Anti – antifašizam
Između dekretiranog antifašizma i anti-antifašizma
Antifašizam, antikomunizam, antikapitalizam i antitotalitarizam su idejni obrasci koji su oblikovali misao o društvu 20. veka, ali su i danas aktivni. Što je udaljenije istorijsko iskustvo koje je stvorilo ove obrasce, to je očevidnija rastegljivost njihove ideološke upotrebe. Da je antifašizam za to dobar dokaz pokazuje ne samo njegovo različito akcentovanje, nego i njegovo negiranje, tj. anti-antifašizam.
Termin anti-antifašizam u pozitivnom smislu najpre je počela da koristi nemačka ekstremno desničarska grupa «Evropa nacija» 1972, označavajući antifašizam kao političku represiju, a levicu, antifašiste i mirovne pokrete kao neprijatelje nacije. Danas je u Nemačkoj izraz “Anti-Antifa” oznaka za neonaciste koji skupljaju podatke o antifašističkim aktivistima da bi se protiv njih borili nasiljem.
Ovi podaci se objavljuju na “crnim listama”, “desnog fronta”. Parole “ko je antifašist, taj je takođe komunist”, i “antifašizam je prerušeni marksizam” služe da se antifašizam potisne iz javnih debata. Pored pozitivne, pojam anti-antifašizam ima i negativnu vrednosnu verziju. U ovom drugom smislu reč je o nastojanju da se fašizam opravda ili relativizuje, a prisutno je u raznim delovima društva, od nauke do militantnih uličnih neonacista.
U haotičnoj idejnoj tranziciji na Zapadnom Balkanu u poslednjih petnaestak godina anti-antifašistička kultura sećanja postala je hegemona. Važno je uočiti da počiva na snažnoj izmeni idejnopolitičkih premisa: antitotalitarizam je potisnuo antikapitalizam, antifašizam je nacionalizovan, a anti-antisocijalizam je iščezao.
U Srbiji se anti-antifašizam iskazuje u raznim verzijama: “patriotski” intelektualci svrstavaju Milana Nedića u sto najznačajnijih Srba, četnici se u udžbenicima proglašavaju antifašistima i u parlamentu stiču boračka prava, 20. oktobar 1944. tretira se kao okupacija a ne kao oslobođenje, brišu se antifašistički simboli iz naziva ulica, i sl.
Navođenjem proizvoljnih brojeva žrtava komunističkog nasilja nova istorija socijalizma piše se džepnim računarom. Već time je nova kultura sećanja otvorila vrata za rehabilitovanje raznih kvislinga. S druge strane, u znaku antijugoslovenstva teče nacionalizacija lokalnih zaraćenih strana u Drugom svetskom ratu.
Rečju, anti-antifašizam relativiše zločine fašista, rehabilituje kvislinge i iznova vrednuje žrtve i dželate. Ipak treba dati pravo i onima koji upozoravaju da se kritika antifašizma javlja i kao reakcija na preideologizovanu funkciju antifašizma u socijalizmu i na beline socijalističke istoriografije. Komunistički antifašizam je imao važnu ulogu u imunizaciji socijalizma od kritike. Međutim, restauracija šovinizma i religije samo se delom može tumačiti zasićenošću dekretiranim komunističkim antifašizmom.
Kod komunističke kulture sećanja na fašizam ratni period između 1941. i 1945.vešto je sažet u naraciju o sedam ofanziva. Ovu dekretiranu sliku istorije naglo je krajem 20. veka zamenila još izrazitija isključivost: negiranje antifašizma, pri čemu se i ono što je bilo racionalno, progresivno, evropsko, prosvetiteljsko, odbacuje kao totalitarno. Skoro da više nije neobično to što izmenjenoj kulturi sećanja osnovni ton daju dojučerašnji komunisti, a novi anti-antifašisti. Konverzija je normalizovana.
Od pre neku godinu u službenim srpskim kalendarima praznika nema Dana pobede nad fašizmom, Dana oslobođenja Beograda niti Dana ustanka, za razliku, recimo, od Crne Gore, gde svi ti praznici i dalje postoje. Na evropskim svečanostima povodom 60 godina pobede nad fašizmom, a nešto pre toga i na obeležavanju savezničkog iskrcavanja na Normandiju,Vlada Srbije nije delegirala svoje veterane, nego su oni koji su otišli to uradili kako su znali i umeli (4). Povodom Dana pobede, Rusija je prošle godine odlikovala srpske borce, ali to nije učinila njihova država. Održana je samo svečana akademija na kojoj je učinjen pokušaj da se nekako pomire četnici i partizani.
