Borbe za Jajce / 1-6. decembar 1942. godine

Borbe za Jajce 1942. godine predstavljaju seriju borbi za gradić Jajce između okupatorskih sila Osovine i jugoslovenskih partizana.

Krajem avgusta 1942. Vrhovni štab NOVJ je odlučio da koncentriše snage Operativne grupe brigada, s istočne, i snage Glavnog štaba za Bosansku Krajinu, sa zapadne strane, radi likvidacije garnizona NDH koji su se nalazili u međuprostoru. Najznačajniji među tim garnizonima bilo je Jajce. Operacija je otpočela napadom na Mrkonjić-Grad 24. avgusta.

Jajce nakon prvog oslobođenja, 29. septembra 1942. godine.

Nemačke snage u Bosni su bile znatno ojačane sredinom 1942. radi izvođenja ambiciozno zamišljene operacije čišćenja protiv NOVJ na Kozari. Nemački štab upotrebio je ove snage, kao i sve raspoložive trupe NDH i četnika iz ove oblasti da bi parirao partizanskoj ofanzivi.

Jedinice NOVJ uspele su da osvoje Jajce u dva navrata – 25. septembra i 25. novembra 1942. Međutim, u periodu od 30. septembra do 6. decembra Nemci su pokrenuli tri operacije protiv NOVJ na ovom području, pod nazivom “Jajce I“, “Jajce II” i “Jajce III“. Tokom dinamičnih borbenih dejstava Nemci su u više navrata uspeli da osvoje garnizone u ovoj oblasti, ali nisu bili u stanju da ih i zadrže u posedu. Jedinice NOVJ primennjivale su ofanzivnu taktiku – dok bi na jednom području zadržavale protivnika elastičnom i manevarskom odbranom, dotle bi na drugom vršili koncentraciju snaga za napade na izolovane otporne objekte, položaje i komunikacije neprijatelja. Pri tome su pokazivale znatnu angažovanost, borbenu vrednost i taktičku veštinu. Tokom ovih borbi snage NOVJ izgubile su, između ostalih, tri komandanta brigada.

Tokom ovog perioda NOVJ je dinamičnom izmenom snaga vršila ofanzivne operacije i u dolini Une, Dalmacijii Livanjskom polju. Glavni rezultat ovih borbi bio je uvid nemačkih štabova da sa raspoloživim skromnim nemačkim snagama, uz svu pomoć Italijana, snaga NDH i lojalnih četnika, nisu u stanju ni da zaustave širenje, a kamo li da unište NOVJ. Ove borbe su otuda ppredstavljale uvod u znatno masiranje nemačkih snaga u ovom području i u dugi niz teških i ogorčenih borbi sa NOVJ sa tendencijom eskalacije.

Partizanska diverzija na pruzi Donji Vakuf-Jajce, septembra 1941.

Još dosta dugo pre početka prepada partizana na Jajce bilo je poznato da je jugozapno od Jajca, u rejonu doline Janje, bila formirana takozvana “Samostalna sovjetska republika Janja”. Poznati partizanski vođ Tito je ovde organizovao svoje brigade i odavde preduzimao svoje pljačkaške pohode u svim pravcima. Ova republika, ne samo da je predstavljala sabirni bazen za sve bande koje su iz Crne Gore i Hercegovine nadirale na sever, već takođe i oslonac i sabirni centar za sve potučene jedinice, koje su nafkon napada preko nemačko-italijanske interesne granice bile od strane nemačkih i hrvatskih jedinica ponovo odbačene…
Organizacija i naoružanje raznih brigada ove sovjetske republike napreduju zadivljujuće.
Pri tome, snabdevači oružjem u prvoj liniji su hrvatske oružane snage i ustaše, čije posade skoro redovno, ako je na njih izvršen energičan napad, dozvoljavaju da budu razoružane ne pružajući nikakav otpor, ili beže, ostavljajući za sobom svoje teško naoružanje, a delimično čak i svoje puške. Na žalost, kao sledeći snabdevači oružjem moraju biti označene italiijanske oružane snage, s obzirom da se među zapjenjenim oružjem takođe nalazi i italijansko…
Bez ikakve sumnje, moglo se računati da će ove partizanske brigade jednog dana napasti Jajce.— Izveštaj komandanta 718. divizije od 12.10.1942.

