Jugoslavija, jedina moguća DOMOVINA

 

Za stasavanje u ovo što sam sad neuporedivo važnijim od bilo kog srpstva ili hrvatstva ovog sveta smatram muziku koju sam slušao, knjige koje sam čitao, filmove koje sam gledao, zemlje i gradove kojima sam proputovao i one u kojima sam živeo, kao i dobre ljude koje sam posvuda sretao

Dvadeset i više godina prošlo je od ustanovljenja svih naših nezavisnosti. Danas imamo svoje zastave, svoje grbove, svoje uništene, rasprodate ekonomije, svoje saveznike i svoje neprijatelje, imamo svoja brda i doline, svoje himne, najlepše devojke, svoje uvek najbolje i najbrže sportiste, svoje ohole tajkune i magnate, svoje glupave, korumpirane političare. Imamo najlepše more, imamo najduže reke, imamo prirodna bogatstva, rude i minerale, imamo sve što nam treba, pa ne moramo svakako da imamo i te proklete granične prelaze

Imam pasoš, a imam i putovnicu. Državljanin sam i Srbije i Hrvatske. Ta okolnost čini mi se važnom jedino kao krajnja posledica činjenice da mi je još od najranijih dana odrastanja u tadašnjoj SFRJ, za koju se tih šezdesetih godina prošlog veka činilo da će trajati večno, ispostavljena jedna specifična identitetska zavrzlama da se njome nosim kako god znam i umem.

Mi, Arsenijevići, naime, zbog prirode očeve službe (oficir JRM), često smo se selili. Tako smo, tokom prvih sedam godina mog života – od 1965. do 1972. godine – promenili tri grada (Pula, Split, Beograd) u dve, je li, hm, socijalističke republike, SR Hrvatskoj i SR Srbiji. Ta česta suočavanja sa čitavom mrežom zbunjujućih (malih) razlika koje je valjalo brzo savladati zarad što uspešnije socijalizacije, proizvela su kod mene jedan samo prividan paradoks – da mi je danas, od svih identiteta kojima raspolažem, upravo do tih, spolja nametnutih (a među njima posebno izdvajam onaj nacionalni), intimno ponajmanje stalo.

Druge stvari su za mene predstavljale, a predstavljaju i dan danas, sam osnov ličnog identitetskog obrasca. Za stasavanje u ovo što sam sad neuporedivo važnijim od bilo kog srpstva ili hrvatstva ovog sveta smatram muziku koju sam slušao, knjige koje sam čitao, filmove koje sam gledao, zemlje i gradove kojima sam proputovao i one u kojima sam živeo, kao i dobre ljude koje sam posvuda sretao. Mogao bih, eventualno, da pripadam skupini onih što su, poput mene, stasavali u slično vreme i na sličnim vrednostima koje su slobodno odabirali iz globalne identitetske ponude. Međutim, kako još niko nije pronašao način da učini suverenim bilo koje teritorije izuzev fizičkih, koje tako nedvosmisleno pripadaju svim tim (nacionalnim, dvonacionalnim ili multinacionalnim, premda nikad – nenacionalnim) državama, ja i nemam izbora osim da prihvatim ta dva oficijelna identiteta – srpski i hrvatski – a time i oba svoja putna dokumenta.

Imam, dakle, kažem, onaj crveni (srpski) pasoš s dvoglavim orlom i krstom s ocilima, a imam i plavu (hrvatsku) putovnicu sa šahovnicom. Čak sam naučio da se smatram srazmerno srećnim zbog toga. Dva je, po meni, i dalje bolje od jednog, kad već ne mogu da ih imam sve. U prostranom, slabo naseljenom vakuumu koji se širi između ta dva identiteta, kao i između svakog srpstva i hrvatstva ovog sveta, ja se lično osećam najslobodnije. Verujem da je to razlog zbog kog mi je oduvek bilo znatno lakše da se identifikujem kao Jugosloven. I to ne zato što sam bog zna kako verovao u ideologiju te državne zajednice zasnovanu koliko na bratstvu i jedinstvu naroda i narodnosti toliko i na apsolutizmu i narciosidnosti jednog bogolikog vladara, već stoga što je taj – specifično jugoslovenski – nadnacionalni i metaetnički identitet bio i ostao čitavih milion svetlosnih godina ispred svih skučenih identifikacija kakvima raspolažemo danas, kad smo napokon državotvorni i nezavisni, oslobođeni te strašne tamnice naroda koja nas je toliko žuljala i kad smo do te mere svoji na svome da to nije normalno.