Fašizam se može trajno održavati u sećanju (upozoravanjem na njegove savremene oblike), relativisati (poređenjem sa drugim zločinima) ili ignorisati (smatrati nebitnom ili efemernom epizodom u nacionalnoj istoriji). Ima, doduše, i drugačijih verzija neutralizovanja fašizma preko njegove eksternalizacije. Istini za volju, svuda se antifašizam nacionalizuje, relativizuje, dekomunizuje i decentralizuje.
Makedonci i Albanci čiste antifašizam od komunista, prosrpski deo Crne Gore je za pomirenje partizana i četnika, Srbija i Hrvatska su legalizovale nekomunistički četnički i domobranski antifašizam. Antifašizam se neretko priprosto nacionalizuje i saobražava normalizovanom nacionalizmu: “Mislim da su komunisti nacionalni izdajnici, a kažem da su ravnogorci branili zapadnu demokratiju u Jugoslaviji”. Čak i Albanci u svom prilagođavanju EU dekomunizuju antifašizam.
Na sličan način je Srbima u BiH danas potreban iskonstruisani četnički antifašizam u istorijskom utemeljenju entitetskog suvereniteta. Iz istih razloga Hrvati katoliče Blajburg kao “križni put iz čijih žrtava se napaja Nova Hrvatska”. Prihvatajući antifašizam kao opšte “civilizacijsko opredeljenje” i povezujući ga sa Domovinskim ratom na osoben način se zamagljava njegova antišovinistička komponenta. Najmanje bi iz pomenutog trebalo zaključiti o konačnom trijumfu potisnute istinite prošlosti. Na delu je zapravo više trivijalno i providno saobražavanje antifašizma današnjici i budućnosti nacionalne države.
Pomenuti proces poslehladnoratovske instrumentalizacije antifašizma postupno sazreva u skladu sa političkim pregrupisavanjima, a anti-antifašistička naracija se uobličava. Treba navesti nekoliko faza ovog procesa. Nakon dugog dekretiranog antifašizma kao temelja bratstva i jedinstva i balansiranja nacionalizama usledila je Titova smrt, a zatim perestrojka i početak latentne borbe oko monopola na žrtvu srpskog naroda krajem 1980-ih, kao pokriće izmene odnosa u federaciji. Otvaranjem sporova oko udela nacija u NOB-u sredinom 1980-ih jugoslovenski antifašizam se počeo nacionalizovati. Usledilo je razbijanje SFRJ, a zatim građanski rat.
U Srbiji je, međutim, tokom 1990-ih antifašizam službeno i dalje prisutan, ali je, njemu nasuprot, opozicija dosledno gradila anti-antifašizam. Ravna Gora probija se kao alternativno mesto “prvog” i “autentičnog” srpskog antifašizma, Beograd i Sremski front kao nova srpska mesta komunističkih zločina, kvislinzi kao žrtve, a 7. juli 1941. je od Dana Ustanka preobraćen u dan kada je Srbin ustao na Srbina. Nakon 2000. ova nastojanja ugrađena su u službeni poredak sećanja. Republika je ostala bez Dana Republike, monarhisti su proglašeni ravnopravnim antifašistima, bivšoj kraljevskoj porodici vraća se imovina, a sve glasnija su zalaganja za restauraciju monarhije.
Neravnomerno potiskivanje antifašizma
Neravnomerni i razdvojeni tokovi razvoja Srbije i Hrvatske nakon 1991. ukazuju na to da ni idejne prekretnice ni kontinuiteti nisu bili hronološki paralelni, pa su zato neki važni sadržaji prošlosti na različite načine ideologizovani. U tom smislu ni erozija antifašizma nije tekla sinhrono.
U hrvatskom “Domovinskom ratu” antifašizam je 1990-ih bio nepoželjan zbog priliva ustaške emigracije, oslonca na ujedinjenu Nemačku i mobilizacije svih verzija nacionalizma. Antifašističke koračnice zamenila je pesma “Danke Deutschland”, a Hrvate je u sukobu kod Vukovara hrabrila koračnica”Mlad ustaša na bojištu ranjen izdiše”.
Ustaše su prihvatane kao najdosledniji borci protiv komunističke JNA i srpskog otpora. Sve do smrti Tuđmana dominira antitotalitarizam i rasterećenje ustaške prošlosti od fašizma. Bivši službeni komunistički istoričar D.Bilandžić proglasio je komuniste i ustaše totalitarnim snagama, a domobrane i HSS demokratskim.
