Ratni dnevnik I/VI- U SLOBODNOJ FOČI 1. dio

– Vladimir Dedijer – DNEVNIK 1941-1944 –

 

PONEDELJAK, 26 JANUAR

Foča. — Imamo nameru da ovde duže ostanemo. Oslobodili smo i Goražde. Major Todorović, jedan od glavnih četničkih vođa, uhvaćen je u Hercegovini. Ti su ljudi pravi zločinci. Povezali se sada s Italijanima.

A strašne pokolje su pravili. Muslimani računaju da ih je preko tri hiljade u ovom kraju pobijeno. Srbi računaju svoje gubitke na 400. Foča puna sirotinje. Muslimanke prose po ulicama. Magacini prazni. Srpske gazde su svoje magaze napunili. Noćas će biti izvršen pregled, pretres.

Pivljanski bataljon slabo se pokazao. Svu su hranu iz četničkih magacina preneli u Šćepan Polje. Ima i pojedinih slučajeva pljačke. Neki su razoružani i hranu će vratiti.

Svratili smo, Marko, čiča Janko i ja kod nekog sajdžije u kuću. Sreli smo tu jednu devojku — Skokić. U Sarajevu, veli, ubili su joj tri sestre od tetke i tetku. Devojke su prvo silovane pred majkom, zatim ubijene i, najzad, i majka pogubljena.

Toj Skokićevoj i brat je ubijen. Sada nema nikoga. Besna kao tigrica. Željna osvete.

»Sve bi Turke poklala.«

Kažemo joj šta su kriva nevina srpska i muslimanska deca. Teško joj to ide u glavu. Kažemo joj kako su se petokolonaši ujedinili: Nedić je slao delegaciju u Zagreb, četničke vođe zabranjuju da se puca na Nemce.

Uveče sedimo, Marijan, Jurica i ja — pričamo. Mrak je pao. Čekamo večeru. Predviđamo kad ćemo pobediti. Jurica računa — kraj leta. Marijan — isto. Ne bi trebalo ići više na jug. Na sever, u Srbiju!

UTORAK, 27 JANUAR

Foča. — Naši su povratili od ustaša Vrhpraču, ono popaljeno selo.

To će imati povoljnog dejstva na čitav narod ovog kraja. — Razgovarao sam s Feridom Čengićem iz Sarajeva. Njemu je policija upala u ilegalnu štampariju 28 juna. Pokušao je da pobegne, ali mu se jedno Ciganče bacilo pod noge. Bio je izveden pred preki pokretni sud.

Dva druga, uhapšena s njim, bila su streljana. On je zarobljen i poslat u logor u Koprivnicu. Drugovi su potrošili 200.000 kuna za podmićivanje sudija, a ustaškom oficiru Hakiji Hadžiću rečeno je da će biti ubijen ako Čengić bude streljan. U Koprivnici — jelo se jednom dnevno: parčence proje i voda od krompira i pasulja. Tu je zatekao 180 ljudi. Branko Bujić nije više tamo. Odveden je u Gospić, pa odatle na Velebit — u logor
Jadovno.

U Koprivnici su bili i drugovi iz logora u Lepoglavi. Marijan Krajačić bio je živ do pre dva i po meseca. Tu su bili još: Kavurić, Bukovac i Bruno Radeljević. Svi Srbi i Jevreji iz Lepoglave su streljani u tri grupe. Marijan Krajačić je iz Koprivnice odveden za Jasenovac s ostalim. — Cengić je vraćen natrag u Sarajevo — na novo suđenje.

Ali je 10 novembra zamenjen za jednog domobranskog oficira kod Mokrog. S naše strane bio je tu čiča Romaniski. Čengić veli da je proveo dva dana s domobranskim oficirima. Svi su bivši jugoslovenski aktivni oficiri, jedan je bio potpukovnik u kraljevoj gardi. Čengić je sada zamenik politkoma u Kalinoviku.

Danas je bio zbor. Kad je govorio Arso naišao avion. Ostala je jedna trećina slušalaca. Izgleda da je to bio putnički avion za Mostar. Uveče je priređeno poselo. Dobro je bilo. Užičani su silni mladići.

SREDA, 28 JANUAR

Foča. — Marko je naredio da se iz Drine povade poklani muslimani i sahrane.

Počeli smo naš rad: otvaramo lokal za Agitprop i organizujemo usmene novine. Uveče sam s Pajom Savićem sedeo. On mnogo misli na kuću.

Nije lako.

ČETVRTAK, 29 JANUAR

Foča. — Na sastanku ćelije opet sam kritikovan! Raskritikovao sam se. Zaista je to već skandal. Ali pravo mi je govorila majka. Popraviti se moram — pitanje je života i smrti.

Svim silama ću se ispravljati — grub neću biti. Paziću kako se s ljudima ophodim. S druge strane neka me radost obuzima. Boravak u ovom kolektivu pomoćiće mi da ispravim svoje nedostatke. Dragocena škola! Glavu gore, priberi se — pamet u glavu!

Tu su bili još: Kavurić, Bukovac, Bruno Rebenović.

PETAK, 30 JANUAR

Foča. — Razvili smo posao. Organizovali smo prostorije Agitpröpa i kulturno – prosvetni odbor. U utorak — prve usmene novine u Foči.

Noćas stigao Uglješa Danilović. Doneo tužnu vest: Draganče Pavlović, čiča Romaniski i čiča Milan Ilić — izginuli, i još 59 drugova iz Prvog šumadiskog bataljona. Iznenadili su ih nemački skijaši i konjanici kod Pjenovca prema Han Pijesku. Slava vam dragi drugovi! Inače
su ostali bataljoni Prve brigade stigli u Trnovo, prešavši od Vareša do Trnova preko Sarajevskog Polja, sa zapadne strane Sarajeva.

SUBOTA, 31 JANUAR

Foča. — Ceo dan sam mislio na Prvi šumadiski odred i Dragančeta Pavlovića. Izginuli su zbog neopreznosti. Dok su utovarivali topove, Nemci su naišli s obe strane na smučkama i konjima. Pali su pokošeni puškomitraljezima i mašingeverima.

Jurica mi reče:

»Ovo ti je treći put da si izvukao glavu.« Draganče me je smenio dve nedelje uoči pogibije.

Išao sam danas pored Drine. Bistra, ledena. Gledam stenje. Neki ljudi stoje kraj obale. Jedan viče:

»To je Ibro«. U vodi leševi, — jedan,dva, tri… Na obali leži jedan — kao kip od voska

Tiso. Zavalio glavu. To muslimanske porodice sahranjuju žrtve četnika.

Krojač mi priča da su za jednu noć poklali 86 ljudi!

Opet mislim na Dragančeta. Kako sam bio glup, kad sam mu u julu u Beogradu rekao:

»Boga mi za tebe će biti potreban dug grob«. — Danas je poslednji dan januara. Ulazimo u februar — stari mesec revolucija. On ima svega — 28 dana. Dok sam prolazio Drinom mislio sam:

»Nosi pozdrav Savi, a ona će Dadi, Olgi, Mami«.

Vreme, vreme, što brzo ne tečeš. Spremam se da za 4 februar, moj rođendan, malo više kažem o sebi. Nisam zadovoljan, nisam. Peče me Banja. Mogu više da dam.

Prokleta ona hladna noć. Nisam kukavica — po hiljadu puta to ponavljam, preklinjem. — Dokazaću. — Spraću sramotu te strašne noći! ! !

NEDELJA, 1 FEBRUAR

Foča. — Nedelja dana kako smo stigli u Foču. Dobro smo se odmorili. Kad bismo mogli ostati čitav mesec!

Večeras je umrla Buba-Ljubinka Đurđević, ćerka industrijalca s Dedinja. Prišla nam je odano. Nosila je pod gestapovcima — paklene mašine. S nama ide od Užica. Umrla je čudno .

Ljudi obično umiru od metka, bombe, rede od noža. Ona je umrla od stomaka. Pokvarila je stomak; posle se creva zavezala. — Stari je bio strahovito utučen. Naredio je da se napravi sanduk od hrastovine. — Niko od nas nema zdrav stomak. Nedelju dana ne jedemo, pa kad izgladnimo, naiđemo na bogatije selo — pretovarimo stomake.

Najgori je hleb. Već više od dva meseca nismo jeli pšenični hleb — sem po parče kao poslasticu. Treba se paziti da čovek ne umre od neprirodne smrti.

PONEDELJAK, 2 FEBRUAR

Foča. — Danas smo sahranili Bubu. Tužno je bilo. Zima. Gazili smo dubok sneg. Sahranjena je između dva drveta levo od kapele na fočanskom groblju.

General Novaković je uhvaćen. Bio je naredio da se četnici povuku s fronta kod Sjetline. Doteran je u Foču. Dobio je stan i može slobodno da se kreće. Video sam ga kako sedi pred kafanom i priča. Potpukovnik Cvetković je streljan u Podromaniji.

Stigao je štab B – H. Povlačio se s Romanije zajedno s Prvom brigadom. Zaista su izveli veliki podvig. Prešli su na nekoliko kilometara zapadno od Sarajeva. Kolona je bila duga oko 2 kilometra. Mraz je na Igmanu upropastio oko 120 ljudi. Spremili smo postelje za teže bolesnike.

Draganče Pavlović se ubio. Bio je ranjen, pa kad nije mogao da sepovuče ispalio je metak u slepoočnicu. Do katastrofe je došlo usled izdaje nekih četnika. Oni su doveli Nemce iz Han Pijeska i pokazali im put. Ciča Romaniski bio je neobazriv; nije mislio da se Nemci mogu
probiti kroz toliki sneg. Njegov gubitak je nenadoknadiv. Ali njegova smrt će zapušiti usta četničkim vođama. Oni su »srbovali« i bežali; on se borio, branio srpska sela i poginuo.

Slava Ti inženjeru Vajneru, romaniski čičo! Pesme će Ti se pevati!

UTORAK, 3 FEBRUAR

Foča. — Još pre dva dana napale su ustaše iz Borča u pravcu Belena, s one strane Bastasa.

Presečen nam je put za Crnu Goru. Otišla je jedna četa red da zavede.

Preksinoć smo imali smešan doživljaj. Tek što smo zaspali kad se začula vika:

»Majko, u pomoć!« Zatim: »Na oružje, na oružje!« Posle pucanj na ulici i dva u hotelu.

Učinilo mi se da je neko pucao u naše prozore. Stvar se objasnila. Jedan partizan — bivši četnik, inače određen da skupi ovde dobrovoljačku četu, napio se i upao u kuću jedne muslimanke. Ona zapomagala, stražar pucao, a čiča Janko, da bi poplašio napadače — dva metka kroz prozor.

Slobodan Princip doneo slabe vesti iz Hercegovine. Major Todorović nam utekao. Četnici rade otvoreno s Italijanima. Miro Popara jos nije stigao.

DRUG TITO SA SVOJIM PRATIOCEM BOSKOM COLIĆEM U FOCI APRILA 19-12(Ovo je jedan od prvih snimaka druga Tita iz oslobodilačke borbe) – kopija – kopija
DRUG TITO SA SVOJIM PRATIOCEM BOSKOM COLIĆEM U FOCI APRILA 19-12(Ovo je jedan od prvih snimaka druga Tita iz oslobodilačke borbe)

Naši se prišunjali i ubacili bombu u kasarnu u Kalinoviku, a Italijani odgovorili teškom artilerijom. Ima ih oko 800! Paljba se čula u Foči.

Održan prvi broj usmenih novina. Prvi znak kulturnog života, kako reče mladi Risto Tošović, đak iz Foče. Nisu bile rđave, samo smo bili svi kruti. Došao Stari, Marko, Crni.

Jedan deo stvari noćas se evakuiše. Ne znam zbog čega. Inače situacija, bar prema onom što je Crni pričao po povratku iz Goražda, na severnom frontu je dobra. Nemci su u Renovici s četiri tenka. Naši su u Barama. Zauzeli smo Mesić. Ustiprača je naša. Kraj Rogatice onaj naš ljuti komandir — što se svađao s Markom — stvorio četicu i obećava
da će se ceo Semećski bataljon ponovo formirati. Prilikom poslednje ofanzive taj se bataljon jednostavno raspao. Ustaše su poplašene. Nemci su se, izgleda, povukli, bar njihove glavne snage. U Renovici nema ih više od 80 — 90. Tako su izvestile naše patrole.

SREDA, 4 FEBRUAR

Foča. — Danas sam navršio 28 godina. U mislima sam s Mamom, Olgom i Dadom. Znam da jutros misle na mene. Inače razboleo sam se.

Zato nisam raspoložen za duže pisanje. Zima me hvata i opet sam pokvario stomak. U partizanima, prvih meseci ustanka, bilo je zabranjeno upotrebljavanje makakvog
alkoholnog pića. Nije se smela uzimati ni čašica rakije. Ovo se pravilo poštovalo. Kod nas
u Kragujevačkom odredu nismo imali nijedan slučaj prekršaja ovog pravila. U Novoj Varoši,
u decembru 1941 godine, kad smo zaplenili od Italijana nekoliko hiljada litara crnog vina,
drug Tito je dozvolio da svaki borac dobije po jednu čašu vina iz zdravstvenih razloga.
Inače, pijanstvo u partizanskim redovima je nepoznato. Krajem 1943 godine, kad sam otišao iz Jugoslavije u Kairo na operaciju, engleski major Sajers, s kojim sam stigao u Egipat, izjavio je jednoj grupi engleskih oficira:

»U Jugoslaviji sam sreo svega jednog pijanog čoveka — to je bio moj narednik«. Kockanje nije bilo poznato u partizanskim redovima.

Stigao juče kurir iz Nove Varoši. Nedićevci napali, ali su dobili batine kod Kokinog Broda.

Kosmajci su krenuli put Srbije. Kurir je stigao za pet dana. Brzo. Kušić sa 600 ljudi operiše oko Užica — Čačka.«

ČETVRTAK, 5 FEBRUAR

Foča. — Održali smo sastanak Agitpropa i podelili poslove. Došao je moj stari bataljon — Prvi šumadiski. Suze su mi bile u očima kad sam sreo stare drugove. Poginuli su tipograf Raca, Uča,Boža Crnogorac, koji je Marka iz bolnice u Beogradu spasavao; iz Posavske čitavo komandno osoblje. Sutra će ići do bataljona. Hrabri su momci.

Dok su išli kroz grad — pevali su.

Od Slovenaca je ostalo sedam; izginulo je 12. Stari ih je uzeo u Prateću četu. Inače prepatili su i od mraza. Arsinoj sestri Miljuši, izgleda, oba će stopala biti otsečena.

PETAK, 6 FEBRUAR

Foča. — Otvoren je dom kulture. Govorio je Marijan o ustašama. Divan utisak. Pod našim oružjem, na oslobođenoj teritoriji, usred strašnog rata, otvara se narodni dom kulture i govori Marijan Stilinović, čovek koji je izrobijao 12 godina — a u avgustu 1941 prokopao zid s drugovima u Sremskoj Mitrovici i došao k nama. Predavanje je bilo odlično.