Napad na Mrkonjić-Grad

U jesen 1942. osovinske snage i njihovi saveznici na Balkanu bile su u stanju oskudice upotrebljivih trupa s obzirom na rasplamsavanje borbi. Italijani su se postavili rezervisano i oprezno planirali svoje buduće ofanzivne akcije, domobrani su generalno pokazivali nezainteresovanost za borbu, ustaše su bile relativno malobrojne, a skromne nemačke snage bile su razvučene na širokom prostoru. To je otvaralo perspektive partizanima za uspešne iznenadne napade na izolovane garnizone.

Nakon polovičnog uspeha u prvoj polovini leta (osvojeni Konjic, Prozor, Livno, Tomislavgrad, Šujica i veći broj manjih uporišta, neuspeh u napadu na Kupres i Bugojno), Glavna operativna grupa Vrhovnog štaba pomerila je težište ofanzive prema severoistoku. Povezujući se s krajiškim brigadama, koje su krajem jula ovladale ustaško-domobranskim uporištima u gradiću Ključ i dolini Sanice, Glavna operativna grupa pokrenula je ofanzivnu operaciju na ustaško-domobranske i četničke snage južno od Banja Luke. Ova oblast važno je strateško područje, kako po položaju, tako i po resursima. U toj oblasti partizani su tokom prve polovine 1942. u znatnoj meri izgubili uticaj i pozicije. U najvećem delu oblasti naseljenih srpskim življem prevlast je preuzeo četnički pokret. Četnici su od aprila do juna sklopili sa vladom NDH sporazume o primirju. Osećajući pritisak, na sastanku 30. avgusta vođe bosanskih četnika odlučili su da u ovom području pojačaju snage protiv partizana.

Tridesetog jula 1942. komandant četničkog odreda “Manjača” je izvestio Glavni štab bosanskih četničkih odreda da je sektor njegovogodreda sa tri strane ugrožen jakim partizanskim snagama i zatražio pomoć. Štab je odlučio da uputi: iz odreda “Borje” i “Obilić” po 150 ljudi, iz Trebavskog odreda 100 ljudi i iz Ozrenskog odreda 200 ljudi.

Naređenjem Vrhovnog štaba bilo je predviđeno da napad Mrkonjić-Grad, u kome se kao posada nalazio 1. bataljon 9 domobranskog puka sa četnicima Uroša Drenovića, izvrše 1. krajiška i Druga proleterska brigada noću 24/25. avgusta. Treća sandžačka brigada trebalo je da zatvori pravac Čađavica — Mrkonjić-Grad i na taj način spreči eventualnu intervenciju neprijatelja iz Banja Luke i Sitnice. Ali s obzirom na povoljne izglede za uspeh, 1. krajiška i Druga proleterska brigada, čim su se prebacile iz rejona Kupresa, ne čekajući 3. sandžačku brigadu, 23/24. avgusta izvršile su napad na Mrkonjić-Grad i zauzele ga posle slabog otpora.

U Mrkonjić-Gradu je zarobljeno 355 domobrana, dok ih je 126 pobeglo u Banja Luku. Zarobljeni domobrani su, u skladu sa opštim stavom prema domobranima, razoružani i zatim pušteni kućama.

Sledećeg dana je 2. krajiška brigada potisla je četnike i zauzela Sitnicu. Nakon zauzimanja Mrkonjić-Grada, Vrhovni štab je krajem avgusta izdao’ direktivu Operativnom štabu za Bosansku krajinu da do 10. septembra zauzme Jajce, dok su ostale jedinice dobile zadatak da pojačaju pritisak ka Kupresu, Bugojnu, Donjem Vakufu i Travniku.