U geografiji sećanja dugo je ignorisan Jasenovac, jer je ustoličen Blajburg kao glavno službeno žrtveno mesto hrvatske države. Nakon 2001. primećuje se taktičko pomeranje i nešto drugačije instrumentalizovanje antifašizma.
Pod pritiskom ubrzane potrebe za saobražavanjem Evropi novi slogan hrvatske države je “antifašizam da, komunizam ne”. Ove reči izgovorio je I. Sanader u Jasenovcu marta 2004, a S.Mesić je još izričitije podvukao antifašizam kao temelj hrvatske državnosti. Antifašizam je nacionalizovan i očišćen od Srba i levice.
Verovatno nije neobično što se u tom sklopu Pavelićevim ćerkama 2006. vraćaju stanovi.U Srbiji je idejnopolitički tok bio obrnut. Za vlasti S.Miloševića, antifašizam je službeno bio zadržan, premda takođe donekle nacionalizovan. Anti-antifašizam je u ovom periodu zagovarala opozicija, trudeći se da rušenjem partizanskog monopola na otpor okupatoru ospori važno legitimacijsko uporište SPS vlasti.
Iz istog razloga je od 2001. u Srbiji primetna ofanziva službenog anti-antifašizma. Donekle slična anti-antifašistička teza o “funkcionalnoj” (a ne “realnoj”) kolaboraciji domobrana sa okupatorom sreće se danas u Sloveniji. Domobrani su navodno zbog opasnosti od komunizma bili nagnani na patriotsku saradnju sa okupatorom. Ovde je relativisana ne samo kolaboracija, nego i moralna odgovornost.
Da li je kod pomenutih procesa reč o dalekoj sličnosti ili bitnoj unutrašnjoj podudarnosti anti-antifašizacije? Nedvosmisleno ovo drugo. Premda srodne, revizije prošlosti su u različitoj meri i u različitim fazama ušle u službeni poredak sećanja Srbije, Hrvatske i Slovenije i na razne načine operacionalizovane kod izjednačavanju prava boraca antifašista i antikomunista.
Iako je u Srbiji anti-antifašizam kod opozicije sazreo još 1990-ih, ipak je tek nakon rušenja Miloševića službeno intronizovan. Dakle, dok u službenom hrvatskom poretku sećanja od 2001. teče blaga korekcija šovinističkog tuđmanizma (I. Sanader i V. Šeks u Jasenovcu marta 2004. saobražavaju se evropskom službenom antifašizmu i zaštiti manjina), u Srbiji u isto vreme počinje službena klerikalizacija i zaokret ka anti-antifašizmu.
Premda je reč o suštinski srodnim nacionalističkim procesima u Srbiji i Hrvatskoj, njihov tok nije bio paralelan. Ne samo što se radi o različitim procenama koristi antifašizma u približavanju Evropi i o sračunatom distanciranju od politike Miloševića i Tuđmana, nego je posredi različit kontekst anti-antifašizacije. U Hrvatskoj su spomen-sobe Domovinskog rata zamenile muzeje revolucije, u Srbiji nema harizme branitelja niti kultizacije sukoba iz 1990-ih. Izgleda da se partizanska spomen obeležja podjednako ruše ili ne održavaju svuda, a aktivno katoličenje i pravoslavizacija u obema sredinama nameću klerikalni ton anti-antifašizaciji.
Nije se samo Balkan saobražavao Evropi, nego je zbog zbivanja na Balkanu u istom periodu antifašizam u Evropi na novi način instrumentalizovan. U.Akerman je pokazala na koji način je sećanje na nacizam pravdalo različite politike prema NATO intervenciji u SRJ (10). Većina nemačke levoliberalne inteligencije je 1999. ustala protiv pridruživanja Nemačke bombardovanju Jugoslavije sa sloganom “Nikada ponovo rat”, za razliku od većine njihovih francuskih kolega koji su podržali intervenciju sa obrazloženjem “Nikada ponovo Aušvic”.
U Nemačkoj je bilo teže uklopiti NATO agresiju u Aušvic zbog saglasnosti o besprimernosti nacističkih zločina, koja je mukotrpno ostvarena u Historikerstreit 1985/86. Tek je etiketiranje Miloševića kao “fašiste” 1999. pružilo bivšim pacifistima u vladi Šredera opravdanje da se saglase sa nemačkom podrškom NATO intervenciji, koju je Habermas odmah opravdao kao humanu. U ideologizaciji NATO agresije Holocaust je poslužio kao argument, a ne kao sećanje.
