Gde se izgubila Jugoslavija

Može li se domaći antifašistički pokret i pobeda nad fašizmom zamisliti bez Jugoslavije i jugoslovenstva? Slično tome, može li se sovjetski antifašizam i pobeda nad fašizmom zamisliti bez Crvene armije i SSSR-a? Može, naravno. Ali, kada se iz sećanja izbrišu Jugoslavija i Sovjetski Savez, od antifašizma ostanu samo srpski i ruski nacionalizam, to jest nestaje taj ključni prefiks anti i ostaje samo – fašizam. Pa je onda moguće i da ovde ključni akteri proslave pobede nad fašizmom budu isti oni koji već decenijama razaraju antifašističko nasleđe i revidiraju istinu o pobednicima i poraženima u 2. svetskom ratu – a među njima i jedan notorni četnički vojvoda. „Na današnji dan srušeno je zlo koje je pretilo da uništi čovečanstvo“, zapisuje vojvoda kao predsednik države i dodaje: „Sve dok nas napadaju, naše majke rađaće heroje. Sve dok postoji Srbija, njeni heroji biće besmrtni“. A pošto više nema Jugoslavije, kao da implicira vojvoda, na jugoslovenske heroje antifašizma možemo mirno zaboraviti.

Fotografija: Nikola Šolić

Ima nekog naopakog političkog integriteta u odluci predstavnika vlasti u Hrvatskoj da ne prisustvuju proslavi Dana pobede nad fašizmom. Režim koji svoj legitimitet vuče iz osporavanja zajedničkog jugoslovenskog nasleđa i antifašizma kao njegovog središta, zaista nema razloga da slavi Dan pobede nad fašizmom. S ove strane Dunava, pak, dobili smo proslavu u kojoj smo videli „kako izgleda kada Miloš i Lazar krenu u napad u pratnji Orla i podršku Ognja“. Ovaj srednjovekovni imaginarijum, prožet paganskim elementima, sasvim je prikladan žanru epske fantastike, ali pamet staje kada gledamo kako ovdašnji političari i njihovi podanički mediji u taj žanrovski kič kalup uporno hoće da uguraju tekuću stvarnost. Preko srpskih majki i njihovih besmrtnih sinova, preko „Miloša“ i „Lazara“ s pratnjom „Orla“ i „Ognja“, ovde se stvara slika na kojoj se Kosovska bitka stapa s 2. svetskim ratom i to tako što srednjovekovni događaj daje ključ za razumevanje događaja iz 20. veka.

Tu uvrnutu mitsku svest, koja globalne događaje i univerzalne narative samerava prema svojim partikularnim interesima i svodi ih na njih, već je 90-ih godina prošlog veka dobro opisao Ivan Čolović kao „srpski politički etnomit“.1 I u svojoj nedavno objavljenoj istoriji kosovskog mita, Čolović će izložiti materijal iz koga se lako vidi da se simbolični okvir današnje proslave pobede nad fašizmom praktično podudara sa načinom na koji su „srpski nacisti slavili Vidovdan“ za vreme 2. svetskog rata. „Ne gledaj ni levo ni desno, omladino srpska“, govorio je Milan Nedić 1941, „gledaj samo na velike svoje pretke… Neka u tvojim mladim srcima zakuca opet onaj herojski, viteški otkucaj kojim je kucalo srce srpskog naroda kroz vekove. Neka u tebi živi uvek samo duša naših praotaca i onda nikad nećeš skrenuti sa pravog narodnog puta.“2 Godine 2017: „Mi pamtimo i želimo da ostanemo na boljoj strani sveta, naši preci su nas tu doveli.“

Zamislimo, dakle, da Nedić slavi Dan pobede nad fašizmom, to jest da saradnici fašista veličaju antifašizam – i to je Srbija danas.

Piše: Dejan Ilić (Peščanik)

Post Views: 21

RELATED ARTICLESMORE FROM AUTHOR