Renovica je oslobođena. To je ono mesto gde smo prešli prugu Sarajevo — Višegrad. Nemci, izgleda, povukli su se iz Bosne. Četnici opet pribiraju redove. Neki Đorđević, poručnik, krije se oko Rogatice — i buška protiv nas.

SUBOTA, 7 FEBRUAR

Foča. — Proleće je udarilo. Kiša pada. Drveće je crno. Čuju se ptice. Reumatizam kolje. Sada će i grip. Biće žrtava. Narod gladuje. Stiglo je 150 smrznutih i ranjenih iz Proleterske brigade. Smešteni su po privatnim kućama. Te heroje treba što bolje negovati. Svratio sam do Bosanaca. Romaniski odred ima dva bataljona.Odred na Planini Zvijezda dobro se pokazao. Odbili su nemačku ofanzivu. Ne zna se još šta je s Majevicom. I tamo se bila čula paljba.

NEDEUA, 8 FEBRUAR
Foča. — Danas se ženio Rade Stefanović,« komandant Fočanskog bataljona. To je bataljon koji je imao samo štab i ništa više. Ženilo se još pet parova. Rade pozvao Arsu za kuma i desetak za ručak od desetak jela. Svatovi su ispucali 30 metaka. Crni jednu takvu svadbu uhapsio — i pustio. A svatovima Stefanovića skrenuta je pažnja da se ovo ne dogodi. Svaki je metak sada skup. Ova venčanja su glupost. Crni nije dao Radu 8 kgr. mesa. Crni je neumoran. Ceo dan radi. Jutros mu dolaze seljaci — članovi NO odbora. On veli:

»Onih 150 sa smrznutim nogama i nijedan partizan koji sada krvari, neće dozvoliti da se vrati staro.«

A jedan mu seljak odgovara:

»Vala, druže, ja pedeset i tri godine radim zemlju, radim na pilani, radim za trojicu, pa nikad sit. Nedam ni ja da me gaze«.

Desetog februara ističe rok svima koji su pljačkali da vrate opljačkanu robu. Juče smo čiča Janko i ja našli 100 komada sapuna.

Ušli smo u jednu knjižaru i gledali hartiju. Pitamo knjižara:

»šta je ono, jeli to hartija?«, a on vrda. Tek posle reče: »To mi je ostavio jedan musliman koji je pobegao s ustašama.«

Tih 100 sapuna, finih »Elida«, dali smo ranjenicima.

Održan je danas omladinski zbor. Jurica je dobro govorio.

PONEDELJAK, 9 FEBRUAR

Foča. — Jutros sam išao s Beogradskim bataljonom među ranjenike i promrzle. Sreo sam jednog Crnogorca pedesetih godina. Obe noge mu promrzle. On i još četiri druga pošli da osnivaju NOO, a zarobile ih ustaše iz Borča. Svezali ih, skinuli im obuću i poterali u planinu da ih ubiju.

Ovom starom Crnogorcu, koji je išao poslednji, uzjahao na leđa jedan ustaša i rekao:

»Ovaj dorat ima duge uši. Skratiću ih«. Na to je Crnogorac skočio, zbacio ustašu i pojurio bosonog nizbrdo. Meci ga nisu pogodili i on se spasao, ali su mu noge promrzle. Ostalu četvoricu su odveli u planinu. Uoči streljanja, jedan student filozofije lupio je zavezanim rukama ustašu po zubima i skočio niz liticu. Pao je na točilo i survao se do šumice. Nije se povredio. Stigao je živ u Bastase, čak mu se ni noge nisu smrzle. Ostala trojica su streljana.

U bolnici sam video mnoge drugove iz Kragujevačkog. Lekari vele da se pojavio pegavac. Dva druga iz Kragujevačkog leže u Trnovu. Razboleli se negde u Romaniji. Naši su kod Kalinovika opalili tri hica iz topa na kasarnu. Dobro bi bilo da zauzmemo to mesto. U Bosanskoj Krajini četnici sve više navaljuju. Lepa Perović odlazi u taj rejon.

UTORAK, 10 FEBRUAR

Foča. — Vreme sasvim otoplilo. Ćeotina nabujala. Sve će leševe odneti. Drugi broj usmenih novina. Opet sveti rat protiv vašiju.

SREDA, 11 FEBRUAR

Foča. — Naši su zauzeli od ustaša Sokolac na Romaniji. Glad steže.

Drugovi koji su obilazili pojedine delove grada naišli su na veliku nemaštinu. Jednoj porodici — truli kupus jedina hrana. Ima puno izbeglica i nemaju poznatog u gradu.

Jedan dečko danas došao kod nas — tri dana ništa nije jeo. Imamo mnogo oraha i suvih divljih krušaka.

Još će crnji dani doći. Do žetve ćemo čekati još četiri-pet meseci. Ustajem svako jutro pre pet i čekam vesti. Hoće li nas danas obradovati Crvena armija specijalnim saopštenjem?

Već 12 dana nije izlazilo.

Nešto krupno sprema Crvena armija.

ČETVRTAK, 12 FEBRUAR

Foča. — Proleće se bliži, borbe će biti žestoke. Neprijatelj se sprema.

I mi! Njegovi agenti i u Crnoj Gori rovare. Posle napada kod Kolašina,
Četnici su prebegli u Sandžak. Skupilo ih se oko 800 i uz pomoć Italijana iz Bijelog Polja napali jedinice Sandžačko – crnogorskog odreda. Jutros je stigla vest da su ih naši razbili. Obe strane su imale znatne gubitke. Oni 150, mi 50. Sada ih gonimo s dve strane. Bajo Sekulić ih goni sa 2.000 ljudi, a Mile Peruničić sa sandžačkim jedinicama s druge strane.

Te crnogorske četnike vodi neki generalštabni major Đorđe Lašić. Njegov kum je načelnik našeg štaba Arso Jovanović.

Umrla je jedna Crnogorka koja se bila smrzla. Popustilo joj srce.

Sutra ću ići da pišem reportažu o tim herojima.

PETAK, 13 FEBRUAR

Foča. — Sinoć smo održali partiski sastanak. Došao je i Stari na naš sastanak. Posle izveštaja razvila se vrlo plodna diskusija. Naš rad treba da se posveti naročito omladini.

U partizanskim odredima u Srbiji omladina je bila glavnina. Pogotovu u ovom delu Bosne treba mnogo raditi. U dobrovoljačkim jedinicama, bivšim četničkim, kao i u partizanskim, gro, odnosno 99% boraca su — seljaci. I to seljaci politički potpuno zaostali. Ovo je ekonomski najzaostaliji kraj Bosne. Politički ranije ovde nismo ništa radili.

Zato moramo ogromno politički raditi među seljacima ovoga kraja. A najviše uspeha možemo imati među omladinom, jer nije pala pod uticaj petokolonaša, jer najlakše prima poziv na borbu. Ona nam može biti i u drugoj fazi borbe dragocena snaga. Stariji bosanski seljaci — partizani dobri su dok brane svoja sela. Čim se odmaknu od kuća slabiji su. U Goraždu već su počeli desetodnevni kursevi pojedinih četa. Tako se vaspitavaju i politički, i vojnički. To ćemo isto početi i u Foči. Videćemo kakvi će uspesi biti. Inače naš agit – propski rad nije rđav. Ni rad među ženama.

Treća važna stvar je pitanje stvaranja i podizanja kadrova. Moramo širom otvoriti vrata Partije. Kad čovek nosi pušku osam meseci, bori se kao junak — stekao je kvalifikacije za partijca. Mi smo hiljade i hiljade drugova izgubili. Jednom rečju sinoćni sastanak je bio plodan, razbistrio nam je vidike i ulio nam nove snage za rad.

Došli su Kragujevčani. Bio sam sa Rajom Nedeljkovićem. Dva druga iz Kragujevačkog bataljona umrla su u Trnovu od pegavca. Ni zrna, ni mraz, ni pegavac — ništa nas neće slomiti.

Lepo je bilo sinoć kad sam sa Starim slušao Beograd i Nedića koji preti da će ceo srpski narod biti uništen na proleće »ako se ponovi ono od prošlog leta«. Znači i njega i njegovog gazdu još je veći strah uhvatio. Nije ni čudo!

Mosa Pijade zv.Cika Janko
Mosa Pijade zv.Cika Janko

SUBOTA, 14 FEBRUAR

Foča. — Sinoć je Crni držao predavanje o postanku partizanskih odreda i ulozi NOO. Dobro je bilo.

Jutros sam otišao u bolnicu. Drugarica Anica Pibernik, Slovenka, dobila trovanje krvi i umire. Ostaje njen sin, mali Korčagin — dvanaest mu je godina.I on je prešao s majkom Igman, ali se nije smrzao.

Poslednji snimak porodice Pibernik: Albin, Julka i sin Albin - borci Slovenačkog voda Petog bataljona. U koloni proletera, prešli su preko Igmana. Julka je umrla u fočanskoj bolnici od promrzlina a otac Albin poginuo u Sloveniji, kao komandant brigade, 14. oktobra 1942.
Poslednji snimak porodice Pibernik: Albin, Julka i sin Albin – borci Slovenačkog voda Petog bataljona. U koloni proletera, prešli su preko Igmana. Julka je umrla u fočanskoj bolnici od promrzlina a otac Albin poginuo u Sloveniji, kao komandant brigade, 14. oktobra 1942.

Tužno je bilo gledati ga. U drugoj sobi umire od tetanusa mali Jovica, iz Konjuše, najmlađi partizan Kragujevačkog odreda. Bolnica će se zvati »Igman«. Dosada je prezdravilo petnaest drugova. Ostaje ih još oko 145! Preko Igmana drugovi su se držali kako dolikuje Proleterskoj brigadi. Jedan je nosio druga po tri sata na leđima. Marš je trajao 19 sati!
Kad su konji s mitraljezima padali u zaleđeni potok, drugovi su silazili u vodu i vadili oružje i konje.

Marijan je došao sa sastanka u Brodu s opštinskim NOO Zakmura. Veli da je dobro, samo da je teško ubediti Srbe da sve muslimane ne treba klati. U ovoj opštini četnici su popalili 17 sela, a ustaše pet.

To je više od pola opštine. Eto, kako ceo narod pati i od jednih i od drugih
fašista.

Obukao sam novo, žuto karirano odelo, ošišao sam se, brkovi su mi izrasli, nosim kožnu kapu i Jurica veli — da ličim na geometra iz Foče!

Inače stanje radnika na pilani u Brodu očajno. Ima ih 20! Ne dobijaju skoro ništa, a 9 su bili u sindikatima, jedan čak robijaš. To se pitanje mora hitno rešiti.

Sve više ulazimo u posao. Spremamo list »Narodni borac«. Vreme nam postaje kratko. Skoro će kao u Užicu. Nećemo imati vremena ni za spavanje.

NEDELJA, 15 FEBRUAR

Foča. — Noćas je sneg napadao preko 30 cm. Jutros stalno veje. Proleće je još daleko! I pored snega bio je odlično posećen zbor u građanskoj školi, koju su Italijani upotrebljavali za kasarnu. Na njoj piše:

»Italijanskim Alpinima ništa nije nemoguće«, — pa ni da pobegnu!

U drugoj sobi drečećim bojama naslikali Musolinija i Badolja i neku devojku nalik na sv. Arhanđela Mihaila, a ispod njih piše:

»Pobedićemo«.

Dakle, ni fašistički agitprop nije mirovao.

Zbor je otvorio Crni. Govorio je odlično. Podvukao je sve veće poraze Nemačke. Srbima i muslimanima ukazao je kao primer Sovjetski Savez, gde 170 naroda žive u slozi. Ali, najbolji je utisak ostavio na masu deo govora o tome da će posle rata biti bolje svima:

»… da posle oslobođenja i živoder Ibro i crni Ciganin ima ista prava kao i onaj bogati,
da se i Ibri pruže sve mogućnosti za razvitak u životu.«

Na licima se čitalo odobravanje. Bilo je preko 300 ljudi. Posle podne krenuo sam opet
u severnu bolnicu ’ »Igman« — na sahranu malog Jovice, najmlađeg partizana Kragujevačkog bataljona. To je mali seljačić, petnaest mu je godina, rodom je iz Konjuše, divnog sela kod Gornjeg Milanovca, gde sam ležao u kupinama dok su »Štuke« fijukale. Ja sam ga primio u partizane. Prvo smo ga odbili, ali je plakao, pa smo ga uzeli. Raja veli da
je bio odličan za sve vreme. Izvrstan borac. Smrzao se na Igmanu, rascvetala se rana, pa sada naišao tetanus. Sahranili smo Jovicu kraj Drine.

Stalno je govorio.

»Oh, da mi je samo da dođem do Drine, do moje Srbije, pa da je poljubim«.

Došao si Jovice, do Drine. Bićeš osvećen.

Dok ovo pišem s donjeg sprata iz dvorane omladina Foče grmi:

»Ustajte vi, zemaljsko roblje…«

Otpočinje formiranje bosanskih omladinskih četa. Pobeda će biti naša!

Borba besni. Otpočeli smo napad na Čelebić, selo u kome bivši žandarm, razbojnik Ajđačić s pljačkašem Dakićem žari i pali. Oni su prekjuče napali Beogradski bataljon, ubili puškomitraljesca, a naši — šest njihovih.

Noćas su opet bile borbe. U jednoj kući je bilo 40 četnika.

Naši su je pogodili teškim bacašem mina od sedam kila. O borbama za Čelebić još nema vesti.

Juče je stigla grupa od deset sumnjivih lica koji vele da su nedićevci zauzeli Novu Varoši

PONEDEUAK, 16 FEBRUAR

Foča. — Još nema nikakvih vesti iz Čelebića. Sneg je visok. U varoši ga ima skoro pola metra. Stigao kurir iz Sarajeva. Oni avioni koji su pre nekoliko noći leteli bili su engleski.

Bacili su tri kila zlata, neke mitraljeze, dva engleska i dva jugoslovenska oficira, ali su ih Nemci uhvatili i sproveli u Beograd. Zato je Nedić rekao preko radija da se neće dozvoliti stranim agentima da dolaze iz inostranstva.

Neka me je velika lenost uhvatila. Nikako ne mogu da se skoncentrišem. Prosto ne znam šta mi je. Ćini mi se da je to od bolova u kolenu.

Iskočila mi je kvrga kao golubije jaje. Tu je ostalo ono parče.

UTORAK, 17 FEBRUAR

Foča. — Vršen je napad na Praču i Sjetlinu koje drže ustaše. Jedna crnogorska četa nije stigla na vreme, pa je ustašama ostao teški mitraljez iznad Prače na jednoj steni. Ustaše su pobegle kao zečevi, ali grad nije zauzet. Ustaše su imale 80 mrtvih, a mi 10 mrtvih — od toga četiri Kraljevčana. Sličan slučaj je bio i sa Sjetlinom.