U isto vreme kada je Habermas nazvao NATO napad na Srbiju «humanom intervencijom» i pozvao se na iskustva Holocausta, istu metaforu koristio je i B. Klinton pravdajući «hirurški precizne udare». Na neki način se Holocaust ustoličio kao beskonkurentska metafora zla, ali i kao moralna lekcija, praktično upozorenje i opomena.
Još više od toga, krajem 20. veka argument Holokaust postao je aprioran, ne treba ga objašnjavati, jer je postao razumljiv i familijaran. Antifašizam je skraćen i sveden na artefakt Holokaust, tj. pojam lišen konkretnog sadržaja, ali sa snažnom moralnom notom.
Univerzalni antifašizam kao beskorisna prošlost
Utisak je da savremeni srpski anti-antifašizam nije samo prenaglašena zadocnela reakcija protiv SPS vlasti, nego znatno dublji i tvrđi otpor radikalnoj antifašističkoj kritici nacionalizma. Teško je verovati da će ovaj prostor u bližoj prošlosti prestati da se spori oko simbola fašizma, nacionalizma i socijalizma.
Od krize društva i njegovih potreba uvek zavisi kakva će se kultura sećanja negovati, zato što je prošlost svuda referentni okvir kod posredovanja smisla i kontinuiteta. Univerzalni antifašizam ima spoljnu (borbenu) i unutrašnju (antišovinističku) stranu koja pretpostavlja borbu protiv svake vrste nacionalizma.
Treba biti slep pa ne videti da univerzalni antifašizam posreduje drugačije vrednosti od nacionalnog. Verovatno je to najvidljivije u srednješkolskim udžbenicima istorije u Srbiji 2002. godine, gde je ustoličena nova slika nacionalnog antifašizma, sa četnicima kao borbenim jezgrom, čime treba razbiti tobožnji privid da je dosledni antifašizam na ovim prostorima bio antinacionalistički.
Nadnacionalni sadržaji se potiskuju iz novokonstruisanog nacionalnooslobodilačkog pokreta koji je začet 1804. Orašac 1804. i Bela Crkva 1941. više ne pripadaju istoj vertikali. Oslobodilački poredak sećanja sužen je i pročišćen – nacionalizovan.
Ima mišljenja da je Drugi svetski rat još uvek događaj koji pripada takozvanom vrućem sećanju i da će se tek kada sećanje postane hladno moći dospeti do nekakve saglasnosti u pogledu toga šta odista dešavalo. Ovom tezom antifašizam se prepušta spontanom sazrevanju.
Tome nasuprot, treba odmah reagovati na anti-antifašizam. S tim u vezi važno je uočiti da sve dok je nacionalizam („demokratski“ ili „dobri“) kriterij odbira značajnih zbivanja iz prošlosti, nijedna nacionalna istorija neće se oteti nastojanju da bude monumentalna. Svaka nacionalna istoriografija jeste površna kada u vlastitoj prošlosti traži slavu, a nacionalne senke obilazi.
Tek kada se napravi kvalitativni prelaz iz nacionalne monumentalne u kritičku istoriografiju, moguće je doći do veće pouzdanosti i saglasnosti kod ocene Drugog svetskog rata. Premda je teško verovati da će to biti skoro, od ovog kritičkog napora ne treba odustajati.
U sklopu ovog nastojanja treba najpre razdvojiti dve različite iako tesno povezane komponente antifašizma:1. spoljnu (oružani otpor) i 2. unutrašnju, antinacionalističku (otpor međunacionalnoj mržnji). Dosledni univerzalni antifašizam je brana svakom nacionalizmu, šovinizmu i rasizmu.
Otuda i nije svaki antifašizam univerzalan. Npr. antitotalitarni antifašizam preusmerava antifašizam u antikomunizam, jer ga ne zanima kritika šovinizma. Antišovinizma još manje ima kod različitih verzija konzervativnog ili “patriotskog “ antifašizma. Od kraja 20. v. po obrascu F.Firea na različite načine nastoji se srušiti komunistički antifašizam i prikazati kao “iznuđeni” otpor, a ne kao radikalna kritika imperijalističke i šovinističke prirode fašizma. Drugi obrazac je iznalaženje novog nultog časa antifašizma. Primer je prikazivanje D.Mihajlovića kao prvog antifašističkog gerilca u Evropi ili Sisačkog odreda u Hrvatskoj kao prve ustaničke puške u Evropi. Povremeni četnički otpor Nemcima, njihova kolaboracija sa kvislinzima i Italijanima i genocid nad Muslimanima samo se na silu mogu podvesti pod opšti pojam antifašizma.
