Dina Rutić bila je miljenica slavnog komandanta: Poslednja poruka Save Kovačevića 

Jun 1973: Dina Rutić, mlada beogradska glumica, rođena u vihoru rata 1942. godine, o velikom komandantu Savi, ratu i pomalo o sebi…

“Svi ti ljudi iz rata su meni i mama i tata… “

Ovih dana, tačnije 14. ovog meseca, navršilo se 30 godina od pogibije Save Kovačevića, heroja koji je proslavio Sutjesku i našu revoluciju koliko i one njega. Do sada je o njemu i njegovoj herojskoj pogibiji rečeno i napisano dosta, ali još uvek malo za ono što je heroj Sava zaslužio.

Dina Rutić, mlada glumica iz Beograda, rođena je u ratnom vihoru 1942. godine u bespućima Bosne. Narodni heroj Sava Kovačević je bio prvi koji je njenom ocu čestitao rođenje deteta.

Dina je kćerka naših poznatih umetnika i učesnika NOB-a od 1941. godine, Ivke i Jože Rutića koji su bili članovi našeg prvog partizanskog pozorišta.

Ivka i mala Dina

Ivka i Joža Rutić

– Potpuno je nevažno u kom kraju naše zemlje sam rođena – počela je pomalo tužno da se “priseća” Dina Rutić. – Mislim da bih bila podjednako srećna da sam rođena i među makedonskim, kosovskim, slovenačkim … ili partizanima iz bilo kog našeg kraja. Mislim, a tako i osećam, da sam rođena na pravom mestu i među pravim ljudima. Malo se sećam svih ljudi među kojima sam rasla. Znam ih najviše iz priča. No, čini mi se, kao da smo bili prijatelji, poznanici i saborci godinama. Verovatno zato što su onda bila takva vremena, kad su ljudi gubili živote jedan za drugog.

Postala sam “ravnopravni” učesnik u narodnooslobodilačkom ratu 1942. godine. Za te dane je vezana i jedna od mojih najlepših uspomena, a verovatno i najlepša uspomena cele moje porodice. 

Najradosniju vest mom ocu koji je tada negde bio na terenu prvi je saopštio proslavljeni komandant Pete crnogorske proleterske udarne brigade i legenda Sutjeske, Sava Kovačević. 

“Čestitam rođenje male popišulje!” – rekao mu je. 

Sve od te 1942. godine, pa do kraja rata, živela sam među borcima, živela i doživljavala bitke isto onako kao što sam živela u partizanskom pozorištu među glumcima. 

Članovi Kazališta narodnog oslobođenja Jugoslavije

Prisustvovala sam trenucima kad su bili spremni da, pored toga što im je tog dana poginuonajbolji drug, uveče zbog vojničkog morala i razonode igraju predstavu. 

Na svim tim mojim “putovanjima” još nekoliko puta smo se sreli sa Savom. Pričali su mi kasnije da me je mnogo voleo. Pomalo su mu se čudili, a i cenili ga zbog toga, jer nisu mogli shvatiti da njihov komandant, najstrožiji i najpravedniji možda od svih koje je naš rat imao, uzimao u naručje mene i bude srećan, zbog toga. 

Ivka Rutić u Jajcu 1943.

Kažu, da mu se tada smejao onaj njegov levi brk, a ja sam se kao “mrvica” gubila u ogromnim crnogorskim gorštačkim rukama.

Njegova ljubav prema meni nije se manifestovala samo u trenucima kad sam bila tu, prisutna u njegovoj brigadi ili pred njegovim očima. 

Čini mi se da je on dokazao da jedna narodna poslovica koja glasi “Što je daleko od očiju – daleko i od srca” nije tačna. 

I onda, kad se pozorište nalazilo daleko od njegove brigade, u nekoj drugoj brigadi, Sava se često, preko kurira raspitivao kako je mala Dina i da li joj nešto fali.

Očigledno je da je Sava Kovačević voleo ljude, voleo sve borce kao svoju decu ili braću. Kažu, da je umeo da bude i preterano strog. Kažu da nije podnosio niti pravdao neizvršenje zadatka.

Ali, isto tako, svi oni od kojih sam slušala o njemu, pričaju da je uvek bio spreman pre da žrtvuje svoj život, nego život svog borca. Poznato je, da je van svih pravila ratovanja i komandovanja, Sava imao samo svoju karakterističnu naredbu. Kod njega u njegovom rečniku u komandi nije postojalo juriš i napred, postojala je samo komanda ZA MNOM.

Za partizansko pozorište mislio je da je institucija koja je neophodna za ono vreme i situaciju. Voleo ga je, možda i zato što ranije nije bio u situaciji da pozorište kao umetnost upozna. Možda i što je u sebi osećao pomanjkanje kulture, pa je u svim ratnim danima čitao mnogo i u svakom mestu kupovao olovke, šiljio ih i delio borcima da uče da pišu, dok su mladi, a ne u kasnijim godinama, kao što je s njim bio slučaj.

Imao je, kažu, ponekad običaj da svoje mišljenje o pozorištu izgovori na čudan način. U stvari, kad bi dolazili kod njega u brigadu, po njegovom ličnom naređenju izuzetno bi se odvojila veća količina hrane za glumce. On bi to ovako prokomentarisao:

“Ako su nam glumci siti, onda će nam i vojska biti hrabra”.

Danas, kad se, koliko ja to mogu, prisećam svih ovih detalja, kad počnu da naviru uspomene i priče, onda sam ubeđena i verujem da su svi ljudi koje sam sretala i koji su me sretali u tom čudnom i herojskom vremenu meni, u stvari, mame i tate.

Sava Kovačević u mojim mislima i sećanjima postoji na jedan čudan, nestvaran način. Možda će neko pitati zašto ja u ovim godinama sa nostalgijom pričam o ratu. Verujte, to je sastavni deo mene. Ja sam neraskidivao vezana za to vreme.

Rodila sam se u ratnom pozorištu i pozorište je ostalo u meni i ja s njim sve do danas. Nadajmo se da će tako biti i ubuduće.

Ovih dana sam upravo završila svoju ulogu u filmu “Sutjeska”. Još uvek ne mogu da objasnim sebi da li sam srećna ili tužna što sam igrala u tom filmu. Ne znam da li će on biti dobar ili ne, jer ja Sutjesku mogu da osetim, spoznam i doživim samo kroz svoje gledanje i svoju ljubav.

Da me ne shvatite pogrešno, igrala bih ja u “Sutjesci” 666 puta i to bez ikakvog honorara i sa ogromnom ljubavlju. Jer to je moj dug Sutjesci, moj dug svim ljudima koji su na njoj bili, moj dug prema Savi Kovačeviću.

*****

Zamolili smo, na kraju Dinu Rutić da nam kaže da li je tačno da je poslednja poruka i pošiljka Save Kovačevića, upućena pred njegovu herojsku pogibiju, bila upućena njoj, kao što se priča.

– Istina je da je njegova poslednja poruka i pošiljka bila upućena meni. Pošto je pozorište tada bilo na nekoj drugoj partizanskoj teritoriji, Sava je poslao svog kurira s kilogramom ječma, da ga “odnese da Ivka napravi Dini kašu i da pita kako je i šta radi ta mala “popišulja”…