Sutra treba operacije ovde da se nastave. Neprijatelj je uspeo da pošalje pojačanje u Rogaticu iz Sarajeva. Jedna kolona od 400 ljudi probila se preko Podromanije. Imali su 27 mrtvih i veći broj ranjenih. Zaplenili smo 20 pušaka i jedan puškomitraljez.

Celebić je zauzet, ali banditi su umakli. Bio je dubok sneg pa naše jedinice nisu mogle istovremeno da stignu na određene položaje. Zaplenili smo 3.000 kilograma ječma i zarobili 11 četnika.

Nova Varoš je pala. Napali su je nedićevci, četnici, Italijani i muslimani iz Sjenice s pet raznih strana. Naši su odbili dve kolone, ali su se morali povući preko Zlatara pregazivši Lim. Sada nam stiže 150 ljudi čete »Maksim Gorki«. Iz Nove Varoši s Đidom je prešlo oko 1.000 ljudi. Dobro će se pojačati Proleterska brigada.

Crna Gora je poslala u druge krajeve Jugoslavije preko 4.000 ljudi.Alal im vera. Samo da su malo disciplinovaniji.

Dobre vesti iz Sovjetskog Saveza.

Inače, večeras je bio treći broj usmenih novina. Slabo su ga čitali.

Tifus se, izgleda, širi u Foči. »Igman« je blokiran. Nikoga ne puštaju unutra. Pojavila su se još četiri slučaja tetanusa u samoj bolnici. Nemamo seruma.

SREDA, 18 FEBRUAR

Foča. — Stigao je kurir iz Srbije. Onaj isti mali što se prošlog puta probio. Naši vode uporne i uspešne borbe. Samo malo municije. Ipak će se to naše jezgro u Srbiji održati.

Nedić zaveo batine kao zakonsko sredstvo za srpske seljake! To će mu se o glavu obiti.

ČETVRTAK, 19 FEBRUAR

Foča. — čiča Janko odlazi na Žabljak da dočeka naše goste, čitavu noć je šio novi model kape za naše jedinice. Ujutru je bila gotova. Za Proletersku brigadu — crvenoarmejsku kapu, ali se Stari nije složio.

Inače nam Italijani prete da će bombardovati Foču.

Danas je izišao prvi broj »Narodnog borca«. Tehnički je slab. Moraćemo posvetiti mnogo više pažnje.

PETAK, 20 FEBRUAR

Foča. — Danas sam s Roćkom Colakovićem čitao Dnevnik. Treba ga pisati što savesnije. Više živih crta, više podataka. Roćko ima odlično oko, zapaža lepe stvari.

Sad se stvara naša Druga proleterska brigada. Iz Bosne odlični izveštaji. Samo treba četnike istrebiti.

SUBOTA, 21 FEBRUAR

Foča. — Posao ogromno napreduje. Evo kako mi je prošao današnji dan: ustajanje 4.30. Odlazim iz moje hotelske sobe broj 9 dugim hodnikom u broj 13 kod Joze, u patikama da ne bih lupao gojzericama i budio drugove. Pregledam šta je on uhvatio do 5.30. Tada slušam London do 5.45, odlazim u drugu sobu i kucam vesti do 7. Onda ih odnosim
Marjanu i Starom, umivam se — malo vode po nosu — budim komandanta mesta koji je spavao do mene — Mitra Bakića, pa silazim na doručak. Kačamak — žut kao zlato, topao!

Tu nastaje smeh, veseli, zdravi smeh drugova koji se vole. Ja sam glavni majstor za dodatke. Zanimljiva je jedna stvar koju je Roćko primetio: psihološka glad. Jedeš,
trbuh ti je pun, a usta ti stalno žvaću. Inače ovde sam se u Foči odlično popravio i odmorio.

Oko 8.15 odlazim na posao u agit-prop. Ovi fočanski momci ne vrede ni lulu duvana. Dao sam da prepišu nedeljni pregled događaja, a oni mesto Singapur stavili Lenjingrad.

Materijal slabo dele. Vesti ne dobijaju mnogo.

Tu u agit-propu ostajem do 9.30. Onda sam otišao u bolnicu »Igman«, na kurs za bolničare. Tu je šef našeg saniteta Gojko španac iz svake bosanske čete uzeo po jednog druga na 15 – dnevni kurs. Svakog dana po jedan čas — političko izgrađivanje. Sedelo je 14 mladića i dve devojke.

Govorio sam o partizanskom načinu ratovanja. Morao sam govoriti vrlo popularno. Svako je od njih pričao kako je sedeo u zasedi, rušio neprijateljske vozove…

Po lepom suncu vratio sam se u hotel. Ručak — opet pirinač. Sjajno je dokle njega bude. Onda tri šolje kompota od divljih krušaka. Opet smeh i razgovor do 1, kada Marijan i ja polazimo u Brod, pet kilometara niz Drinu. Sunce blješti. Mesec dana nisam pešačio. Idem u novom žutom kaputu. Zima je. Nazebao sam. Divna je zelena voda Drine. Prozračna.

Potseća me njeno dno na morsko.

U Brodu smo zatekli 20 — 25 radnika i seljaka. Već je stvorena njihova čitaonica. Odnekud nailazi Stari. Tako otpočinje konferencija. Govorio sam o međunarodnoj situaciji, zatim Marijan o Staljinskom ustavu. Stari je objašnjavao pojedine stvari. Ej, srećni ste vi radnici u Brodu, u tim barakama — govori vam Stari. Inače, to je vrlo sirov elemenat.

Strašno zaostali ljudi. Morao bi neko stalno raditi s njima. Pitanje kadrova — ogromno važna stvar. A ovde kadrova uopšte nema. Veliki nas zadaci očekuju.

Oko 4.45 polazimo natrag. Sve se smrzlo, zima mi je. Posle više od sata opet natrag u hotel. Grejem se i jedem orahe — svakog dana ih tamanimo. Silazim na večeru. Pirinač, kompot i smeh. Vatra me spopala. Ipak pišem referat o međunarodnoj političkoj situaciji, odnosno o politici engleskih imperijalista.

U osam počinje sastanak partiske ćelije pri štabu. Tu su Stari, Crni, Mitar, Arsa, Zina, Zdenka, čačanka – Mileva Planojević, Krcun, čiča —Ćosić, Marjan, Jurica, Božo. Nisam dobro govorio. Jedva su me čuli drugovi. Stvar sam dobro izložio, samo jednostrano.

Stari je zatim uzeo reč i održao nam zaista sjajan referat. Naročito je podvukao ulogu engleskih masa, važnost sporazuma sovjetskih i engleskih sindikata, — suprotnosti američke i engleske buržoazije u pogledu odbrane Tihog okeana. Englezi beže, Amerikanci se boje. Najvažniji je deo o unutrašnjoj političkoj situaciji. Buržoazija nam je od Srbije nametnula klasni rat.

Mi smo dugo pravili kompromise s njom. Protiv nas su nastupili kao kapitalistička grupa. To se sasvim jasno iskristalisalo. Stvoren je jedinstveni front Nedić – Pavelić. Buržoazija je stala na gledište klasne borbe, ona neće borbu protiv okupatora. Međutim mi smatramo da je naš glavni neprijatelj okupator. Kulake mi likvidiramo, ali ne kao kulake, već kao
petokolonaše — fizički i politički. Današnja borba je po formi narodnooslobodilačka, a u suštini klasna.

Posle Starog govorio je Crni. Zatim je Arso podneo referat o našoj vojnoj situaciji. Neprijatelj ima glavne snage u Srbiji — tući ga u glavu, ali ne napuštati naše baze — Crnu Goru, Sandžak, Bosnu…

Arso je prešao na Istočni front. Misli da će se Rusi zaustaviti na pogodnoj tačci, Nemce tu dočekati (tojest Hitler će pokušati prolećnu ofanzivu) i baciti ih natrag i konačno uništiti. Stari, Crni i svi ostali nisu se složili s ovim. Ofanziva Crvene armije je kao lavina, ide sve jače i jače. To potvrđuje i jutrošnji uvodnik »Krasnaja Zvezda«. Na proleće još žešće ćemo udariti!

Diskusija vrlo plodna, neobično korisna. Trajala je preko tri sata, nismo ni osetili kada je prošla. Jedanaest je već bilo otkucalo s tornja katoličke crkve (na dvadeset metara od hotela) kad smo Marijan, Jurica i ja otišli u njihovu sobu (broj 6) opet jeli orahe, krčkali, davali utiske o sastanku.

U ponoć ležem. Vatra me steže. Dan izvanredan. Bogat dan. Kako se čovek silno oseća kad mu je ceo dan ispunjen radom. Laku noć!

Za godišnjicu Crvene armije Stari napisao brošuru. Umnožili smo je u 500 primeraka.

MILENTIJE POPOVIC
MILENTIJE POPOVIC

NEDELJA, 22 FEBRUAR

Foča. — Pet i po! Znojav sam. Bude me na vesti. Tek što sam to završio, dolaze Zdenka i Čačanka, mole me da pišem referat o međunarodnoj situaciji. Sat i po kucanja. Zavijam se i silazim u osam na kačamak. Posle kucam vesti do 9.30. U 10 sednica agit – propa. Ljudi rade slabo. Smenjujemo Fanka, begovskog sina. U 11.30 opet orasi, pa pirinač — više ga nemamo.

Vedro. Avioni mogu da dođu. Juče smo na sastanku resili da preko podne od 11 do 3 iziđemo na periferiju, — ali od drugova niko ne ide!

Posle ručka pišem nov referat, jer je prvi suviše uzan za žene na zboru.

U dva odlazimo u Narodni dom kulture i tu otpočinje sastanak osnivačkog zbora Saveza žena antifašistkinja u Istočnoj Bosni, čudo smo napravili. U ovoj zabačenoj kasabi kraj Drine stvorili smo Narodni dom kulture — i u njemu se skupilo preko 500 žena! Seljanke, Srpkinje, muslimanke, partizanke. Probili smo tri sobe u bivšem sudu i otvorili dvoranu dugu 25 metara. Tu se nekad narod gulio, »pravda« se delila, a sada se skupile žene antifašistkinje. Zidovi sveže plavo obojeni, a pri dnu crvenim slovima »Živela Crvena armija radnika i seljaka«.

Došle su delegatkinje iz Čajniča, Goražda, Ustikoline i drugih sela. Prvo je govorio u ime Partije Roćko:

— Vjekovima nas je neprijatelj gazio, zavađao nas je… Samo smo tri naroda u Bosni i ne možemo da se složimo… A u Rusiji 170 naroda žive u potpunoj slozi…

Kad je rekao da će nam doći bolja budućnost, jedna stara seljanka iz prvog reda reče:

— Ako Bog da!

Posle govorila pretstavnica SKOJ-a. Slabo. Citala! Zina je zatim održala referat o međunarodnoj situaciji. Lepo govori ta devojka. Samo je na jednom zglajzala:

»Nijemci su povukli sve svoje snage na istočni front. Nema više ni njihovih aviona«.

Napolju sunce blješti. Mi, novinari, kucamo o drvo. Onda Zdenka daje referat o položaju žene u bivšoj Jugoslaviji. Vrlo živ i zanimljiv referat. Samo jedna žena od zapare pada
u nesvest. Nastavlja se posle referat. Treći referat je podnela Cačanka.

Slabo. Prvo se frljala stranim izrazima pred seljankama i muslimankama:

»Caristički apsolutizam, kontrarevolucionarne bande, šikanacija, moskovski metar (metro), kondukteri, šikanirane žene, državne institucije, državne institucije« … i tako dalje. Inače referat je bio dobar.

Razvija se diskusija. Pita se ko hoće da govori. Javlja se starija žena iz Čajniča, po imenu Sprema — nigde nije zapela. Za njom učiteljica Dragica Čolić. Rekla samo tri reči. Onda ustaje seljanka Savka Mitrović, iz Zakmurske opštine.

Ona veli kratko i jasno: — Pozdravljam vas, drugovi i drugarice. Verno ću raditi za naše borce, koji se bore puškom, livorom i bumbom, a mi ćemo iglama i preslicom.

Posle se diže neka Vitka, pola muško — pola žensko. Zamalo da upropasti zbor.

Ustaje muslimanka Razija, mlada, lepa: »Ne stavljamo više velove na lice«. Posle se čita rezolucija i zbor se zaključuje. Nesumnjivi politički uspeh.

Svesne su i široke mase žena o značaju narodnooslobodilačke borbe.

Samo organizaciono slabo stojimo. To se videlo po malom broju govornica iz naroda.

PONEDEUAK, 23 FEBRUAR

Foča. — Evo sedim u kancelariji Starog. Jedanaest sati. Noć.

Volim ovu sobu. Na dva spojena stola — mapa, sekcija. Imam pola sata do Staljinovog govora, pa čekam.

Današnji dan bogat. Ustaše iz Borča prodrle do Popovog Mosta, domaća straža pobegla u gaćama do Bastasa. Poklane četiri Crnogorke koje su se vraćale iz Foče, gde su obišle ranjenike!

Kragujevčani otišli da urede stvar. Te ustaše su stigle na jedno 10 kilometara od Foče.

U toj opštini — zakmurskoj sada je stanje u pogledu popaljenih sela 17 : 9 za četnike.

Danas sam došao malo više u dodir s bosanskim elementom.

Pre podne sam držao predavanje o partizanskom načinu ratovanja kod Omladinske fočanske čete koja je ušla u Proletersku brigadu. Ali posle, ustade jedan aktivist SKOJ-a — i traži da im se vrati stari komandir, neki čovek koji nije dorastao za taj posao. Svi se digoše.

Jedna grupa seljaka omladinaca traži da svi iz njihovog sela stupe u borbu ili da se i oni vrate kući. Velim im da su izabrani iz svakog sela najbolji — a oni su ti. Jurica im objašnjava sve do podne.

Prelazim most na Ćeotini. Dole vade tri leša. Okupio se svet. U Goraždu su sahranili 37 leševa. Iza ručka sednica Agitpropa, pa posle referat o imperijalizmu, omladinskoj četi i bolničarima. Omladinci oduševljeni borci. Preobraćaju se. Velim im da oni na svojim plećima ima da iznesu Bosnu, novu Bosnu… Idem do bolnice 25 minuta po kiši.

Topi se sneg. Valjda je ovo poslednji! Sat govora u bolnici — pa kući.

Đuro,35 junak iz španije, daje mi intervju za usmene novine o španskom seljaku Lorencu koji je sedam tenkova uništio. Velim mu da napišem da će se posle rata videti s Lorencom. »Nemoj, narod će misliti da sam kukavica, jer se nadam da ću glavu izvući«.

Stigla vest iz Hrvatske. Teška situacija. Pavelić treba da odvede 300.000 Hrvata na
Istočni front. Neki nedićevci pobegli i kažu da Nedić hoće da šalje 50.000 Srba u Rusiju.