Zapravo i nije nikakvo čudo to što smo sebi i svima drugima dokazali da smo jedino umeli da budemo složni kad je sve ono što su prethodne generacije nekako formirale valjalo razvaliti – i to krajnje indiskriminativno, dobro zajedno s lošim – kako bismo konačno napravili te naše korake unazad za kojima smo toliko žudeli. Jugoslavija nam se činila tesnom kućom koja očito nije prijala nijednom od njenih domaćina pa smo morali da je rušimo i pregrađujemo sve dok nismo dobili ovo u čemu danas egzistiramo. Jedan rasparčani, uništeni svet čiji su torovi koliko se god to moglo očišćeni od kojekakvih mešanaca i bastarda (u koje slobodno ubrajam i sebe samoga). Tako pripremljeni, zauzeli smo nove pozicije, proglasili dane državnosti, dane nezavisnosti i razne druge blagdane i praznike, da sačekamo svetlu (nacionalnu) budućnost. A ona, budućnost, sačekala nas je iza ugla, anacionalna kao međunarodna korporacija, i oporo nam se nasmejala u lice.

Danas, kad iz Beograda u kom živim putujem u Zagreb i druge hrvatske gradove, obavezno ponesem i svoju crvenu ili svoju plavu knjižicu, sasvim svejedno. Bez jedne od njih dve nikako ne ide. Tako to biva kad se vaš prostor, ono što smatrate sopstvenom jedinom mogućom domovinom – a za mene su to oduvek bile sve zemlje koje su činile Jugoslaviju zajedno i baš nijedna od njih zasebno – tako nepovratno rasparča da vas na svakih sat ili dva vožnje sačeka po neki granični prelaz na kom se ponosno šepure pripadnici graničnih policija i carinskih službi u svojim (nacionalnim) uniformama. Sami prelazi su ogromni i skupi, rekao bi čovek da se nalaze između nekakvih ozbiljnih, čvrsto utemeljenih država, a ne ovih trusnih balkanskih dominiona. Na tim prelazima, u obrnutoj proporciji s neznatnošću država koje dele, sve pršti od silne (nacionalne i državotvorne) ozbiljnosti. Tu se vijore zastave, ističu grbovi, međutim, granični službenici na njima svoj posao rade s takvom dosadom da bi čovek verovatno živog slona mogao da prošvercuje pred njihovim očima. I – nikom ništa. A osećaj neprijatnosti, pa i tuge, koji vas hvata kad nakon dužeg boravka i putovanja po širom otvorenim evropskim zemljama dospete do svakojakim graničnim prelazima ponosito ispresecanog Balkana prpošnog od svojih bednih, sitničavih identitetskih boli, nenadmašan je i nesavladiv. Granice, mi to danas veoma dobro znamo, izazivaju depresiju.

Pre izvesnog vremena ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić izjavio je da za Srbiju ne postoji prepreka da s Hrvatskom potpiše sporazum o prelazu granice samo s ličnim kartama, čime bi se značajno pospešila komunikacija ove dve zemlje, a ponešto valjda i uštedelo. Međutim, dodao je brzo, naredni potez je na zapadnom susedu.

Bilo je to, doduše, pre ovih majskih izbora u Srbiji kad se štošta promenilo premda je zapravo, kako to u Srbiji inače biva, sve ostalo isto. Pitam se da li bi ista osoba i danas dala istu izjavu. Ne znam, takođe, kakav je načelni stav po tom pitanju u Hrvatskoj. Međutim, rekao bih da je reč o nasušnoj potrebi. Dvadeset i više godina prošlo je od ustanovljenja svih naših nezavisnosti. Danas imamo svoje zastave, svoje grbove, svoje uništene, rasprodate ekonomije, svoje saveznike i svoje neprijatelje, imamo svoja brda i doline, svoje himne, najlepše devojke, svoje uvek najbolje i najbrže sportiste, svoje ohole tajkune i magnate, svoje glupave, korumpirane političare. Imamo najlepše more, imamo najduže reke, imamo prirodna bogatstva, rude i minerale, imamo sve što nam treba, pa ne moramo svakako da imamo i te proklete granične prelaze.

Stoga se nadam da će se uskoro naći neko s obe strane moje domovine koja to nije ko će konačno istupiti iz granicama opsednutog zanosa, i osloboditi nas barem jednog dela svog nepodnošljivog državotvornog terora.

Što se mene tiče, sve do tad čuvaću svoj pasoš, a i putovnicu. Život je uz ove dve knjižice svakako lakši.

Iako bih, kada bih samo mogao da biram, najradije živeo u svetu u kom mi ne bi trebala ni jedna ni druga.

Tportal

Piše: Vladimir Arsenijević