Ratni dnevnik I/VII – U SLOBODNOJ FOČI 2. dio – Vladimir Dedijer– DNEVNIK 1941-1944

NEDELJA, 29 MART

Foča. — Radujemo se proleću, a danas ceo dan hladna kiša. Predveče — sneg.

Ceo dan sam sedeo i čitao. Došao je Trša – Rifat Burdžević iz Sandžaka. Veli da situacija nije rđava. Četnici su jaki u Bijelom Polju gde imaju dodira s crnogorskim četnicima. Velika bitka se vodila za Mojkovac, gde smo potukli četnike i zadržali Mojkovac. U Sandžaku se primećuje znatno poboljšanje u poslednje vreme — politički bolje stojimo, otuda porast broja boraca u odredima.

Vladimir Dedjer Ratni dnevnik I/VII U SLOBODNOJ FOČI 2. dio

U Novoj Varoši nema nedićevaca iz Srbije. Tamo je neki kapetan Vuk Kalajitović, dražinovac – nedićevac, s nešto četnika iz Sreza sjeničkog. Streljao je: 33 muslimana i 29 Srba.

Predveče po strašnoj kiši dolaze agit – prop ekipe s terena. Senka, drugarica Arse Jovanovića, bila je blizu, u selu Buno vama i držala svoj prvi govor.

Narod oseća da je ova vlast njegova. Eto, došlo vreme za početak sastanka, a članova NOO nema pa nema. Onda narod poviče:

»Nećemo ih čekati. Nije ovo više po starom. Mora se na vreme početi.«

Pop Vlado je bio sa Zinom u Zagorju kod Kalinovika. Taj je kraj politički sasvim zaostao. Još od Austrije tu je veliki garnizon, pa okolina navikla da od njega živi. Neće ljudi da se bore protiv Italijana. Kažu:

»Prvi su nam neprijatelji ustaše. Proleterska brigada nas je samo zavadila s Italijanima.« Jedan je čak »partizan«, ali ne nosi zvezdu.

Pop Vladi to ovako objašnjava:

»Vidiće Italijani durbinom da nosim petokraku, pa će nam gađati selo topom!« Inače Pop Vlado krstio 18 dece, dao i prilog za siromašni narod toga kraja. Krštenje u kući u kojoj se
nalazi NOO, ispod Staljinove slike. Deca pište, a pop ih poliva, čizme, samo epitrahilj prebačen, za pojasom mu revolver.

Inače, stanje kod Kalinovika nezadovoljavajuće. Ali omladina nam je nada. Eto, Zina priča za nekog Simu Klarića, mladića od 17 godina, pretsednika Omladinskog saveza. Sam je napisao i doneo vrlo dobru pesmu u desetercu. Pokazuje samoinicijativu. Skupio je dva kilograma čaura. Kaže da je juče držao konferenciju. On je govorio o čvrstoj organizaciji
i disciplini, a jedan njegov drug o čistoći. Po povratku jedan seljak zvao pop Vladu da mu opoji grob. I pop Vlado je zaostao po kiši i završio posao.

Zaboravio sam na sinoćnu priredbu. Davala je kulturna ekipa Fočana. Ljudi se mnogo trudili, ali zapevali u Narodnom domu kulture begovske sevdalinke:

»O, kaduno moja, da ti grizem usne i obraze.«

Marijan je to pustio. Zaljubio se, eto, usred rata u Nadu, Srbijanku. Još da se pucalo
u plafon, pa ne bi znao narod jesu li to partizani ili četnici Sergija Mihailovića.

Crni — Zujović skočio je na binu (najuspelija tačka programa) i održao govor da mi nećemo vaspitavati našu decu takvom vrstom pesama. Fočani se zbunili. I ustručavali se da otpevaju nekoliko divnih narodnih pesama, kao:

»Kolika je Jahorina«. Inače »Starac Vujadin« je bio izvanredan. Predložio sam da prirede drugo veče s tim istim programom, samo da izbace »usne i obraze«, posledice Marijanove
zaljubljenosti!

PONEDELJAK, 30 MART

Foča. — Lenjin je govorio da godina revolucije donosi iskustva kao deset godina mirnog razvitka. Sada da objasnim otkud ovde Lenjina da spominjem, otkud ove rečenice. Počeo sam sistematski da radim. Juče sam čitao šest sati. Bio sam još sabajle na Milentijevom kursu.

Danas sam radio četiri sata. Mogu reći, bogami, da sam sažvakao četvrtu glavu.

Ispunio sam obećanje koje sam dao o novoj godini. Samo ti je to strašno kad počneš da čitaš. Hteo bih odjednom hiljadu knjiga — i »Anti–Diringa«, i »Poreklo porodice« i »Državu i revoluciju«.

Zaista nikad nisam bolje radio nego sada, nikad mi stvari nisu bolje ležale. To je sasvim razumljivo. Prolazimo kroz burne godine. Hiljadu pitanja iskrsava, traži odgovore. Recimo, Draža je tražio da mu se partizanski odredi pokore, da dođu pod njegovu komandu.

Kako je onda slatko čitati da u buržoasko – demokratskoj revoluciji (tip 1905) proletarijat mora imati rukovodstvo. Ili uloga seljaštva u revoluciji. Oko nas je 99 posto seljaka.

Danas jedna godina kao ranije deset. Mozak traži objašnjenja, odnosno događaji oko mene preslikani u mozgu traže svoje. I zato mi nema slađe stvari nego čitati… Mnogo diskutujem … Samo pravim greške.

Zaneo sam se čitanjem i zanemarujem praktični rad. Eto, straži nisam pregledao zidne novine već osam dana. Treba biti ravnomeran.

Kod nas se nalazi jedan drug iz Bosanske Krajine. Doneo je izveštaj. Nije rđavo u tom delu Bosne. Ima pet odreda, dobro su naoružani i imaju dosta municije. Vrlo lepe akcije vode. Partija je tamo jača nego u Istočnoj Bosni.

Ima znatno više radnika te joj to daje naročitu snagu.

Ali pravili su se propusti. Oportunistički stav prema četnicima. Ljuto nam se sveti. Prilično su jaki. Naši su počeli da ih trebe, ali to su ljuti Krajišnici. Daju otpor. U jednom rđavo pripremljenom napadu imali smo 11 mrtvih i 8 ranjenih. Stvorili smo jedan udarni bataljon.

On sada čisti, pa će posle ući u brigadu.

Kurir koji je došao iz Krajine učestvovao u akciji koju smatram’ za jednu od najboljih u našem ratu:

»Jedan vod Kozaračkog bataljona, 15 drugova u domobranskoj uniformi, s komandantom bataljona Ratkom (Ivica Marušić), zauzeo je stražaru broj 10 na pruzi Banja Luka — Prijedor — Bosanski Novi i prisilio stražara da pozove telefonom stanice Svodnu i Dragotinju. Tako je ispitano da je sve u redu s te strane. Onda su drugovi pozvali Donju Dragotinju i Prijedor. Javljeno im je da je napadnuta Svodna i zato traže hitno oklopni voz u pomoć. Posle dva sata voz je pošao iz Prijedora. Usputne stanice su nas redovno izveštavale o njegovom kretanju.

Partizani su stali uz prugu i, kad se voz približio, čuvar pruge je dao fenjerom znak da voz stane. Voz je stao i partizani su počeli da uskaču u voz u kome je bilo 20 domobrana. U voz je ušlo 10 partizana s komandantom. Iz lokomotive su izišli domobranski oficir i vojnik.

Mašinovođa nije primetio ništa sumnjivo. Međutim, dva druga, koja su imala zadatak da uđu u lokomotivu, nisu to učinila, jer je ložač opazio u čemu je stvar, zatvorio naglo blindirana vrata i punom parom pojurio. U vozu su kozarački partizani otpočeli borbu iz pušaka i revolvera s domobranima. Poginuo je naš desetar Milan Krnjetić, a dva druga su
teže ranjena. Posada je savladana. Ubijena su tri domobrana, a ostali su predali oružje.

Dok je voz jurio prema Prijedoru, govoreno je domobranskim vojnicima o cilju naše borbe.

Kroz prozor su naši partizani bacili oružje i mrtvog druga. Jedan je partizan iskočio kod Donje Dragotinje i skupljao oružje. Bačeni su i delovi dva teška mitraljeza koji su bili montirani u vozu. Ispred samog Prijedora naši su poskakali iz voza.

Niko se nije povredio. Voz je ušao u stanicu, ložač je iskočio i povikao:

»Vlak je pun partizana!« Taj ložač je posle ubijen, jer su ustaše mislile da je u vezi s nama,« — završi kurir.

Doznao sam da je streljana u Crnoj Gori doktorka Ružica Rip , Olgina drugarica, hrabar borac. Ubili su je četnici kod Kolašina.

UTORAK, 31 MART

Foča. — Zina mi je tražila Dnevnik da prepiše put i datum našega putešestvija. To joj je Stari kazao još u Sandžaku. Kad mi je vratila dnevnik, pitala me je da li ga iskreno pišem. Da mi se narav ne popravlja, prasnuo bih po starom. Ne znam zašto me je to pitala, ali taj odnos između nas drugova u štabu od danas je stao na mnogo čvršće noge.

Imali smo otkako smo u ovoj ćeliji prvo komunističko »gledanje u dušu«. Ja sam otpočeo sa samokritikom.

Stara bolest — narav. Nije samo to narav, to je brate teret (može da se zbaci!) sredine u kojoj sam bio — »Politika« a. d. — nemilosrdna kapitalistika grubost. Ja verujem da ću se od toga izlečiti.

Ta grubost, ono slonovsko u meni, ima i svojih dubljih uzroka. Kao dete, pričala mi je Mama, derao sam se od jutra do idućeg jutra.

Nije bilo mleka kod Mame, sisao sam svega dva meseca, pa posle na cuclu. Jedino me je moja tetka Dara, tada devojčica od 14 godina, uspevala da noću uspava. Tek posle šest meseci moja baba Nana je otkrila njenu tajnu. Dara bi mi stavljala kocku šećera u salvetu, zamakala u rakiju, pa davala da sisam. Kao mali jeo sam silne batine. Tata je umro kad su
mi bile četiri godine.

U rat je on bio otišao, kad mi je bilo 16 meseci (taman toliko je i moja Milica imala kada sam ja otišao u rat 1941) i nikad ga nisam video. Došli smo iz Bosne u Beograd, u ulicu Kralja Milutina, ali Djedo se razboleo, radnja mu propala, a smrti navalile u kuću.

Prvo Jovan, silan mladić od 15 godina umro od tuberkuloze, zatim Drago, 16 godina, desni bek u podmlatku BSK-a, od uremije. Proneli su ga u sandučari, napred akademci (bio je pitomac Vojne akademije), pa ona tužna vojnička truba na svakom uglu, i kroz našu ulicu.

Onda se Danica, 18 godina, otrovala. Volela je jednog lekara, a on nije više hteo da je gleda kada je čuo da je Djedo propao i da neće biti miraza. I najzad, tetka Zlatka. Opet tuberkuloza. Sve nas je ta bolest načela otkako smo iz Bosne došli u beogradsku ravnicu.
Mama dobila posao u Kolu Srpskih Sestara, u Resavskoj ulici 11.

Imali smo sobu na tavanu. Večito batine! Tukla me je i volela u isti mah. Kad bi joj bilo najgore na meni se nekako olakšavala. Pod krevetom sam proveo do 14 godine. Tu se najlakše skriješ — šamar te odmah ne stigne.

Milosrdne gospođe iz uprave nisu me puštale da se igram s učenicima (gledali su u meni muško od 13 godina), sam säm bio večito. Drugove iz škole nisam dovodio. Nisu dale. Posle sam se razboleo jedne godine od tifusa, tri meseca u bolnici, pa druge zapaljenje pluća, opet nekoliko nedelja na klinici kod Ignjatovskog.

Godine 1930 i 1931 nigde SKOJ-a. I ja i Milentije i Moma i Galogaža — svi smo takvi bili! Muke. Ja u bolesti padnem u versko ludilo. Jedna časna sestra Ruskinja se stalno molila kraj mene i govorila mi da će me samo Bog spasti, a ja kad sam ozdravio — mislio sam da sam dužan Bogu da mu se molim.

Pa pravo u Sabornu crkvu i udri glavom o hladan kameni pod. A moja Majka da poludi. Ona nije verovaia niti je išla u crkvu, nego je smatrala da deca sama treba da odluče kad im bude 21 godina. Jednom me je po povratku iz crkve — ošamarila. Tek me je Amerika, posle
mature, osvestila. Išao sam na svetski kongres Hrišćanske zajednice mladih ljudi i posle četiri meseca boravka tamo, demonstracije gladnih, svaka čuda, došao k sebi. Svoj izveštaj na sastanku u Hrišćanskoj zajednici počeo sam: »

Nema Boga«, a moj profesor veronauke Parenta kod koga sam uvek imao peticu, a naročito iz etike, — u suze.

Mama prelazi u Ženski savez. Uvek nemamo para. U Ameriku sam išao od novca koji je moj pokojni otac ostavio od honorara za geografsku kartu Jugoslavije i poruke da to može samo da se upotrebi za putovanja po svetu njegovih sinova kad svrše maturu. Uvek brige.

Odakle ću, kako ću? Hteo sam da studiram istoriju, ali Mama kaže da moram da radim, a za istoriju treba predavanja posećivati. Pa me zato upisala na pravo.

A preko veza — Vlade Ribnikara — uvukla me u »Politiku« — pakao. Danju radim, ponekad i po 16 sati, a noću moram da studiram pravo. Posao užasan. Obilazak kvartova, samoubistva, ubistva. Juri, senzacija. Kad propustim — otkaz. Za prva tri meseca tri puta su mi hteli da otkažu, jer nisam znao da se snalazim u poslu. Kako mi je srce lupalo kad sam svako jutro otvarao »Vreme«, oni imaju vest, a ja nemam.

Sam sam vodio kriminalnu rubriku kao mladić od 18 godina. To je život pasji. Mladost sam svoju cedio za »Politiku« a. d. Vodu sam do pojasa gazio u Marinkovoj Bari, po blatu za hajdukom Mitrovićem u Markovom selu Draževcu, po bifeima morao da sedim s ogavnim njuškama Bregovljaninom i šterićem — samo senzacije. Ako ih ne nađem — otkaz, Mama bez para. A morala je da pomaže čitavu porodicu. Proklete menice. činovnička banka. Ali istina probija. Moj brat Milo izlazi iz Glavnjače i prvi mi govori ko su komunisti i zašta se bore.

Posle dolazi Laza Lilić, pa Bora Glišić. Ali, nove nevolje. Počinjem da se gordim,
ona strašna samouverenost »najboljeg reportera«. Ljubljana me spasava donekle. Tamo sam 1934 postavljen za glavnog dopisnika za svu Sloveniju. Tu više čitam, mislim. Ispite sve redovno polažem. Posle dopisnik iz Evrope, šalje me Radoje Josimović. Članci iz Poljske, Danciga, Norveške, Engleske, Francuske. Vesa Masleša me šalje u španiju. Nosim
poštu PK. Španija me preporođava.

Vraćam poštu CK u Beograd. Posle Đido i Lola dovode kod mene 1937 godine druga Staroga. Na dobrom sam putu, ali četiri godine ostavljaju traga.

Onda 1 maj i Veliki Petak —izbacuju me iz »Politike« zbog članaka o Španiji. Oko srca mi je mirno, iako je čitav jedan život uništen. Brzo završavam univerzitet, prevodim s engleskog.

Radim specijalne poslove za CK. Kod mene u Zemunu stanuju Stari, Beve, Đido, svraća i Marko. Donosim poštu Dimitrova.

Tito u Foci Februar 1942-
Tito u Foci Feebruar 1942-

Na nesreću kad sam ušao u Partiju (bio je Koča prisutan) nisam živeo i rastao u ćeliji, već specijalni poslovi. Sada mi je 28 godina. Kako se silno osećam što sam u ćeliji. Otvorila su mi se pluća. Popravljam se! Bolji sam! Hoću da budem bolji!

Od drugova silan utisak je ostavio Jurica.

Samo da li je Zina bila iskrena?

Ona druge kritikuje, a o sebi malo govori?

Ima li ona štogod da kaže, zašto ona svoje srce ne otvori?

Ali, to su njene stvari. Stari čiča Čosić je bio dirljiv. On je bio žandarmeriski narednik, a
simpatizer. U Užicu je nabavio kožni kaput, baš kao Stari i Marko.

Ovde se utegne u kajiševe, očisti čizme. Svraćao je kod neke Dare, bele udovice nekog pekara. Muž u zarobljeništvu, a Dara ima tri džaka skrivenog belog brašna i džačić kafe. čiči ispeče pogaču kad god dođe.

Crveni stari Čosić na hiljadu muka kad je o ovome morao da govori na partijskom sastanku. Usteže se, pa ništa da kaže. A Zina i drugi navalili na njega kao osice. A Čosić kao neku samokritiku samo procedi: »Pa hoće čiča…« Marijan skoči i reče da ne treba mučiti starca.