Foča. — Današnji, četvrti broj usmenih novina bio je dobar. Prvo Staljinov govor, zatim seljak Ćiro Rogoje čita uvodni članak o narodnooslobodilačkim odborima. Dugih brkova, grubih ruku i lica, narodskim jezikom on je osvojio sve. Za njim rudar Đuro: deset godina u oknima Belgije i Francuske, četiri štrajka, dve nesreće u rudniku, dva prsta slomljena, 1936 — Španija, Teruel, 22 meseca partizan iza Frankovih linija, posle čuvao CK Španije i delegate Kominterne, 1939 godine logor — Francuska, 1940 — Nemačka, prinudni rad, bekstvo u Crnu Goru, borbe, Pljevi ja — 18 sati pod italijanskim topovima i bacačima, spasava četu, a sada je s nama. Govorio o svom drugu, španskom seljaku Lorencu, koji je sedam tenkova »bumbama« uništio.

Dorogobuž — oslobođen!

SREDA, 25 FEBRUAR

Foča. — Marko se vratio iz Čelebića. Izabrani su odbori u svim selima. Treba bolje politički raditi, pa ćemo i taj narod pridobiti. Nego ima drugova neodgovornih lica, skoro zločinaca. Evo šta Marko priča:

»Sedim u kancelariji, kad ulazi jedna baba, ima joj preko 80 godina, pravo na mene sa štapom, mislim hoće da me udari. A ona — ne vidi.

Došla da se žali:

»Znaš, došli oni vaši patlidžani (partizani) i odneli mi duge čarape za ukop, čarape mojoj snaji i dva kila meda«. — »I nisu platili?

Marko joj platio čarape. Zaista zločin. Treba te ljude pohvatati. I to rade u opštini u kojoj politički najslabije stojimo.

Mitar ide za koji dan u »uljudbu«, čiča Janko javlja sa Žabljaka da su Italijani bombardovali ovo mesto po drugi put. Bacili su 100 bombi od 50 kila. Pogodili neke kuće, ali žrtava nema, jer narod se na vreme sklonio. Inače, u Crnu Goru (izgleda podmornicom) stigla je nova vojna delegacija iz Londona: engleski major i dva jugoslovenska oficira.

Ovog puta traže direktnu vezu sa Starim!

Inače ovdašnji agit-prop ponovo pravi gluposti. Umesto. — C. K.- K.P.J. — umnožili su uputstvo političkim komesarima s potpisom S. K. – K.P.J., kao da je to neki futbalski klub.

Uveče je održan sastanak partiskog aktiva iz Foče; bilo je blizu 100 ljudi. Crni je održao referat: kritički osvrt na organizaciono stanje naše Partije.

»Organizaciono stanje naše Partije je izloženo stalnim promenama. To je uslovljeno ratnim prilikama i ogromnim naporima okupatora i petokolonaša da nas unište. Te promene su često dolazile usled našeg nesnalaženja, u novoj ili promenjenoj situaciji. Od izvršenja ovih zadataka zavisi čitav razvitak političkih prilika kod nas. Od toga kako izvršujemo naše zadatke, zavise rezultati koji treba da odgovaraju opštim političkim ciljevima našeg
shvatanja. Da bismo odgovorili ovoj osnovnoj našoj partiskoj dužnosti moramo uočiti greške u dosadašnjem radu i otkloniti ih po svaku cenu.

Sadašnji naš zadatak:

a) isterati okupatora i petu kolonu;

b) osim pitanja vojne prirode — učvrstili i obuhvatiti sve za borbu sposobne;

c) Partija mora davati politički smisao i smer, davati perspektivu i smer. Zato uski kontakt s masama. Ni najpravilniji rad ne vredi ništa ako ga mase ne prihvate. Zato pronaći nove načine rada koji bi olakšali i omogućili još bolji razvitak organizacionog stanja Partije.

Primer: Užice.

Držali smo vlast ali nismo učvrstili njenu konkretnu formu. Vojna komanda, kao vojna vlast, držala sve u svojim rukama. Odlaskom — malo je organizaciono ukorenjenog ostavila za sobom.

U čemu su naše greške:

1) Zanemarivanje partiskog rada. Vojna linija najvažnija — ali Partija vodi. Partiski forumi išli za vojskom, pa je pozadina bez čvrste organizacione povezanosti, iako je ostala masa partijaca. U vojnim jedinicama — partijci čisto vojne stvari!

2) Premalo se vodilo računa o konspiraciji bez obzira na legalnost. Palo nam je oko 4.000 drugova. Kragujevac. Kraljevo. Sta da se radi? Narodnooslobodilačka borba najbolji je ispit kroz koji se proveravaju ljudi. Ali ne  mehanički — Foča!

Ta greška: slab politički rad u masi — nepovezanost rada — nemanje političkog uticaja i zanemarivanje jačanja organizacionog stanja partiske organizacije, ljuto nam se osvetilo u Bosni dok smo uvideli naše greške i ispravili ih. Slabost partiske organizacije u Bosni odrazila se u oportunizmu, koji se ispoljavao u početku narodnooslobodilačke borbe otporom i protiv oružane borbe. Dobar deo članstva pokazao se oportunističkim nedostojnim da bude član Partije. Slabost političkog rada u masi naročito se odrazila u oportunističkom stavu, jedno vreme u odnosu na četničke vođe, gde se taj stav pretvarao u prirepašku kolebljivu i oportunističku liniju koja je podlegla pritisku konzervativnog shvatanja bosanskog seljaka. Jedino se tako može objasniti da su u pozadini vršljali četnici i kulaci.

Saradnja i sporazum vršio se bez ikakvih uslova i naročito bez političke pripreme masa. Glavna teza nekih drugova: glavno je front, a ne pozadina. A baš ta pozadina mogla je da proguta sve njihove napore.

3) Neobuhvatanje celokupnosti rada, nemanje pregleda o političko – organizacionoj celokupnosti partiskog rada. Skače se s posla na posao. U Bosni se među seljacima nije radilo, pa se nije mogao ni dobiti pozitivni politički uticaj među seljacima, organizovanim u meštanskim četama. Kako se nije radilo politički ni po vojnim jedinicama to je seljačka Bosna ostala van našeg političkog domašaja. Rad drugova u Bosni imao je više deklarativan
karakter, dok je trebalo sprovoditi praktičan i sitan partiski rad, kako individualnog tako i kolektivnog vaspitanja i rada u masi. Bilo je opšte propagande, mesto sitnog rada i tako se ta propaganda pretvorila u opšte deklaracije. Otuda i pomanjkanje uticaja među bosanskim seljacima i njihovim jedinicama. Porazni rezultat toga nije to da su bosanski seljaci odlazili ili prilazili četnicima, nego da mnogi od njih ne samo da su otišli od nas, već su potpuno propali za narodnooslobodilačku borbu, odajući se pljački i braneći kuću samo kad neprijatelj navali.

Kadrovi naši u Bosni umesto da budu organizatori i rukovodioci, pretvarali su se u tehničke
pomoćne organe narodnooslobođilačke borbe. Bili su organizatori ukoliko se mobilizacione strane tiče, bili su prevodioci i komandanti, bilo je i sjajnih primera (čiča Romaniski), ali nisu osmislili tu borbu, nisu politički oformili karakter te borbe, da postane dostupan masi bosanskih boraca i bude im rukovodeće načelo u oslobodilačkoj borbi. Zbog toga se i njihova uloga svodila na tehnički mobilizacioni aparat i na ulogu vojnih rukovodilaca!

Zbog toga što su se naši ljudi stideli da pokažu lice Partije i njenu rukovodeću ulogu — kolebljivost seljačkih masa u Bosni, iznikla iz zaoštrenosti događaja i političke situacije, pretila je da te seljačke mase odvoji od nas.

Ne treba neracionalno gubiti vreme. Nemaš materijala? Svaki partijac može govoriti o Partiji i njenim ciljevima. Bez obzira što vodimo rat — ništa ne smeta vođenju kratkih kurseva.

Razvojne perspektive: Sva reakcija, kako srpska tako i hrvatska i sve druge, ujedinjuju se već danas na bazi klasnih interesa u borbi protiv nas.

Od prvog dana reakcionarni elementi nisu marili za narodnooslobodilačku borbu, a danas pogotovu stoje u službi okupatora. Iako su ti razni reakcionarni tipovi do juče bili međusobni neprijatelji i gurali svoje narode jedne protiv drugih radi očuvanja svojih klasnih interesa, danas se prave međusobni kompromisi da bi uskladili svoju borbu protiv narodnooslobodilačkih partizanskih odreda, protiv nas, protiv narodnog oslobođenja. Ovaj proces okupljanja reakcionarnih snaga vrši se već u međunarodnom razmeru. Pobeda Crvene armije ukazuje u perspektivi na brži slom Hitlerove tiranije u Evropi. U vezi s tom činjenicom pokazuju se znaci početka promene u međunarodnim odnosima i znači da se reakcionarne snage svih imperijalističkih zemalja okupljaju kako bi razoružale nacionalno – oslobodilačke pokrete, koji niču iz narodnih dubina i pokreću nezadržive revolucionarne
energije.

Ta njihova akcija je uperena u prvom redu protiv komunista i našeg povezivanja s masama. Taj proces će se razvijati i dalje dok se ne izvrši jasna diferencijacija u masama. Taj proces je utoliko opasniji po nas, ukoliko naša Partija ne bi u pravi čas savladala svoje organizacione slabosti. Te slabosti još uvek postoje. Još uvek ima među nama ljudi koji
mogu praviti gluposti. Istina je i jasno da je naša Partija kao celina dala sjajne rezultate u narodnooslobodilačkoj borbi, okupljanjem naroda i izgrađivanjem njegovog borbenog jedinstva. Politički uticaj naše Partije veći je nego ikada. Obezbeđeno je i opšte političko rukovodstvo narodnooslobodilačke borbe. Borba naroda u Jugoslaviji služi za primer svim porobljenim narodima. Poverenje i ugled, kao rezultat ispravne političke linije naše Partije i kao rezultat uspešnog rukovođenja narodnooslobodilačkom borbom, podvučeno nam je i poznate i od naše vrhovne instance Kominterne. Ali, drugovi, izvesni pojedinci, izvesne partiske organizacije podbacuju, a neke i sasvim pogrešno rade.

A mi moramo funkcionisati kao jedinstveno telo, kao rukovodeći centar, dovesti do izraza jedinstvo političke linije.

Imajući u vidu napred izložene stvari, naročito s obzirom na dalji razvòj narodnooslobodilačke borbe koja prerasta na novi stepen, novu etapu svog razvitka, pred našu Partiju postavljaju se sledeći zadaci:

1) Boreći se istrajno i s ne manje odlučnosti kao i dosada za jedinstveni nacionalni oslobodilački front svih naroda Jugoslavije — treba najodlučnije raskrinkavati i razbijati sve pokušaje pribiranja svih reakcionarnih elemenata na bilo kojoj bazi oni to činili.

2) Naša Partija mora rukovoditi diferencijacijom koja je počela oštrije da se manifestuje u masama. Reakcionarni buržoaski elementi, braneći svoje klasne interese, otvoreno izdaju svoj narod, a time se izoluju od radnih masa, koje se okupljaju oko partizanskog pokreta i naše Partije, braneći slobodu naroda i boreći se istovremeno za bolji život. Ta je diferencija
prirodan i nužan proces. Zadatak tih naših partiskih organizacija jeste da učvršćuje u narodnooslobodilačkom frontu — radničko – seljačko jezgro, koje će jedino sprečiti da reakcionarni buržoaski elementi iskoriste plodove narodne borbe za svoje protivnarodne svrhe. Na selu treba naša Partija da po svaku cenu okupi oko sebe seosku sirotinju i osloni se na sitnog i srednjeg seljaka.

3) Treba posvetiti svu pažnju formiranju narodnooslobodilačkih odbora i na neoslobođenoj teritoriji. U njima treba da se nalaze borbeni pretstavnici svih patriotskih snaga koje su za odlučno produženje narodnooslobodilačke borbe, a naročito radnici i seljaci. U neoslobođenim krajevima oni treba da budu nosioci političke borbe protiv okupatora i njegovih slugu. Na oslobođenoj teritoriji oni su istovremeno i organi demokratske narodne vlasti i klica buduće vlasti. Oni treba da se brinu za front i za pozadinu.

Oni su organi preko kojih čitav narod učestvuje u opštenarodnom ustanku.

4) Nasuprot izdajničkoj takozvanoj »narodnoj« vladi Nedića i Pavelića mi komunisti postavljamo parolu za istinsku demokratsku narodnu vlast, koja će narodu dati sva demokratska prava i moramo sve činiti za razbijanje organa vlasti koje uspostavlja Nedić, Pavelić i okupator.

5) Borba protiv iscrpljenja naroda ratom i otimanja hrane.

6) Treba popularisati SSSR i uspeh Crvene armije. Objašnjavati otkud SSSR-u dolazi ta snaga — uspesi izgradnje socijalizma.

7) Ojačati borbu za slogu i jedinstvo naroda Jugoslavije protiv okupatora.

8) Razvijati partizansku delatnost po celoj zemlji.

9) Temeljno čišćenje i učvršćenje partiskih ćelija po vojnim jedinicama.

10) Ojačati politički rad u partizanskim odredima i učvrstiti iznutra, politički podizati, primati u Partiju dobre, odane borce. (Dosta samo čitanja i političkog komentarisanja radio-vesti.)

11) Ojačati agit-prop delatnost partizanskih jedinica u masama. Nek se vidi trag.

12) Ojačati mobilizaciju za partizanske odrede, naročito radnika i omladine.

13) Organizaciono pojačati rad naše Partije. Obnoviti i uspostaviti partiske organizacije u svim krajevima. Smelo podizati nove kadrove, očistiti kolebljivce, kukavice, dezertere.

14) Ojačati partiski masovni rad, naročito agit-prop delatnost. Štampati i obaveštavati o događajima u svetu i stav naše Partije.

15) Vaspitavati i podizati nove rukovodeće kadrove, stvarne organizatore, vođe radnog naroda.

16) Popularisati našu Partiju u masama, objašnjavajući njen stav prema pojedinim pitanjima i mobilišući mase u sprovođenju partiske linije.

17) Najveću pažnju pokloniti omladini.

18) Uvoditi žene u politički rad i odrede (komanda).

Zadaci su nesumnjivo veliki, ali ih naša Partija može i mora resiti. Rešenjem velikih zadataka koji se pred nas postavljaju moramo opravdati poverenje naroda i Kominterne.«

Posle referata razvila se diskusija. Roćko je dodao da naročito treba paziti na ljude koji gledaju na spoljne efekte. Obiđe reon, vrati se, podnese izveštaj, a za sobom ništa nije ostavio, nije stvorio ljude niti organizovao posao.

Zatim Roćko daje svoj referat o razvoju borbe u Istočnoj Bosni.

Dobro se raskritikovao. Podvukao je slab rad partije i kaskanje za četničkim vođama.

Poslednji je govorio Marijan o seljaštvu i današnjoj borbi. Sastanak je bio veoma plodan.