Borbe na Manjači

Da bi ostvario iznenađenje u naapdu na Jajce i preusmerio neprijateljsku pažnju u drugom pravcu, Operatvini štab za Bosansku krajinu izveo je diverziju: Udarnom grupom koju je formirao od 3. krajiške brigade i dva bataljona 1. i 5. krajiškog odreda izvršio je upad u Cazinsku krajinu. Ova grupa se 1/2. septembra prebacila preko Une i brzim i iznenadnim napadom osvojila Cazin i 14. okolnih sela, koje je odmah napustila i vratila se na desnu obalu Une. Iako je diverzija izvedena veoma uspešno, pokušaj da se njome obmane nemačko rukovodstvo završio se neuspehom.

Između Jajca i Mrkonjić-Grada prolazila je demarkaciona linija koja je razdvajala italijansku i nemačku okupacionu zonu. Nemci su u oblasti imali koncentrisane dve divizije (714. i 718.), koje su učestvovale u upravo okončanoj operaciji čišćenja na Kozari. Stoga su na koncentraciju partizana vrlo brzo usledile nemačke protivmere.

Krajem avgusta nemački štab formirao je napadnu borbenu grupu sa ciljem da iz Banje Luke prodre preko Mrkonjić-Grada ka Jajcu, da pojača njegovu posadu i poveže Banja Luku sa ustaškim jedinicama u dolini gornjeg toka Vrbasa. Grupom je komandovao major Putlic (nem. Putlitz), komandant 3. bataljona 721. puka, a grupu je, pored njegovog bataljona, sačinjavale dve čete 1. domobranskog regrutnog bataljona, vod haubica i 8 tenkova. Ova grupa je zajedno sa četnicima (snage četničkog puka “Manjača” i odreda “Borje” i ostaci Drenovićevog odreda “Kočić”) brojala oko 2.400 ljudi. Ona je uz podršku eskadrile aviona, krajem avgusta i početkom septembra, nekoliko puta bez uspeha pokušavala da prodre ka Mrkonjić-Gradu i Ključu. Međutim, 1. i 2. krajiška i Druga proleterska brigada, početkom septembra ojačane 4. proleterskom brigadom, odbile su ove pokušaje i kontranapadom vratile napadača u Banja Luku. Tokom ovih borbi od napada iz vazduha 2. septembra poginuo je Ivica Marušić Ratko, komandant 1. krajiške brigade.

U ovoj fazi obe strane su bile nezadovoljne ishodom borbe. Arso Jovanović je 10. septembra pisao Kosti Nađu.

„Te operacije ka Banjoj Luci poprimaju karakter fronta. To mi nećemo. Zato morate nastojati da se što prije odlijepite od tog fronta i uputite snage ka Jajcu. Naravno, mora biti zastupljena bezbjednost od strane Banje Luke. Vrlo je važno rušiti puteve… Mi smo mišljenja da u pravcu Jajca možete ići sa tri brigade…

Ta akcija za nas je od prvenstvene važnosti pa se ista mora brižljivo, ali brzo izvesti.“

Nađev Operativni štab odlučio je da najpre raščisti situaciju napadom na Kadinu Vodu, i da zatim ostavi obezbeđenje i preusmeri glavne snage na Jajce.

S druge strane, štab nemačke 714. divizije je užurbano prikupljao nove jedinice da bi pojačao snage južno od Banja Luke i odbacio partizane preko demarkacione linije. U tom cilju on je formirao borbenu grupu “Vedel” (po imenu komandanta 721. puka, kome je povereno rukovođenje operacijom), u čiji su sastav, pored jedinica rasformirane grupe “Putlic” (3. bataljona 721. puka, 2. baterije 661. artiljerijskog diviziona, 714. inžinjerijske čete, 1. čete 202. oklopnog puka, 1. regrutskog bataljona, polubaterije 8. artiljerijskog diviziona), ušli još 1. i 2. bojna Petrinjskog brdskog zdruga, 2. četa 741. puka i 1. četa 4. auto-bataljona.

Tako je došlo do situacije da su oba štaba su planirala da pređu u napad ne znajući za međusobne namere.