Ostali se ne slažu. Marijan se isto zaljubio. U Nadu iz Kraljevačkog bataljona. Ona je invalid, a radi kao telefonistkinja preko puta našega hotela. Marijan kao stari režiser podučava Nadu kako da recituje »Kastora«. I ja se ovde umešao, ali opet kao slon. Jurica me vuče za ruku i šapuće:

»Nemoj da si takav, sve je to ljudski.«

U jedan u noći završili smo sastanak. Ležem s čvrstom namerom da do idućeg utorka budem što bolji. Svako ću veče misliti šta sam učinio, gde sam zglajzao. Ako se ne mogu popraviti, onda Marksova nauka nije tačna. Promenio sam sredinu, uslove života! Stoj!

A jesi li onu nadgradnju u sebi srušio, jesi li je rastočio, jesi li iskren pred samim sobom. Pišeš li iskreno ovaj dnevnik? Ima li Zina pravo? Mislim se! Nisam, drugovi, rođeni zločinac! Popraviću se! Eto, sedim i čitam svaki dan. Danas dva sata. Sedim i čitam jer to volim. Ja hoću i moram da ispravim sve što ne valja u meni.

A Zina može biti iskrena ili ne pred Partijom. To je njena stvar.

Glavno je da je meni čista savest. A što bih ja druge terao da budu iskreni. Svako je kovač svoje sreće. Kad tad istina se mora saznati.

SREDA, 1 APRIL

Foča. — Posle ručka odlazim s radiotelegrafistom Jozom ( Jozo Butorac) kraj Drine. Sedamo na travu. Sunce udara. Dole juri i lomata se Drina. »Ona je kao naša borba. Huji, preskače stenje, penuši se i ide dalje.«

Lola Ribar stigao iz »uljudbe« u Trnovo. Valjda će mi doneti neke vesti od kuće. Došao i Bogdan Novović, komandant mesta iz Goražda.

Kod njega u Goraždu jedan pop pravi koješta. Puna crkva, a pop usred liturgije umesto da kaže. »Našeg kralja i gosudarja«, kaže: »Našeg druga Tita!« Pop Vlado odlazi za koji dan.

Inače pop Vlado mi je rekao da je između Borija i Miljevine video kako seljaci, srbin i musliman, zajedno oru.

Rogatica je pred padom. Glad u njoj hara. Predala se još četiri vojnika. Italijani bombardovali naše položaje oko Kalinovika manjim bombama.

ČETVRTAK, 2 APRIL

Foča. — Večeras došli Lola i Vlada Velebit iz »uljudbe«. Lola je tri meseca živeo kao krtica — ipak sedeo u »Obrtničkoj« 59. Javio mi da je moja Olga u zatvoru. Srećne joj rane. Pala prilikom spasavanja Ivanke Muačević. Ivankino dete od četiri dana postalo ilegalac. Lola mi pričao kako me je »Novo vreme« nazivalo razbojnikom i krvolokom.

Inače ne znaju ni ko je Crni — Životić. Njegova drugarica stigla u Beograd.

Lolina drugarica s čitavom porodicom u logoru! Juričina — bila pa je puštena. Situacija u Beogradu dobra — samo kadrova, kadrova i kadrova.

Doznajem na koji je način ubijen prilikom bekstva iz logora moj stari drug Vlada Vitasović, profesor.

Pratio sam Lolu i Vladu do Starog. Izgleda da nam ustaše, nedićevci, Italijani i Nemci spremaju zajednički napad. Lepo, samo da nam je još desetak dana da makar malo bude toplije i — da i mi za to vreme pokažemo ko smo i šta znamo. Važno je pitanje inicijative.

Ako raščistimo Borač, onda imamo široko polje manevrisanja. A to treba da bude skoro. Ustaše su upale u Vlasenicu. Domaće čete izgleda nisu davale jak otpor.

Da li je to početak te ofanzive? Samo da nam je desetak dana! Vratili smo se posle pola noći. Hteo sam da javim Nikolišu radosnu vest da mu je drugarica spasena, ali je spavao.

Legao sam u jedan izjutra. Prevrtao sam se čitav sat.

Kod koga je mala Milica? Rat je rat!

PETAK, 3 APRIL

Foča. — Obišao sam s Lolom i Vlatkom naše kasarne gde su ranije  bili alpinci. Nismo mogli da se nagledamo. Sobe spremljene za 500 vojnika. Čisto. Okrečeno sve, pa i Badoljova i Musolinijeva slika.

Kuhinje uređene. Kupatila sa šest tuševa.

Gore, konferencija omladinske čete.

Strahinja Babič, Aleksandar Visocki i Nada Jovanovič, borci Fočanske omladinske čete; Foča, 5. maj 1942. godine.
Strahinja Babič, Aleksandar Visocki i Nada Jovanovič, borci Fočanske omladinske čete; Foča, 5.
maj 1942. godine.

Ulazimo. Svi skaču na noge, pozdravljaju oštro, vojnički. Na zidu »Zidne novine« i »Crna lista«! Vidi se, buja politički rad. Kod Užičana isto.

U trećoj sobi »Crveni kutak«. Lola i Vlatko zadivljeni. Kad bi mnogi u »uljudbi« znali da ovako partizani žive — došli bi. Zaista se možemo ponositi. Čuda smo napravili ove zime.

Samo dobro bi bilo da Foču održimo što duže. Ali, glavno je da smo stvorili pokretne, politički čvrste, vojnički iskusne odrede. Osnovno nam je živa snaga. Zato se ne vezujemo za gradove po svaku cenu.

Uveče se vratio Marko sa severa. Priča zanimljive stvari. Da nije otišao, odnosno da Titovo naređenje nije stiglo, proleterske brigade otišle bi do Bijeljine. One su se koncentrisale na Glasincu, a ustaše su savladale domaće čete i zauzele Vlasenicu. Ovaj grad već četrnaesti put menja gospodara.

Naša fočanska omladina dobro se pokazala. Suze im bile u očima kad su morali da maršuju bez prekida čitave dane s proleterima, ali su junački izdržali sve napore.

Jedan omladinac iz jurišnih bataljona s jednim drugom zapao u četničko gnezdo. Ušao u kuću. a tamo deset četnika. Nije se zbunio, okrenuo kapu da mu se ne vidi zvezda, mirno se pozdravio i zapitao puškomitraljesca: »Mora da si junak kad imaš ovako dobro oružje«.

Četnik počeo da se pravi važan, dozvolio našem drugu da razgleda oružje, a ovaj zgrabio puškomitraljez i viknuo: »Oružje dole!« Tako je on jedan razoružao njih deset.

Nedićevci u Srbiji uplašili se. Počeli da evakuišu Ljuboviju. Dangić i kompanija se svađali ko će pre u čamac. Kad su se naši pojavili, jedan oficir — nedićevac, počeo da preti s one strane Drine:

»Pokazaćemo mi vama komunistima …« Prekinuo ga je jedan omladinac: skinuo ga je sa
200 metara. Nedićevci, verovatno, nešto spremaju u saradnji s Nemcima i Italijanima.

Koncentrišu se u Rudu. Ofanzivu treba da otpočnu 10 aprila. Tako smo bar saznali. Inače nam velika opasnost preti od tifusa.

Ima samo oko Foče preko 100 slučajeva. I na severu se pojavio. Četiri Kragujevčanina već leže.

SUBOTA, 4 APRIL

Foča. — Večeras ulazi u šubari, s dugim brkovima, Ivan Milutinović – – Milutin. Dolazi iz Crne Gore. Izgleda da su četnici dostigli svoju kulminaciju. Naši se reorganizuju. Primeniće partizanski način ratovanja.

Oštre mere protiv petokolonaša. Stvaraju se udarnički bataljoni, koji neće sedeti kod kuća, već živeti pravim kasarnskim životom, samo kasarna je u ovim našim uslovima — šuma. četnici su skrojili pakleni plan. Predložili su Italijanima da sprovedu blokadu naših krajeva kako bi nas glad pomorila. U tom su imali donekle uspeha. Vojska gladuje.

Narod trpi i sada dobija pomoć od zaplenjene petokolonaške hrane.

Sva je teškoća u tome što zima u Crnoj Gori još traje. I oko Foče na susednim brežuljcima još se vidi sneg, a po planinama ga ima još metar i po. Da nam je ući u zelenu goru, da nam je još jedno dve nedelje, pa bismo sasvim drukčije govorili. Inače doživljujemo opet teške udarce.

Ubijen je Budo Tomović, sekretar PK SKOJ-a za Crnu Goru. Izgleda nije se dobro pazio.

NEDELJA, 5 APRIL

Foča. — Danas je Uskrs. Neka to bude vaskrs narodne slobode, kako reče pop Vlada u sinoćnom proglasu narodu srpske vere. Taj proglas je potpisalo pet sveštenika.

Tu sam i ja pomagao.

Dan sunčan, vedar, isti onakav kao i prošlog Uskrsa. Kad sam iz rata došao kući — kako se samo Olga obradovala!

Krenuo sam pored Drine sa Ivom Dapčevićem. Govorili smo o pogibiji Bude Tomovića.

»To je bio junak da mu je malo bilo poginuti«, veli Ivo. »Ali, i mi smo ti deca. Bajo Sekulić, on i ja iziđemo na drum s puškama, a Italijani prolaze. Prkosimo im pa se smijemo. Mogli su nas sve pohvatati.«

Iz daljine čujemo pesmu. Nailazi velika srpska zastava koju nosi jedan riđi div. Za njim mladi seljaci i seljanke. Praznična odela. Pevaju partizanku. Na Pazarištu ogromna masa sveta, valjda oko 1.500 duša.

Govori prvo pop Vlada o žrtvama Srbije. Posle njega Arso. Sjajno izneo kakva je bila generalska klika u staroj Jugoslaviji, kako je mučki izdala 6 aprila. Za njim Crni. Danas, posle godinu dana, mi držimo zbor i još koliko drugih zborova u drugim oslobođenim mestima. Posle zbora narod peva, igra.

Omladina preovlađuje. Vide se rezultati dosadašnjeg rada. Tek smo sada počeli da radimo punom parom. Da nam je još mesec dana pa bismo više učinili. Posle prolaze naše jedinice.

Sećam se Sedmog novembra u Užicu! Veseli smo. Prošli smo zimu. U podne je i Stari s nama na ručku. Pevamo: »šumadija glasala, pšenica je klasala.«

Pevamo i mislimo hoćemo li ovog leta na sever, istok ili zapad. Kao svaki Hercegovac nemam baš prijatan glas. Stari mi veli:

— Vi u Hercegovini upotrebljavate pesmu zimi da rasterujete kurjake kad napadnu vaše ovce.

Zatim se okrenuo Arsi i kaže mu:

— Napisaćeš sutra naredbu da se Vladimiru Dedijeru zabranjuje pevanje, osim u horovima iznad 300 partizana.

PONEDELJAK, 6 APRIL

Foča. — Godinu dana od onog strašnog dana. Šetao sam se sa Vladom Zečevićem i Zoranom Žujevićem kraj Drine. Sve je napupilo. Samo da dune »razvigor« pa će gora ozeleniti. Ovako je bilo i onog dana pre jedne godine. Najgore je bilo u tri posle podne. Olga, Milica i ja sedeli smo u podrumu dok su bombe padale. Srećno dete. Nije ništa shvatalo.

Samo se smeškalo dok sam ga golicao po nozi.

UTORAK, 7 APRIL

Foča. — Deseti broj usmenih novina. Skupilo se preko 300 ljudi. Tu su i zarobljeni domobrani. Jedan od njih je govorio, pretsednik ogranka Seljačke sloge, Stepan, iz okoline Ivanićgrada.

Dosta dobro. Mi spremili lampe, a ono elektrika sinula. Prvi put u Foči. Pri izlasku jedna
žena reče:

»Ovi partizani čudo napraviše u Foči«.

U istu dvoranu se vraćam u osam uveče. Treći sastanak partiskog aktiva. Milentije drži
odličan referat o radu Partije u vojsci. Razvija se diskusija. Moramo izgrađivati kadrove. Danas je izišao »Proleter« i veli da nam je palo 3.000 partijaca i 7 do 10 hiljada skojevaca.

Ovaj treći sastanak nam je bio najplodniji. Vraćamo se u hotel posle jedan u noći. Arso na telefonu.

Bije se bitka za Rogaticu. Četiri proleterska bataljona jurišaju. Krv se lije. Javljaju da je paljba užasna. Dugo u noć razmišljam.

Krv se lije — onih najboljih koje imamo. Otpočinje: 1942!

SREDA, 8 APRIL

Foča. — Strašan dan. Iznuren sam kao mačka. Napad na Rogaticu propao. Tri naše čete, kako izgleda Užičkog bataljona, prodrle u centar grada. Ali ostali nisu izvršili zadatak, žrtve su znatne. Nemamo još tačne izveštaje. Drinski odred je imao osam mrtvih i 17 ranjenih.

Mitraljeska gnezda su nam najveće gubitke nanela. Drugovi ćute. Idem s Lolom pored Drine. Za večerom dva i po sata pričamo o Beogradu, juli — avgust 1941, kad smo zajedno stanovali. Posle nastavljam kod Arse do jedanaest — opet o Beogradu i Srbiji.

Kako sam naivan bio kad sam krajem januara napisao da ću za mesec dana biti u Beogradu. Još ćemo dugo, dugo hodati zemljama Jugoslavije. Upoznaćemo svaki njen kamen, pa kada dođemo u Beograd — gledaćemo je kao svoj dlan. Ali, prvo ćemo na zapad. Razbistriće se, uostalom, situacija uskoro!

ČETVRTAK, 9 APRIL

Foča. — U Rogatici nismo imali velike gubitke kao što smo mislili. I brigade i meštanske čete imale su ukupno do 15 mrtvih. Naši Užičani su se junački poneli. Prodrli su u sam centar i zauzeli hotel »Rogaticu« i srez. Dve im se čete domobrana predale. Naši nisu mogli da izvedu zarobljenike, ali su im odneli zatvarače od pušaka. Meštanske jedinice su se osrednje držale. Trojica su se sami ranili da ne bi išli na juriš; to je zaostao elemenat. Ovaj narod nema borbenih tradicija, nema seljačkih ustanaka, kao Krajina, Nevesinje.

Zatim, ne može mu se razbiti ona kora neznanja koja mu se godinama hvatala. Potrebno je vremena.

Iz Hercegovine izveštaj: šest članova Partije nije smelo da izvrši zadatak u Bileću. Pobegli. Izvedeni pred sud, osuđeni na smrt uslovno i iz bačeni iz partizanskih redova. Dobili naređenje da se vrate u Bileće.

Izvršili zadatak. Ubili tri petokolonaša i vratili se iz blokiranog grada.

Gađali ih iz topova, tenkova. Primljeni natrag u partizane, a za Partiju će se još videti.

Napad na Borač biće uskoro. Sreća što nema utvrđenja, jer nije za nas pametno osvajati utvrđene gradove — Pljevlja, Sjenica, Ulog, Rogatica. Nemamo topova, a malo municije. A i neprijatelj je naučio da se utvrđuje, pa je elemenat iznenađenja — izgubljen.

Danas je pravi prolećni dan. Plahe kiše. Vrbe olistale. Poneka šljiva i trešnja već se beli.
Na nebu duga. Divno izgleda ovaj gradić u proleće. Glavno nam je da šuma olista. Lakše ćemo vršiti pokrete. U Crnoj Gori veoma ozbiljno.

Ali za koji dan će stupiti naši bataljoni u puno dejstvo. Samo da se sneg sasvim otopi!

PETAK, 10 APRIL

Foča. — Situacija živa. Pavelić danas držao govor i preti nam. Ustaše nadiru na Drinu. Zauzeli su Miliće i Srebrenicu. Nedićevci su ubacili neke svoje bande koje su nadrle do Duba. Naši spremaju protivudar.

Deset bataljona je pripravno. Neki petokolonaši iz Rogatičkog odreda, koji su do pre tri nedelje bili četnici — pucali našima u leđa.

Proleće je već u punom jeku. Ljudima se kreće. Trebalo bi gro snaga baciti na zapad, u Hrvatsku, Krajinu. Vratio se Stari. Pratili ga na položaj Englezi i Vlatko. Obišli su položaje kod Rogatice. Naši Užičani — heroji. Prodrli kroz bunkere u sam grad. Potrošili su svega 120 metaka, a zaplenili 160 metaka. Neke domaće čete držale se slabo. Da nam je upornog političkog rada, pa bi bilo sasvim drukčije. Stvorili bismo i od njih heroje kao što su Užičani.

SUBOTA, 11 APRIL

Foča. — Ona pljačkaška nedićevska banda koja je prodrla od Višegrada sastoji se od 250 — 300 ljudi. Vode je nedićevski oficiri i podoficiri. Naše su iznenadili i došlo je do borbe prsa u prsa. Naši bombaši su imali dobar posao. Gubitaka nismo imali. Dobro se pokazala Omladinska četa iz Foče.

Koča i Fića vrše pokrete da se ovi banditi pohvataju. Operacija će se verovatno sutra završiti. Nije nam cilj da ih oteramo već da ih uništimo. Neka pamte kad su prelazili Drinu.

Napad na Borač se stalno priprema. Biće dosta teško nadirati preko onih gudura Neretve, ali će nam to čišćenje terena mnogo doneti.

Moći ćemo slobodno manevrisati.