ČETVRTAK, 26 FEBRUAR

Foča. — Stigli Cana Babović, Čećo Stefanović i ostali drugovi iz Sandžaka.

Sjajne vesti s Istočnog fronta. Opkoljeni Nemci kod Staraje Ruse. Staljinov govor mi se stalno vrzma po glavi. Nije isključeno da smo pred zaokretom međunarodne situacije. Hitleri prolaze, a nemački narod i država ostaju.

Buržoazija se okuplja u međunarodnom planu. I kod nas se skupljaju. Maček pušten i sarađuje s Pavelićem. U Crnoj Gori sjedinili se bjelaši s federalistima. Inače, crnogorski četnici sve opasniji. Zauzeli Kolašin i još neka mesta u pravcu Podgorice.

PETAK, 27 FEBRUAR

Foča. — Sunce me bije u potiljak, Ćeća, Vojo Leković i ja odlazimo u lov pored Ćeotine.

Sneg se topi. Istočna strana brega — slobodna, na zapadnoj još ima snega. Travica izbija. Vrba puca. Dok otkidam grančice — u plićaku jedna ruka viri iz vode. Zavezana lancem.

SUBOTA, 28 FEBRUAR

Foča. — Na vrh džamije postavljena sirena. Davala uzbunu dva puta. Jednom — proba, drugi put — avion dolazio od Miljevine. Nemački izviđač.

NEDELJA, 1 MART

Foča. — Sinoć mi Stari reče da je Voja Todorović likvidiran zajedno sa Lazom Trkljom, sekretarom Zemljoradničke stranke u Kifinom Selu kraj Nevesinja, nekoliko stotina metara od italijanskih karabinijera.

Ne šale se naši partizani. Buržoazija nam je nametnula klasni rat — i sada ga ima. Uhvaćena je Todorovićeva arhiva. Iz nje se vidi da su Milan Šantić i Mutimir Petković,  zajedno s Todorovićem, vodili pregovore s Italijanima. Večeras smo sedeli Čeća, Plavi, Omladinac i ja i pričali o Todorovićevoj pogibiji. Svakom od nas od deset najboljih drugova pobili su osam. Hteli su klasni rat i sad ga imaju. Mijalko Todorović priča kako su po Gruži četnici počeli da kolju.

Streljan je i Miloje Simović. Uhvaćen je na Rudniku oko 15 decembra.

U borbama protiv Italijana kod Uloga (Kalinovik — Nevesinje) poginulo šest Lovćenaca i pet ranjeno. Slava im! Sva šestorica partijci.

PONEDELJAK, 2 MART

Foča. — Stari se vratio iz Ćajniča. Tamo je juče svečano stvorena Druga proleterska brigada. Jedan radnik, Ćačanin, Ratko Sofijanić komandant, Kušić je politkom. Ušli su ovi bataljoni:

Grupa partizanskih vođa sa vrhovnim komandantom Titom na obali Drine kodFoče, početkom maja 1942. Na lijevoj strani: borci Prateće čete Vrhovnog štaba (prve i drugo), Ljubodrag Đurić, zamenik komandanta 2. proleterske brigade (treće), Davorjanka Paunović Zdenka, sekretarka vrhovnog komandanta (četvrti), Josip Broz Tito (peti), Moma Đurić, komandir čete za podršku Vrhovnog štaba (šesta), Ivo Lola Ribar, član VŠ. NOP i DVJ, (sedmi), borac Prateće čete (osmi). Čuče, lijevo: borci Prateće čete (9. i 10.), Slobodan Penezić na radu u Vrhovnonskom štabu (deseti), Aleksandar Ranković, član VŠ. NOP i DVJ (jedanaesti).
Grupa partizanskih vođa sa vrhovnim komandantom Titom na obali Drine kod Foče, početkom maja 1942. Na lijevoj strani: borci Prateće čete Vrhovnog štaba (prve i drugo), Ljubodrag Đurić, zamenik komandanta 2. proleterske brigade (treće), Davorjanka Paunović Zdenka, sekretarka vrhovnog komandanta (četvrti), Josip Broz Tito (peti), Moma Đurić, komandir čete za podršku Vrhovnog štaba (šesta), Ivo Lola Ribar, član VŠ. NOP i DVJ, (sedmi), borac Prateće čete (osmi). Čuče, lijevo: borci Prateće čete (9. i 10.), Slobodan Penezić na radu u Vrhovnonskom štabu (deseti), Aleksandar Ranković, član VŠ.
NOP i DVJ (jedanaesti).

Prvi užički, Drugi užički, Čačanski i Prvi šumadiski.

Stari veli da je ljudstvo odlično. Vojničko držanje. Prilično su i obučeni. Pera Stambolija mi je dao govor Staroga. Posle pozdrava borcima istakao je značaj naše borbe. Naši partizani odigrali su istorisku ulogu. Kad je Hitler nadirao u Sovjetski Savez, mi smo vodili žestoke bitke. Ceo svet se divi našoj borbi. Sada ćemo nastaviti ovu borbu. Cela reakcija se ujedinila protiv nas. Ona hoće da iskrvavi narod. Šta su uradile četničke vođe i ustaše u Bosni?

Sada se oni udružuju protiv nas. Neprijatelj će pokušati u toku ovog meseca, pre nego što gora zazeleni, da nas uništi. Dostojno ćemo mu odgovoriti.

Stari je zatim govorio o značaju formiranja Druge proleterske brigade, o uspesima Prve brigade, o izginulim drugovima. Na kraju je rekao:

»Mi ćemo pucati i na rođenog oca — ako ide protiv naroda«.

Žao mi je bilo što nisam bio prisutan ovom istoriskom sastanku.

Stari mi je obećao da će me ubuduće na slične sastanke voditi. Treba da dođu u brigade još 500 Hrvata i nekoliko stotina Crnogoraca. Sada se stvara i naša konjica. To će biti — strah i trepet za neprijatelja. Samo da gore ozelene. Na to se neće čekati dugo, jer se sneg uveliko topi. Oko Drine ga nema.

UTORAK, 3 MART

Foča. — Crmničani oslobodili Vir Pazar! Zarobili 350 Italijana i zaplenili 100.000 kila kukuruza.Na našem severnom frontu 200 Italijana i 100 četnika ušli u Ustipraču, ali ih naši bacili natrag. Zamalo da ih i opkole.

Držao sam konferenciju u Prvom šumadiskom. — Na petom broju usmenih novina pročitao sam rad jednog ranjenog druga, obućara Simića, o Beogradu i vešanju obućarskog radnika Milina na Terazijama.

Dobar rad.

Moram otići u bolnicu do tog druga.

SREDA, 4 MART

Foča. — Danas sam otpočeo da organizujem posao prikupljanja materijala za istoriju našeg partizanskog pokreta. Sve čete otsad će voditi obavezno dnevnike, a partizani će kolektivno da izrađuju dosadašnju istoriju bataljona, odnosno čete. Ovo je vrlo važan posao i nadam se da će uroditi plodom.

Uveče sam držao konferenciju kod straže — o kolhozima. Vrlo zanimljiva diskusija. — S obzirom da smo preselili naše ranjene i smrznute drugove u Pivu.

To se primetilo i na sastanku Omladinskog saveza; došlo vrlo malo sveta. Inače pravo prolećno vreme. Šetao sam se predveče pored Drine. Divan ovaj kraj. Đido pucao na dve divlje guske i promašio ih. Pri povratku slušamo decu od 5 do 10 godina kako pevaju »Krasni flot« i jednu crnogorsku partizanku.

ČETVRTAK, 5 MART

Foča. — Proleće je uveliko. Dosadio mi ovaj agitpropski rad. Išao bih na front. Makar kao običan partizan.

Javio sam se Crnom. Danas je Stari predao zastavu Kragujevačkom bataljonu.

»Predajem vam ovu zastavu pod kojom su se borili još pariški komunari. Neka ona donese
slobodu porobljenim selima prema kojima idete«, rekao je Stari.

Zajedno sa Kragujevačkim bila je i Omladinska četa iz Foče. Otišlo je preko 60 mladića. Nadamo se da će se dobro pokazati. Stigli izveštaji iz Srbije. Naši vode divovske borbe.

PETOG MARTA 1942 GODINE PREDAO JE DRUG TITO ZASTAVU KRAGUJEVACKOM BATAUONU
PETOG MARTA 1942 GODINE PREDAO JE DRUG TITO ZASTAVU KRAGUJEVACKOM BATAUONU

PETAK, 6 MART

Foča. — Bataljon za bataljonom Prve proleterske odlaze na sever.

Danas je Beogradski dobio zastavu. Silni momci. Lica kao od čelika dok je Fića govorio:

»U fabrikama, u radionicama, u zatvorima, po robijama sanjali smo kada će doći dan da se s puškom u ruci borimo pod crvenom zastavom slobode. I došao je taj dan«.

Niko ni da dahne.

Zastavnik je radnik — partijac, heroj. Posle pesma. Ljudi su oduševljeni. Kakva razlika od pre šest meseci. Većina je bila neizgrađena,neiskusna, slabo vojnički vaspitana, a sada su to prekaljeni borci.

Ide proleće, borbe su na pragu, odlazi Beogradski koji je išao kroz oluju i oganj… Stari pita jednog mladog druga šta je po zanimanju. On veli — radnik. Šesnaest mu je godina, a kroz dvadeset bitaka je prošao. »Prekalio se« — veli Stari.

Snažan utisak je ostavila ta predaja zastave. Svi hoćemo na položaj. Đido me smiruje. Roćko mi priča kako je u Goraždu odjeknuo prolazak Druge brigade na front. Seljak se
prelomio. Kad su Italijani i četnici napali Ustipraču, nisu naši bežali kao četnik Sergije u januaru pred Nemcima i ustašama, već pravo na front, pravo onamo gde se puca. I bosanski partizani i dobrovoljci ojačali su.

Osim naše i goraždanske omladinske čete, Fića i Koča su stvorili jednu trnavsku od 82 čoveka. I ona je krenula na sever.

Četnici i dalje prave zverstva. Pobili su štab našeg Majevičkog odreda. Poginulo je mnogo odličnih drugova. Ali neće dugo čekati na osvetu. Ona ide brže nego što se oni nadaju.

Italijani nam počinju ozbiljno da smetaju. Juče su kod Vihora bacili masu bombi. Ubili četvoro dece i jednu ženu. Posle podne napali Čajniče. Tri aviona bacila 35 bombi. Ubili su tri građanina, tri teško ranili, a sedam lakše. Verovatno će uskoro i kod nas u goste. Vreme je divno.

Sunce greje da možeš u košulji ići. Ali, gore na planini sneg se još drži. Na Podromaniji dubok preko metra. I to će otići.

SUBOTA, 7 MART

Foča. — Održan je šesti partiski sastanak. Uglavnom o organizacionim pitanjima. Đido bio prisutan.

Za proslavu Crvene armije veli da je slabo izvedena. Politički netačna. Nema džabe slobode.

Mi sami moramo da se oslobodimo svoje buržoazije, Crvena armija bi možda i došla, ali u naročitom spletu međunarodnih odnosa, recimo posle intervencije engleskih ili drugih trupa. Posle sastanka Mitar me kritikovao što sam oštro nastupio protiv pevača na proslavi Crvene Armije . Slonovski sam se branio, kako reče Crni. Zatim je Arso dao pregled unutrašnje situacije.

U Srbiji, u Toplici, borba dobija forme narodnog ustanka. U Hrvatskoj oslobođen od ustaša Vojnić, a od Italijana Korenica: 700 Italijana ubijeno i zarobljeno, 35 puškomitraljeza zaplenjeno.

Juhnov je pao.

NEDELJA, 8 MART

Foča. — Naši su otpočeli ofanzivu na severu. Ali Italijani ne miruju. Napadaju od Medjedje, a od Pljevalja su pošli u pravcu čajniča i sa tri strane udarili na Boljaniće. S te strane gori nešto noćas. Verovatno da su zapalili neko selo. Ustaše idu prema Vlasenici od Podromanije.

Značajno je da četničke elemente u Sarajevu pozivaju da zajedno »udaraju protiv komunista«. Odlično je što smo na vreme signalizirali sjedinjavanje svih petokolonaških struja — sastanak Pavelić — Nedić.

PONEDELJAK, 9 MART

Foča. — Večeras ulazim kod Starog. Veselje.

Druga brigada osvetlala obraz. Gadno pomlatila četnike u Borikama, severoistočno od Rogatice, koji su sarađivali s Italijanima u Višegradu i sa nedićevcima. Zarobljeno je 126 četnika, sem toga 5 oficira — među njima i onaj bezobrazni komandant mesta u Rogatici. Ta je četnička grupa zarobila nekoliko dana pre našeg napada jedan deo štaba Romaniskog odreda.

Od 28 drugova 12 se spasio. Za 16 još se ne zna. Prema nekim vestima predati su Italijanima. Plen je bogat u Borikama: vagon ječma, oko 90 konja, 4 krave švajcarke, znači pili su belu kafu ti četnici.

Ti banditi se neće lepo provesti. Hteli su klasni rat, sada ga imaju. Inače, četnici sve više otvoreno rade sa ustašama. Otvorili su im front kod Han Pijeska, ne bore se s ustašama, tako da će naše prisustvo u ovom delu Bosne mnogo pomoći narodu. Četnici su se spremali za ovu izdaju.

To svedoči i neki Spasoje Pljevaljčić, krupan, lep momak, bivši kriminalac, koji na duši nosi oko 100 muslimana (rekord mu tuče neki Tomo Koroman sa 200 života). On je izjavio da je od nekog Ilije Petrovića, poštara iz Goražda, čuo da se na Romaniji sprema 2.000 četnika
pod komandom Gruje Cvetanovića i da će general Novaković pokušati bekstvo iz Foče i preuzeti komandu nad ovim četnicima.

Pljevaljčić je uhvaćen u Ustiprači kada je po naređenju štaba u Borikama predvodio Italijane za napad na Goražde (likvidirala ga II Proleterska juče).

U tome štabu su: kapetan Bogdan Marjanović (pustili smo ga u Užicu novembra 1941, bio je komandant Čačka), potporučnik Elez, jabučki vojvoda Risto Gavrilović, Milo Milović, komandir Đekićevog bataljona i Radivoje Kosorić.

U Ustiprači je Pljevaljčić zaspao, a naši su ga uhvatili u jednoj kući.

Inače, Pljevaljčić priča kako je otpočeo četnikovanje sa 30 ljudi u jednoj četi. Izdržavali su se od pljačke muslimanskih sela. Po ulasku u Goražde otpočeo je posao na veliko — ubistva, pljačke. Glavni plen je išao vođama — Sergiju Mihailoviću i drugima. U Čajniču je Pljevaljčić ubio sudiju Štrodla, solunskog dobrovoljca. Posle su on, Miličić i jedan žandarm opljačkali sudijin stan, tražili od njegove žene pare, pa kad nije dala, poveli je na streljanje. Spasli je Čajničani.