Antifašizam je univerzalan ili ga nema
Dosledno rečenom treba navesti još nekoliko primera. To što je u Članu I Ustava Republike Hrvatske iz 2002. jedna od „izvorišnih osnova“ države antifašizam, govori o saobražavaju EU, ali i o ustavnom nacionalizovanju antifašizma. U Ustavima SRJ i Republike Srbije kao i u Ustavnoj povelji Državne zajednice SCG nema ni pomena antifašizma, kao ni u nacrtu Ustava Kraljevine Srbije iz 2001.
Novinska vest „Šeks u Jasenovcu“ skoro da zvuči kao postmodernistička metafora. Bila je to instrumentalizacija antifašizma nalik onoj u Srbiji 2004. kada je vođa Srpske radikalne stranke počeo svoju kampanju za predsedničke izbore 9. maja, na Dan pobede nad fašizmom. Malo je reći da je na delu presvlačenje, pa ni saobražavanje Evropi. Pre će biti da je na delu brutalna manipulacija antifašizmom, koju prati i negacija antifašizma.
U istom tonu je u Hrvatskoj na reči S. Goldštajna da treba razlikovati žrtve Jasenovca i Blajburga, jer je u Jasenovcu počinjen genocid, a u Blajburgu ratni zločin, reagovao akademik D. Jelčić, koji je ocenio je da se skup u Jasenovcu „ održava u ozračju restauracije povampirenog jugokomunizma koji je 60. obljetnicu pobjede nad fašizmom iskoristio za ponovno izjednačavanje komunizma i zapadnoeuropskog antifašizma“. Nije naodmet podsetiti da je smisao svake slike prošlosti određen njenim odnosom prema sadašnjici, pa se neznačajna prošlost zaboravlja.
Istorijski osmišljena prošlost jeste korisna prošlost i ona se razlikuje od kritički promišljene neutilitarne prošlosti. Nacionalizam domišlja i osmišljava, a ne promišlja prošlost i nevoljno pominje fašizam, jer je svestan unutrašnje srodnosti sa njim. Prošlost se uvek iznova formuliše sa stanovišta novih situacija.
Nije na delu samo naknadna pamet nego i smišljena manipulacija. Prošlost jeste, doduše, nepobitna u ontološkom smislu da se nešto odista zbilo. Međutim, šta se odista zbilo i kako se zbilo (suština prošlosti) uvek je otvoreno pitanje podložno različitim tumačenjima. Huserlovski rečeno svet jeste transcedentan, tj. postoji nezavisno od svesti o njemu, ali je smisao sveta imanentan, tj. uvek zavisi od svesti. Dakle, smisao prošlosti zavisi od istorijske svesti koja je ukorenjena u sadašnjici i otvorena ka novoj budućnosti. Po sebi se razume da antifašizam nije mogao izbeći novo osmišljavanje.
Medijska nadmoć anti-antifašizma
Ono, međutim, što odmah pada u oči kada se baci bar letimičan pogled na savremeni medijski građanski rat sećanja u Srbiji jeste nadmoć anti-antifašizma. Vladajuće nacionalne stranke ignorišu ili otvoreno nacionalizuju antifašizam. SRS se branila od prigovora da je fašistička stranka, lider DSS-a je rasterećivao Ljotića od fašizma (19), a SPO agresivno antifašizuje i prozirno moralizuje D.Mihajlovića.
Treba li uopšte i pominjati da u hegemonom verskom diskursu Hilandar nije spojiv sa antifašizmom? Istini za volju i u drugim poslesocijalističkim režimima na delu je detraumatizacija i relativizaciju fašizma, čija je važna komponenta neutralizacija kvislinštva kao pragmatične politike.
Zašto? Najopštije govoreći otuda što je radikalni antifašizam nelagodno podsećanje da je fašizam ekstremni, ali u osnovi normalizovani nacionalizam. Drugačije rečeno, ako se komunistički antifašizam prikaže kao staljinistički i iznuđen, onda kao autentičan ispada nacionalni antiantifašizam.