Mnogo nam pravi teškoća pitanje zaštite s leđa, jer ustaše rade zajedno sa četnicima popa Perišića, pa nam za vreme napada na Borač mogu četnici da udare u pozadinu. Možda će nam ti petokolonaši otežati napad na Borač. Uostalom videće se. Vreme je pogano.

Hladno i kiša. Samo još desetak dana da gora izlista pa će biti trke.

Nadamo se da iz Foče nećemo ići kad neprijatelj hoće, već kad mi hoćemo. Da nastavimo ovde rad još koji mesec učvrstili bismo ceo ovaj kraj. A posle, kada žetva dođe — juriš na Srbiju.

Večeras smo održali sastanak ćelije: Osnovi marksizma. Višak vrednosti. Diskusija kratka. Legli smo posle pola noći. London javlja da su Nemci pohva­ tali porodice partizana i da su nam dali rok do ponedeljka da se predamo. U protivnom biće porodice streljane. Još jedna kap u moru narodne krvi. Teška i bolna kap. Ali čovek sve otrpi, ne zato što je ogrubeo već, naprotiv, što se još više oplemenio. Novo stanje, nova osećanja. Samo su srećni oni koji svesno umiru. Najveća mi je želja da se Olga drži junački. U to ne sumnjam nijednog trenutka. Uvek je hrabra bila. I ovo je lepota i veličina našeg života, našeg doba.

Nikad život nije bio veličanstveniji i nikad tako bolan. Isplakaće se nebo dok sunce sine.

NEDELJA, 12 APRIL

Foča. — Nedićevci su prebačeni. Tako se završila ta njihova ofanziva. Imali su 14 mrtvih, šest zarobljenih i veliki broj ranjenih. Da leva naša kolona nije zakasnila, odnosno da desna nije išla tako brzo, sve bismo ih pohvatali. Ovako su pobegli u Višegrad, kod Italijana.
S njima je otišla i četa Dupskog bataljona. A u borbi protiv njih učestvovala je jedna četa Drinskog odreda. Nedićevci su uputili pisma svim bivšim četničkim bataljonima da se uskoro priprema nemačka kaznena ekspedicija na Bosnu. Mnogi su se od ovih bataljona povukli sa svog položaja. Izgleda da je ovo neka patka, jer TASS donosi vest »Tajmsa« da su Nemci povukli iz Srbije sve divizije, sem jedne koja stoji kod Beograda.

Nikako ne verujem da može doći do te zajedničke ofanzive na nas. Nadajmo se da ćemo Prvi maj provesti u Foči. To bi bilo izvanredno. Dotle ćemo očistiti Borač, spojiti se s Hercegovinom i imati široku teritoriju za manevrisanje. Odbacili smo četnike popa Perišića. tako da možemo pristupiti likvidaciji Borča.

PONEDELJAK, 13 APRIL

Foča. — Nedićevci vrbuju Bosance za Srbiju. Hoće da ih šalju na Istočni front ili da ih »prevaspitaju«, pa da ih obrnu posle protiv nas.

Na frontovima zatišje. — Otpočeo sam politički kurs s Valjevskim bataljonom. Ljudi željni znanja. Veliki heroji, ali politički nisu radili u toku poslednjih meseci. Bio sam u četi Muje Hodžića. To je jedan seljak musliman, pošten, već se sedam meseci bori protiv ustaša.

Imao je i bataljon, ali mu se najveći deo raspao prilikom januarske ofanzive. Mnogo voli knjigu. Kad je prolazio pored svog sela kod Rogatice — iskopao iz zemlje Segala, Lenskog, Plehanova i mnoge druge knjige. Neka nam on bude komandant muslimanskog odreda. Još jedan član našeg crno-belog udarničkog udruženja — Vlatko. Uhapšena mu drugarica u Zagrebu. I Lola je umakao za dlaku. Nekoliko dana po odlasku iz Zagreba, Gestapo mu provalio u stan.

UTORAK, 14 APRIL

Foča. — O, užasa, jutros sneg pada! Dokle će? Sandžaklije (Vladimir Knežević Volođa i Vojo) pričaju da se kod njih već bio otopio, ali ovde ga u Foči ima već oko dvadeset santimetara debljine. Oni još vele da se kapetan Andrà Petronijević bori protiv četnika s one strane Lima. Poslali su našeg kurira da se stvar proveri. Sve smo priredbe otkazali usled pojave pegavca.

U fočanskoj bolnici ima oko 30 slučajeva. — Uveče dolaze kuriri iz Crne Gore i javljaju da tamo situacija polazi na bolje.

Samo u Nikšićkom srezu stvorili smo šest udarnih bataljona.

SREDA, 15 APRIL

Foča. — Zima kao usred januara. Nazebao sam da jedva stojim.

Išao sam jutros na predaju zastava Lovćenskom i Sumadiskom. Govorio je Stari, a Crni je držao zastave.

»Vi odlazite u Crnu Goru ne da brojno pomognete naše drugove iz Crne Gore, već da manifestujete jedinstvo naroda Jugoslavije.«

Bilo je divno kad je bataljon krenuo. Jedan Kragujevčanin, koji je proveo tri meseca s Lovćencima, poče da plače što mora da ostane. Ali je ostao. Jest da je za plakanje, ali smo
vojska, šumadinci polaze sutra za Durmitor preko Celebića.

Trenutak pred svečano uručenje ratnih zastava Prvom i Petom bataljonu u Foči, 15. april 1942. godine (na fotografijama obeleženim brojevima 1, 2 i 3). Komandant Prvog bataljona Pero Ćetković i politički komesar ]ovo Kapičić po predaji raporta očekuju da prime zastavu iz ruku Vrhovnog komandanta druga Tita.

Trenutak pred svečano uručenje ratnih zastava Prvom i Petom bataljonu u Foči, 15. april 1942. godine (na fotografijama obeleženim brojevima 1, 2 i 3). Komandant Prvog bataljona Pero Ćetković i politički komesar ]ovo Kapičić po predaji raporta očekuju da prime zastavu iz ruku Vrhovnog komandanta druga Tita.
Trenutak pred svečano uručenje ratnih zastava Prvom i Petom bataljonu u Foči, 15. april 1942. godine (na fotografijama obeleženim brojevima 1, 2 i 3). Komandant Prvog bataljona Pero Ćetković i politički komesar ]ovo Kapičić po predaji raporta očekuju da prime zastavu iz ruku Vrhovnog komandanta druga Tita.

U podne sam se video s jednim Hercegovcem. Priča mi za Milana Šantića. On je petokolonaška perjanica. Vodio je u ime Todorovića pregovore s Italijanima. Sada u njegovu kuću u Mostaru dolazi neprijateljski komandant. Kad izlazi na ulicu prate ga dvojica fašista u crnim košuljama. S njime su i Jevđević i Radmilo Grđić. Čuvaju se.

Ali, mislim, da će ih ipak narodna ruka naći. S njima je i Mutimir Petković — »sudija i poručnik«, kako piše u zaplenjenim dokumentima. Lepo säm sebe proizvede. On je u pregovorima s Italijanima učestvovao. Ti pregovori pokazuju, pored ostalog i to, da se čitava reakcija, odnosno sve njene političke partije, stavila u službu okupatora. Eto, Petković je bio desna ruka Milana Gavrilovića. Santić je bio desna ruka »Srpskog kluba«.

U podne dolaze Kragujevčani. Od njih doznajemo da se Omladinska četa iz Foče sjajno pokazala. »Skoro je bolja od naših drugih četa«, veli Dule Korać.

Na fotografiji Omladinska četa Trećeg bataljona -Maj.1942
Na fotografiji Omladinska četa Trećeg bataljona -Maj.1942

Na nedićevce odlično jurišala. Ta petokolonaška vojska nije dala ozbiljan otpor.

Prilično sam ova dva dana neraspoložen, jer sam napravio glupost u vestima. Stavio sam naslov: »Sloveni u sveti boj protiv Germana i Latina«. Tako sam zapisao sa »Slobodne Jugoslavije«, šovinističko huškanje. Moram ove vesti raditi mnogo pažljivije. Upropašćuje me novinarska brzina.

ČETVRTAK, 16 APRIL

Foča. — Major Aterton zajedno s generalom Novakovićem napravio lepo iznenađenje. Otišli su noćas u nepoznatom pravcu, a nisu se ni oprostili. Oko 8.30 uveče napustili su svoj stan i rekli domaćici da idu u komandu. Nestanak se primetio tek jutros. Osim Engleza i Novakovića, nestao je i neki poručnik, Bosanac, trgovac Blagojević sa ćerkom, i poručnik Nedeljković, koji je došao sa Englezima.

POLAZAK NA MASOVNI ZBOR U FOCI, NA USKRS 6 APRILA 1942: IVAN-LOLA RIBAR (u sredini u kratkom belom kaputu), desno od njega: ALEKSANDAR RANKOVIĆ, IVAN MILUTINOVIC, DRUG TITO 1 BRITANSKI OFICIR TERENS ATERTON
POLAZAK NA MASOVNI ZBOR U FOCI, NA USKRS 6 APRILA 1942: IVAN-LOLA RIBAR (u sredini u
kratkom belom kaputu), desno od njega: ALEKSANDAR RANKOVIĆ, IVAN MILUTINOVIC, DRUG TITO
I BRITANSKI OFICIR TERENS ATERTON

Gornji deo grada prema šumi je bio otvoren i tuda su prošli. Ostavili su sve stvari, čak i radiostanicu sa pismom da je čuvamo.

Danas su nas posetila dva aviona. Išla su u pravcu Pljevalja. Stigle vesti da je oko tog grada koncentracija Italijana. Miriše nam na pola­ zak. Kada smo legli, odjednom nas Marko budi i naređuje:

»Pokret za pola sata«.

Brzo se spremamo. Sanduk od 60 kila sa materijalom Agitpropa snosim dole. Kada smo sve dole sneli, Marko veli:

»Ovo je proba«.

Vuci onda stvari nazad. Oko dva sata noću telefon zvoni: doznalo se kuda idu Aterton i Novaković. Otišli su u pravcu Slatine, na pola su puta Goražde — Cajniče. Hoće, izgleda, preko Drine ili Lima.

Jutro — počinje napad na Borač.

PETAK, 17 APRIL

Foča. — S Englezima stvar se razvezuje. Novaković je bio povezan sa nekim petokolonašima ubačenim u naš Jahorinski odred. Jedan od tih tipova je pokušao juče da raspusti Omladinsku četu. Pozivali su ljude da se povuku sa položaja. Aterton i Novaković se nalaze negde u šumama oko Slatine. Primetila ih je jedna naša patrola. Može
da se dogodi da onaj razbojnik Novaković s poručnikom Nedeljkovićem poubija Engleze i uzme im pare.

Posle dugog hladnog vremena malo se sunce pojavljuje. Večeras smo imali diskusiju o dijalektici. Referent Jurica. Dobro je govorio. Ispunio sam reč koju sam dao novoj godini. Naučio sam i shvatio četvrtu glavu »Istorije«.

SUBOTA, 18 APRIL

Foča. — Noćas stigao prvi izveštaj iz Borča. Do tri posle podne zauzeto je pola Borča. Mi smo imali 8 mrtvih i 28 ranjenih. Ustaše 30 mrtvih. Žestoka borba. Ceo dan smo očekivali nove vesti.

Bio sam danas kod Valjevaca, tema: Prva glava »Istorije«. Posle odmah kod radnika: »Ekonomski razvitak društva«.

Crni mi čita izveštaje iz B.H. Ustaše i kulturbundovci preduzimaju ofanzivu od Olova. Obučeni su u nemačke uniforme. U Tuzli koncentracija vojnika u nemačkim uniformama. Dangić sa Nemcima stalno pregovara. Nije isključeno da ovi tipovi prodru u pravcu Rogatice.

Tempo na Ozrenu. Veli da se može osnovati odmah Treća proleterska brigada. Stalno predlaže prodor do Majevice.

Posle večere stiže drugi izveštaj iz Borča. Ustvari poslat je tri sata pre prvog. Ustaše daju žestok otpor. Kuća po kuća se osvaja. Koncentrisani su na više brda. Kalinovički odred stupio u borbu tek u deset i po.

Danas sam video Veljka iz štaba Druge proleterske. Bio je kapetan u vojsci pre rata. Skoro je godina dana kako smo se sastali kod crkve kraj igrališta BSK-a. Trebalo je da pođe sa mnom. Zakazali smo sastanak sutra u osam. Međutim, Nemci su tog jutra skratili policiski
čas do sedam. I tek smo se videli u Foči.

U Beogradu nas je povezao pokojni Đuro Strugar. Veljko je imao drugaricu. Pitao me je šta da radi s njom: poveo je u odred, a Draža je streljao kod Ljiga, zajedno s Olgom Jojić, 15 drugarica i 17 drugova.

Šta li je s mojom Olgom?

Šta li je s malom Milicom? Rat je rat! čitav narod trpi!

NEDELJA, 19 APRIL

Foča. — Borač je konačno pao. Nismo dobili još zvaničnu vest, ali potvrde stižu sa dve strane. Borba je bila teška. Jedan deo ustaša je pobegao niz Neretvu. Politkom jedne čete, učitelj Nešić, Jagodinac, ozleđen u 10 sati pre podne prvog dana napada, vratio se u Foču.
Veli da je sav Borač u plamenu. Silna stoka zaplenjena. Masla i meda mnogo. Vođa Borčana uhvaćen živ u šipovici. Bio je sav u srmi hercegovačko – bosanskoj. Veli da je Borač mnogo smrdeo. Ogromnu stoku su napljačkali. Čitava brda đubreta ispred svake kuće.

Bosanske snage ušle su u borbu sa zakašnjenjem od sat i po. Vodili su ih neki muslimani pa ih namerno zaveli. Naše snage su bile dočekane mitraljezima. Tako je uništen Borač, strah i trepet naroda ovoga kraja.

Bio sam kod Starog. Kaže da se moramo bolje hraniti. Ovaj ječam prosto klija čoveku iz trbuha. A čekaju nas veliki marševi, veliki pokreti. Treba skupiti snage. Mi se nismo pokretali već tri meseca.

U vezi s ovim razgovorom organizovali smo malo gimnastike — futbala deset minuta. Posle smo se bacali kamena s ramena. Ćovek se već malo bolje oseća. Samo šteta što ne može čovek da se propisno najede.

PONEDELJAK, 20 APRIL
Foča. — Ustaše u zajednici s kulturbundovcima preduzimaju jaku ofanzivu ka Romaniji i Glasincu. Meštanske čete slabo se bore. Pustili neprijatelja bez otpora u Knežinu. Nagrižene su te jedinice četničko – petokolonaškom propagandom. Onaj tip general Novaković takođe pokušavao da napravi puč, da prevede na svoju stranu Jahorinski odred, čitava provala.

Krcun i Jurica se vratili bez begunaca. Mirno očekujemo veliku prolećnu trku. Sedim u Arsinoj sobi. Evo sada Arso, Koča i Lola diskutuju kako da dočekaju ustašku ofanzivu.

Moraš ih zaustaviti, odnosno, pružati otpor, a nemaš municije. Arso uviđa teškoće: nemaš municije, nemaš hrane, vremenske prilike za marševe rđave, a politički ovaj kraj zaostao.

Koča veli da mu ovaj plan liči na Užice. Suviše rasturamo naše jedinice. On bi hteo da sve
jedinice skupi na levoj obali Drine. Tako bismo mogli da napravimo neku ofanzivu i da zaplenimo municije i oružja. Crni se ne slaže s Kočom. Veli da se planovi ne mogu praviti kao na paradi, već prema datim uslovima. Arso pokušava da nađe sredinu. Veli da bi sektor između Goražda i Orahovice trebalo da brani — jedna divizija — po pravilima jugoslovenske vojske.

Naravno, u našim uslovima stvar se mora drukčije postaviti. Tako traje ta diskusija.

Raspoloženje, čvrsta partizanska vedrina, vera u pobedu jaka.

U ovom trenutku zvoni telefon i javlja komandant Kraljevačkog bataljona, Jakšić, s Jahorine, da su ustaške i kulturbundovske snage zauzele položaje, koje smo mi morali da posednemo kod Bogovića.

Jedan deo čvorske čete prešao na stranu četnika, a ostali napustili položaj. To je s one strane pruge. Ustaško – nemačka kolona ide od Pala na istok. Arso pristaje da prebaci jedan bataljon Druge brigade od Mesića do Bara. Javlja se Kušić, komesar Druge proleterske brigade. Arso mu saopštava plan. Treba se skupiti na zgodnom terenu i zadati neprijatelju jak udarac. Treba skrenuti u levo, dok bi Koča išao s one strane Drine.

Otkrili su me da pišem! Moram da pročitam šta sam napisao. Smeju se. Zaboravio sam da dodam jednu Lolinu duhovitost:

»Naš položaj je dijalektički: moraš da braniš, a ne možeš, — moraš da pucaš, a ne možeš, jer nemaš municije«.

Danas smo zakazali utakmicu s Valjevcima. Igrali su:. Crni, Arso, Lola, Koča. Juče je Beogradski bataljon tukao Crnogorski u Goraždu sa 2:0. Partizanska posla. Igrali smo s Valjevcima na aerodromu kraj ćeotine. Izgubili smo sa 6:3.