Osuđena su na smrt i streljana trojica ustaša: Suljbeg – Sulejman Čengić i dva brata Džina. Ovaj prvi pokušao da organizuje ustašku ilegalnu organizaciju. Treba ove izdajnike i politički raskrinkati, jer streljati ih to je samo tehničko pitanje — kako je rekao Crni.

Inače, u Crnoj Gori četnici sve sistematskije napadaju iz italijanskih baza oslobođenu teritoriju. Naši nemaju municije, ali su ipak povratili Mojkovac i Kolašinska Polja. Uostalom, dolaze nam uskoro pod jakom stražom Englezi što su se uvukli podmornicom, pa ćemo videti šta hoće.

Četnici u Crnoj Gori dobijaju municiju od Italijana. Ovi skotovi zapalili su Boljaniće. Naši su imali i nešto gubitaka. Moglo se i gore svršiti.

Italijani navalili sa 1.000 ljudi.

UTORAK, 10 MART

Foča. — Večeras je održano drugo savetovanje partiskog aktiva. Mitar je govorio o međunarodnoj situaciji. Ja sam ga dopunjavao. Obojica pogrešno. Levo zastranjivanje. Đido je postavio stvari na svoje mesto.

Savez SSSR – a i Engleske jak je i biće još jači. Razvoj odnosa u jednoj zemlji može ići ispred međunarodne situacije. Zato ga mi moramo uskladiti. Ne smemo dozvoliti da nam se naturi klasni rat, to okupator i želi. On hoće da nas ogoli. Mi vodimo i moramo da vodimo narodnooslobodilački rat! Đido je govorio živo, veselo, duhovito. Jurica je dao referat o omladinskim četama. Povodom Gaćinovića.

Đido je rekao da se ne možemo sasvim naslanjati na tradicije »Mlade Bosne«, jer se oni nisu naslanjali na seljačke mase, bili su teroristi, nisu bili sasvim progresivni. To nije slučaj s Petrom Kočićem. On je bio pretstavnik seljačkih masa. Mi možemo isticati hrabrost Principa i drugova, ali oni ne mogu biti preteče naše borbe. Stvar za diskusiju, pogotovu u ovoj etapi borbe. Treći referat bio je Đidin o iskustvu iz stvaranja Partije u Srbiji. Vrlo poučno i zanimljivo. Poslednji je bio Crni o narodnooslobodilačkim odborima. Sastanak završen u 11.30; trajao četiri i po sata.

SREDA, 11 MART

Foča. — Svratio sam kod Starog po neke narodne pesme o čiči Romaniskom. Dobio sam kafu. Stari mi veli da mu je Deda poručio izvesne stvari. Stari veli

»Kad dođeš kući, tvoja Milica će već ići u školu«.

Valjda ćemo ranije pobediti.

ČETVRTAK, 12 MART

Foča. — Danas nam došao jedan Španac koji je pre deset dana bio u Drezdenu! To je stara junačina Čedo Kapor. Priča zanimljive stvari.

Nemački narod »počinje da uviđa da je pogrešio«! Naišao je i na drugove u Nemačkoj koji su mu davali radiovesti i obaveštavali ga o našim partizanima. Veli da se u Nemačkoj mobiliše i kljaka i ćoravo, čak i najnužnije specijaliste odvode na front. Život sve teži i teži.

Drvene cipele se jedino mogu nabaviti.

Jutros sam držao čas novoj Omladinskoj četi. Tu ima i drugova iz Sarajeva, pobeglo njih 17 iz Pavelićeve »Uzdanice« u partizane.

Vele da će doći još mnogi, samo ako naša mesna organizacija dozvoli. Inače, u gradu hara pegavac, naročito među muslimanskim izbeglicama.

Čas sam držao na jednom turskom groblju iznad Foče, kraj jaruge u borovoj šumi — zbog aviona. Vojna situacija je zanimljiva. Jedna crnogorska četa (Pivljani) pobegla s položaja. Ti bataljoni su široko mobilisani elemenat nesvestan. Politički rad slab. Od Italijana smo oslobodili Ulog. Sto se tiče operacija na severu — vrlo živo. Zauzeli smo jednu skelu na Drini — prekoputa Srbija, planina Tara, ali još uvek pokrivena snegom. Odatle nam je uteklo 100 četnika. Ostavili su top od 37 milimetara, ali bez municije. Izgleda da će naši udariti na sever.

Ustaše su zaustavljene iz Han Pijeska. Ima ih oko 700. Veliko je previranje među četnicima.

Neki njihovi bataljoni nam se nude. Trebalo bi udariti po oficirima — nedićevcima. Protiv njih je jaka struja među četnicima. Nedić šalje oružje i municiju u Bosnu.

To potvrđuju naši drugovi iz Majevičkog odreda. Njihov štab od deset ljudi pobili su četnici. Posle se razvila borba. Naši (Bjeljinski bataljon) ubili su 50 četnika. Izdajnici su vikali:

»Živeo Nedić! živeo Pavelić!« Majevički odred se spojio s Birčanskim odredom,» pa će zajedno s Proleterskom da udari na nedićevce. Biće trke ovih dana.

U Hercegovini borbe ne prestaju. Kurir danas javlja da su četnici ubili Doku Putiću, komandanta Operativnog štaba, vazduhoplovnog kapetana, člana Partije još u doba Jugoslavije. Uhvaćeno je 27 ubica. Svi su streljani na njegovom grobu. Ima ih još devet.

Među ubicama je glavni neki bivši policiski agent Kovač.

U Crnoj Gori zasad mirno.

Četnici su saterani u Kolašin s Italijanima. Videćemo šta će biti dalje.

Četnici su zaveli sistem zaseda. Ranili «u dva naša komandanta bataljona.

PETAK, 13 MART

Foča. — Više se ne može. Jurica i ja odlazimo jutros da se kod Starog prijavimo za četu. Razgovaram s Đidom.

Poliva me hladnom vodom. Veli da nemam pravo. Mora neko i ovaj posao raditi. Vrlo mi
je lepo razjasnio moje greške. Hvala mu. Dobar je drug. On je večeras držao vrlo značajno predavanje o seljačkom pokretu u Bosni. Mnogo novih stvari sam naučio. Uneću to predavanje u svoju svesku za teze, pošto moram da štedim prostor u dnevniku. Rat će biti još dug.

SUBOTA. 14 MART

Foča. — Večeras nam je Crni pričao kako je pre desetak godina u Jagodini umakao od Kosmajca i zaključao ga.

Još lepše je bilo kad su Crni, Fića Kljajić i Roćko Čolaković, kao članovi Glavnog štaba za
Srbiju, krenuli u akciju, pa ih u Velikom Popoviću, selu Mome Markovića, uhvatila jedna patrola žandarma. Radi nekog Fićinog koferčeta hteo je komandir patrole da ih vodi u Ralju, ali blagodareći majstorlucima, nekako su se izvukli.

Kad sam se popeo na gornji sprat i javio se Starom, doznao sam da je u Borikama streljano 40 petokolonaša. Arhivu nisu stigli da unište. Ona je dragocena. Pre svega se vidi da su mnogi Dražini ljudi prešli na stranu Nedića, i da londonska vlada odobrava ono što Nedić
radi, iako se pred masama ograđuje.

Komandant tog Rogatičkog četničkog odreda je kapetan Bogdan Marjanović, bivši komandant Čačka.

Taj tip po dolasku u Bosnu otvoreno stupa u vezu s Italijanima (bio je u našim rukama u Užicu, ali smo ga pustili). U pismu od 16 februara nekom Novici veli:

»Ja sam se danas vratio iz Višegrada gde sam bio na sednici kod komandanta italijanskih trupa. Postignuta je potpuna saglasnost s njima u pogledu saradnje i daljih akcija u Bosni
protiv partizana…«

Zatim čitav niz ličnih pisama. Moljakanja kod italijanskih komandanata za vino »radi pričešća«, za kafu, makarone. Zajednički su napadali s Italijanima na naše položaje u pravcu Ustiprače!

Taj Marjanović, oficir Dangića, Dražinog komandanta, prima naređenja iz Beograda. On je pohvatao 28 naših drugova iz Romaniskog štaba,41 i poslao ih u Beograd — Aćimoviću, zajedno sa sprovodnim pismom.

Na kraju veli da nema municije i »ne zna da li će mu se odred u Bosni održati dok ovaj akt stigne u Beograd«! I pogodio je.

Naše drugove od puta u Beograd spasao je pod pritiskom seljaka neki četnik Nešković, komandant Rogatičkog bataljona, a pismo Aćimoviću dospelo je u naše ruke! Najznačajniji je izveštaj poručnika Slobodana Vranića komandantu Višegradskog četničkog odreda o njegovom putu u Beograd. Donosim doslovce najvažnije delove tog dokumenta:

»31 januar — Kapetan Dakić me izveštava da je s njim doputovao u Beograd i komandant brat major Jezdimir Dangić.

1 februar — U međuvremenu od 10 — 14 časova u Ministarstvu unutrašnjih dela u kancelariji pomoćnika ministra g. Đorđevića zasednuta je sednica, gde je rešavano pitanje o Bosni. Na tom skupu bila su prisutna tri člana iz Privremene uprave za Istočnu Bosnu, kao i dva delegata oficira iz Bosne i pet lica od Pretsedništva srpske vlade. Njihova saglasnost bila je potpuna. Primljeni su uslovi okupatora, — vojnog zapovednika u Srbiji,
na koje su naši povoljno odgovorili. Teritorija Istočne Bosne od granice prema Srbiji pa do reke Bosne i Drine skupa sa Sarajevom, svega skupa 17 srezova, smatrana je već kao dobivena …

4 februar — Oko 12 časova komandant major brat Jezdimir Dangić napustio je Beograd. Isti je otputovao u Bosnu. Oko 17.30 časova u Ministarstvu unutrašnjih dela od strane kapetana brata Bogdana Dakića izvešten sam o sledećem:

Nemačka vojna sila prihvatila je naše uslove, ali Hrvati i Mađarska ne prihvataju. Pitanje dodeljivanja teritorije (17 srezova) zasada je neizvršivo.

Ovo pitanje za izvesno vreme, a najdalje za mesec dana, ponovo će -se staviti na dnevni red.

Okupator odobrava našu borbu, koja će se i dalje nastaviti.

Naša borba neće se voditi kao dosada frontalno, već će se obrazovati glavni front a potom voditi gerilsko ratovanje.

Iz Srbije dobijamo pomoć u ljudstvu i materijalu.

Reorganizacija će se izvršiti kod jedinica u Bosni. Za to je odobren rok, najdalje do 20 ov. m.«

Dakle, eto šta rade sluge okupatora. Karakteristično je pismo poručnika Zivka Đorđevića, onog iz Rogatice, koji u pismu žandarmeriskojstanici u Perišiću naređuje žandarmima da pljačkaju od naroda jorgane, čaršave, jastuke, a ako narod neće da da. onda će pozvati »srpsku kaznenu ekspediciju«, to jest Račićev odred, — da deli od 25 do 150 batina. »

Ovim se opominje narod na gore izloženo, pošto se kaznena ekspedicija već nalazi u Han Pijesku na putu za Rogaticu.Čiji je zadatak kažnjavanje samo srpskog pljačkaškog i neposlušnog naroda, a ne stupanje u borbu s neprijateljem.

NEDELJA, 15 MART

Foča. — Brigade su otperjale na sever. S njima su Roćko i Tempo.

U Borike je stigla grupa od 70 Valjevaca s popom Zečevićem i poručnikom Martinovićem.

Izgleda da su naši odredi u Zapadnoj Srbiji razbijeni!

Iz Crne Gore stižu slabe vesti. Danas je otišao Đido da uredi stvar. Mobilisaće partijce i skojevce, pa će grunuti. Nada se da će posao završiti za mesec dana. S njim su pošli Čeća, i Mitar. U poslednjem trenutku krenula je i Mitra.

PONEDEUAK, 16 MART

Foča. — Bliže se dva meseca kako smo u Foči. A partizani još ni u jednom gradu nisu sedeli više od dva meseca. Ustaše su krenule u ofanzivu u tri pravca. Iz Sarajeva ka Rogatici preko Romanije, a tako isto sa istoka preko Rogatice ka Romaniji; zatim iz Prače ka
Renovici i, najzad, prema Jahorini.

Prvi krak im je slomljen. Novoformirani Drinski odred, (Gojko Krezović komandant), polomio je jedan domobranski bataljon kada je pokušao da iziđe iz Rogatice da se spoji s onim iz Podromanije. Preko pedeset mrtvih, među njima i komandant bataljona, 50 zarobljenih, 20.000 metaka. Prema Renovici i Jahorini nadiru. Slabo municije imamo na tom sektoru. Lovćenski odlazi u Goražde. Bataljon »Bajo Pivljanin« vraća se u Crnu Goru. Taj je bataljon očajan. Pljačkaši. Razjurili juče priredbu u Goraždu. Bombe otšrafljivali.

UTORAK, 17 MART

Foča. — Kurir, koji je išao s poštom Vrhovnog štaba, Marijanovom i Mitrovom slikom za legitimaciju, pao ustašama u ruke i sve provalio.

Hapšenja u Sarajevu, ali rukovodstvo nije uhvaćeno. Inače, u gradu veliki teror, preko 500 ljudi uhapšeno. Muslimani sve više na našoj strani. Marijan je očajan što ne može u Hrvatsku. Ovde se na brzinu i zaljubio, pa sada mora da ostane. Muke žive!

Stari mi večeras reče da dolazi za dan – dva nova engleska delegacija — dva oficira i jedan jugoslovenski poručnik. Pokazaćemo im šta rade Draža i njegovi ljudi. Saveznici smo sa Engleskom; mogli bi nam poslati oružja!

Renovica je pala.

SREDA, 18 MART

Foča. — U podne, za ručkom, ulaze u trpezariju pop Vlado, poručnik Martinović i ostali drugovi iz Valjevskog odreda. Naša Srbija je skupo platila ovu zimu. Naše snage od 800 ljudi kraj Valjeva nisu mogle izdržati nedićevsko – nemačku ofanzivu početkom februara.

Podelili su se u tri grupe. Valjevci su se razdelili u manje grupe. Prešlo ih je 70 u Bosnu. Za Kosmajce ne znaju ništa. Za Suvoborski odred, gde su bili Bradonja-Jovanović, Žikica Jovanović i Mirko Tomić, čuli su da je razbijen.

»Novo vreme« je pisalo da se Bradonja ubio. Podrinski odred je isto razbijen. Pao je i Radovan Vuković, pao je i Nebojša Jerkovič.

Teško je! Ali, Milentije mi reče, kao da je znao o čemu mislim, kad sam ulazio u sobu:

»Najlepša je kod Lenjina divovska vera u pobedu proletarijata«.

Jurnućemo i mi u našu Srbiju.

Drugovi koji su došli iz Srbije pokazali su mi isečke iz fašističkih novina. Pune opisa »ubijanja komunističkih bandita«.

