JUGOSLOVENKA

„Ja sam okej, danas je novi, divan dan“,  govorio je nasmešen lik  sa ekrana televizora i pucnuo prstima, sedeći u turskom ili joga sedu. (Ne razlikujem ih).

Ispraćena razdraganim puckanjem prstiju, pošla sam u MUP, da predam sve što mi treba za novi pasoš, jer stari, a važi deset godina, za dve nedelje više ne važi.

Ističe mu rok trajanja.

Ne gori mi pod nogama.

Trenutno nemam u planu neko putovanje u inostranstvo, a neću ni po regionu, tj. zemljama u okruženju, tj. po bivšim republikama Jugoslavije, tj. zemljama bivše Jugoslavije, tj. po bivšoj Jugoslaviji…

Kako još sve nazivaju Jugoslaviju, moju domovinu, zemlju u kojoj sam rođena, mirno rasla, stasala i sazrela – ne mogu da se setim, ali hoću da imam važeći pasoš.

Možda mi pasoš ipak zatreba. Kada me srce povuče, a hoće, nije mu prvi put – da opet vidim Vukovar, tatin grad, grad u  kom sam i ja rodjena, ili Mikleuš, selo maminog rodjenja. To su bila mesta mojih raspusta,mesta puna moje rodbine, a sada – premalo je rodbine, a previše rodbinskih grobova.

Sombor je grad mog rasta, stasavanja, sazrevanja, udavanja, porađanja, starenja… Moj grad. I  mesto roditeljskog počivališta. Njihovo krilo strpljivo me čeka.

Strpljivo su me čekali i na pasoškom odeljenju.

Imala sam zakazano za 12.50 časova, došla sam pet minuta ranije, ali dežurna policajka odmah me pustila unutra – jer čekaju me.

Predajem svu neophodnu dokumentaciju, a to znači: stari pasoš, ličnu kartu i dve uplatnice sa kojima dokazujem da sam u državni džep uplatila 3.600 dinara. Za moj džep to nije malo, to su sedamdeset i dve vekne hleba, nisu kilaši, to više ne postoji, ali vekne neće trajati deset godina, kao pasoš, a još manje verujem da ću trajati – ja.

Obrazac-zahtev za izdavanje pasoša takođe više ne postoji jer sve je digitalizovano.

Maske postoje. Na svim licima u šalterskoj sali, kao i na onim što napolju čekaju u redu, kao i na mom licu. Preko nozdrva, usana, brade, pa do grkljana. Vreme je koronavirusa – maskama štitimo druge od sebe, a kažu, vredi i obrnuto.

Šalterski radnik nešto vrlo kratko ukuckava u kompjuter, naglas čita podatke o meni, proveravajući da li je sve tačno, a na kraju pita:

„Nacionalnost, Jugoslovenka?“

„Da.“

„Ne možete više biti Jugoslovenka“.

„Kako ne mogu? Pa u poslednjem popisu stanovništva nisu me odbili! Upisali su da sam Jugoslovenka.“

„Davno je to bilo. Dobili smo uputstvo da se više niko tako ne može izjasniti. I ja sam bio Jugosloven, pa više nisam.“

„Pa uvek sam bila Jugoslovenka! Svuda mi tako piše. I nisam dete iz ’mešanog’ braka, pa da tvrdim da sam se zato tako izjašnjavala.“

„Nema više Jugoslavije, ne postoji država, pa ne postoje ni Jugosloveni.“

„A Romi? Ni oni nemaju državu. Trenutno se ne mogu setiti još nekoliko nacija bez države, ali sve ih priznaju kao naciju.“

„Romi su drugo. Oni su rasuti po celom svetu. Možete se upisati u rubriku – ne izjašnjava se.“

„Kada ste dobili to uputstvo?“

„Pre nekoliko godina. Ne sećam se.“

Zanemela sam.

I „upisala“ sam se da se ne izjašnjavam.

I odustala od dalje rasprave.

Bolno svesna da sam opet nemoćna.

Pri izlasku iz MUP-a sedam na prvu klupu u parku, pušim i žderem se. Stiže me naknadna pamet.

Šta bi bilo da sam rekla da sam Rusinka, Vlahinja, Bunjevka…? Da sam Indijanka, Eskimka? Da pripadam Kurdima, Palestincima…?

Listam stari, ali još uvek važeći pasoš, kod mene je dok ne dobijem novi, a mogu ga dobiti i nazad, za uspomenu, ali poništenog – vidno nigde ne piše šta sam po nacionalnosti. Niti su me pitali. Ni u ličnoj karti ne piše. Niti su me pitali. U pošti, gde sam uplaćivala sve tražene svote – još manje.

U koje kompjuterske podatke o meni je šalterski radnik prvo zavirio? Zašto ga nisam pitala? Zašto ga nisam pitala kakve veze ima nacionalnost sa dobijanjem pasoša, kada imam svu potrebnu i važeću dokumentaciju?

S kojim pravom me nacionalno brišu?

S kojom računicom?

Napunila sam sedamdeset godina. Istekao mi rok trajanja?

Da pucnem prstima i kažem: „Ja sam okej, danas je novi, divan dan“ – ne mogu.

Ponižena sam.

I opet raskomadana.

Kao i devedesetih, kada je počelo komadanje Jugoslavije.

A neko je, u mojoj državi, ipak pucnuo prstima, uživajući u svojoj moći – i zadovoljno se smeška.

Piše: Zdenka Feđver