Mnoga nastojanja da se pokaže da su kvislinzi i četnici bili realpolitičari, a komunisti hazarderi, zaboravljaju da je u stvari borbeni antifašizam bio realpolitika već od kraja 1941. nakon Hitlerove objave rata SAD. Od kraja 1941. kvislinštvo je lišeno političkog realizma, jer je Osovina zaustavljena na frontu i suočena sa najrazvijenim industrijskim silama. Kada je na Istočnom frontu zaustavljen Blietzkrieg Treći Rajh je ostao na srednje-evropskoj poziciji izvojevanoj 1940, koja je za strategiju svetskog rata bila ekonomski neautarhična i nedovoljna u sukobu sa okeanskim silama (A.Hillgruber, T.Mason, E.Hobsbawn).
Krajem novembra 1941. kada je Wehrmacht zaustavljen pred Moskvom, Hitleru se (kako navodi A.Hilgruber pozivajući se na svedočenje A. Jodla) prvi put učinilo da bi se rat mogao izgubiti. Nasuprot ovim činjenicama, danas je udobnije patriotizam slepo centrirati oko kvislinške računice, a antifašistički ustanak tumačiti kao iracionalni i samoubilački bunt.
Dakle, zbog potreba nacionalističkih vladajućih krugova anti-antifašizam se oštro i smišljeno danas svuda na Zapadnom Balkanu protivstavlja antifašizmu. Što je još gore, ovom naporu pomaže i deo akademske istoriografije.
Naime u sociološkosaznajnom pogledu nije nezanimljivo kako deo istoričara istu arhivsku građu danas čita drugim naočarima, tj. smešta u potpuno drugačiju naraciju od one pre dvadesetak godina. Bilo bi lakomisleno ovaj zaokret tumačiti kao prolaznu kolebljivost idejne tranzicije.
Pre će biti da je reč o aktiviranoj dubinskoj komponenti nacionalističke svesti koja nastoji da detraumatizuje zločine vlastite nacije i prevede ih u ekscese ili u nedela počinjena u samoodbrani. Nacionalnooslodilačka retorika nije slučajno potisla narodnooslobodilačku. Jednopartijski socijalizam je počivao na dekretiranom antifašizmu, Milošević ga zbog SUBNOR-a i starijih birača nije napuštao, opozicija ga je 1990-ih smatrala beskorisnim utrkujući se u anti-antifašizmu, a današnji vladajući režim ga ne smatra važnim sadržajem.
Neće se pogrešiti ako se zaključi da mnogo dublje nego što je površni posmatrač kadar da uoči deluje planski zaborav antifašizma. Treba bez okolišenja postaviti pitanje da li je etnocentrični antifašizam moguć? Teško, jer dosledni antifašizam brani jednakost svega što nosi ljudski lik. Četničko etničko čišćenje i nedićevsko-ljotićevski antisemitizam jesu s druge strane antifašističke barikade.
Već samim tim je etnocentrični antifašizam sporan. Ali kako onda objasniti antifašiziranje šovinizma ? Najopštije govoreći nova nada traži novu prošlost, a etnička država traži nacionalni antifašizam koji je u Evropi priznato rodoljublje. Utoliko nije nimalo čudno što je realni jugoslovenski antifašizam uspešno razbijen na manje ili više iskonstruisanu hrvatsku, slovenačku, srpsku i sličnu verziju i što je bratstvo i jedinstvo (ideja Francuske revolucije) postalo sinonim izdaje.
U tom duhu Ustav Republike Hrvatske čak u čl.141. izričito zabranjuje „obnavljanje jugoslavenskoga državnog zajedništva, odnosno neke balkanske državne sveze u bilo kojem obliku“ i tretira ga kao kažnjivo delo. Lako je uvideti da je u tom sklopu kroatizirani antifašizam u stvari antijugoslovenski „argument“. Srbizirani antifašizam, pak, kako izgleda, više je antikomunistički „argument“.
Slabljenje levice
U celini uzev uzroke slabljenja antifašizma treba tražiti u višeslojnom procesu ne uvek vidljivih krupnih promena epohalne svesti s kraja 20. veka:a) opšti zaokret epohalne svesti udesno, normalizacija kapitalizma, restauracija religije i konzervatizma i demonizacija socijalizma; b) ovi opšti činioci na Balkanu prelamali su se kroz lokalne okolnosti međunacionalnog sukobljavanja i građanskog rata.