Gutu Koštica su uhvatili u pećini na planini Medvedniku. Nešto se mislim kako li izgleda mojima kad čitaju ove stvari. Nadam se da će mi se pružiti prilika da otkupim glavu pre nego što uđem u tu rubriku.

Krcun me zove za političkog komesara njegove konjice, samo veli da ne bi mogao naći
toliku kljusinu za mene!

Inače, Valjevci pričaju da je u Srbiji strašan teror. Po selima je Nedić zaveo straže. Ništa mu neće pomoći. Naš Beograd se bori. Ubijeni su Šterić i još dva agenta Uprave grada Beograda. Kad sam to saopštio drugovima više su se obradovali nego bilo kojoj vesti za mesec dana.

ČETVRTAK, 19 MART

Foča. — Sinoć sam bio na dečjoj priredbi. Okupilo se preko stotinu dečaka i devojčica. Pevali su, igrali »Vanjku«. Gledao sam dve devojčice kraj mene sa kikama, prćastih nosića.

Gledao sam ih i mislio na svoju Milicu. Danas su joj dve godine. Raste! I živiće u socijalističkom društvu. Biće slobodna od tereta od kog njen otac trpi. Biće to srećna
generacija. Ipak smo mi još srećnija. Videli smo staro, srušili ga i stvorili novo.

Srećan Ti rođendan moj mali Kuco! Za Tebe i za svu onu decu oko mene — mi se borimo i ginemo. Neće Ti biti žao ako Ti otac i pogine — imao je i zašto.

Danas su oko tebe i Olga i Mama i Dada i Nana. Sve ih poljubi i kaži im gde je tvoj tata.

PETAK, 20 MART

Foča. — Sinoć sedim kod Arse, stražar ulazi i kaže:

»Došli neki zarobljenici«. U sobu ulazi delegacija engleskog generalštaba i londonske vlade Slobodana Jovanovića. Na njenom čelu jedan major Englez.

S njima je jedan jugoslovenski poručnik i jedan radiotelegrafist — Irac. »Major« prilazi meni i pruža ruku, sav zbunjen, jer smo mi stari poznanici. To je Terens Aterton, koji je bio deset godina novinar uBeogradu. Izdavao je list »South Slav Herald«. Oženio se jednom musli mankom iz Sarajeva. Razgovarali sa Starim i sišli posle kod nas na večeru. Aterton priča da su posle 6 aprila on i još četiri novinara pobegli iz Boke Kotorske nekom jedrenjačom do Krfa.

A odatle u Patras. Veli da ga je jedna »Štuka« ranila u nogu. Bio je u Palestini. Za našu zemlju krenuo je podmornicom. Zbog bure nisu mogli da iziđu pa su išli do Šibenika, gde su potopili jednu italijansku lađu, i do Pulja gde su potopili italijansku podmornicu. Posle se iskrcali kod Budve na naše tlo.

Danas je stiglo 65 zarobljenih domobranskih vojnika i nekoliko oficira. Dovedena su dva oficira kod Arse. Jedan šjor – gošpar iz Dubrovnika, ćelav, kosu sa zatiljka bacio na čelo.

Drhte mu ruke. Drži prste da mu se ne tresu. Činovnik u Sarajevu. Mobilisan, tri meseca u Visokom, pa na front kod Rogatice; pravi pupavi malograđanin. Za njim ulazi geometar, musliman, krupan, Mostarac, činovnik desetak godina u Srbiji.

Pozdravlja pesnicom. Veli, komunista dvadeset godina! Milo mu »kad je čuo da su se komunisti i partizani pomirili«. Kaže da se nije borio protiv nas. U domobranskoj vojsci prilična demoralizacija.

Ali, politički se ništa ne radi. Ni mi, ni Pavelić. Vojnici gunđaju. Oficiri im govore da će ih četnici sve žive poklati. »Da smo znali da će nas partizani zarobiti ne bismo ni metka opalili.«

U tim našim dobrovoljačkim četama — dojučerašnjim četničkim — ima zločinaca. Ubili
su oko 28 zarobljenih domobrana. Zato onom čoveku drhte ruke. Mostarac veli da je stanje u Rogatici očajno. Jedu griz, supu i pola buđavog kukuruznog hleba koji stiže iz Sarajeva sa zakašnjenjem od 15 dana.

Potpuno su otsečeni u Rogatici. Hrane imaju samo još za nekoliko dana. — Marijan i ja otpočinjemo kurs sa zarobljenim domobranima. To su mahom seljaci iz Slavonije.

Gledaćemo da im probudimo svest.

SUBOTA, 21 MART

Foča. — Danas je svršeno sa zimom. Proleće nastupa. Ljudi se bude. Spremamo se za velike okršaje, sprema se i neprijatelj. Nedić u Srbiji mobiliše svu omladinu od 17 — 25 godina.

Slušamo preko radija da drži zborove. Onaj mali kurir, Valjevac, stigao. Nije našao Valjevski odred pa se vratio. Borota i Majer su poginuli.

Ali za Zikicu Jovanovića i Bradonju nema nikakvih vesti. Oni imaju oko 200 ljudi.
Možda se još drže. Kurir veli da ima jedna grupa od 15 ljudi oko Valjeva i Poćuta.

On nam donese vesti da je Druga proleterska zauzela Vlasenicu, da je Račić pobegao i da naši idu prema Srebmici. Bosanski četnici listom prelaze u dobrovoljačku vojsku. Nijedan metak nisu ispalili protiv nas.

Ali su račićevci streljali naših pet partizana u Vlasenici. Jedan od njih onako ranjen odmah pao u raku, oni ga zatrpali, on se izvukao, bos gazio sneg, spojio se s Proleterskom. Noge mu se smrzle. U bolnici je.

To je neki đak Jovanović iz Čačka;

Odlična je stvar što su bosanski četnici prešli na našu stranu bez borbe. Ali, nesumnjivo je da ćemo uskoro na čitavom frontu Istočne Bosne imati kontraofanzivu. Možda i iz Zapadne Srbije, možda i ustašku. Ali proleće je tu, za koju nedelju će i šuma olistati. Važno je
da osiguramo pozadinu — Borač.

Vesti iz Crne Gore najbolje su za poslednja dva meseca. Razbijena je četnička banda Radojice Nikčevića kod Nikšića. Snage se prikupljaju na frontu kod Kolašina. Uslovi ratovanja teški: jedna lovćenska četa napustila je položaj kod Kolašina, ali se ubrzo vratila.

Politkom — Lovćenac, i komandir, streljani pred čitavim strojem.

Dobro je što se zavodi disciplina u crnogorskim četama.

Politkom Lovćenac plati glavom. I onaj valjevski danas ode sav pokisao. On je kriv za raspuštanje odreda. Nije laka stvar biti politkom.

Uostalom sam sam to iskusio.

Veoma su dobre vesti iz Hercegovine. Tamo uopšte nije bilo partizanskog pokreta sve do septembra meseca. Ustanak je bio izbio u junu usled strašnog terora ustaša, ali mi smo ostali na repu. Posle su Italijani ušli i nesmetano zauzeli gradove. Naša akcija ponovo je u punoj meri otpočela u decembru, pošto je Partija uzela čvrsto stvari u ruke.

I tamo veliku opasnost pretstavljaju petokolonaši, naročito četnici.

Hercegovci dobro tuku Italijane i Nemce. Evo nekoliko podataka iz izveštaja njihovog Operativnog štaba. Od reorganizacije odreda za tri meseca ubijeno je 1.050 fašista i petokolonaša; 466 zarobljeno i 185 ranjeno. Zaplenjeno je oko 400 pušaka, 40 puškomitraljeza, 7 bacača, dva topa i tri tenka.

Najlepša je poslednja pobeda kod Stoca: oko 45 Nemaca ubijeno i isto toliko zarobljeno dok su nosili duvan za Istočni front. Hercegovci sada imaju oko 5.000 partizana:

11 bataljona od kojih i jedan muslimanski. Veliku uslugu su Crnogorci učinili — Sava Kovačević— naročito udarni bataljon.

Severna Hercegovina stoji daleko slabije, tu još ima jakih petokolonaških snaga — pop Perišić sa 120 ljudi severno od Gacka; tu je i Borač, jaka ustaška kula.

Čišćenje ustaša u Borču privuklo bi sve mase uz nas. Nadajmo se da će se tom pitanju skoro pristupiti.

Hoću da zabeležim nekoliko herojskih podviga Hercegovaca:

22 januara 1942 450 italijanskih vojnika i domobrana sa 5 tenkova i 5 kamiona krenuli do sela Vraćenovića na putu Trebinje — Bileća. Dočekalo ih je 11 boraca na čelu s komandantom bataljona.«

Posle tri sata, upornom borbom, 11 partizana potisnuli su neprijatelja prema Bileći.

Stigla su našima pojačanja. Ali kad su Italijani već bili opkoljeni — pojavila se motorizovana italijanska snaga iz Trebinja i spasla ih. Neprijatelj je imao 60 mrtvih i 80 ranjenih.

Zaplenjena su dva topa. Kod nas su poginula dva nenaoružana partizana – seljaka, koji su u toku borbe golim rukama hvatali italijanske vojnike da im otmu puške.

Ovih 11 partizana — svi partijci i kandidati, seljaci su, osim komandanta — intelektualca.

Oni su postali narodni junaci.

Značajno je da su partizani 7 februara zaustavili voz na pruzi Hum — Uskoplje i zarobili dvadeset paketa opljačkanih stvari koje su italijanski vojnici slali kućama. Tu je bilo najviše hrane — i hleba.

Osvetismo naše drugove, tojest pustismo neprijatelju samo kap. A bogami, teći će krv u potocima, sve dok ne crkne i poslednji petokolonaški izdajnik.

NEDELJA, 22 MART

Foča. — Razgovarao sam i sa zarobljenicima s Borika. Ima desetak mladića – radnika koje je Nedić mobilisao i poslao u Bosnu. Idu u partizane sada. Poželeo sam im mnogo sreće a i pameti. Večeras sam bio na priredbi Šumadinaca — u duvanskoj stanici, 2 km od grada.

Umetnički nivo dobar, politički slab, oštro skretanje u levo. Da nisam pregledao, opalili bismo po londonskoj vladi u »Vrapcu«:

Blago nama, ne bojmo se gladi,
Za nas vlada u Londonu radi,
Ona sprema da se staro vrati.

U prvim redovima sedela je engleska delegacija. Da ne umetnuh nešto o bombama nad Berlinom, sasvim bi ga zglajzali. Posle ja i Marko jedva uverismo politkoma Švabića da su pogrešili. Zabava je bila vesela. Igrali smo kolo, samo me još boli koleno. Vratili smo se
oko 11 sati. Malo smo pevuckali usput.

PONEDELJAK, 23 MART

Foča. — Jutros sam govorio omladinskoj četi Petoga bataljona o sovjetsko – nemačkom ratu. Bio je prisutan i Milentije. Pravilno mi je skrenuo pažnju da suviše iznosim činjenice. Više zaključaka, više produbljivati predavanja. Slažem se. Danas me upropasti engleska delegacija.

Šetao sam se s njima dva sata i nisam bio ni za šta posle. Pričao mi je Aterton da Engleska ima jake snage na granici Turske i spremljene aerodrome u samoj Turskoj, ali nije slaba ni turska peta kolona — trgovci uglavnom.

Brigade su se suviše udaljile na sever. A malo imaju municije. Izložene su napadima i nedićevaca i ustaša. Nemci su besni na nas, što im sedimo za vratom. To potvrđuje jutros jedna vest TASS – a iz Ženeve.

Vesti iz Crne Gore još nisu povoljne. Naši rade suviše užurbano.

Ljudi neodmorni, pa svaki najmanji neuspeh demorališe. A treba skupljati snage, ekonomisati, jer je borba duga. Izgleda da se i Japan sprema za napad na SSSR.

UTORAK, 24 MART

Foča. — Marko je jutros otišao na sever ka brigadama. Kaže da se neće vraćati 15 — 20 dana. Uveče smo išli kod zarobljenih domobrana.

Ima ih oko 60, većinom seljaka iz okoline Bjelovara, Sarajeva i nešto iz Dalmacije. Doneli smo im duvana, pa je tako razgovor započeo. Vele da su im ustaše pokupile žito. Nešto se kukuruza moglo sakriti. Za partizane mnogi nisu čuli. Ovi od Bjelovara kažu »da su se komunisti u njihovom kraju tukli s ustašama i ubili šest-sedam«.

Pavelić ih je mobilisao pod izgovorom da ih vodi na neko kopanje. Posle su ih doveli pred položaj i dali im puške u ruke. Seljaci se nisu tukli, samo kadrovci.

Objašnjavali smo im ko su partizani, i zašto se bore. Kad sam im skrenuo pažnju da nas ne zovu »gospodom« sasvim su se izmenili. Jurica im je kao Hrvat govorio. Pročitao sam im vesti o borbi hrvatskih partizana u Kordunu, Lici. Kad smo polazili, raspoloženje je bilo sasvim drukčije. Vele:

»Da su ostali domobrani u pukovniji znali ko su partizani svi bi se predali.«

I zaista, prekjuče su na našu stranu prešla iz 13 domobranskog puka četiri hrvatska vojnika zajedno s oružjem. Trojica su Dalmatinci, a jedan je Ličanin. Ova četiri čoveka stavila su život na kocku. Triput su po jednom seljačetu slali pismo iz Rogatice dok je stiglo na našu stranu. Da ih je seljače izdalo — odoše im glave!

Kažu da ima mnogo vojnika koji bi prebegli kad bi znali da bismo ih radoprimili. Sada će ova četvorica napisati letak i poslati ga u Rogaticu.

Samo dobrovoljačke čete treba politički podizati. Iz tih jedinica neki su ubijali zarobljene domobrane. U »Borcu« smo pisali da takav rad služi samo okupatoru. Inače, situacija u samoj Rogatici je očajna. Nemaju hrane. Avioni pokušavaju da im bacaju hranu, ali kako nemaju padobrana, džakovi se cepaju pri udaru na zemlju.

Naši koriste što avion mora nisko da leti, pa su oborili jedan aparat pomoću mitraljeza. O
teškom stanju u Rogatici pričaju sami zarobljenici. Vrlo su se oduševili kada smo im poželeli da se što pre kućama vrate — pošto uništimo neprijatelja. Jedan je od njih predložio da u svaki srez u Hrvatskoj pošaljemo po jednog čoveka da govori ko su partizani, ko su komunisti i zašto se bore.

SREDA, 25 MART

Foča. — Najzad dođe kurir iz Vlasenice. Doneo je izveštaj od Proleterske brigade. Naši su oslobodili Vlasenicu, Miliće, Srebmicu, Bratunac, Drinjaču. Bosanski četnici nisu davali nikakav otpor. Svi su prešli u masama na našu stranu. Komandant Srebrničkog odreda Pero Đukanović bacio četničku kokardu pred 150 četnika i otišao pevajući na položaj protiv ustaša. Dakle, ti nedićevski elementi su politički pred masama bili potučeni. Njihov vojnički poraz bio je — tehničko pitanje, što no rekao Crni.