Lola Ribar sa drugovima (slika dole) posmatra utakmicu u Foči, 1942. godine.
Lola Ribar sa drugovima posmatra utakmicu u Foči, 1942. godine.

Zelenilo. Brežuljci u cvetu, a na višim vrhovima još sneg.

Kod nas su najbolji bili Koča Popović, komandant Proleterske, Crni, Arso, načelnik štaba, i Lola.

Ja sam dao prvi gol posle uspešne kombinacije s Milentijem i Arsom. U gornji desni ugao.

Marko je igrao halfa samo jedno poluvreme. Okupilo se naroda. Vesele se. Kad štab igra, nije situacija teška. Mrtvi umorni došli smo u hotel.

Krcun pronašao jednog muslimana koji se krio od četnika u rupi pod zemljom puna četiri meseca. Rupu je iskopao u štali. Kad je u nju ušao imao je 105 kila, a sada 75! Taj se musliman sam javio kad je čuo da je tu Mujo Hodžić. Zatičemo čika Ristu Stefanovića.

Vratio se sa sastanka NOO u čajniču i Goraždu. Veli da je narod zadovoljan.
»Niko nam nije tako učinio i pomogao kao vi. Doneli ste nam slobodu.«

Uveliko se vodi kampanja za setvu. Delimo narodu šalitru za nađubrivanje.

Opet sam čitao Koči i Loli današnji dan. Traže da upišem precizno neka mesta na Jahorini.

»Tako ti beležiš istoriju!«, veli mi Koča u šali.

Sada slušamo radio. Muzika! Proleće 1942!

UTORAK, 21 APRIL

Foča. — Danas pre podne stigao je zvaničan izveštaj o padu Borča.

Akcija je dobro izvedena, samo petokolonaši iz dobrovoljačkog bataljona znatno otežali stvar. Nisu zauzeli jednu kosu pri napadu na Mjedenik, tako da su najbolji hercegovački odredi pod vatrom teških mitraljeza morali da ga zauzimaju. Tu je palo 28 drugova, ali Mjedenik je zauzet uz treći juriš.

Hercegovci traže da se petokolonaši iz Obija streljaju. Oni su isto tako propustili da zadrže Borčane tako da ih je oko 1.200 sa ženama i decom umaklo, ponevši sobom teška
oružja. Poginulo je 180 Borčana. Toliko je leševa nađeno. Mi smo imali 44 mrtva i 89 ranjenih. Zaplenjeno je 150 pušaka, četiri vagona žita, 1.500 goveda, 5.000 ovaca, ćilimova »da se pola Foče prekrije«.

U podne je došao Strajo Kočović, komandant Fočanskog odreda.

Pohvalio je jedan bataljon Druge proleterske i Hercegovce. Veli da je u borbama sav Borač spaljen. Ni kukavica u njemu ne bi mogla gnezdo da svije. Borčani su znali za napad, ali nisu znali za čas napada.

Kada smo udarili počeli su psovati i vikati: »Ha, petmetkovići!«

Jedna Borčanka veli da su oni bili takva sila da im niko ništa ne može sem Hitlera i Musolinija. Strajo tvrdi da je u nekim kućama našao naše letke koje smo slali Borčanima da ne kolju više narod. Za vreme ručka došao je Ivo Dapčević. On je bacačem tukao Šipovicu.

Drugi hitac je pogodio u žandarmerisku kasarnu. Posle su se predali. Vođa Borčana pozdravio je sa:

»Smrt fašizmu!«

Dobio je svoje. Nedaleko od Borča u jednom selu ustaše su poklale oko 150 duša. Naši su u štalama našli ruke neke dece. Ivo hvali Hercegovce i Pivljane. Jurišali su herojski. Iz jedne kuće u šipovici ispaljeno je 10.000 metaka pre nego što su se predali. Uhvatili su jednog starog muslimana s puškom.

Borčani su čudni ljudi — siromašni, a obično je svaki imao po četiri-pet žena. Tako pade i to ustaško gnezdo. Politički smo silno dobili, a i vojnički. Samo petokolonaši to koriste u svoje svrhe.

Velikosrbi likuju i smeju se muslimanima. To ima odjeka i među omladincima u Foči. Na jednom sastanku rug Faik Huspaić veli:

»Nije se našlo plena onoliko koliko se mislilo.«

A jedna Srpkinja odgovara iza ugla:

»Boga mi ostade 200 ustaša mrtvih.«

Morao sam da im skrenem pažnju da je to nepravilno. Važno je da se ova mržnja ne ogleda među radnicima. Lola je napisao dobar letak o ovom pitanju. Podvukao je da je akcija na Borač oličenje jedinstva naših naroda u borbi protiv okupatora i njegovih slugu. Tako prođe današnji dan. Išao sam kod Valjevaca i držao im kurs iz Istorije.

SREDA, 22 APRIL

Foča. — Buran dan. Ne znaš prosto odakle da počneš.

Oko 11:30 javljaju iz Goražda da lete neki avioni prema nama. Dolazi jedna krntija — Brege XIX.

Crni, Arso i ja gledamo ga s prozora. »Sanduk« pravi okret i odlazi. Utom zvoni telefon. Javljaju s Kovača da su Italijani u jačini četiri do pet hiljada vojnika krenuli iz Pljevalja.

Prešli su Boljaniće. Tek što je ta vest primljena, dolazi nam jedan ustaški bombarder. Pravi krug nad Fočom i baca — ne bombe — već neke letke.

U podne čitamo letke o »podokretnoj bratvi«, to jest o subverzivnim elementima. Tu je i neki proglas Pavelića nekom njegovom saboru sa svim mogućim titulama i, najzad, Pavelićev članak o Bosni— da je Bosna još u mlađe kameno doba gravitirala prema zapadu.

Slatko smo se smejali tim glupostima.

Posle podne se razvija situacija vrlo živo. Prvo stižu vesti sa severnog sektora, četnici su izdali letak u kome izveštavaju narod, da su Višegradski i Rogatički srez pripali ustašama, po naređenju Nemaca, i pozivaju Srbe da pređu u Srbiju.

One meštanske čete, koje su se navukle na tanak led, Italijani su razoružali u Višegradu i dali im belu traku oko ruke. Sada ostale čete kume i mole da se dalje borimo i da ih ne ostavljamo. Uvideli su da je Nedić izdajnik. Bolje ikad nego nikad, što se tiče razvoja situacije Lola mi u pero diktira:

»S obzirom na promenu situacije izinenjen je raspored naših snaga. Na desnoj obali Drine dejstvovaće dva bataljona II i jedan (Šumadiski) I brigade, sa sandžačkim snagama i nekim meštanskim delovima, sve pod komandom štaba II Pr. brigade. U toku noći izvršiće se prebacivanje trupa. Njihov je zadatak da unište neku od italijanskih kolona i dođu do plijena — jer nam nedostaje municije. U slučaju da Italijani prodru u Čajniče i Goražde, ove snage imaju da dejstvuju na njih partizanski. — Na levoj obali Drine ostaje gro jedinica 1 i 2 bataljona II Brigade pod komandom Koče.

Zajedno s meštanskim snagama one će do daljeg držati front prema Nemcima, ustašama i Italijanima, koji se koncentrišu u Sarajevu prema Trebeviću. Očevidno se priprema i počinje veća ofanziva na nas — ona će proći kao i ranije!

U Goraždu se sprema bacanje mostova u vazduh. Sutra je drugi dan bitke na sektoru Čaniče.«

Dakle, ovako izgleda vojna situacija. Arso zove telefonom Volođu, komandanta Sandžačke brigade i daje mu detaljna uputstva o rasporedu snaga. Veza slaba; jedva se sporazumeše.

Posle Arso zove Koču.

I njemu daje uputstva. U toku današnjeg dana naši nisu davali bogzna kakav otpor usled nedostatka municije, ali se spremaju da iznenadno udare. O italijanskoj ofanzivi Arso izjavljuje:

»Italijani su se dugo spremali za ovu ofanzivu — čitav mesec dana. Doveli su garnizone iz Bijelog Polja i Brodareva. Vojnici su im po ovoj hladnoći spavali u šatorima u Pljevljima. Oni su krenuli u dva pravca.

Od Pljevalja ka Ćajniču i od Višegrada ka Čajniču. Podigli su pontonski most kod Strlica na Limu, a dotle su došli vozom. Oni pripremaju ofanzivu od Sarajeva ka Trnovu i spremaju ispad iz Kalinovika. Računam da u oba pravca ima oko 5.000 Italijana. Oni idu kukavički, vrlo oprezno iako mi na liniji Pljevlja — Cajniče imamo vrlo male snage. Naši ljudi su skoro
bez municije. Vojnik ima 5 do 25 metaka. Italijani su otpočeli ofanzivu tek pošto su se četnici borili s nama više od dva meseca. Savladali smo ih, ali smo municiju istrošili. U noći između 23 i 24 naši će izvršiti noćni napad na italijansko levo krilo. Malo municije imamo, pa isključivo moramo da vršimo noćne napade.«

Noćas smo poslali jedan deo hartije u magacin u Šćepan Polje.

ČETVRTAK, 23 APRIL

Foča. — Od one utakmice dobio sam groznicu mišića. Situacija na frontu sledeća:

Kamioni podbacili Prebacili svega jedan bataljon, drugi sada prebacuju. Ipak će, izgleda, stići za noćnu akciju. Crni oko deset časova reče da se Cajniče više ne javlja. Ali oko 11 i po iz Miljena zamenik komandanta Druge brigade Ljubo Đurić javlja da Cajniče nije palo, već da je neki paniker pre vremena porušio telefonsku centralu. Stari poručuje da se ta kukavica strelja.

Za vreme ručka veselo! Svi osećaju da ćemo skoro da krenemo — možda u Srbiju. Pevamo svi zajedno. Počelo se od »Šumadije naše dike«. Kad smo ručali, posetila nas dva aviona. Izviđačka. Lete mnogo visoko. Do dva i po nikakvih promena. Koča javlja da na Glasincu
Nemci i ustaše pale sva sela, ukoliko ranije nisu popaljena. U našem društvu čudno raspoloženje. Osećamo da nećemo još dugo ostati. Neće više biti čaršava, kreveta i viljušaka. Opet partizanski način ratovanja i života.

Gde li ćemo biti za mesec dana?

Sigurno na svakom drugom mestu samo ne u Foči! Možda u Srbiji, a možda u Hrvatskoj?

I jedan i drugi put privlačan. U jedan sat sam poslao rezerve hartije za Šćepan Polje. U tri se pojavljuju naši radiotelegrafisti iz Goražda, bledi kao smrt. Za njima navalio narod.

Bežanija. Crni dovodi stvari u red. Vraća sve begunce natrag u Goražde. Cajniče je palo oko četiri sata. Italijani će napraviti veliku grešku ako pođu prema Goraždu.

Udare li na Foču iz Cajniča, to će biti već druga stvar. Arso pretpostavlja da će se odmarati dva – tri dana u Cajniču, pa onda poći dalje u napad. I dotle može svašta biti.

Večeras su stigle dobre vesti iz Crne Gore. Poraz četnika u Nikšićkoj župi je strahovit. Imali su preko 300 mrtvih, zarobljenih i ranjenih. AlaL im vera!

Večeras na sastanku partiske ćelije primili smo za člana novog druga.

Bio je neobično uzbuđen. Zaista je dirljivo bilo. Zaslužio je. Podelili smo posao za slučaj pokreta. Osnovna stvar je da se partiska ćelija češće sastaje. Moramo da zavedemo oštru vojničku disciplinu u pokretu. Odlučujemo da se sutra drži redovni radni partiski sastanak.

Moraću spremiti referat o imperijalizmu, uglavnom njegove političke karakteristike, a ne ekonomske. Po povratku sa sastanka Crni nam saopštava novosti:

Koča javlja da Čajniče još nije palo, kod Goražda su dignuta sva tri mosta u vazduh; Nemci i ustaše idu pravcem Ponor — Renovica;

Rade Hamović, komandant Kalinovičkog odreda, napravio red u Fočanskom odredu. Za sabotažu kod Borca, puštanje ustaša da pobegnu, streljao je 13 komandira i vodnika iz miljevinskih četa. Bili su povezani s popom Perišićem. Banditi su pevali kod Mjedenika na Borču i nisu hteli da napadaju, pa je zato tu palo 28 Hercegovaca i 44 ih je ranjeno.

Slava vam drugovi. Banditi su platili svoje.

PETAK, 24 APRIL

Foča. — S obzirom na brzinu razvoja događaja otsad ću dnevnik voditi svaka tri sata:

9 časova. — Kad je trebalo da počnem pisati u 9 časova — uhvatila me malarija. U podne sam svratio do Jurice i slučajno našao lekove protiv malarije koje mi je spremila Olga još jula 1941. Jurica ih nosi stalno od Užica. I baš danas to da nađem. Ležao sam sve do 11 uveče. Drugovi sedeli kod mene — pevali.

Situacija na frontu otprilike ovakva: Italijani su zauzeli Čajniče.

Zatim su krenuli prema Goraždu. Pojavili su se na kotama iznad grada. Mi smo sva tri mosta potpuno srušili. Na desnoj obali Drine zapalili smo stanicu i još neke zgrade. Treba uništiti sve što može neprijatelju da koristi. Opet je bilo neke panike u Goraždu.

Radiotelegrafisti po drugi put vraćeni svečano natrag. Na severu Nemci i ustaše idu širokim frontom ka Ponoru i Mesićima. Idu vrlo sporo. Naši su digli i most kod Ustiprače. Opet su se šetali ustaški avioni. Izgleda da Italijani šalju lažne izveštaje, pa su ustaše bombardovale Šćepan Polje, misleći valjda da je tamo već stigla naša zaštitnica.

Od dvadeset bombi šest nije eksplodiralo. Šteta nije bila nikakva. — Naši kod Prače opalili iz topa nekoliko metaka na grad. Napravila se uzbuna u neprijateljskom garnizonu. Arso je otišao u Goražde. Sada raste sve više ubeđenje da ćemo Prvi maj dočekati u Foči. Lepo bi to bilo. Taman bi šuma sasvim zazelenila.

SUBOTA, 25 APRIL

Foča. — Pridigao sam se. Vatra je popustila — 37,4.

Novosti s frontova nema. Samo je Gojko Krezović izvršio izdaju. On se nalazi na planini Kozari, severozapadno od Čajniča. Lišio je slobode Milosava Milosavljevića iz Valjevskog odreda i još neke drugove. Inače se njegov odred raspao. Ostao je samo sa 90 ljudi. U 10.05 uzbuna.

Leti avion ka Šćepan Polju. Posle deset minuta se javlja da je tučeno Šćepan Polje. Bačen je veliki broj bombi. Pogođene su dve muslimanske kuće jednog sela prekoputa Tare.

Gađali su i most, ali ga nisu pogodili.

Ima veliki broj neeksplodiranih bombi. U 10.35 nova uzbuna. Tukli Bare. Preleće »Brege«.

Ide na Šćepan Polje. Sedimo u Milentijevoj kancelariji, Crni obaveštava šćepan Polje da dolazi avion, ali izgleda da su se svi sklonili.

2 časa. — Jedno su lična ubeđenja a drugo je objektivna situacija.

Javlja se da su Italijani s desne strane Drine, to jest s naše strane, pošli uz Drinu, to jest prema nama. Ali od Goražda put vodi pet kilometara pored Drine pre nego što zaokrene prema Čajniču. Uostalom za sat – dva znaće se kuda idu. — Krezović je imao nedićevske
ugovorene znake za predaju, četiri njegova čoveka su prešla kod Ustikoline. Sada će biti dovedeni na saslušanje u Foču. — Od Druge brigade nema nikakvih vesti. Valjda nam neće umesiti takav kolač da se moramo povlačiti iz Foče.

8.15 časova. — Koča i Arso se javljaju iz Mravinjca. Nešto više od bataljona Italijana nalazi se u logoru kraj neke šumice na dva kilometra od Goražda. Iznenadili su se kad su videli da su mostovi porušeni. Bilo je i pripucavanja. Noćas se čuje pesma »0 sole mio!« i vidi se vatra.

Izgleda da će biti noćas borbe s tim logorom. Italijani su slali patrole na 5 kilometara uz Drinu prema Foči.

Na sevemom frontu situacija se komplikuje. Nešković i Kosorić, četničke vođe, stigli su sa 600 ljudi kod Mesića i drže se kolebljivo.

Prema njima je naš Beogradski bataljon zauzeo oprezan stav. Nemci i ustaše su došli do Gradine s one strane Prače. Tukli su topovima i avionima Bare, jer im je onaj naš top napravio mnogo zbrke.

Krezović je pustio naše ljude, kaže da je pogrešio, javlja se našoj komandi i sada je sa tridesetak ljudi u svome selu.

Druga brigada se javila. Pregrupisavala je snage i veli da će preći u napad. Telefonista u Goraždu prisluškuje razgovor Italijana: neki poručnik — tenente — javlja generalu u Pljevljima da su doprli do Goražda, ali da su mostovi porušeni.

NEDELJA, 26 APRIL

Foča. — 5.30 časova: Navikao sam rano da ustajem, pa odmah uzimam pero i pišem. U drugoj sobi Crni razgovara s Arsom. Odlazim do njih. Raspored trupa je uređen. Štab Prve proleterske brigade javlja da se nalazi na novom mestu. Arso prima vest da neki muslimani
već oko Mravinjca izlaze i čekaju — Italijane. Predlažem Crnom da danas damo priredbu.