Teško je poreći da u Istočnoj Evropi antikomunizam ima već skoro dvodecenijski kontinuitet što je inače retkost kod političkih strasti visokog intenziteta. Nove nacionalne homogenizacije tražile su novu idejnu organizaciju političke mržnje. Različito opredeljene nacionaliste i ostale ” komunističke žrtve” uspešnije ujedinjuje antiboljševizam i prohodni antitotalitarizam nego antifašizam.
Naročito je štetno što su u nauci mnoga sitna plodna neslaganja iščezla zarad jačanja antitotalitarnih ili nacionalnih strasti. Tome se ne treba mnogo čuditi budući da su nacionalni interes i antitotalitarizam aksiomi koji obezbeđuju prohodnost u tekućem žargonu.
Najbolje je, naravno, ukoliko se mogu uskladiti. Ni govora o tome da antifašizam spada u ove aksiome, jer s jedne strane ugrožava normalizovani nacionalizam, a s druge preti da oslabi antitotalitarni antikomunizam. Sa promenom identiteta tesno je vezana izmena žrtava i dželata. Grubo rečeno, eksploatisanu radničku klasu zamenile su obespravljene i porobljavane žrtve – nacije. To je osećajno jezgro zaokreta od antifašizma ka antitotalitarizmu,
Uprkos kolebanju i raznovrsnom akcentovanju može se reći da je antifašizam, a ne rastegljivi antitotalitarizam, ključna idejnoistorijska i moralnopolitička vertikala 20.veka. Fašizam je esktremni nacionalizam, a dosledno rastumačeni antifašizam najpouzdanija je osnova kritike raznovrsnih oblika nacionalističke uskogrudosti.
Dok etnokratski liberalizam i “demokratski nacionalizam” počivaju na kritici široko shvaćenog totalitarizma, internacionalistička vizija društva lišenog enormnih imovinskih razlika uočava fašizam i njegovu etnocentričnu osnovu kao glavnu opasnost. Teorijski razvijeni antifašizam pretpostavlja kritiku realnih društveno-ekonomskih izvora nacionalizma, dok antitotalitarizam ovu kritiku zamagljava i preusmerava antifašizam u antikomunizam.
Uz rečeno, valja imati na umu da postoji i više verzija antifašizma: liberalni, tj. kolonijalni (zbog koga su zapadne sile ušle u rat protiv Hitlera), odbrambeni otadžbinski antifašizam SSSR-a, komunistički ideološki antifašizam, zatim opštiji levičarski antifašizam u čijoj je pozadini kritika njegovih kapitalističkih društvenoekonomskih izvorišta kao i idejno šaroliki savremeni antifašizam u čijem je središtu kritika holokausta kao rasističkog industrijskog uništavanja ljudi.
Možda i ne bi trebalo da čudi to što je je u raznim vremenima antifašizam različito akcentovan. Ipak su poslehladnoratovske promene odveć duboke da bi se mogle svesti na normalne izmene epohalne svesti ili na generacijske razlike. Malo je ako se kaže da su na delu promene, pre će biti da su aktivne nove isključivosti.
Slabljenje levice u strukturi poslehladnoratovske epohalne svesti svakako je ponajviše izmenilo odnos prema fašizmu. Treba uzgred podsetiti na to da je sve do 1918. kapitalizam važio kao ekonomski uspešan, ali u moralnom pogledu nesavršen i nepravedan poredak.
Prihvatan je u skladu sa hrišćanskom slikom čoveka kao nesavršenog bića. Tek od 1918, zbog pretećeg socijalizma, počinje moralizacija kapitalizma kao otelovljenja demokratije i ljudskih prava i to najčešće preko teorija o totalitarizmu, koje ne samo što su poredile, nego su bezostatno poistovećivale fašizam sa socijalizmom.
Prema tumačenju ove struje komunistički antifašizam je iznuđen, dok su nacionalni antifašizmi i opšti antitotalitarizam tobože autentični. Kako je pokazano, dodatna relativizacija antifašizma postiže se uključivanjem kvislinških i nacionalnih grupa u antifašističke. Treba li uopšte pominjati da to ima važne veze s tim što se patriotizam centrira oko nacionalizma, a izdaja oko internacionalizma.
