DRUGE ČETE VIŠE NEMA
Po prelasku Sutjeske, pomažući nekim ranjenicima da se popnu na konje, izostao sam od svog bataljona. Naletjeli su avioni i počeli da bombarduju. Svuda sam nailazio na mrtve i ranjene. Vidio sam i smrtno ranjenog Vaka Đurovića, komandanta 4. brigade. Uz njega su bili dva druga i jedna drugarica. Uskoro je izdahnuo.
Produžio sam dalje u koloni izmiješanoj i isprekidanoj. Jedan ranjenik, omladinac Bosanac iz našeg bataljona, zavapi:
„Striko, Jakša, primi me na konja”.
Sjahao sam i pomogao mu da se popne na konja. Čim smo krenuli, zavapio je ponovo:
„Skidaj me, skidaj, ne mogu”.
U tom su naišla dva druga, pa smo ga skinuli i oni su ga ponijeli do jedne grupe ranjenika koje je previjala bolničarka.
Na Hrčavki se zaustavilo 20 — 30 boraca. Uto stiženeki drug iz Vrhovnog štaba. Vidjeći me na konju, obratimi se riječima:
„Trči, Jakša, da stigneš 3. ili 2. bataljon i prenesi naređenje da se prva jedinica koju stigneš vrati,jer Nijemci tek što nijesu napali Vrhovni štab”.
Zastao sam i razmislio, da li on govori istinu, a on je, valjda, pomislio da se bojim izići na brisani prostor, te je nastavio da me ubjeđuje da je situacija kritična i da se ne bojim jer
ću na konju moći brzo da pređem preko tog prostora. Ubijedio sam se da govori istinu i požurio sam što sam brže mogao.
Ubrzo sam stigao 2. bataljon. Bjehu po grupama od 2 do 3 i 5 do 6, ispod bukava. Kada sam pronašao komandira čete i prenio zahtjev, odmah su se počeli prikupljati i krenuli natrag. Ja sam produžio i stigao naš bataljon. Uveče 9/10. juna prekonačili smo iznad jedne male goleti.
Nešto smo imali da pojedemo. Tada sam zadnji put bio sa sinom Vlajkom. Bio je sasvim iscrpljen. Govorio sam mu da ostane i kreće se sa mnom, da bi malo jahao. Odbio je. Ujutro je pošao bataljon na položaje na LJubin grob. Ja sam ostao sa štabom brigade. Sklonili smo se u neki omar.
Sa danom su doletjeli i avioni i bombardovali svuda. Nešto kasnije otpočela je nedaleko i oštra borba, čuli su se rafali , eksplozije. Saznao sam da tu borbu vodi 3. bataljon. Sa zebnjom sam osluškivao tu strašnu borbu koja se na mahove sve više rasplamsavala, nadlijetali su avioni, čule su se sve žešće eksplozije, okršaj je bio sve žešći. Dugo je to trajalo. Pred mrak se sve utišalo. Pohitao sam u svoj bataljon.
Svuda je bila gužva. Izmiješali se ranjenici, štabovi, komore, borci. Tek oko ponoći sam stigao do začelja 3. bataljona. Prvo sam naišao na jednog borca iz Bosne, nije mi znao ništa određeno reći. A onda sam naišao na Nova Kovačevića, vodnika 2. čete. Upitao sam ga kako su prošli danas u borbi? Novo odgovori kratko:
„Nikako, Jakša. 2. čete nema više”.
Užasnut tom viješću zapitao sam da li što zna za Vlajka i Beba?
„Znam da je Vlajko poginuo, i mnogi, mnogi drugi, za Beba ne znam ništa”, čuh Novov glas. Zastao sam za jedan momenat i produžio dalje.
Izmiješani borci, ranjenici, komore, zaspali borci i tifusari na blatnjavoj stazi koja se vijuga nizbrdicom prema nekoj rijeci. Teška noć i muk u planini. Prazno u srcu. U ušima odzvanjavaju Novove riječi:
„Nema više 2. čete, nema Vlajka, i mnogih, mnogih drugih”.
Ipak sam išao dalje. Krećem se, a ne osjećam sebe. Žurio sam da doznam šta je sa ostalim četama, šta je sa mojim drugim sinom. Negdje oko pola noći stigao sam glavninu bataljona. Rekli su mi da je 2. četa izginula, ostale mnogo manje. Vidio sam i sina Beba. Već je znao o pogibiji Vlajkovoj. Ćutali smo dugo, tuga je progutala riječi.
Ujutru, bataljon je pošao na obezbjeđenje i u borbu negdje ulijevo. Opet sam sa zebnjom slušao duge rafale i eksplozije bombi. NJemački avioni često su nadlijetali i bombardovali. Predveče, bataljon se vratio iz borbe.
Kada sam stigao kolonu rekoše mi da je Bebo lakše ranjen u nogu, od ručne granate, ali da je još jutros pošao u brigadnu bolnicu prema Miljevini. Pošao sam da ga tražim. Prošla je jedna noć i dan. Počeo sam da sumnjam. Možda nijesu imali srca da mi kažu istinu. Ipak sam se nadao i krenuo naprijed. Trebalo je po danu preći preko mosta ispred Miljevine. Most je zasipao vatrom njemački tenk.
Teško se moglo prijeći. Svi su čekali noć da se taj tenk likvidira. Nijesam mogao da čekam. Zajedno sa drugom Dapčevićem pretrčali smo preko mosta, rafali su sipali oko nas. Došao
sam u selo. I opet nijesam nikoga našao ko bi mi o ranjenicima 4. brigade mogao nešto reći. Dugo sam tražio i raspitivao se o bolnici brigade, dok sam sasvim slučajno došao do škole. U maloj dubravici bješe nekoliko ranjeenika, a malo dalje na golom livatku, pored same škole, ugledah Beba, leži sam, nepomičan. Kad sam ga pozvao, trgao se, okrenuo i reče:
„A živ si, tata, a ja sam mislio da i ti ostade tamo blizu Vlajka.”
Odvukao sam ga u šumicu kod drugih ranjenika. Uskoro su opet naišli avioni, bombardovali i razrušili školu. — Ovog puta sam stigao na vrijeme.
Jakša BRAJOVIĆ
Sjecanja
Četvrta proleterska crnogorska brigada