Pegavci su otišli, nema opasnosti od zaraze, a moralno bi silno delovalo. Crni se slaže. — S frontova ništa novo.

Samo četnički komandanti, Neškovič i Kosorič, pali u očajanje i traže našu komandu.

Primamo. Samo garancije. Zajednički operativni štab — jedinstvo komande.

16 časova. — Noćas su naši otvorili vatru s dva puškomitraljeza na Italijane kod Goražda. Bilo je panike. Sandžački štab javlja da ima tri bataljona na raspoloženju, ali još nema izveštaja šta su učinili. Dole, u Sandžaku, kod Bijelog Polja, naši su potukli četnike.

Imali su preko 40 mrtvih. Mi 6. Poginula su nam dva komandanta bataljona. Prvi je drug Milovan Jelić, član KPJ. Njega je zamenio Milivoje Tomović, bivši žandarmeriski poručnik, ali je poginuo sutradan.

Italijani su prilikom napada na Cajniče imali s desne strane ustaše koje su počinile užasne zločine. Silovali su žene, decu. U Bobleći pustoš ostavili. Pretsednika NOO spalili živog.

Četnici su bili na levom italijanskom krilu i pravili slična nedela. Silom su mobilisali narod
u četnike. Od čelebića javljaju da su dva crnogorska bataljona izvršila prepad kod Pljevalja.

Poslali smo izvidnice da vidimo koji su to bataljoni.

Ustaški avioni opet su tukli Šćepan Polje. Jedna veća bomba pala je pored samog mosta, ali ga nije pogodila.

22 časa. — U gradu je prilično uzbudljiva atmosfera. Ustaški i četnički elementi digli glavu.

Eto, majstor iz krojačke radionice, kad mu jedan naš drug veli da će se partizani, iako odu, opet vratiti, dodaje:

»Za sto godina!«

U svrhu podizanja morala priredili smo danas futbalsku utakmicu s Valjevcima. Još pre podne smo Zoran Žujović i ja s četom pionira napravili stative na igralištu i nabavili futbal.

Bilo je mnogo publike. Naš tim je bio ovakav:

Mika , Jurica Ribar, Krcun Penezić, Korčagin,Vlatko Velebit, Vojo Dimitrijević,
slikar, Arso, ja. Lola, Crni i Milentije.

Pobedili smo sa 4:0 (1:0).

Kod nas najbolja halflinija. U navali najbolji Milentije, dok je igrao.

Ja sam bio slabiji nego obično. U prvom minutu pop Vlado, bek Valjevaca, polomio mene i Lolu. Golove su dali Crni dva i ja dva. Došao

Tito na utakmicu i slikao nas, baš kad je Crni dao gol.

Uveče bila priredba Kragujevčana. Uglavnom dobra, iako dugačka. Fočana nije bilo, sem omladinaca. Jedan partizan — Bata Janjić, iz sela Grošnice kraj Kragujevca, napisao je pesmu »Pozdrav zavičaju« koja se svima dopala:

Laste, laste ptice drage, A kad tamo vi stignete

Kad bi samo htele, U zavičaj taj naš lep,

Vi bi brzo, vrlo brzo Okupite oko sebe

Do Srbije odletele. Radni narod, pošten svet.

Recite im tada svima, Kažite im da je blizu

Da vas šalju iz daljina Dan kad ćemo tamo doći

Hrabri borci, braća njina, Sa zastavom slobodarskom

Neprijatelj okovima. Kroz njihova sela proći.

Straha, gladi neće biti,

Mi ćemo ih otkloniti,

I čućete sa svih strana

Gromku pesmu partizana.

24 časa. — Javlja se hitno Trnovo da je danas predveče stigao iz Kasindola narednik žandarmeriske stanice u Tilavi — Hrvat, i saopštio da će u toku današnjeg dana (to jest 26 aprila) ustaše udariti zajedno s Nemcima. Narednik je bio u pripitom stanju. Ipak mogu
njegove informacije da budu tačne. Italijani su koncentrisali u Sarajevskom Polju oko 15.000 ljudi. Ofanziva iz ovog pravca mogla bi nam izmeniti planove.

Noćas Stari reče da je umro od pegavca Slobodan Princip — »Seljo«. Razboleo se oko Vlasenice pa su ga naši nosili sve do Bastasa.

Junak je to bio. Sećam ga se još iz Beograda. Bio je neverovatno borben. Pesnicom je svaljivao policiske pisare i žandarme kad su nas napadali u Beogradu za vreme demonstracija . U ustanku se odlično pokazao. Bio je komandant Operativnog štaba za Istočnu Bosnu. Glavna mu je odlika: hrabrost i skromnost. Rodom iz Hadžića, kraj Sarajeva.

Sinovac je Gavrila Principa. Nestao je još jedan đak Beogradskog univerziteta. Malo ih je ostalo u Bosni. Posle Bušatlije, ovo je najteži gubitak.

PONEDEUAK, 27 APRIL

Foča. — 16 časova: S glavnih frontova nema ništa novo. Naši su postigli u Hercegovini jednu veliku pobedu. 1.500 Italijana, po planu opšte italijanske ofanzive, napali su nas iz Nevesinja u pravcu Uloga, to jest hteli su da udare s leđa našim jedinicama. Naši su ih dočekali i već dva dana vode se žestoke borbe. Samo jedna četa Udarnog hercegovačkog bataljona zarobila je 93 Italijana, ubila oko 200, zaplenila 150 pušaka, dva teška mitraljeza, devet puškomitraljeza, nekoliko bacača i dosta municije. Italijani stalno bombarduju naša sela. Sinoć su razrušili selo Ljuboviće.

U Borču je nađeno šest vagona žita. Sve je to u redu preneseno.

Stoke ima oko 7.000 grla.

24 časa. — Dobre vesti od Druge proleterske. Dočekala je jednu italijansku kolonu kod Miljena. Čula se paljba. Iz logora iznad Goražda brzo su krenule u tom pravcu dve čete Italijana s kamionima.

Naši su s leve strane Drine otvorili vatru. Jedan deo Italijana se razbežao po šumi, a drugi je produžio za Miljeno. Sa severa još ništa nema. Između Prače i Renovice u dva maha pokušale su da pređu ustaše u manjim grupama, ali su lako odbijene. Na sektoru oko Podromanije čuje se neka borba.

General Bader, komandant Srbije i Istočne Bosne, pozvao narod na predaju i rekao da Istočna Bosna pripada »nezavisnoj« Hrvatskoj.

Večeras sam držao referat o imperijalizmu. Slabo.

UTORAK, 28 APRIL

Foča. — Druga brigada sačekala italijanske kamione kod sela Kozare. Ubili četvoricu, a dvadeset ranjenih im pobeglo. Zaplenili su dva puškomitraljeza, četiri puške i 2.200 metaka za mitraljez. Crni je otišao u štab Druge brigade. Neprijatelj se sprema za drugi deo ofanzive.

 

Italijani koncentrišu glavne snage oko Pljevalja. Postoje i neke neproverene vesti da će napasti Foču sa četiri strane. Na severnom frontu neprijatelj očigledno vrši pripreme za veći napad. Ustaše se kreću dolinom Prače ka Mesiću. Dovlače materijal za opravku mosta kod Ustiprače. U pravcu Duba koncentrišu jake snage iz Višegrada.

Videćemo kako će biti. Ali, Prvi maj ćemo sigurno provesti u Foči.

Danas smo imali najmanje deset uzbuna, Šćepan Polje danas dva puta bombardovano. Pojavili su se neki novi italijanski laki bombarderi s dva motora. Vrlo su brzi. Samo se ne spuštaju ispod 2.000 metara.

Lovćenci su nabavili municiju. Svaki vojnik dobio po 20 metaka, a dva mitraljeza po 700. Oteli su je u borbi od četnika. Bolje išta nego ništa.

SREDA, 29 APRIL

Foča. — Dan potpunog zatišja. S frontova apsolutno ništa. Čak nas ni avioni nisu posećivali. Samo iz Hercegovine javljaju da su kod Sliva zaplenili 17.000 metaka, a iz Mostara jedna patrola Konjičkog bataljona uvukla se u grad i uz pomoć mesne organizacije izvukla iz
neprijateljskog magacina 20.000 metaka preko nekog krova. Divota.

Ovo iščekivanje nas je dosta iznerviralo. Oseća se pomalo nervoza, naravno kod mene najviše. Onu splačinu od hrane večeras zamenismo zeljem i zelenom salatom. Sutra ćemo imati ćevapčiće. Uveče smo imali lak kondicioni trening. A posle pevanje. Hor nam je sve bolji.

Ja ne pevam nego samo markiram. Otpočeli smo i šahovski turnir.

Pobedio sam jednog boljeg od sebe — Vlatka Velebita, favorita turnira.

ČETVRTAK, 30 APRIL

Foča. — Danas se situacija nešto komplikovala. Ustaše i Nemci (Švabe vojvođanske u nemačkim odelima) krenuli su sa severnog fronta kod Mesića i Renovice. Prešli su reku Praču i došli do blizu Goražda. S one strane Drine izgleda da su Italijani bili noćas napadnuti.

To Crni nešto sprema.

Inače nas hvata već memla u ovoj Foči. Ja se već više od 3 meseca nisam makao iz nje.

Razgovarao sam s pop Vladom o Srbiji. On misli da treba da udarimo s jakim snagama u šest kolona. Rok daje za sredinu maja.

To nije kasno. — Iz Sandžaka javljaju da se Englezi otvoreno mešaju u naše stvari. Prave intervenciju. Bacali su petokolonašima kod Berana četnicima Baje Stanišića puškomitraljeze i mitraljeze.

To je oružje palo u ruke muslimanima, a ovi su jedan deo poslali Italijanima. Dakle, gospodo Englezi, ovo je krupnija stvar. Vi pomažete sluge okupatora, vi pomažete reakciju, izazivate građanski rat. Na intervenciju bi trebalo odgovoriti intervencijom. Trebalo bi da i nama stižu s neba mitraljezi…

Stari i ostali drugovi su otišli u lov na divokoze. Boško je pošao, ali je pao s konja i gadno se razbio. Mi sada organizujemo velike sportske utakmice. Uzeće učešća više timova: pretstavnici bataljona koji čekaju u rezervi, omladina, radnici, članovi komande mesta.

Samo nas Arso večerašnjim vestima malo pokoleba. Ali, on daje izjave da ćemo takmičenje održati 6 maja. Videćemo. Naš tim uveliko trenira.

Biće lepe borbe. Sitnina pri Vrhovnom štabu moćiće sigurno biti drugi ili treći u ukupnom plasmanu.

Prekosutra drži Krcun referat o revoluciji.

PETAK, 1 MAJ

Foča. — Danas smo proslavili Prvi maj. U velikoj dvorani duvanske stanice skupilo se prilično naroda. Prva proslava Prvog maja na slobodnoj teritoriji. Lola je govorio u ime Partije. Setio sam se naših velikih mitinga u Fizičkoj sali. A posle četiri godine — pod našim oružjem u jeku rata — na oslobođenoj teritoriji.

Dug put smo prešli. Silne smo žrtve dali. Lola je odao poštu palim drugovima, pozdravio drugove u neoslobođenim delovima, u glavnjačama i koncentracionim logorima. Podvukao je priznanje Staljina našoj borbi: »Jugoslavija i sovjetske oblasti koje su okupirali Nemci zahvaćene su plamenom partizanskog rata.« Dalje je rekao Lola da nas čekaju teške borbe u ovoj, 1942 godini, koja trebada bude godina pobede. Ovo je bio jedan od najlepših Lolinih govora.

Dobro je delovao na masu. U ime fočanskih radnika govorio je jedan drug koji je prebacio fočanskim radnicima (malim majstorima) što se više nisu odazvali u vojsku. Narod je naročito burno pozdravio

Staroga. Uveče smo imali svečanu večeru. Stari je rekao pri dolasku meni:

»Idući Prvi maj proslavićemo u Beogradu odakle smo i pošli.«

Tito i Mosa Pijade
Tito i Mosa Pijade

Svi smo bili raspoloženi. Naš hor je otpevao nekoliko pesama. Nije se obrukao.

Tako smo proslavili Prvi maj na oslobođenoj teritoriji.

SUBOTA, 2 MAJ

Foča. — Od Čajniča se čuje paljba. To jutros javljaju. Rezultat se
još ne zna.

Danas smo otpočeli prvo partizansko sportsko takmičenje. Komanda mesta pobedila fočanske omladince sa 2 : 1, a straža pri štabu (Valjevci) izgubila od radnika sa 3:2.

Gradski stadion u Foci-Spomen ploca

Šahovski turnir završen — pobedioMarko.

NEDELJA, 3 MAJ

Foča. — Došao je Crni od Druge brigade. Zadovoljan je. Hrabri su Srbijanci. Noću između 30 aprila i 1 maja napali su Italijane kod čajniča. Iznenadili su fašiste dok su spavali pod šatorima. Išli su na juriš s bombama. Samo se jedna četa Šumadiskog bataljona zaustavila pet minuta, jer ju je jedan stražar primetio. Tih pet minuta bili su sudbonosni. Italijani su se dokopali bunkera na jednom ćuviku i osuli mitraljesku vatru.

Tu je poginuo Makedonac Čira Dimitrijevski, tipograf, robijaš iz Sremske Mitrovice. Radio je u »Borbi« u Užicu.

Neka mu je slava!

Svi ostali bunkeri su zauzeti. Naročito se istakli borci iz Petog bataljona. Narodni heroj Leković bacio bombu u rov, ubio tri Italijana, jednog udario kundakom, skinuo mu cokule — i poklonio ih sinu! Prvomajski poklon. Naši su vadili iz šatora sanduke s municijom, ali ih nisu sve odneli. Ipak smo izvukli pet hiljada metaka. Italijani su imali oko 50 mrtvih i 50 ranjenih. Mnogo su se poplašili. To je bio bataljon divizije »Pusterija«, koja se onako ogorčeno tukla u Pljevljima. Krezović je bio s nama oko Čajniča.

Na sportskom takmičenju naš tim je propao. Kragujevački bataljon pobedio skoro u svim disciplinama. Naše devojke podbacile. U skoku u daljinu isto tako. Ja sam se slabo proveo na 1.500 metara. Do četvrtog kruga bio sam peti, a posle me svi tukli sem Joze. U odbojci
smo pobedili Komandu.

Uveče smo imali sastanak sa temom: »O revoluciji«. Dobro je bilo. Diskusija živa. Videlo se da ljudi rade.

U ponoć Arso veli da na frontovima nema ništa novo. Nadamo se da ćemo moći da završimo naše sportsko takmičenje.

Legli smo oko ponoći. Mrtav sam umoran. Mnogo sam se izmorio danas.

PONEDEUAK, 4 MAJ

Foča. — 10 časova: Najzad su ustaše i Nemci otpočeli ofanzivu sa severa. Idu od Mesića i Ustiprače. Od Mesića 500 vojnika s tri tenka i troja borna kola. Crni izdaje naređenje da se sve javne zgrade spale u Goraždu. Preduzimaju se mere da se minira most kod Foče. Samo
će put Foča — Goražde ostati otvoren jer ne može nigde da se ruši.

Lete bombarderi nad Šćepan Poljem. Tukli su ga dvaput, ali opet ništa nisu pogodili. Valjda misle da unište most i preseku nam put za povlačenje. Ne znaju da za partizane nema presečenog puta. Ofanziva je otpočela i od Sarajeva. Ide jaka grupa Italijana prema Trnovu.

Arso je otišao na položaj kod Druge brigade. Ona nešto sprema. Avionska bomba presekla telefonsku liniju Bastasi — Šćepan Polje. Goražde palo oko 11 sati.

12.33 časa. — Svratio sam do Crnog. Taman mu čitam kako hvali hercegovačke partizane, a Mravinjac javlja: »Neprijateljski ten kovi krenuli iz Goražda u našem pravcu«. Crni telefonira Starom da pređe na ovu stranu. Izdat nalog da se spasu železnička stanica, duvanska stanica i vagoni. Za 10 minuta biće gotov most. Čvoro javlja iz Ustikoline da je sve u redu. Ne sluti ko mu ide od Goražda.

12.46 časova. — Crni naređuje da se uništi skela kod Foče. Zoran sprema flaše sa benzinom za tenkove. Veli da je to radio i u Užicu sa omladincima. Samo malo bolje da radimo nego u Užicu. Stari neće da pređe na ovu stranu. Veli da će pravo na Brod. Izdaje nalog da se most diže u vazduh. Zoran i ja idemo da gledamo taj prizor.

14.50 časova. — Nalog za dizanje mosta obustavljen privremeno. Skela kod Ustikoline se ruši. Presečen je konopac pa je brod pošao niz Drinu. Četnik, pa dobrovoljac, četnik, pa opet dobrovoljac, Nešković — opet pobegao, ovog puta izgleda Italijanima.