Zato treba biti načisto s tim da su i domaće promene u viđenju fašizma tesno vezane sa opštim promenama u viđenju socijalizma. Sve do 19. veka socijalizam je bio utopija, mesto mu je bilo u budućnosti. Danas je socijalizam smešten u prošlost, kao totalitarna iluzija. Još više od toga danas se socijalizam (ili emotivno rečeno komunizam) službeno tumači kao upad u normalni tok razvoja Istočne Evrope, kao novi bauk. Pre 1917. debata oko socijalizma i komunizma bila je teorijska.
Nakon 1917. za vreme postojanja realnog socijalizma dotadašnja debata o komunizmu premestila se iz teorijske u realpolitičko polje. Teme su bile: komunistička ortodoksija, renegati, antikomunisti i disidenti. Bilo je to doba kada su ne samo marksistički, nego i mnogi drugi intelektualci držali da se kapitalizam i demokratija isključuju. W.F.Haug je, slično Sartru, pisao 1974:”Ko ne želi da napada antikomunizam, gubi antifašizam”. Sa slomom evropskog socijalizma diskusija se ponovo pomerila iz realpolitičkog u teorijsko polje. Socijalizam je danas korisna mračna prošlost koja traži nove žrtve i dželate.
Na sličan način razvijala se i debata oko fašizma. Između dva svetska rata bila je uglavnom realpolitička, antifašistička i samo delom antitotalitarna. Krajem 1930-ih M.Horkhajmer je načelo kritičke teorije iskazao rečima:“ Ko neće da govori o kapitalizmu, trebalo bi da ćuti o fašizmu“. Tokom hladnog rata na Zapadu je antifašizam lako preusmeren u antitotalitarizam. Između ovih protivstavova postoji ne samo niz manje ili više značajnih razlika, nego oštra načelna suprotnost. Važna napetost između antitotalitarizma i antifašizma bila je ona između anti-antifašizma i anti-antikomunizma.
U nemačkom Marxismusstreit 1986. E.Nolte je pokušao da negira Horkhajmera u parafrazi „Ko želi da govori o fašizmu, ne sme da ćuti o boljševizmu“. Krajem 20.veka smer debate o antifašizmu opet se menja. Normalizovanje nacionalizma u Istočnoj Evropi u osnovi menja odnos prema fašizmu i antifašizmu.
Antifašizam nije više nužan normalizovanom nacionalizmu kao ključni ideološki sadržaj, kao što je npr. bio komunistima na vlasti. Ali ipak, pošto pokušavaju da ga svojataju, nacionaliste treba opomenuti:“ Ko neće da govori o nacionalizmu trebalo bi da ćuti o antifašizmu“. Srpski „demokratski nacionalisti“ trude se da reakcentovanjem antifašizma osmisle „dobri nacionalizam“, dok je kod ekstremnih nacionalista fašizam salonska stvar, tj. oblik najdoslednijeg nacionalnog osećanja. Smeštena između ova dva pola srpska vladajuća elita je trgovinom u parlamentu 2004. uspela da legalizuje nacionalni antifašizam.
Umesto zaključka
Krajem 20. veka iščezle su klase kao MI grupe iz epohalne svesti. Ostale su nacije, kao „realni“ istorijski subjekti. Zato se antifašizam nacionalizuje: ruski nacionalisti su ponosni na pobedu u Drugom sv. ratu, ali je to učinak Rusa, a ne komunista. Slična nacionalizacija antifašizma zbiva se i na Balkanu uz dodatnu kritiku jugoslovenstva. Svuda iščezava perspektiva nadnacionalnog identiteta, pa i fašizam ispada drugačiji.
Nije više apsolutno zlo, nego je više neodmerenost ili preterivanje, kvislinzi su pragmatičari, a domaći fašizmi efemerne nebitne pojave. Neće se preterati ako se kaže da je ovim prevrednovanjem anti-antifašizam uzdrmao temeljna načela prosvetiteljskog antifašizma i učinio problematičnim celokupni misaono kategorijalni aparat nauke o skorijoj prošlosti.
Službeno priznanje četničkog antifašizma u Srbiji početkom 21. veka iziskivala je nova vizija nacionalne srpske države, kao što je desetak godina ranije ista potreba u Sloveniji i u Hrvatskoj tražila nacionalni domobranski antifašizam i nove spomenike umesto nadnacionalnih partizanskih obeležja. Svuda su potrebe vladajućih elita filter koji propušta samo korisnu prošlost. Odavno je uočeno da onaj ko raspolaže monopolom na tumačenje prošlosti kontroliše i sadašnjicu i nameće sliku budućnosti.
Godišnjak za Društvenu istoriju, 2006.
Peščanik.net, 09.08.2006.