Napad grupe “Vedel” počeo je 10. septembra u zoru. Petrinjski zdrug krenuo je u nastupanje uz podršku tenkova, artiljerije i avijacije i u sadejstvu s četnicima, kojima je stiglo pojačanje iz Trebavskog odreda. Ovog puta napadač se nije ograničio samo na pokušaj prodora komunikacijom, nego je napad zahvatio istaknute planinske položaje na Manjači. Međutim 1. krajiška brigada je noću 11/12. septembra snažnim protivnapadom odbacila 2. bataljon Petrinjskog zdruga, a 14. septembra razbila oba bataljona iste brigade. Istog dana delovi 2. proleterske brigade razbili su jednu nemačku četu. 18. septembra Operativni štab je svim raspoloživim snagama – 1. krajiškom, 2. proleterskom i delovima 2. krajiške, 3. sandžačke i 4. crnogorske brigade – preduzeo odlučan protivnapad i prisilio neprijatelja na još jedno povlačenje ka Kolima.

Prvi napad na Jajce

Posle uspešno okončanih borbi na Manjači, Operativni štab za Bosansku krajinu je pristupio pripremama za napad na Jajce. 20. septembra otpočeo je prebacivanje predviđenih snaga s manjačkog fronta. Toga dana je Druga proleterska brigada povučena s položaja pošto ju je smenio jedan bataljon 1. krajiške brigade, a u toku sledeća dva dana, pošto su smenjene od jedinica 3. krajiške i 3. sandžačke brigade i 6. krajiškog odreda, s položaja su povučene i ostale tri brigade (1. i 2. krajiška i 4. crnogorska) i upućene prema Jajcu

Odbacivanjem grupe “Vedel” stvoreni su uslovi za napad na Jajce, u kome su se nalazili 17. ustaška bojna (bataljon), 2. bojna i 19. satnija (četa) 9. domobranskog puka, četa žandarmerije, jedna baterija, vod haubica i jedan oklopni automobil. Oko grada bilo je izgrađeno blizu 100 bunkera različitog tipa, među kojima priličan broj betonskih, dok je stari srednjevekovni grad predstavljao njegovu citadelu.

Prema planu za napad na Jajce, 1. i 2. krajiška brigada i jedan bataljon 3. krajiškog odreda imali su da zauzmu sva neprijateljska uporišta između Vrbasa i Plive i da upadnu u grad preko Carevog Polja. Druga proleterska brigada, ojačana bataljonom “Pelagić” iz 3. krajiškog odreda, da zauzme utvrđenje na Ćusini i da prodre u grad prema fabrici hlora i železničkoj stanici, a 4. crnogorska brigada da zatvori pravce od Travnika i Donjeg Vakufa.

Napad je, posle izvršenih priprema, otpočeo 24. septembra u 23:00. Jedinice 2. proleterske brigade na samom početku – demonstrirajući izvanrednu veštinu i tehniku u toj vrsti napada – na juriš su zauzele Ćusinu, glavni odbrambeni položaj neprijatelja. Zatim su prodrle u grad i do svanuća zauzele fabriku hlora. Za to vreme su 1. i 2. krajiška brigada pomoću bombaškh odeljenja zauzele bunkere ispred grada i na svojim pravcima upale u prve kuće. 25. septembra vođene su ulične borbe sa naizmeničnim napadima i protivnapadima. Pojedine zgrade prelazile su po nekoliko puta iz ruke u ruku.

Oslobodjeno Jajce 1942
Oslobodjeno Jajce 1942

4. proleterska odbila je sve pokušaje deblokade iz pravca Travnika i Donjeg Vakufa, i posadi u Jajcu postalo je jasno da su prepušteni sami sebi. Kada su, nešto posle 12 časova, partizanski minobacači i topovi počeli jače tući tvrđavu i centar grada, kod branilaca je nastala panika.

