplašeni:
»Kuda ćete? Idemo i mi za vama.« Kažemo im da naši bataljoni teraju ustaše i neka se ne boje. Kad smo stigli u Previle zatekli smo »žandariju« — seljake koji održavaju red. Lepo su nas primili. Naročito se ističe starica Joka. Ona veli:
»Da vas nije, ustaše bi čitavu Jahorinu popalile«. Njen muž veli: »Došli ste u pravi čas. Niko nije znao ni ko ste, ni odakle ste, već samo dođe odlična vojska s mitraljezima i zaustavi ustaše.«
Zena u čijoj smo kući bili, kaže mužu kada se dere na nju:
»Ne smiješ vikati na mene. Tu su partizani.«
Zina je sinoć održala konferenciju sa ženama. Za Rusiju mnogo pitaju. Jedna veli:
»Velika je kao pola svijeta«.
O životu u SSSR-u ne znaju ništa, četnička propaganda imala je uspeha, jer jedna žena veli:
»čule smo da tamo jedna žena pripada svima«.
Nekoliko seljaka upada:
»Nije tako tamo. Jedan nam je insan pričao da je tamo dobro.«
Jedna žena pita:
»Da li će nam se dovesti voda u kuću kad se oslobodimo?«
NEDEUA, 25 JANUAR
Previle. — Foča je slobodna. Stigao je bataljon Pivljana sa 380 ljudi. Krenućemo i mi danas. Oko 11 stigao kraljevački kurir i javlja da su ustaše napale kod sela Kamenice, ali su odbijene. Imali su dva mrtva, a mi jednog.
Krenuli smo u jedan sat za Foču. Marš od pet sati. Spuštamo se u dolinu. Vidimo Durmitor. U Drenovi, u Sandžaku, bili smo šezdeset kilometara istočno od Durmitora. Sada smo sedamdeset kilometara severno.
Drina. Ustikolina. Opljačkano i popaljeno mesto. Teško se može naći i jedna čitava kuća. Kraj Drine — dva leša s probijenim lobanjama.
Groznijeg grada nisam video. Na ono malo čitavih kuća krst, znak da je kuća srpska.
Dobijamo po četiri promrzle jabuke. Onda 12 kilometara do Foče. Jugovina. Pada ledena kiša. Foča nije tako popaljena, ali je opljačkana. Četnici su ušli u grad 5 decembra bez borbi, po sporazumu s Italijanima, kad su naši crnogorski odredi udarili na Pljevlja. Italijani
su se smesta povukli iz Foče da bi pojačali garnizon u Pljevljima, a četnicima su ostavili ustaško oružje.
Usput pričam s Markom. Proleće će nam doneti žestoke borbe. Glad, teror, logori s jedne strane, a s druge nadiranje Crvene armije — otsudni boj. Govorimo kako bi se moglo probiti u Beograd. Ali tek je kraj januara. Ja mislim najmanje još mesec dana moramo čekati.
Stižemo u hotel: soba, krevet, čaršav, viljuška! Posle lutanja po Jahorini i Romaniji — zaista neobično. U tom hotelu bio sam s Olgom jula 1938.
Nastavak na:
Ratni dnevnik I/VI- U slobodnoj Foči 1.dio – Vladimir Dedjer – DNEVNIK 1941-1944