Bilo je manjih borbi s Račićevim odredom. Račić je prvo zarobio pet naših drugova iz Užičkog bataljona dok su se odmarali u jednoj kući. Posle su naši zarobili 12 Račićevih ljudi, čine se pokušaji da se zarobljenici razmene. Poginula su u borbi dva Račićeva oficira — poručnik Milović i potporučnik Milosavljević.

Oni su uhvatili jednog partizana, kundakom mu razbili glavu i poveli ga na streljanje. On skočio na njih.

Utom je naišao komandir Kovačević iz Užičkog i ubio oba oficira.

Naši su nastavili nadiranje vrlo brzo. Dangić i Račić su pobegli automobilima, ali je zarobljena Račićeva konjica. Zarobili smo i neke topove, četiri puškomitraljeza, 18 vagona duvana, 500 kilograma soli.

Veliki nas zadatak očekuje. »U čitavom centralnom djelu Istočne Bosne osnivaju se narodnooslobodilački odbori, a bosanski borci, ujedinjeni pod zastavom partizanske i dobrovoljačke vojske, stoje čvrsto na položajima kod Han Pijeska, Olova, Zvornika protiv ustaša, dok se zastave proleterskih brigada viju na Drini preko puta Ljubovije i Loznice
i drugih mjesta Zapadne Srbije koja stenju pod jarmom Hitlera i njegovog sluge Nedića«.

Tako sam napisao u 73 broju »Radio-vijesti«.

Prvi nam je zadatak da uništimo ustaše kod Han Pijeska i Rogatice, jer bismo tako i četnički raspoložene mase privukli na svoju stranu.

Opkoljenim neprijateljskim snagama u Rogatici nije lako. Juče je naš top bacio četiri granate usred grada. Koča Popović javlja da mu se sa 20 naoružanih vojnika prijavio Slobodan – Lale Ivanović. Sto mu gromova! Drug Lale. Koliko smo on, ja, Olga i njegova Seka presedeli zajedno u Zemunu. Koliko sam puta zapenušio prepirući se s njim. Ostao je
na pola puta između nas i Dragoljuba. On priča da se izvukao iz ropstva u Nemačkoj s jednom grupom drugova i uvukao u jedan četnički odred koji je formiran u Beogradu s tim da bude poslat u Bosansku Krajinu.

Tako su bili prebačeni preko Drine i tu su se odmah priključili našim jedinicama. Zajedno sa Lalom došli su kapetan Predrag Marković i Miša Tripković bivši član Partije — Katušin drug.  U toj grupi bilo je naših partizana, čak i partijaca, iz Istočne Srbije. Nekako su se uvukli u Dražin odred i tako spasli glavu.

Ne znam samo da li je Lale ipak prekrenuo na Dragoljubovu stranu.

Ali, niko čašu ne popi što je čašom žuči ne zagrči. Tu nam čašu poslaše baš đetići iz Njegoševe Crne Gore i brda. Naši napadali kod Kolašina i imali dominirajuće položaje, a četnici pod rukovodstvom iskusnih oficira obišli položaj i udarili naše s leđa. Teška pogibija!

Pao je i Bajo Sekulić. Junak je bio. Još mi je stalno pred očima njegova slika kad je
govorio u Drenovi onoj crnogorskoj četi. Visok, snažan — sve je pokosio te večeri. Šta ćeš!

Rat jé rat! Đido je stigao u Crnogorski štab.

Moraćemo neko vreme biti u defanzivi. Tako reče Arso na večernjem sastanku partiske ćelije. Milentije je izabran za sekretara.

ČETVRTAK, 26 MART

Foča. — Dan vedar kao usred leta. (Htedoh da napišem »ljeta« — u Bosni sam više od tri meseca.) Svršio sam vesti i list »Borac«. Idem s pop Vladom pored Drine; zelena, vijuga, u daljini Maglić, oštar, još pod belom šubarom. Sunce se oseća.

Pop Vlado sanja:

»O, Drino, kraj tebe sam život proveo, kao dete sam u tebi plivao, ribu lovio.«

Taj pop riđe brade, s nemačkom bombom za pojasom — junak je. Vele drugovi da se odlično držao otkako smo se rastali pod Crnim Vrhom kod Radojine. Sam mi on pričao o tome:

»Dvadeset i četiri druga su glasala da se rasturimo u manje grupice i da
se tako raziđemo. Onda sam ja uzeo reč:

— To znači smrtnu kaznu nad nama. Onda ću ja nju sada odmah izvršiti da ne ostavljamo to okupatoru!

Politkom pristade na moj predlog i tako ti mi pređosmo u Bosnu.

Ej, što ne pređe ceo odred. Imali bismo sada treću proletersku brigadu.«

Priča pop Vlado kako se tuku belogardejci — ruski emigranti — u Srbiji. Bilo ih je oko dve – tri hiljade u blizini Krupnja.Mahom su matori ljudi, ne mogu da beže,pa pucaju do poslednjeg metka. Preko mrtvih gaze. Prebacuju se poštapajući se. Pa opet pucaju. Među tim starcima – izdajnicima bilo je i mladih, rođenih u Jugoslaviji.

Nedićevci opasno pljačkaju. Jedan je trpao kajmak u rukav kaputa.

Svaki nosi po dve torbe i u torbi — džak. Seljaci na grobovima nedićevaca ostave dinar i napišu:

»Ovaj je poginuo za pare«.

Pop Vlado bi hteo da postane organizovani komunista. Daću mu »Osnove lenjinizma«. Dogovorismo se da napišemo prva tri razgovora s narodom:

»Peta kolona«, »Borba za spas Slovena«, »Vera u Rusiju«.

Svaki će se umnožiti u 300 primeraka.

Bio je pre neki dan pop Vlado u Ustikolini. Krstio je 38 dece. Muška su skoro sva dobila imena Ratko i Slobodan. Vidi se da narod hoće slobodu kroz rat. To je danas zapisao i major Aterton. On je ručao s nama u istoj trpezariji. Nekako je prilično neraspoložen.

Dok sam išao u sobu, mali Korčagin iz prateće straže, onaj što je zapalio kartu istočnog fronta usred Kragujevca, ispriča mi dobar vic.

Sreo on nekog svog poznanika Crnogorca i pozdravi ga: »Servus, tovariš«, a ovaj zakuka: »Nemoj mene, druže, sad sam iz bolnice. Nisam za tovarenje«.

Uveče Kalinovički odred javlja zanimljivu vest. Kvaternik, Pavelićev »vojskovođa« i ministar rata, novopostavljeni komandant glavnog ustaškog štaba za borbu protiv partizana, boravio je ovih dana u Sarajevu gde je zakleo 900 pitomaca ustaške škole.

Jedan vod Prve igmanske čete krenuo je 21 marta na Ilidžu da izvrši prepad na žandarmerisku stanicu.

Kod vrela Bosne sreli su šest luksuznih automobila. Pretpostavlja se da su to bili Slavko Kvaternik, njegov sin krvolok Dido, šef ustaške policije Mihaljević, Francetić i još neke ustaše. Automobili su izrešetani mecima. Jedan auto se srušio u jendek. Odmah se otvorila borba s domobranskom vojskom i ustašama koji su pratili automobile i zaštićavali drum.

Ustaška štampa u Sarajevu od 22 marta priznaje napad i veli da su dva detektiva poginula.

U besu su ustaše ubile četiri seljaka:
Iliju Luburu, Vlaška Bosmotića, Branka i Stanka Covića. Zapalili su njihove štale. Igmanski vod je pritekao u pomoć i ubio pet ustaša. Lepo se proveo Kvaternik u gostima kod partizana.

PETAK, 27 MART

Foča. — Godina dana od Dvadeset sedmog marta. Sećam se svake pojedinosti toga dana koji sam proveo u Zagrebu. Za ovih 365 dana veliki događaji su se odigrali. Danas je držan zbor. Bilo je 600 — 700 ljudi.

Prva proslava 27. marta na oslobobenoj teritoriji Foče. Veliki narodni zbor na dan 27. marta 1942. godine.
Prva proslava 27. marta na oslobobenoj teritoriji Foče. Veliki narodni zbor na dan 27. marta 1942. godine.

Crni je neobično živo prikazao bivšu Jugoslaviju: gospodu koja su zavađala narod, »boga s bogom htela da zavade«. I Srbi i muslimani pozdravili su ove reči. Posle je pročitan progres CK i Vrhovnog štaba.

Mrak je padao kad je zbor bio završen. Brda naokolo potamnela. Eto, sada smo u Foči. Još duga borba je pred nama.

Inače danas sam video zanimljivu stvar. Onih 60 Valjevaca su na Borikama. Došlo ih je danas deset. Iznemogli, bolesni ljudi. Pop Vlada ih je ugledao i došao kod mene, plače čovek:

»Eto, mi ovde, ljudi tamo. Misliće da smo ih zaboravili. A zajedno smo prošli kroz najgore dane.«

Lepo je što se brine, lepo je što plače, ali sve je učinjeno za te ljude.

Svi su naši ljudi iscrpljeni. Ovi će sada dobiti zamenu.

Danas Krcun donese vest da je ubijen agent Doka Kosmajac. Došle su neke izbeglice iz Beograda pa to ispričale. Njihova priča se slaže s onim što je radio Beograd javljao. Inače, vele da su se partizani borili 13 i 14 marta kod Kosjerića.

U Beogradu se hleb deli dvaput mesečno.

Uveče smo održali prvi čas kursa iz »Istorije VKP(b)«.

Nije bilo rđavo predavanje Milentijevo, čak odlično. Samo diskusija — kruta.

Ljudi se stide. Ponašaju se kao u gimnaziji pred malu maturu. Inače, Marijan Stilinović nije se pojavio. Opasno se zaljubio. Sigurno je bio na straži kraj zida. Biće sutra smeha. Ima više takvih slučajeva. Eto, mali Đokej i straže. Ceo dan jurca, doteruje se, a prošle noći prostro čilim, pokrio se, zaspao. Odneo sam mu pušku.

SUBOTA, 28 MART

Foča. — Dan izvanredan. Svratio sam kod Krcuna u kancelariju da mi da »Novo vreme« koje su donela tri Hercegovca koji putuju još iz Beograda. Krcun mi je ponudio da razgovaram s njima. Pitam jednog od njih da li zna porodicu Dedijer, a on se ušeprtljao.

Kad mu počeh da redam svoje rođake Nikolu, Milovana, Vida i ostale, on mi poverova da
ga ne saslušavam, pa otpoče da priča:

»Jeste li vi Jevtin sin? Za vas je »Obnova« javila da ste uhvaćeni i streljani kao sekretar odreda kod Kragujevca ili Valjeva. Baš sam ja taj primerak odneo Milovanu. On još stanuje kod Zemuna.« Pomislio sam kakve su sve patnje pretrpele moja majka i moja drugarica. Za čitav mesec dana mislile su da sam mrtav, jer sam se tek početkom januara javio kartom preko Zemuna.

To mi potvrđuje ovaj Hercegovac jer veli dalje:

»Ali znaju oni da ste vi zdravo, čuli su od vaše majke, i ona je dobro«.

Mileva čačanka za ručkom nam reče:

»Sin Staroga odlikovan od Sovjetskog Saveza. U borbama kod Moskve izgubio desnu ruku.«

Sećam se kako je Stari o svome sinu pričao, zimus u Sandžaku:

»Moj Žarko je sigurno s Crvenom armijom«.

Mileva je donela vest da su stigli izveštaji iz Hrvatske i Srbije. Pitam telefonom da li mogu da dođem do Starog. Po suncu sam otišao do mosta gde u jednoj kući stanuje Stari.

Radostan je, suze mu u očima.

Kao čast dobio sam crnu kafu …

S izveštajima iz Srbije i Hrvatske otišao sam na sunce i pažljivo ih pročitao. Da počnemo od Srbije.

Prvo, Kosmajac je ubijen 6 marta u 7.30 izjutra. Situacija u Srbiji mnogo bolja nego što smo mislili. Nemačka ofanziva na Toplicu propala. Naši održali najveći deo slobodne teritorije. Pruga Niš — Prokuplje prekinuta još od Božića. Bilo je 120 naših zarobljenih u Nišu. Pobegli. Spasio ih se preko 80. Nemci streljali 800 građana u Nišu.

S Bugarima ide svakojako. Kao pojedinci dobri. Ali kad su pod komandom fašističkih oficira pale sela, ubijaju. Ima ih koji su prešli na našu stranu. Jednom smo zarobili 14 Bugara, objasnili im zašto se borimo i pustili ih kućama. To je silan utisak ostavilo na ostale bugarske vojnike.

Inače naša Partija, i pored svega što se desilo, nije popustila — ni na selu.

Ona je u Srezu podunavskom, kuli Ljotića, organizovala seljake i kad ih je 1.600 bilo pozvano da kao »stražari« idu protiv našeg Kukavičkog odreda kraj Leskovca, 800 ih je odmah odbilo da pođe, 650 pobeglo iz Smedereva, a ostalih 150 iz Smederevske Palanke. Onda su komandant Smedereva i neki »vojvoda podunavski« krenuli sa žandarmima.

U selu Petrijevcu seljaci razoružali i komandanta i žandarme. Ljotić je zatim poslao Nemce. Diglo se šest sela — i Nemci se vratili. Inače Kosmajski, Posavsko – tamnavski i šumadiski odredi još su živi. Bore se herojski između Rudnika i Kosmaja. Ubili su »vojvodu kosmajskog« Nikčevića sa 35 bandita.

U Hrvatskoj jedan satnik s dva kamiona, municijom, mitraljezom j 10 vojnika izišao izvan Zagreba na unapred ugovoreno mesto, gde su ga dočekali naši. Odredi u Slavoniji jaki. U Dalmaciji odredi narasli na 1.000 ljudi. Kad sam pročitao izveštaj i vratio se kod Starog, kod njega sede kurir Operativnog štaba Bosanske Krajine i kurir iz Hrvatskog štaba. Stigli preko naših odreda.

Pavelić sprema za proleće ofanzivu protiv nas. Skupio je 22 puka, ali čeka oružje iz Nemačke za 15 pukova.

Vraćam se kod Arse. On mi veli da su engleski avioni leteli u noći između 25 i 26 preko Čajniča ka Pljevljima. Bacali su letke ü kojima govore o »majci Rusiji«, Nedića grde, o borbi i pozivu na borbu ništa. Nas nisu otvoreno spomenuli. Šta treba da znači ne pozivati na borbu

Kada se iz Beograda i Zagreba javlja o silnim koncentracijama nemačkih trupa prema jugu, kada mi ovde sedimo Nemcima iza leđa, kada može  da zadamo ozbiljne udarce Hitlerovim komunikacijama za Bliski Istok.

Dosta se ispisah, već je vreme za večeru…

Nastavak na:

Ratni dnevnik I/VII – U SLOBODNOJ FOČI 2. dio – Vladimir Dedjer – DNEVNIK 1941-1944