 „U tvrđavi je izginulo jako mnogo naše vojske – a tukli su je tako da se iz tvrđave čak nisu mogli iznositi mrtvi i ranjeni. Zatim su počeli tući centar grada, tj. onaj dio koji se je nalazio u našim rukama. Njihovo gađanje bilo je upravo precizno. Gađali su i pogodili županiju, Grand hotel, ravnateljstvo redarstva, osnovnu školu u kojoj je bila vojska, zatim sve istaknute zgrade… tako da je u gradu zavladala u potpunom smislu riječi panika. Svako daljnje preuređenje vojnih jedinica i njihov raspored bilo je onemogućeno, jer je parčad mina vrcala na sve strane. Daljnja borba bila je uglavnom prepuštena inicijativi pojedinaca. Veze sa preostalim položajima bile su potrgane a, što je najgore, izgubili smo vezu sa topovima… Ističem ponovo da se posada očajno branila, a za dokaz tome jest činjenica i najbolje svjedočanstvo tako veliki broj mrtvih i ranjenih ustaš;i domobrana, te časnika jednih i drugih, kao i trajanje borbe punih 18 i pol sati bez i najmanjeg prekida…“

Poslednji otpor garnizona slomljen je posle podne jurišem na stari grad, i Jajce je oko 17 časova bilo potpuno zauzeto. Ostatak garnizona izvukao se po grupama prema Banja Luci i Travniku. U međuvremenu. je 4. crnogorska brigada zauzela neprijateljska uporišta Bravnica i Vinac na komunikaciji Jajce — Donji Vakuf.

Prema izveštaju komandanta domobranskog 9. pešadijskog puka, izbačen je iz stroja 441 vojnik NDH, među kojima 165 ustaša i 276 domobrana.

Jedinice NOVJ su imale znatne gubitke: 1. i 2. krajiška brigada po 33 izbačena iz stroja, Druga proleterska brigada samo tri mrtva, 4. crnogorska brigada 8 poginulih i 15 ranjenih, a bataljon “Pelagić” jednog ranjenog i dva poginula – ukupno 95 izbačenih iz stroja.

U zauzetom gradu partizanima je pao u ruke bogat plen u oružju: dve haubice 100 -{mm}-, tri topa, pet minobacača, šest. mitraljeza, jedna oklopna kola, jedanaest motornih vozila, pet lokomotiva, veći broj pušaka i puškomitraljeza, veće količine municije i druga ratna oprema. Zaplenjeno je i dosta namirnica, posebno — velike količine soli (15 vagona), u čemu su i jedinice i narod na oslobođenoj teritoriji oskudevali. Zaplenjeno oružje, ratnu opremu i namirnice partizani su evakuisali iz grada na oslobođenu teritoriju Janja.

Odmah po oslobođenju grada partizani su razvili živu propagandnu i kulturnu aktivnost. Održano je više zborova građana, posebno žena, radnika i omladine. Organizovano je i nekoliko kulturnih priredbi u izvođenju Pozorišta narodnog oslobođenja.

Nemački i partizanski izvori se slažu da je većina stanovništva u Jajcu prijateljski dočekala partizane. Sve strane takođe spominju i streljanja lica koje su partizani smatrali saradnicima okupatora (po nemačkom izveštaju, između 60 i 70).

 „Usled prestanka rada fabrike oko 450 službenika i radnika je ostalo bez posla. Životnih namirnica uopšte više nema. Direktora fabrike inž. Zigelhubera (nem.Siegelhuber) i glavnog knjigovođu Lajšnica [(nem.Leinschitz), kao i pisara Mera (nem.Mehr) odveli su partizani. Iz Jajca partizani su sa sobom odveli još preko 450 stanovnika. S partizanima je, navodno, dobrovoljno otišlo 500 stanovnika. U Jajcu su partizani streljali 60 do 70 civilnih lica. Stanovništvo Jajca, čiji broj iznosi oko 5000 glava, jako je komunistički zaraženo i postoji sumnja da je tesno povezano s partizanima. Za vreme partizanske vladavine mnogi. su se dobrovoljno upisali u partijske spiskove. Partizani su za vreme svoje vladavine osudili i streljali do 70 civilnih lica. Kao razlog za ovakvo stanje u Jajcu pouzdani delovi stanovništva naveli su u prvom redu veoma loše postupanje ustaša.

()