Slavko Štimac, autentični simbol Jugoslavije
“U kući ostala baka sama. A vani – sastavilo se nebo sa zemljom. Grmi, sijeva, kiša. Evo, baš ko sad. Baka se skupila uz ognjište, pa sve veze molitvu na molitvu. Sva drhti od straha. Kad u neka doba: ‘Vruuum!’. Nešto bubnu i vrata se otvoriše. Baka se skameni i zapilji u mrak. No, u to bljesnu munja i na vratima se ukaza strašno pseto: Hund! Kezi zube, a očnjaci mu ko dva bijela klina strše iz čeljusti. Baka pretrne.”
Pored vatre u čobanskoj kolibici tajac. Osmeli se jedan hipnotisani deran da prekine čaroliju pripovedanja: ‘Vidiš da premazuje?’ – ‘Pa, neka premazuje, i ti bi da umiješ’.“
Klinac koji nosi filmske priče
Tako je Slavko Štimac “premazivao” od početka karijere, u tom nezaboravnom Vuku samotnjaku iz davne 1972. (režija Obrad Gluščević, scenario Gluščević i Stjepan Perović). “Ekipa iz filma je stigla u Liku, u mjesto gdje sam tada živio. Birali su dječake iz škole i bilo nas je jako mnogo. Gluščević je izabrao mene.
Zašto je baš mene odabrao za glavnu ulogu u filmu, nikad me nije zanimalo, to se jednostavno dogodilo. Nakon toga uloge su se redale i nisam imao vremena razmišljati želim li se baviti glumom ili ne. Jednostavno sam ostao u toj profesiji”, kazao je glavni junak ove priče, opisujući svoje početke.
Tri godine kasnije u filmu i seriji Zimovanje u Jakobsfeldu Branka Bauera i Arsena Diklića gledamo autentični dokaz talenta dvojice, izvesno je, vrhunskih glumaca, Slobodana Perovića i Slavka Štimca, a potom Slavko u seriji i filmu Salaš u Malom Ritu suvereno gospodari pričom i predvodi impozantnu ekipu (Renata Ulmanski, Miroljub Lešo, Miodrag Radovanović, Pavle Vujisić, Stole Aranđelović…).
Bio je “glavni” i u Vlaku u snijegu Mata Relje, snimanom od 1973. do 1976, po romanu Mata Lovraka, u kojem igra domaćina đačke zadruge Ljubana (pamti se i naslovna pesma soundtracka “Kad se male ruke slože” koju je komponovao Arsen Dedić).
Zaštitni znak kinematografije u zenitu
Danas Slavko Štimac ne krije setna sećanja i to da mu nedostaje ona Jugoslavija, ne pominjući da je u njoj bio mega-zvezda: “Kako da mi ne nedostaje, to je bila najlepša zemlja u Evropi. Dobro se živelo, bilo je manje stresa, više posla. Mogao si da zanoćiš na klupi u parku bilo gde u bivšoj Jugoslaviji bez brige da ćeš doživeti neku neprijatnost. Postojala je ta životna, a onda i socijalna sigurnost.
Nije bilo ekstremnih bogataša, ali ni siromaha, nekako su resursi pravednije bili podeljeni, svi su mogli da rade i zarade za život. U takvom ambijentu umetnici su mogli na miru da rade i stvaraju. Pa i ne čudi što su ti filmovi popularni i danas, što se stalno repriziraju, što su postali klasici. “
Osamdesetih će odigrati uloge koje su prepoznatljivi zaštitni znak jugoslovenske kinematografije u njenom zenitu, u filmovima Ko to tamo peva Slobodana Šijana, Čudo neviđeno Živka Nikolića, Varljivo leto Gorana Paskaljevića, Braća po materi Zdravka Šotre, te svoju možda i najbolju, Dina u Sjećaš li se Doli Bel Emira Kusturice. (1981). Ili Pere Trte u Specijalnom vaspitanju Gorana Markovića.
Za ulogu Hasana Haruna u Bjuik Rivieri Gorana Rušinovića dobiće 2008. Srce Sarajeva na Sarajevo film festivalu. U filmu Ime: Dobrica, prezime: nepoznato Srđe Penezića odigraće glavnu ulogu koja na simboličan način povezuje njegovu karijeru, baš kao i divne replike, kadrovi iz nekih filmova koji su obeležili njegov filmski rad. A često je, kaže, igrao dobrog, nedužnog, ili zatvorenog dečaka, mladića, čoveka.
Čekajući Slavka ispod gondole
Poklonio je svoje detinjstvo vlasnicima nekih običnih detinjstava; ne pamti školske ekskurzije, ni obične dečje igre, uvek se igrao pred kamerom i to je činio besprekorno. Dospeo je do Holivuda i radio sa legendarnim Semom Pekinpoom koji će mu dopisati i produžiti ulogu u Gvozdenom krstu (1977). A već dve godine ranije biće istinska jugoslovenska zvezda, tokom i nakon prikazivanja Zimovanja u Jakobsfeldu.
Svuda su ga gledali i slavili, zato je, možda teže nego drugi, patio zbog krvavog raspada Jugoslavije, početka rata, nacionalističkog ludila u kojem se normalan čovek zapita da li je sa njim sve u redu: “To su zaista bile grozne godine.
Iz Praga sam pratio šta se događa u bivšoj Jugoslaviji… Bilo me je sramota; bio sam očajan zbog toga što se moja zemlja raspada na taj način. Ne znam ko je rekao, ali zaista sam se bio povukao u sebe i patio kao životinja (…) Koja li je moja strana – pitao sam se. Iako sam vrlo dobro znao da je moja strana u velikoj manjini. Uostalom, u takvim vremenima normalni ljudi su uvek manjina. Porodica, nekoliko najbližih prijatelja i… Eto!… Rat je bio velika svinjarija.
Odjednom, čovek se suoči sa užasom… Sa raščovečenjem čoveka; sa spoznajom koliko su ljudi loša bića, bezosećajna… Na kraju, ponosan sam što, tokom tih strašnih godina, nisam izgubio gotovo nikoga od svojih prijatelja. Možda to ima veze sa mojom prirodom, sa tim da sam, čini mi se, dosta blage naravi. Ili je stvar u izboru prijatelja? Pre će biti ovo drugo. Govorim o sebi bliskim ljudima od kojih se – i na to sam ponosan – uprkos svemu, niko nije obrukao” (intervju Vremenu, januar 2013).
Takav je Slavko Štimac, unekoliko optimističan i kad je malo racionalnih razloga za to. Veliki glumac, ali, sad na stranu to, za generacije s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih – dečko iz dnevnih soba, onaj ispod uštirkanih šustikli i plastičnih venecijanskih gondola, onaj koga svi čekaju kad prođu drugi dnevnici.
Dok na njima nije bilo smrti u komšiluku.