Uspostavljena veza sa Mravinjcem (6 kilometara od Goražda). Nije se potvrdila vest da
su tenkovi pošli prema nama. Javlja se Zdravko sa položaja IX brigade da je dve do tri hiljade Italijana došlo do Zorojevića. Naši vele da je nadiranje mogućno zaustaviti. Moral Italijana slab. Naši bez panike. Jedan komandant bataljona javlja da mu je neki nemački
tumač kod Stambolčića javio da Nemci šalju parlamentare. Sastanak je zakazan za sutradan u 11 časova po satu Stambolčića. Uglavnom sada (14.45) situacija se razbistrila. Danas pokreta nema. Neprijatelj ne ide iz Goražda.

Španac — Lekić javlja da su Italijani počeli da opravljaju most kod Goražda uz zaštitu tenkova na desnoj obali Drine. U Goražde je ušlo 2.000 Nemaca i ustaša. U ovom trenutku Crni govori Koči na francuskom i predlaže mu da noćas izvrši napad na Goražde. Koča pristaje. I s one strane se sprema napad na Italijane. Kraljevčani su stigli tamo.

16.10 časova. — Dva tenka, javlja Mravinjac, došla do železničkog mosta. Štite Italijane pri opravci mosta. Beogradski bataljon stigao do Španca na brdo. Javlja se Zdravko. Skreće mu se pažnja da možda general Novaković hoće da se poveže s Jahorinskim odredom.

Avion leteo nad Ustikolinom. S one strane bacao »protivboljševičke letke«.
Sada javljaju da je avion iznad Mravinjca. Telefon zaćutao za tri minuta. Crni vadi pečate koje smo zaplenili od četnika, pa ih udara za uspomenu. Zaplenjeni su kod Zaborka. Tu
su akciju izvele Sandžaklije još pre dva meseca. Diskutujemo da li da večeras igramo odbojku ili futbal. Otići ćemo na teren malo da dignemo moral stanovništvu Foče. Samo Crni ne može da napusti telefon.

Vlatko danas čitavo pre podne razgledao masu pisama, dopisnica, slika pape, Musolinija, aviona, brošura — što smo zaplenili u borbi s Italijanima kod Cajniča. Iz svega toga materijala zanimljiva je brošura: »…Perche i combattenti del Montenegro sappiano« (»…Da
borci u Crnoj Gori znaju«).

Napisao je ovu brošuru armiski general, guverner Crne Gore, Alesandro Pircio – Biroli. Prevodi mi Vlatko Velebit.

U uvodu priznaje da je »front na Balkanu težak i mučan«. Zatim kaže:

»Govorim naročito onima koji u ovom strašnom partizanskom ratu, na ovom đavoljem terenu, znaju podnositi razbojnički sistem »ustanika« i to vedrim duhom koji je već oduševljavao ardite s Krasa i Pijave i redove »Disperate«. — Italijani u Crnoj Gori i Hrvatskoj i Nemci u Srbiji bore se za umirivanje Balkana, protiv Jugoslovena, koji nisu znali da brane svoju domovinu u jednom lojalnom ratu prošlog aprila, pa sada pokušavaju sistemom sabotaže i razbojničkih napada da ugroze leđa armija koje se bore protiv umirućeg komunističkog carstva Staljina. S toga je zadatak, koji ovde obavljaju italijanske divizije, s gledišta čitavog okvira rata, jednak onim zadacima koje vrše one jedinice koje su zabole italijanski trikolor i zastavu Rajha u srce boljševičke Rusije. Ako iz političkih razloga novine sada ne mogu govoriti o vašem frontu, uveravam vas da vas iz Rima prate s najživljim interesovanjem. Vaše žrtve su poznate. Jednog dana pašće veo i svi će znati i razumeti dalekosežnost i važnost bitke koju ste vi bili.

Pod II veli da je ovo nastavak borbe Rima i Venecije protiv »atavističkih snaga azijatstva — protiv komunizma Staljina u savezu s engleskim zlatom«.

Pod III — »Na dečju propagandu komunizma odgovorite vašim fašističkim i romanskim ubeđenjem vaše idealne misije. Vi se borite na Balkanu za Italiju da joj osigurate mesto koje joj pripada kao vlasniku jadranske obale od Trsta do Krfa. Sile osovine imaju pobedu u ruci. Treba samo izdržati.«

Pod IV — »Neprijatelj misli da će lakše izdržati od vas tegobe ovog napornog rata. Ali on ne zna šta je naša vojska izvršila u albanskim planinama. On ne zna na šta je sve sposoban italijanski vojnik… Ali ja, koji vas poznajem dobro, znam da gorko iznenađenje očekuje sve one koji misle da će vas moći nadjačati u savezu sa snegom i zimom.«

Pod V — »Vaša je duša plemenita i dobra. I ne može biti drukčije jer ste vi iz vrta Evrope. Ali vaše strpljenje ima granica. Nikakve milosti za one koji kukavički ubijaju vašu braću. Nikakvo skrovište za one koji streljaju vaše zarobljene drugove u vojnim operacijama protivno svim ratnim zakonima. Pokažite ovim varvarima da Italija zna kažnjavati po nemilosrdnom zakonu pravičnosti, premda je ona učiteljica i majka civilizacije. Za
svakog palog druga neka plate deset pobunjenika.«

Pod VI — »Bajka o Italijanu dobričini mora da prestane. Italijanski vojnik je prvenstveno ratnik… «

Pod VII — »Ne pouzdajte se u one koji vas okružuju. Setite se da je neprijatelj svuda: prolaznik, koga srećete i koji vas pozdravlja, žena kojoj se približujete, vlasnik kuće koji vam daje konačište, krčmar koji vam prodaje čašu vina. Ne verujte i ćutite. Od jedne suvišne reči može da zavisi vaš život.«

Pod VIII — »Ko vam govori da se ustanici Crnogorci i Srbi bore protiv fašizma, a ne protiv Italije, taj vam govori najsramniju laž. Danas je fašizam Italija. Ko mrzi fašizam — mrzi Italiju.«

Pod IX — »Nemojte se sažaliti na bedu naroda čiju ste vi zemlju okupirali. Ovu bedu je želeo sam crnogorski narod. Rat je rat. I on ima svoje zakone. Milost onima koji su raščerečili diviziju crnih košulja »Mesinu«, zločin je!«

Pod X — »Na lukavost neprijatelja odgovorite najhladnijim mirom, na iznenađenje odgovarajte uvek i na svakom mestu. Pamtite da više vredi da se vas boje nego da vas preziru. Rim vlada! rekao je Duče. I Rim će nadvladati takođe balkanske »ustanike«, koji su druga ruka mešavine plutokratsko – jeverjsko – masonsko – boljševičkog naroda.«

Izdato u Cetinju, januara 1942. Pircio Biroli

1942-XX.«

18 časova. — »Neprijatelj izišao na prvu kosu Mišjak iznad Goražda da se obezbedi preko noći.« Time drug Lola završava svoju izjavu o popodnevnoj situaciji i savija cigaretu. Ferid Čengić dolazi i kaže da su mu iz Trnova javili da su Italijani došli do Ledića, neka dva sata od Trnova. Pošli su iz Hadžića i Pazarića.

19.01 časova. — U ovom trenutku odleteo je u vazduh most Franje Josifa na Drini. Ispusti svoju gvozdenu dušu. Skupili smo se u Lolinoj sobi. Sumrak. Prvo dim, svetio, pa eksplozija. Most stoji. Onda još jača eksplozija i — ode. Pošli smo da vidimo kako izgleda most. Silan dim diže se. To naši zapalili duvanske magacine i stanicu. Došli smo na Drinu. Zanela je čitav luk mosta nekih tridesetak metara, toliko je jaka.

A u 19.35 »Slobodna Jugoslavija«: »Vrhovni Štab je naredio dizanje svih mostova na Drini.«

Vraćam se. Mrak. Foča utonula u mrak, samo sa severne strane vatra, vatra. Jedno dete veli: »šteta, izgoreće trešnje«. Mi rušimo da bismo gradili!

20.30. — Italijani su osposobili jedan most za pešake kod Goražda. Inače situacija mirna.

22 časa. — Sada smo se vratili Stari, Lola, Vlatko i ja iz šetnje. Išli smo do mosta. Drina huči. Magacini dogorevaju. Ljubomir Marić nam daje letak koji je danas bacio italijanski tromotorac. To je neka četnička burgija:

»Kako je poginuo major Todorović«.

Tu se govori da se četnici bore protiv okupatora — a iz okupatorovog aviona ispada
četnički letak! Nas naziva najgorim imenima. Veli da smo ustaše. Crni nam pokazuje drugi letak, generala Badera, komandanta svih »savezničkih trupa« u Istočnoj Bosni. Tu poziva narod na predaju i veli da je stigao neki g. Benak u ime Pavelića kome se treba javljati. Na
kraju Bader veli:

»Naše trupe su ispred Lenjingrada, Moskve i Rostova.«

S frontova u ponoć ništa novo.

UTORAK, 5 MAJ

Foča. — 7.00: London javlja da se iz Moskve zvanično saopštava da je otpočela nova ofanziva Crvene armije. Ako je tačno — odlična stvar. Vest o zimskoj ofanzivi Crvene armije — oslobođenje Rostova — došla je baš kad smo napustili Užice i mnogo je značila.

S frontova ništa novo. Samo se meštanske jedinice raspadaju.

Uhvaćen je jedan puškomitraljezac. Beži. Sve ih razoružavamo, jer su pred neprijateljem napustili front, a oružje dajemo onima koji hoće da se bore.

11.15. — Milentije, Mile Radosavljević i Ljubinka polaze kroz jedan sat u Hercegovinu. Zamolio sam Milentija da pozdravi mog starog strica Jovana, koga su Italijani zimus ranili bacačem.

S našeg fronta ništa novo.

Neprijatelj sedi u Goraždu. Nije kretao u toku današnjeg prepodneva.

16.00. — Malopre prelete preko nas jedan bombarder — tromotorac. Prilično smo se osmelili. Gledamo ga kroz prozor. Sirena svira sa džamije kad je bio baš nad nama. Otišao je posle do mosta, video šta je učinjeno od njega, pa se obrnuo u pravcu zapada, Vasilije Cučić javlja iz Mravinjca da je išao u patrolu do blizu Goražda. Neke muslimanke su mu rekle da su Nemci i ustaše u Goraždu i da su uhvatili dva partizana. Dao im je 40 dinara da još ispitaju šta ima novo. Veli da je video da su Italijani prebacili i daske preko mosta — pa čak prelaze motociklom. — Danas Lola i ja odlučismo da posle ovog rata napišemo zajednički knjigu o partizanskom pokretu, naravno ukoliko izvučemo čitave glave. Dajem drugu Ribaru prostor za izjavu u tom smislu: »Pristajem = Ivo Ribar.«

17.45. — Polazimo da igramo odbojku. Crnom javlja Zdravko da se vratio parlamentar sa sastanka s Nemcima. Bio je neki švapski major, neki civil — bivši domobranski poručnik, dva domobranska žandarma i jedna devojčica. Hitlerovci su potpuni idioti. Predlažu nam: predaju oružja i odlazak kućama. Kažu:

»Ustaše su divlje grupe, Nezavisna Hrvatska ne postoji; mi tražimo samo slobodnu prugu Beograd — Zagreb i Beograd — Niš. Ustaše i domobrani biće poslati na Istočni front.«

Naš parlamentar je rekao da nije došao da vodi nikakve pregovore već je došao da vidi šta oni hoće. Dalje je Nemac rekao da ih ima 80 miliona i da im je lako izgubiti 10 miliona za pobedu.

Naš parlamentar je odgovorio: »Nas ima čitava Evropa.« Crni je rekao Zdravku da na bezobrazluk Nemaca odgovori puškom.

22.00. — Trnovski front — Bora Kovačević javlja da je Kijevska četa pustila Italijane na 50 metara i otvorila vatru iz mitraljeza i pušaka. Ipak, Italijani su prilično duboko prodrli. Zauzeli su Lediće. Stari je odložio napad na ustaško gnezdo Bjelemiće i naredio da te snage navale na Italijane koji nadiru ka Trnovu. Kad zaustave Italijane, onda neka napadnu Bjelemiće. Naši odredi u Hercegovini prodrli su čak do Metkovića. Prešli su tom prilikom 45 kilometara za 9 sati. S fronta kod Goražda nema ništa novo. Neprijatelj se ne kreće.

Noćas bi trebalo da ih udarimo s jedne i druge strane.

SREDA, 6 MAJ

Foča. — 10.00: Neprijatelj od Goražda nije se dosad kretao. Naši su noćas izvršili napad na Italijane s one strane Goražda. Čula se dva sata jaka paljba. Rezultat još nije poznat. Na trnovskom frontu situacija ozbiljna. Nadire jedna italijanska alpinska brigada u više kolona
na vrlo širokom frontu. Bivše četničke jedinice — Igmanski bataljon — raspale se. Ostalo svega 70 ljudi — skojevci.

Snage koje su imale zadatak da napadnu Bjelemiće hitno su otišle na trnovski front. —
Zdravko (Jahorinski odred) izvršio noćni napad na Podgrab. Rezultat nepoznat. — Jutros u 8.30 letela jedna Pavelićeva »Štuka« vrlo nisko nad gradom. Kapetan koji je pobegao iz Sarajeva veli da ona nosi dve bombe od po 50 kilograma i mitraljez.

U 10.05 preleće jedan tromotorac. — Hrana nam je sve slabija. Jutros smo jeli samo klinčorbu s kiselim pekmezom.

10.20. — Mujo Hodžić dođe na raport Crnom i saopšti mu u poverenju da se general Novaković nalazi u nekoj pećini u Dragočavi.

Saopštio mu je jedan musliman u najvećoj tajnosti. To je sat odavde.

Preduzete su hitne mere da se stvar ispita.

Gotova je dnevna zapovest druga Tita, izdata danas, na Đurđevdan.

»Staljinovo priznanje nas prožima ponosom, ali nas još više obavezuje da izvršimo svoj dug prema narodu i našim velikim saveznicima na čelu s Crvenom armijom.

« Citava zapovest je prožeta ofanzivnim duhom. »Napred, drugovi, u sveopštu ofanzivu protiv mrskih okupatora i njihovih slugu. Napred u borbu, zajednički, rame uz rame s herojskom Crvenom armijom, da u toku ove godine protjeramo okupatora iz naše zemlje, da uništimo njihove domaće sluge i izvojštimo narodima Jugoslavije slobodu i nezavisnost«.

Marko određuje jednu četu Kragujevčana i 20 Mujinih ljudi da odu u pećinu kod Grdijevića da vide da li je tamo general Novaković, prema izjavi onog muslimana. Odatle su vršeni u poslednje vreme napadi na transporte žita i našu bolnicu na Pivi.

Iz Celebića javljaju da su neki avioni bombardovali naše položaje oko Čajniča.

12.00. — Javlja se Koča. Bio na položaju. Nikakvih promena na frontu. S one strane Drine italijanski logor na svom mestu. Video je italijansku kolonu kako ide prema Čajniču. Veli da je noćas borba trajala dva sata. Počela ručnim bombama, a završila se bacačima.

Naši drže Mišjak. Nemci su se odatle vratili. Kočine tri jedinice otvorile noćas vatru. Slabo im odgovorili Italijani. Naši se tuku po Romaniji. Italijani jutros u šest časova krenuli za Trnovo.

15.48. — Ležimo Krcun, Zoran, Senka, Zina i Mileva na travi u šumi iznad Foče. U daljini porušen most. Sunčamo se i mislimo kada ćemo u Srbiju, čujem iz daljine avion. Bombarder — tromotorac.

Baca letke. Hvatamo ih. Krcun kaže:

»Zovu nas da idemo kući«.

Mala Azijada iz susedne kuće donela nam vode.

16.15. — Predrag Đurić, kurir Druge brigade, Sandžaklija, donese u ovom trenutku izveštaj o noćašnjoj akciji. Napad kod Miljena — Kozare: 150 mrtvih, zarobljenih i ranjenih neprijateljskih vojnika. Plen:

5 puškomi traljeza, bacač s dva sanduka mina, 30 pušaka s municijom, 150 bombi.

Naši: 6 ranjenih.

Dočekao nas neprijatelj uraganskom artileriskom vatrom. Prvi bataljon Druge brigade u potpunosti izvršio zadatak. Leković i ovog puta zaplenio puškomitraljez s ostalom vojničkom spremom. Nijedan metak iz puške nije ispalio. Sve na bombu.

I to najviše italijanskim bombama. Naši puškomitraljesci dobro radili.

Četvrti bataljon triput jurišao na top branjen od četiri mitraljeza. Italijani su imali toliko mrtvih, jer su jurišali na naše. Naši su gazili s leša na leš.

Vest je afiširana na tri mesta u gradu. Crni je odmah preneo izveštaj svima položajima. Italijani nastupaju s jednom brigadom na liniji Ledići — Gaj — Čeružići — Grab — Tvrdinići. A idu takođe od Pala — Kasindola — Jasika — Ružice. Jutros od šest časova linija Ledići — Gaj — čeružići.

Naši javljaju da i danas mogu zadržati tu liniju. Mislimo da neće prodreti do Trnova, jer će dotle doći grupa Rade Hamovića, koja će vršiti noćne napade, a prebaciće i izvesne
jedinice u neprijateljsku pozadinu.

