Fadil Jahić Španac

Fadil Jahić Španac

Početkom dvadesetog veka, porodica Jahić je bila relativno imućna u bijeljinskoj čaršiji. Stoga je i čudilo što se Fadilov otac odlučio da, posle završene osnovne škole, sina preusmeri ka učenju stolarskog zanata. Njegova sestra, Mineta, bila je šegrt u radnji tada poznate bijeljinske krojačice Flore Levi. Imao je i dva brata, Nijaza i Izu. Rat će ovu porodicu ostaviti potpuno osakaćenu; samo se Izo iz njega vratio kući živ. Fadil Jahić Španac je rođen 24. novembra 1910. godine. Već u svojim ranim šegrtskim danima, dolazi u dodir sa revolucionarnim radničkim pokretom. Živo počinje da se interesuje marksističkom ideologijom, te aktivno učestvuje u svim radničkim manifestacijama i štrajkovima koji su u tom periodu postajali sve češći. Sa napunjene dvadeset i tri godine stupa u Komunističku partiju Jugoslavije. Revolucionarni zanos odvodi ga na obale Španije, 1937. godine, gde se priključuje bataljonu „Đuro Đaković”. Neposredno pred odlazak, oženio je Hajriju Alijagić, rođenu sestru svog prijatelja i saborca Alije Alijagića, po zanimanju medicinsku sestru. U toku Španskog građanskog rata stekao je čin kapetana, a nakon njega završava u koncentracionom logoru „Verne” u Francuskoj. Iz zatvora je pobegao 1941. godine i vratio se u rodni grad.

„Sreli smo se prvi put 1932. godine u Bijeljini, nekako prvih dana posle mog izlaska s robije. Prišao mi je na ulici – bio je stasit, lep momak – i pomalo se snebivajući, pitao me je šta bi trebalo da čita. Tada se u njemu budio borac koji je tražio svoj put. Nekoliko godina docnije, u ranu jesen 1937. sreo sam se s njim u španskom selu Kasas Ibanjez. Bio je ponosan što je član naše Partije i što je došao u Španiju da se bori protiv fašizma. Tada je bio snajper Republikanske armije. Prvih dana rata, aprila meseca 1941. godine, banuo je u mojoj kući u Bijeljini, dolazeći iz Njemačke. To je već bio zreo čovek i iskusan borac, koji je u Španiji ne samo postao oficir nego se i politički uzdigao. Prošao je logore i tvrđave Daladjeove Francuske, fabrike Hitlerove Njemačke – to su bile etape na putu iz Španije u domovinu – i našao se u rodnom gradu, oran za borbu.”

– Rodoljub Čolaković o svom poznanstvu sa Jahićem

Bio je jedan od organizatora ustanka u Semberiji i na Majevici. Rukovodio je prvim partizanskim akcijama u Bijeljini i okolini: sečenju telefonsko – telegrafskih stubova, napadima na žandarmerijske stanice i diverzijama na plovnim objektima. Cela porodica Jahić uključila se u ustanak. U avgustu 1941. godine, jedinice pod njegovom komandom ulaze u sastav Majevičkog partizanskog odreda. Zbog svog obilnog ratnog iskustva koje se sve više isticalo, Fadil Jahić Španac je postavljen za političkog komesara, a za komandanta odreda izabran je Ivan Marković – Irac. Od tog trenutka, Španac i Irac koračaće zajedno kako kroz ostatak svog životnog puta tako i kroz priče u narodu koje će ih decenijama nadživeti. Odred je u jesen 1941. godine držao oslobođenu teritoriju koju su sačinjavali delovi tuzlanskog, brčanskog, bijeljinskog i zvorničkog sreza.

Ide Španac niz planinu,

peva pesmu o Staljinu.

„Sve ja naše rukovodioce volim, dao bih uvek život za njih, ali najviše volim našeg Fadila Španca, jer je on meni prvi progovorio o Partiji, naučio me šta je Partija i primio me u Partiju. Onda sam ja tek počeo da više razmišljam o našoj borbi i našem životu, tek otada ja kao da sam dobio krila.”

– Razgovor Rodoljuba Čolakovića sa Veljkom Lukićem – Kurjakom iz knjige „Zapisi iz otadžbinskog rata”

Njegova žena Hajrija ubrzo je uhapšena; kuću u kojoj se nalazila u naselju Ivice sa Fadilom opkolile su ustaše. Fadil Jahić Španac je uspeo da pobegne, a ona je nakon hapšenja poslata u koncentracioni logor Jasenovac. Imali su jedno dete, devojčicu. Sestra Mineta je hapšena zajedno sa roditeljima, i u zatvoru je preživela torturu od koje se nikada nije oporavila. Po izlasku se ponovo vratila u partizane; pod znakom petokrake život je ostavila na Majevici, gde je silovana i zverski mučena do smrti. Tenzije između partizana i četnika, sve veće na ovim prostorima u tom periodu, kulminiraće krvavom bratoubilačkom borbom koja se desila 20. februara 1942. godine. Iako je formalno postojao sporazum o nenapadanju, četnici kapetana Stevana Damjanovića – Leke, pod komandom vojvode Radivoja Kerovića napali su Štab Odreda u Vukosavcima. Njih oko 120 opkolili su kuću u kojoj su se nalazili Španac i Irac sa još nekoliko članova Štaba. U okršaju su obojica poginuli, a zajedno sa njima pali su i Kosta Popov, Pero Ćuskić, dr Mustafa Mujbegović, Albin Herljević, Sejfo Karamehmedović, Isidor Šatner Ćisko, Slavko Mićić, Slobodan Jovanović i Antun Macan. Bio je ovo jedan od prvih sukoba ovih dviju vojnih formacija; osveta za osvetom pokrenuće krvoproliće i razdor koji se osećaju sve do današnjeg dana. Fadil Jahić je svet napustio napunivši trideset i jednu godinu. Njegova borba, protkana hrabrošću i istrajnošću, biće kao i borba beskrajnog reda pojedinaca svih narodnosti, oznaka i veroispovesti zaboravljena i blaćena, po potrebi. Većina tih ljudi poginula je u ranoj mladosti, sa dubokim uverenjem u srcu da svoj život zalažu za, pre svega slobodu, a potom i bolji život svoje dece i svoga naroda. Unižavanje i blaćenje drugoga, najniži je od svih ljudskih poroka; pre nego što mu pristupimo, trebalo bi makar u mislima ući u čizme tih ljudi, ukaljati se blatom i barutnom prašinom, i skupiti hrabrosti da pred okupatorom naše zemlje i naših porodica ustanemo i kažemo: „Ne!”.

„Kakvi divni ljudi padaju u ovoj borbi bez primera: Mahmut Bušatlija, Slobodan Princip, Ivan Marković – Irac, Fadil Jahić Španac, Slaviša Vajner – Čiča i hiljade drugih neznanih, skromnih ljudi koje je naša revolucija podigla do pravih junaka u velikoj borbi za pravdu i slobodu.”

– Rodoljub Čolaković

Ukazom Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije 13. marta 1945. godine, Fadil Jahić Španac je među prvim borcima Narodnooslobodilačke vojske proglašen za narodnog heroja. Sahranjen je na partizanskom groblju u Vukosavcima kod Lopara.