Dina Rutić bila je miljenica slavnog komandanta: Poslednja poruka Save Kovačevića 

 

Jun 1973: Dina Rutić, mlada beogradska glumica, rođena u vihoru rata 1942. godine, o velikom komandantu Savi, ratu i pomalo o sebi…“Svi ti ljudi iz rata su meni i mama i tata… “

Ovih dana, tačnije 14. ovog meseca, navršilo se 30 godina od pogibije Save Kovačevića, heroja koji je proslavio Sutjesku i našu revoluciju koliko i one njega. Do sada je o njemu i njegovoj herojskoj pogibiji rečeno i napisano dosta, ali još uvek malo za ono što je heroj Sava zaslužio.
Dina Rutić, mlada glumica iz Beograda, rođena je u ratnom vihoru 1942. godine u bespućima Bosne. Narodni heroj Sava Kovačević je bio prvi koji je njenom ocu čestitao rođenje deteta.

Dina je kćerka naših poznatih umetnika i učesnika NOB-a od 1941. godine, Ivke i Jože Rutića koji su bili članovi našeg prvog partizanskog pozorišta.

Ivka i mala Dina
Ivka i Joža Rutić

– Potpuno je nevažno u kom kraju naše zemlje sam rođena – počela je pomalo tužno da se “priseća” Dina Rutić. – Mislim da bih bila podjednako srećna da sam rođena i među makedonskim, kosovskim, slovenačkim … ili partizanima iz bilo kog našeg kraja. Mislim, a tako i osećam, da sam rođena na pravom mestu i među pravim ljudima. Malo se sećam svih ljudi među kojima sam rasla. Znam ih najviše iz priča. No, čini mi se, kao da smo bili prijatelji, poznanici i saborci godinama. Verovatno zato što su onda bila takva vremena, kad su ljudi gubili živote jedan za drugog.

Postala sam “ravnopravni” učesnik u narodnooslobodilačkom ratu 1942. godine. Za te dane je vezana i jedna od mojih najlepših uspomena, a verovatno i najlepša uspomena cele moje porodice. 

Najradosniju vest mom ocu koji je tada negde bio na terenu prvi je saopštio proslavljeni komandant Pete crnogorske proleterske udarne brigade i legenda Sutjeske, Sava Kovačević. 

“Čestitam rođenje male popišulje!” – rekao mu je. 

Sve od te 1942. godine, pa do kraja rata, živela sam među borcima, živela i doživljavala bitke isto onako kao što sam živela u partizanskom pozorištu među glumcima. 

Članovi Kazališta narodnog oslobođenja Jugoslavije

Prisustvovala sam trenucima kad su bili spremni da, pored toga što im je tog dana poginuo najbolji drug, uveče zbog vojničkog morala i razonode igraju predstavu. 
Na svim tim mojim “putovanjima” još nekoliko puta smo se sreli sa Savom. Pričali su mi kasnije da me je mnogo voleo. Pomalo su mu se čudili, a i cenili ga zbog toga, jer nisu mogli shvatiti da njihov komandant, najstrožiji i najpravedniji možda od svih koje je naš rat imao, uzimao u naručje mene i bude srećan, zbog toga. 

Ivka Rutić u Jajcu 1943.

Kažu, da mu se tada smejao onaj njegov levi brk, a ja sam se kao “mrvica” gubila u ogromnim crnogorskim gorštačkim rukama.
Njegova ljubav prema meni nije se manifestovala samo u trenucima kad sam bila tu, prisutna u njegovoj brigadi ili pred njegovim očima. 
Čini mi se da je on dokazao da jedna narodna poslovica koja glasi “Što je daleko od očiju – daleko i od srca” nije tačna. 
I onda, kad se pozorište nalazilo daleko od njegove brigade, u nekoj drugoj brigadi, Sava se često, preko kurira raspitivao kako je mala Dina i da li joj nešto fali.

Očigledno je da je Sava Kovačević voleo ljude, voleo sve borce kao svoju decu ili braću. Kažu, da je umeo da bude i preterano strog. Kažu da nije podnosio niti pravdao neizvršenje zadatka.

Ali, isto tako, svi oni od kojih sam slušala o njemu, pričaju da je uvek bio spreman pre da žrtvuje svoj život, nego život svog borca. Poznato je, da je van svih pravila ratovanja i komandovanja, Sava imao samo svoju karakterističnu naredbu. Kod njega u njegovom rečniku u komandi nije postojalo juriš i napred, postojala je samo komanda ZA MNOM.

Za partizansko pozorište mislio je da je institucija koja je neophodna za ono vreme i situaciju. Voleo ga je, možda i zato što ranije nije bio u situaciji da pozorište kao umetnost upozna. Možda i što je u sebi osećao pomanjkanje kulture, pa je u svim ratnim danima čitao mnogo i u svakom mestu kupovao olovke, šiljio ih i delio borcima da uče da pišu, dok su mladi, a ne u kasnijim godinama, kao što je s njim bio slučaj.

Imao je, kažu, ponekad običaj da svoje mišljenje o pozorištu izgovori na čudan način. U stvari, kad bi dolazili kod njega u brigadu, po njegovom ličnom naređenju izuzetno bi se odvojila veća količina hrane za glumce. On bi to ovako prokomentarisao:

“Ako su nam glumci siti, onda će nam i vojska biti hrabra”.

Danas, kad se, koliko ja to mogu, prisećam svih ovih detalja, kad počnu da naviru uspomene i priče, onda sam ubeđena i verujem da su svi ljudi koje sam sretala i koji su me sretali u tom čudnom i herojskom vremenu meni, u stvari, mame i tate.

Sava Kovačević u mojim mislima i sećanjima postoji na jedan čudan, nestvaran način. Možda će neko pitati zašto ja u ovim godinama sa nostalgijom pričam o ratu. Verujte, to je sastavni deo mene. Ja sam neraskidivao vezana za to vreme.

Rodila sam se u ratnom pozorištu i pozorište je ostalo u meni i ja s njim sve do danas. Nadajmo se da će tako biti i ubuduće.

Ovih dana sam upravo završila svoju ulogu u filmu “Sutjeska”. Još uvek ne mogu da objasnim sebi da li sam srećna ili tužna što sam igrala u tom filmu. Ne znam da li će on biti dobar ili ne, jer ja Sutjesku mogu da osetim, spoznam i doživim samo kroz svoje gledanje i svoju ljubav.

Da me ne shvatite pogrešno, igrala bih ja u “Sutjesci” 666 puta i to bez ikakvog honorara i sa ogromnom ljubavlju. Jer to je moj dug Sutjesci, moj dug svim ljudima koji su na njoj bili, moj dug prema Savi Kovačeviću.

*****

Zamolili smo, na kraju Dinu Rutić da nam kaže da li je tačno da je poslednja poruka i pošiljka Save Kovačevića, upućena pred njegovu herojsku pogibiju, bila upućena njoj, kao što se priča.

– Istina je da je njegova poslednja poruka i pošiljka bila upućena meni. Pošto je pozorište tada bilo na nekoj drugoj partizanskoj teritoriji, Sava je poslao svog kurira s kilogramom ječma, da ga “odnese da Ivka napravi Dini kašu i da pita kako je i šta radi ta mala “popišulja”…