20.05. — Bobić javlja da se Trebevićki bataljon povlači s položaja. Jedna četa je već stigla. Bobić s udarnim bataljonom hoće da zauzme njihovo mesto. Ima 229 ljudi. S ostalih frontova ništa novo. Večeras je priredba Kragujevčana. Neću ići.

20.55. — Crni zove Trnovo. Petokolonaški elementi u Trebevićkom bataljonu pobili komandno osoblje. Front .se rasuo. Trnovo izgleda da je već palo. — Stižu kuriri od Mire Popare iz Fatnice, Operativni štab za Hercegovinu. Oni se dobro tuku. Sprečili su privremeno italijansku ofanzivu s tog kraja. Prodrli su do Metkovića. Bliže se Mostaru. Presekli su prugu Dubrovnik — Mostar. Dobro rade ti naši drugovi.

ČETVRTAK, 7 MAJ

Foča. — 9.00: Jutros u zoru došao je Šćepan (Boro Kovačević) iz Trnova. Puč u Trebevićkom bataljonu izgleda da je organizovao general Novaković. Njegova dva rođaka (Vukotići — kumovi) dolazili su pre nekoliko dana u bataljon i govorili da se ne treba boriti protiv Italijana i da se ljudi vrate kućama jer im neće ništa biti. Pobijen je komandni kadar jedne naše čete. Od Igmanskog bataljona ostalo je 60 ljudi, od Kijevskog uglavnom sve, i ceo udarni bataljon Kalinovičkog odreda. — Od Goražda neprijatelj ne ide ni jutros.

Koča javlja da se čuje jaka artileriska vatra u pravcu Renovice i Bara. Drugi izveštaj veli da se vatra čuje i od Jabuke.

Sada se doznalo ko je Petar Ilić (hercegovački komandant). To je Petar Drapšin španac, sin seljaka iz Turije (Bačka). Bio je u španiji politkom čete. On piše na španskom vrlo lepo pismo Gojku Nikolišu i Đuri Mešteroviću. Veli da se Hercegovci dobro biju. Nemaju
municije, pa su bacili parolu:

»Nijedna akcija bez zaplene oružja i municije! Hitler i Musolini imaju i oružja i municije. Samo je trebauzeti.«

U ovom trenutku, (9.18), javljaju da dolazi bombarder od Kalinovika. Sa džamije svira uzbuna.

9.22. — Komandant Pračanskog bataljona javlja da je neprijatelj krenuo iz Dolova na Vražnice. Naše patrole su ga odbile. Bila su četiri ranjena Nemca. Čuje se neka artileriska vatra. Neprijatelj pošao ka Ilinu i Pothranjanu. Ne zna se jačina neprijatelja. Vatra sipa da bi raščistila teren.

10.18. — Pop Vlado, Zoran i ja šetali smo kilometar od Foče uz Drinu, seli u hlad uz lipu kod stražare i otpočeli razgovor: o prvoj pušci u našem ustanku.

13.45. — Rade Hamović stigao s dva bataljona na Rogoj i nadamo se da će ovaj deo fronta povezati. Poginuli drugovi iz Kasindolske čete: komandir Boško Matić, radio u oporavilištu u Kasindolu, Ilija Đorđević, politkom, radnik iz Sarajeva, i Vlajko Radosavljević, učitelj iz Kasindola.

Tomaš i Mašan Vukotić, kumovi Novakovića, počeli su da huškaju pre ofanzive — pokušali da izazovu rasulo. Mašan bio u četi. A Tomaš pre ofanzive govorio:

»Ja vam garantujem da nam Italijani neće učiniti ništa.«

Pobegla sada obojica u Sarajevo. — Izgleda da neprijatelj još nije ušao u Trnovo. Ostali frontovi — mirni.

16.00. — Zdravko javlja da neprijatelj napreduje u tri pravca: na Jahorinu, u pravcu Prača — Vrilo i ka Kasindolu. U prvoj koloni ima 300 vojnika i 100 tovarnih konja. Vezu s Kalinovičkim nisu uhvatili.

Neprijatelj nastupa na celom sektoru. Da bi neprijatelju zatvorili prelaz preko Jahorine, još noćas su poslali čitav udarni bataljon i on se nalazi na položaju. — Bobić se nalazi na Babinama ispod Bistrice, — na Jahorini, Italijani prodrli u Meždru i Rogoj. Imamo dosta ranjenih. Izgleda da ćemo se morati povući, javlja Trnovo.

18.20. — Naš sanitet čuda pravi. Prvo su ispisali na svoju ruku parole po varoši:

»Živeo naš sanitet!« — »Peri veš, šišaj se!« — »Ko nema vaške nema ni pegavac!« Zatim na esperantu: »Proleteri svih zemalja ujedinite se!« i »živeo komunizam!« Sve je to danas izbrisano.

Danas nova napast. Odredio Gojko trojicu koji idu ulicama, vide čoveka, pojure ga pa kad ga uhvate, dvojica ga drže, a treći mu mašinom za šišanje otseče parče kose, pa posle mora da se šiša do glave. U berbernici puno uglednih građana i svaki postrižen kao ovca.

Ove pustahije s mašinama za šišanje navalile na omladinsku radnu četu koja je pored Ćeotine češljala vunu. Omladinci se razbežali po šumi. Daju izjave:

»To kao za vreme stare Jugoslavije. Gone te kao žandari. Ali to se ni tada nije radilo.«

Veljko i ja slušamo iz sobe jednu ženu u susedstvu:

»Joj, ne smijem na sokak ošišaće me, pa kud ću onda«.

Marko je saznao za ove slučajeve, pa su drugovi iz patrole, koji su tako sprovodili borbu
protiv pegavca, uzeti na odgovornost.

20.00. — Javlja se Koča. Na sektoru levo od njega žestoka artileriska vatra. Dvadeset topovskih zrna pada u minutu na Bare. Sutra, izgleda, biće glavni napad. Neki Ilija, bivši pretsednik opštine, ubio kod sela Ilovače doktora Rusa iz Ariljske čete, zatim konjovodca — nekog starog Tamnavca, i kurira, a odveo bolničara i njegovu ćerku. Sve ubijene grozno je mučio.

Stigli kuriri iz Crne Gore. Četnici prešli u ofanzivu. Uzimaju učešća u opštoj ofanzivi okupatora protiv nas. Ali naši se spremaju na protivudar. Situacija će se razbistriti za koji dan. Večeras mi izgleda da ćemo Foču ipak napustiti brže nego što sam mislio.

22.00. — Rade Hamović dočekao Italijane kod Rogoja i Pandurica.

Neprijatelj: sto mrtvih i još više ranjenih.

Mi: tri mrtva i dvadeset ranjenih, među njima i komandant Udarnog bataljona Obren Andrić.

Ustaše ušle u Trnovo. Italijani idu po kosama.

Koča dugo razgovara s Arsom o pravcu kretanja. Ove meštanske čete iz Duba i Rogatice, koje su se predale, Italijani i Nemci izručili ustašama, a ovi ih pogubili na mostu u Višegradu. — Italijani nadiru prema Kalinoviku. To je najopasniji krak neprijateljske ofanzive.

Izgleda da im je cilj da od Kalinovika krenu na Foču. Italijani strahovito pljačkaju. Sve odvlače u pozadinu.

U Ledićima ustaše silovale mnoge žene i devojke. Italijani odveli sve muškarce iznad 14 godina. — Bobić na Jahorini sa Udarnim bataljonom odbio Italijane.

PETAK, 8 MAJ

Foča. — 7.00: Stigao izveštaj Druge brigade. Zlatarci napravili zasedu kod Mrković Kola, između Metaljke i čajniča. Naletelo 25 kamiona sa tenkom. Dva kamiona uništena i šest Italijana ubijeno.

Iz Staronića ustaše dejstvovale sa dva mitraljeza, bacačem i malim topom, tako da
naši nisu mogli da koriste ovaj napad. Iz Pljevalja stigla Italijanima prilična pomoć. Izgleda da se pripremaju za napad: Ifsar — Slatina — Foča. Jedan Italijan, koga smo juče zarobili, izjavio da je stiglo iz Ruda 1.000 ljudi.

U Međeđi vlast predali ustašama. — Već treći dan sunce.

Inače bilo je kiše i oblaka sve do kraja marta. Šuma je ozelenila, i to ne sva, do 500 metara visine. Valjda će sve sada planuti.

13.40. — Situacija ozbiljna. Lola ne dozvoljava čak ni da idemo na livadu da igramo odbojke. Italijani se od Čajniča ne usuđuju da idu.

Noćas pukla jedna naša puška, a oni čitav sat trošili municiju. Jutros Italijani bombardovali Rogoj. Prevodili smo Molotovljevu notu o nemačkim zločinima u SSSR-u.

Neprijatelj ide sa obe strane Drine. S desne obale jače nadire. Izdat nalog da se spali drveni most na Ćeotini. Koča javlja iz Mravinjca da je na Oštrom jaka artileriska vatra.

17.30. — Četnici otpočeli ofanzivu u Sandžaku. U borbama 4 i 5 maja ubili smo im 33, a ranili 20 ljudi.

U napadu učestvovalo 800 četnika. Terzić se dobro pokazao. Ofanziva na tom sektoru već je otupila oštricu. Durmitorski bataljon udario s one strane Tare i opkolio jednu grupu
četnika. Lola veli:

»S nestrpljenjem se očekuje pismo od Janka«.

Italijani su pošli i od Nevesinja u pravcu Kalinovika preko Uloga. Avioni su nad nama leteli čitavo posle podne. Kragujevčani otvorili vatru iz mitraljeza.

19.15. — Jevđević i pop Perišić napisali letak koji su Italijani bacali iz aviona danas. Tu pozivaju seljake da se s puškama predaju Italijanima, koji će im oružje ostaviti »radi odbrane sela od komunističkih i partizanskih bandi«. Tako ta petokolonaška gospoda: Italijani siluju, pale, pljačkaju i odvode u ropstvo sve iznad 14 godina, a četnici zovu na predaju. — Napad Italijana s one strane Drine od Goražda nije se razvio. Obustavljeno je paljenje teškog drvenog mosta na Ćeotini.

21.45. — Ustaše se pojavile južno od Bara, javlja Koča. S ostalih frontova ništa novo.

Dobrovoljačka vojska se rasipa. Pračanski bataljon prešao na onu stranu, na Romaniju. Od Bobićevog Udarnog bataljona ostalo 120 ljudi. To je sada sav Jahorinski odred.
Crni i Arso izračunaše da nas napada 19.500 Italijana i Nemaca: od Pljevalja i Ruda 6.000; od Prače, Rogatice, Višegrada 2.000; od Sarajeva i Hadžića 10.000; Nevesinje — Ulog — Kalinovik 1.500.

Arso Jovanović daje sledeći vojni pregled za moj Dnevnik:

»Ove su grupe Nemaca i Italijana pojačane izrodima: ustašama i četnicima. I crnogorski su četnici u vezi sa ovom ofanzivom otpočeli pokret prema Šavniku i Sandžaku. Naši su prešli u protivofanzivu. Tek sada se vidi od kakve je ogromne važnosti bilo oslobođenje Borča.
To bi bio za nas najopasniji pravac — u leđa, nanet od neobično krvoločnih protivnika — ustaša. Tim je obezbeđen put prema crnogorskom planinskom masivu: Piva, Maglie, Volujak. Obezbedivši svoje uporište u Foči, mogli smo mirno preduzimati planske akcije rušenja komunikacija.

Ofanziva je u svojoj osnovi propala, jer nisu uspeli da unište našu živu snagu.

Odavde vidimo da su ovi brdoviti predeli idealna baza za partizanske akcije. S ovih planina mogu partizanske jedinice, kao sa otskočne daske, da dejstvuju u ostale predele. Mada je ovaj teren teško prolazan, ipak je naš. Vrhovni štab preko zime i proleća imao vezu sa glavnim štabovima pojedinih pokrajina, što znači da se naša borba u čitavoj Jugoslaviji mogla pravilno i jedinstveno razvijati. Sama Foča je centar između Bosne, Hercegovine, Crne Gore i Sandžaka. Sa svih strana kuriri su brzo dolazili. Sa Zabljaka preko Štulca (Durmitor — 2050 metara) na Pivu, pa zatim na Šćepan Polje — po snegu za 24 sata.

Pojedinosti ofanzive:

Crnogorci slamaju krak uperen prema Šavniku i Sandžaku. Krak od Čajniča i Goražda paralisan dejstvom proleterskih brigada i neprijatelj prikovan za komunikaciju. Naši noćni napadi nanose neprijatelju teške gubitke. Rušenje mostova kod Goražda u završnoj fazi operacije paralisalo je ovaj krak. Krak preko Prače ka jugu zadržavan je dejstvom proleterskih brigada, dok su se meštanske jedinice delimično rasule. U ovoj ofanzivi Kalinovički odred se ceo raspao i Italijani skoro bez borbe spojili sa svojim snagama u Kalinoviku, koji smo držali u opsadi šest meseci.

Drug Rade Hamović je Italijanima naneo kod Rogoja teške gubitke. On je naleteo na
njih s Udarnim bataljonom. Da bi Italijani bili zaustavljeni, formirana je udarna grupa Kalinovik — Foča. Nju sačinjavaju: 350 Hercegovaca i Drugi šumadiski bataljon. Dejstvo ove grupe videće se narednih dana. Culi smo da su Italijani krenuli ka Nevesinju i Ulogu, ali taj krak ne pretstavlja nikakvu opasnost za nas. Ni Italijanima ne može doneti nikakvu korist, jer vodi preko planinskog zemljišta gde se ne nalazi nijedna partizanska baza.

Prvobitna namera Italijana bila je krenuti iz Gacka, mobilisati Borčane i preko Čemerna udariti na Foču. Zaista za nas bi ovo bilo najjači udarac jer bi nas presekao od pivske visoravni. Pošto smo likvidirali Borač,

Italijani su ponovo sve snage prebacili u Nevesinje.

Italijani su preuzeli ofanzivu i u drugim pokrajinama: Gorski Kotar,
Lika, Kordun, Banija.

Kod nas u Istočnoj Bosni usled uticaja pete kolone, seljaci uglavnom nisu hteli da se bore.

Ali im se ljuto sveti, jer Italijani pale i odvode u ropstvo sve iznad 14 godina. A petokolonaši Jevđević i Perišić preko italijanskili aviona šalju proglase narodu da se preda.

Arso R. Jovanović

SUBOTA, 9 MAJ

Foča. — 10.00: Koča javlja da neprijatelj nadire prema Oštrom Vrhu.

Italijani idu od Goražda, Miljena i Čajniča u tri kolone, uglavnom opštim pravcem: Dubrava, Humna, Goli Vrh, Han Soha, Boljoradina, Foča.

Celokupna snaga: najmanje jedan pešadiski puk dobro snabdeven bacačima i brdskim topovima.

Kraljevački bataljon povukao se sa položaja Biljik — Ahmovići u pravcu Vikoča. Italijani su još juče krenuli, a izveštaj je stigao jutros rano. S ostalih frontova nema nikakvih izveštaja.
Arso i Lola otišli su na savetovanje kod Starog. Rečeno nam je da stvari spakujemo.

Potkovao sam cipele, vindjaku okrpio, na čuturu namestio kajiš, a od platna ustaškog aviona, oborenog novembra meseca 1941 kod Rogatice puščanom paljbom, napravio sam torbicu za »Dnevnik«. Bio je to avion tip »Potez«; ležao je na stanici.

Stigla jedna neproverena vest da su Italijani zaustavljeni južno od Obija. Zadržali ih Hercegovci. Italijani sada krenuli prema Borču.

11.30. — Gornja vest netačna. Italijani ušli u Ulog. Obaljski bataljon se raspao. Straljanska četa sa 150 pušaka predala se Italijanima. Krsta Rudan, bivši komandant Obaljskog bataljona, osuđen na smrt zbog izdaje kod Mjedenika. Sadašnji komandant bataljona Petar Goljević, zvani »Bugarin« nestao. Po svoj prilici ubijen. Drugi šumadiski otišao na Borije ka Kalinoviku, a Hercegovci na Mjedenik da štite Borač od Italijana i ustaša, koji su tamo pošli.

S drugih frontova nema ništa do ovog trenutka.

17.05. — Foču napuštamo konačno i neopozivo. Lola nam je saopštio u 14 časova da se spremimo za večeras, a u 16.30 sve su stvari bile u Komandi mesta. Pošao sam sa drugom Ismetom Mujezinovićem na groblje iznad Foče, gde sam držao kurs omladincima iz Šumadiskog.

On mi je u »Dnevniku« nacrtao grad koji je ravno 110 dana bio slobodan: od 21 januara do 10 maja. Verovatno će Italijani ući u grad sutra.

Dok je Mujezinović radio pejsaž, tromotorni italijanski bombarder prelete Foču. Sirena je svirala jedno pet – šest puta, jer je avion tukao naše položaje dva do pet kilometara od grada.

Ismet Mujezinovic Foca 1942
Ismet Mujezinovic Foca 1942

Pravio je veliki luk i uvek malo zakačinjao grad, a sirena je svirala.

Sto deset dana u Foči, više od Pariške komune i mađarske revolucije. Sećam se dobro one mračne, ledene zimske noći kad smo ušli.

Napuštamo grad u suncu. Doneli smo mu slobodu, skinuli smo leševe s mosta, obustavili klanje, uneli kulturu, nov život, zaista sunce. Možda neki drugovi suviše oštro kritikuju mase ovoga kraja, možda ne govore tako o Istočnoj Bosni kao o Crnoj Gori, Hercegovini, Sandžaku

. Ali ovo je najzaostaliji deo Jugoslavije. Narod ovog kraja do 1918 bio je kmet begovski i aginski. On nije imao revolucionarnih tradicija Nevesinja i Krajine. Ovo je kraj gde naša Partija do pre deset meseci nikog nije imala, njen se glas nije čuo. Ovde je carovaia »Jenesa« čak kad je bila u opoziciji — gotovo jedino ovde u čitavoj Jugoslaviji. — Pa onda nacionalna i verska mržnja koju su domaća gospoda do maksimuma razvijala.

Jevđević je godinama trovao ovaj narod. Sve su to momenti koje treba uzimati u obzir pri oceni čoveka ovog kraja.

Radili smo ovde tri meseca. Mogli smo i bolje raditi. Rezultati su tu. Istina, nismo stvorili proleterske brigade, ali je otišlo preko 400 omladinaca u proleterske bataljone, stvorena su tri – četiri udarna bataljona.

Rezultati našeg rada će se tek videti. I oni najuporniji opaziće razliku između partizana s jedne, i Nemaca, Italijana, četnika i ustaša, s druge strane. Ne zaboravimo i uticaj nedićevaca na narod ovog kraja. Njihova petokolonaška propaganda nagrizala je redove dobrovoljačkih jedinica.

Blizina nedićevskih bandi imala je tu uticaja. Ovih nekoliko misli nabacujem brzo u našim poslednjim časovima u Foči.

Drug Puniša Perović danas je napisao ovu pesmu:

POZDRAV DRUGU TITU
POVODOM NJEGOVE DNEVNE ZAPOVESTI OD 6 MAJA

Zdravo da si nam veliki sine,
Naroda svog i svoje klase,
Ti što ti patnje domovine
Plameno oko suzom kvase.
Zdravo, ti što nas čvrsto vodiš
Kroz borbe ljute, opasnosti,
Brodaru koji smjelo brodiš
Brod naše slavne budućnosti.
Riječi tvoje gordo zvone
O srca naša, srca muška,
Riječ ti diže milione
Da dadu gnjevu svom oduška.
I mi ćemo ti, druže, reći:
Više nas horde i ne plaše;
U napad ćemo i mi preći;
Ovo proleće biće naše.
Ponosne naše smele čete
Tući će podlog gada, zmiju,
I smrvićemo iz osvete
Mrsku kugu i tiraniju.
A tad iz krvi mučenika
Nići će dani naše slave,
I naše pleme osvetnika
Gordo će držat svoje glave.
Zdravo nam, druže, zdravo Stari,
Vodi nas dalje čvrsto, smjelo.
Roblje što gine i krvari
Mora dokončat svoje djelo!

 

19.00. — Druga brigada vodila borbu danas. Pojedinosti nepoznate. Italijani su večeras doprli do Sohe i Kozarevine, to jest 6 do 8 kilometara od Foče. Bobić javlja da neprijatelj nadire u tri kolone. Na njegovom desnom krilu napadaju Nemci — oko 1.000 — na Bukoviku, u centru su ustaše — oko 300 — napadaju na Bare, a na levom krilu 2.000
Italijana od Bistrice. Bobić javlja da je meštansko ljudstvo neraspoloženo za borbu.

Neprijatelj još nije ušao u Kalinovik. Povukao se i utvrđuje se kod Rogoja. — Iz Sandžaka javljaju: Bjelopoljski odred odbio Italijane, ubio 8 vojnika i oficira. Italijani su ispali iz Bijelog Polja s dva bataljona i naše su ih jedinice bacile natrag.

22.35. — U 19.30 drugovi su krenuli. Crni, Arso, Veljko i ja ostali smo u Foči. S frontova nema naročitih vesti. Kragujevački se povukao do Godijena. Vele, italijanske snage znatno nadmoćnije. Patrola koja je išla u pravcu Jošanice na dva sata od tog mesta naišla na Italijane. Seljaci ostavljaju plugove, jure u sela, a tamo piska. Petorica naših bili su 400
metara od sela, pa su se povukli, jer su Italijani otvorili vatru. Gledali smo donji most na Čeotini. Gori.

Zapaljen je i severni logor, tužna »Igman« bolnica. Sada se pali drugi most i veliko slagalište dasaka s one strane.

 Crni piše ukaze za Kamenogorce. Razmešta ih po brigadama. Kakva razlika od Užica. Nećemo neprijatelju ostaviti ni dlaku. Sve se u redu i miru evakuiše. — Malopre Raja Nedeljković prima direktive od Arse. Kragujevački bataljon biće nam zaštitnica. On će ostaviti nekoliko desetina po pet – šest ljudi s automatskim oružjem na čukama iznad same Foče, pa kad se Italijani pojave, zasuće ih vatrom.

Glavnina biće kod Bukova. Naš pravac još nije određen. Rano ujutru ćemo dizati most kod Broda, a posle ne znam kuda ćemo. Biće sedam Kragujevčana sa nama. — U gradu je tišina. Sve se zavuklo i čeka. Samo nebo gori od vatri. Zao mi je one velike Staljinove s’ike od 5 metara.

Zaista je divna stvar. Sama drvena ploča je teška preko 300 kilograma.Izgoreće zajedno sa zgradom Agitpropa. Bolje je da ode u plamen nego da je fašisti oskrnave.

23.40. — Zapaljena Hadži – Vukovićeva drvara kod Ćeotine. Tu valjda ima 30 vagona dasaka. Plamen lizne ponekad do 50 metara. Zapalili se i jablani. Ali opasnosti za kuće nema. Veljko i ja stajali smo kraj vatre više od pola sata. Na brdima se vidi svaka kućica kao usred dana. Crni još nije večerao. Još piše ukaze Kamenogorcima.

NEDELJA, 10 MAJ

Poslednji dan u Foči. — 0.01: Puške još nisu stigle na Brod. To je oružje Jošaničko – slatinskog bataljona, koji je hteo da se preda neprijatelju. Ceka oko 150 boraca bez oružja. Arso piše direktive Prvoj i Drugoj goj brigadi. Za mene nezanimljive, jer govore o budućnosti. Mene interesuje prošlost i sadašnjost.

0.05. — Na smrt paljenjem osuđeni su: Agitprop, Partiski dom, Komanda mesta, kasarna Čečovina i još neke zgrade (»žandarija« i silos).

Mogu da posluže neprijatelju kao kasarne. A i kad budemo ponovo uzimali Foču, neprijatelj se može dugo braniti iz tih kamenih zgrada.

0.20. — Od Kalinovičkog odreda ostala dva udarna bataljona. Fočanski zasada čitav. Krenuo je da brani Borač. Poručnik Ratko Martinović je ostao sa udarnim Romaniskim odredom i delom Pračanskog koji nije otišao na svoj teren.

0.35. — Polazimo u najdivljiji kraj Balkana. Biće teško i za smeštaj i za hranu. Do žetve je još daleko. Ali — partizani smo.

0.40. — Upalile se dve manje kuće. Opomenuli smo drugove, ali se nesreća dogodila. Crni spaljuje kamenogorski materijal.

1.00. — Prizor neviđen. Plamen ogroman. Na vrh brda vidiš svaku sitnicu. Zapalila se jedna dvospratnica. U onim malim kućama kraj Ćeotine ljudi gaze po reci sa kofama. Säm sam kraj mosta. Tišina. Samo se jedna kerina vuče. Vraćam se. Iza jedne ograde neki ženski glas:

»Joj, joj, šta će od nas biti!« Rat je rat. Izgradićemo mi hiljadu puta bolje kuće.

1.05. — Javlja se Koča iz Ustikoline. Vidi otsjaj vatre u Foči. Od meštanskih jedinica ostao bataljon iz Duba. Poslednji telefonski razgovor sa Kočom. Gojko Nikoliš odlazi.

1.15. — Vikoč. Štab Druge brigade. Kušić. Bataljoni se vešto izvukli iz italijanskog opkoljavanja. Ležerno.

4.25. — Budi nas Korčagin. Naš telefon poslednji radi. Sinoćna vatra dogoreva. Pali se Čećovina. Komanda mesta. Crni zove poslednij put Čelebić. Skoro će polazak. Zdravo Fočo!

Krcun se javlja iz Čelebića.

Tamo traži Novakovića s jednim bataljonom:

»Mi napuštamo Foču. Vezu preko Bunova, a posle Šćepan Polje,« poručujemo mu.

7.00. — Sedimo u kafani ispred Broda. Foču smo napustili u 5.20. Sva je u dimu i plamenu. Narod viri iza ćoškova. Srbi se pakuju, a ustaški elementi kao pacovi iza ćoškova. Arso svečano lomi telefon. Poslednji razgovor s Miljevinom — Drugim šumadiskim.

Dok prolazimo pored radionice, vidimo da se pljačka. Razvlači narod što stigne. Crni
revolverom nateruje neke muslimane da vrate opljačkano. »Da ste tražili, dobili biste.« Naređuje da se radionica spali. Tako i ja počeh da  ždim. Komanda mesta bukti. Polazak.

Jedna krupna žena s prozora:

»Da bog da se vratili! A kuda ćemo mi?« — »S nama u šumu!« Bukti čećovina. Jedan dečak od 9 godina ide sa mnom i plače:

»Ubili mi četnici oca, a ja hoću u partizane. Otišao je i moj Faik.«

Sve jači dim: ovde kod Broda, deset kilometara od Foče, prekrio brdo. Srećemo kurira Kraljevčanina. Pregazio ćeotinu. Bataljon će preći preko mosta na Drini oko osam. Posle most leti u vazduh. Raskrčujemo ovu raskrsnicu. Tri puna kamiona odlaze. Gotovo je sa intendanturom. Jedan čovek plače, hoće da ljubi Crnog u ruku. Hoće u Crnu Goru. Begunci odmiču. Neiskusni. Pretovarili se do guše, pa već bacaju. Za koji trenutak ćemo poći i mi.

Nastavljamo svoj veliki marš po zemljama Jugoslavije. Srećno! Drugovi iz Kraljevačkog bataljona misle da Italijani neće ući još za dva dana u Foču. Idu vrlo oprezno.

11.00. — Evo, Arso, Crni i ja sedimo u jendeku kraj mosta na Brodu. Prva eksplozija nije uspela. Od devet mina eksplodiralo svega 5. Tri na mostu, a dve u Drini pored nas, pa nam se učinilo u prvi mah da nas bije artilerija. Sada se postavljaju nove mine. Kraljevčani su prošli.

Patrole su išle više puta do Foče. Gori. Neprijatelj još nije ušao.

U 7.30 dolazi »Dornie 17«. Četiri puta nas je nadletao, ali nas nije tukao, već brda iznad Foče. Gusti dim nas”sakriva od aviona. Komandant mesta iz Foče, Milan Vuković, veli da je narod grabio zapaljeni duvan. Utom je eksplodiralo bure sa rakijom i neki su povređeni.

Jedna od najgorih slika u ovom ratu iziđe mi pred oči, kad su malopre naišli rekonvalescenti od pegavca. Sablasti, a ne ljudi. Tu je bilo jedno 15 seljaka sa Glasinca. Kuda će oni po ovim neprohodnim brdima!

Još jedan dokaz o snazi teorije. Veljko kaže da je Romaniski udarni bataljon odličan. A Glasinac je jedini kraj Istočne Bosne u kome je Partija pre 1939 radila. — Prolaze razoružani ljudi iz Slatinskog bataljona, koji je hteo da se preda.

Ipak je oko četrdeset otišlo u Proletersku. Od ove razoružane grupe — Kraljevački bataljon malo pre je primio još dvojicu. Biće od njih dobri borci.

Sada je 11.10. Od Foče se začula peta jaka eksplozija. Teški bacač bije, izgleda, kose iznad Foče. I dalje sedimo u jarku. Crni pravi planove. Moramo za žetvom, šesta, sedma, osma,
deveta detonacija. Svakih 30 sekundi po jedna. Biju Italijani.

11.41. — Odlete most. Prva eksplozija nije ga razorila, a prilikom druge svi smo poskakali. Mahali smo rukama. Mosta više nije bilo. Pao je na staru konstrukciju od prošlog rata. Veliku hrabrost je pokazao mladi Dragoslav Bačić. On se po rasklimatanom mostu, 15 metara iznad Drine, verao sa eksplozivom po tankoj gredi, zavezao ga i — pola uspeha
je bilo tu. Sad mi polazimo za Bastase. Patrola se vraća s izviđanja.

Ništa novo. Iznad Foče zapaljene seoske kuće. Bacači su tukli preko Drine:

17.30. — Evo, sedimo u račvama jedne ogromne bukve i večeramo.

Dole huči Drina. Ovaj odličan hladnjak su napravili žandarmi iz Bastasa još pre rata. A sad ga je naša bolnica pretvorila u trpezariju. Pešačili smo pet sati. Nisam oka skidao sa Drine. Video sam Jahorinu išaranu snegom, a na jugu Maglić. Baš nam sada dođe kurir Milovan
Milovanović iz Kraljevačkog. On je izveo onu sjajnu akciju sa vatrogasnom muzikom u Kraljevu 1941 u leto, o kojoj mi je pričao Mirko Tomić.

Partizani su se uvukli u grad, obukli vatrogasne uniforme (svaki je obukao po tri uniforme) prošli su ulicama Kraljeva, svirali, a Nemci su im salutirali. Naši su prešli most i zašli u šumu. Nemci ih posle jurili teškim mitraljezom. Ovaj drug, metalac, još sada nosi tu vatrogasnu uniformu. On je došao iz Izgora. Udarni Hercegovački bataljon potukao
Italijane koji su pošli iz Gacka prema Borču.

Poginulo je 150 Italijana, a zaplenjeno je: 3 teška mitraljeza, 2 puškomitraljeza, 15.000 metaka.

Naši su imali 8 mrtvih (pretstraža koja je primila borbu) i 13 ranjenih. Milovanović priča vrlo živo: jedan borac na bojnom polju teško ranjen pozdravlja komandanta i umire. Dalje priča kako su bolesnici primili naše »Vesti« od 7 maja gde se govori o pobedama u Južnoj Hercegovini.

Jedan komandant (bataljona »Nevesinjska puška«) pročitao je svima »Vesti« i rekao: »Naš uspeh se daleko čuje. Vrhovni štab nas ne zaboravlja.« — Dodatak: Kraljevački se tukao sa Italijanima kod Ahmovića i Biljina. Italijani su imali 30 mrtvih i više ranjenih — Kraljevački je tukao teškim mitraljezom i puškomitraljezom Italijane 9 maja kod Hana

Sohe na kosi iznad crkve. Marku iz komande mesta desio se maler prilikom izvršenja smrtne kazne jednom ustaškom špijunu. Marko, Crnogorac, koji nije navikao da vrši smrtne presude, opalio ustaši metak u potiljak, ali ga je samo malo okrznuo. Ovaj se srušio, Marko ga plitko zakopao, pa seo da se odmori. A ovaj đipio. Nastala je borba. Onaj je ujeo Marka do kosti za prst. Jedva ga je Marko posle savladao.

Divan primer danas na raskrsnici kod mehane na Brodu. Prolazi jedan partizan od 60 godina s puškom. Juče se Crnom javio:

»Hoću da idem. Kad sam dovde došao, mogu da idem i u borbu.«

Crni kaže da ga je ovo uzbudilo. Drugi su se izvlačili iz borbe (reč je o kamenogorskim elementima) a ovaj starac se sam javlja. To je stari krojač iz Užica i zove se Božidar Ignjatović. Crni ponovo priča:

»Zamalo suze na oči da mi navru.« Tu je bio i neki Lav Popov od 11 godina.

»Znam da pucam. Tukao sam se sa četnicima.« Dete hoće da pogine za slobodu.

Posle dolazi Božidar. Zlato među kamenogorcima.

24.00. — Došao kurir od Kragujevačkog. Javljaju da je oko 1.500 Italijana ušlo u grad Foču od sela Jošanice, pored bolnice »Igman«. šunjali su se dugo oko kuća, dok nisu ušli unutra.

Muslimani su ih radosno dočekali. Napravili su im prelaz preko čeotine. Inače, muslimani su
uzeli vlast u Foči u međuvremenu. Bili su i naoružani. Kurir dodaje da su Italijani topovima tukli Foču. Jedan drugi kurir je išao u Foču u 5.30 po neke stvari. Poslao je jednu babu da izvidi. Ona je javila da tri naoružana muslimana stoje na ulazu sa noževima i »ne puštaju partizane u grad, jer su to Italijani zabranili.« Njegovo je mišljenje da do tog trenutka Italijani još nisu bili ušli. Inače veli da su pljačkali podjednako i Srbi i muslimani. Video je i Srpkinje i muslimanke kako vuku stvari.

Eto, ovo su podaci koje sam prikupio o padu Foče.

Nastavak na :

Ratni dnevnik I/VIII – CRNA GORO, PONOSITO STENJE– Vladimir Dedjer – DNEVNIK 1941-1944