KAŽI SINU ZA MOJ GROB

Za vreme bitke na Neretvi i Sutjesci nismo znali gotovo ništa o našima, niti oni o nama. Ipak smo nakon godinu dana počeli dobijati prve sigurne vesti jedni o drugima.

Reagovanje ljudi na ono što smo saznali o svojima, komšijama i prijateljima bilo je različito. Najčešće smo slušali o potresnim momentima. Borci su ih stojički primali. Bilo je i onih koji se nisu mogli uzdržati, a da im ne poteknu suze za poginulim ocem, majkom, bratom, pa i celom porodicom.

Krajišnici na grobu palog druga.
Krajišnici na grobu palog druga.

Držanje Jove Puzića na mene je ostavilo posebne utiske. Jovo je dobio prve vesti od porodice u oktobru 1943. godine, dok smo se nalazili u okolini Bugojna. Sav uzbuđen, radosno je saopštavao drugovima vest koju je dobio iz Drvara.

— Mara je rodila sina! Već je veliki. Rodio se dok smo se probijali na Sutjesci.

Na licu oca, poznatog junaka i komandanta, zapazio sam nešto što sam tada kao mladić teško mogao shvatiti. Zapazio sam i radost i zabrinutost — suprotna osećanja koja su se u njemu smenjivala. Dugo sam ga posmatrao, ne razumevajući šta se to događa u duši čoveka koji se retko načini oduševljavao, ali koga nikada ranije nisam gledao tako zabrinutog. Osećanje roditelja, koje se nakon ove vesti probudilo kod Jove, tek sam kasnije mogao shvatiti.

Sreli smo se tih dana kod štaba brigade, kada je promenio jedinicu. Priča mi kako je napustio bataljon u kome je proveo dugi period rata i za koga su mu vezane mnoge uspomene. Rastao se sa borcima u čiju je snagu neograničeno verovao i čiju je ljubav toliko puta osetio. Nije mu bilo lako komandovati jedinicom u koju dolazi prvi put, bez obzira što razlike među bataljonima u brigadi gotovo nije bilo. Ali, treba se “legitimisati”. Treba pred borcima pokazati vrednost da bi ge zadobila njihova ljubav i poštovanje, a za to treba vremena. Međutim, to za Jovu nije moglo predstavljati neki problem. Nisam mogao verovati da je to razlog njegove potištenosti. Radilo se ipak o nečemu što je nerado govorio. Rekao mi je šta ga tišti:

— Neprijatno mi je, ali moram tražiti nekoliko dana odsustva. Ne znam kako će me drugovi razumeti. Sina i Maru moram videti, jer ko zna kada ću imati bolju priliku za to.

Po izlasku iz štaba brigade, sav razdragan, doviknuo mi je:

— Idem na pet dana kući odmah posle akcije! Napiši pisamce svojima!

Uzjahao je konja i u galopu odjurio na položaje bataljona.

Dolinom Lašve nadirale su jake nemačke snage. 4. i 3. (Jovin bataljon) bili su na udaru. Noć se približavala kada su oba bataljona prešla u odlučan napad. Brda su odjekivala od eksplozija bombi i granata. Paklena vatra trajala je do kasno u noć. Krajišnici su jurišali. Neprijatelj je bio prinuđen na povlačenje.

Kasno u noć, iz 4. bataljona stigle su prve vesti: napad je uspeo, komandant Radošević je poginuo u jurišu… Nešto kasnije, komandant 3. bataljona Jovo Puzić, donesen je u brigadnu bolnicu. Teško je kažu ranjen. “Sa osam pogodaka u stomak, ne može se živ ostati” — rekli su nam u brigadnom sanitetu.

Na nosilima od šatorskog krila, u lokvi krvi, ležao je Jovo noseći se sa mukama. Posmatrao sam ga, nemajući snage da ga bilo šta upitam. A kada sam, umesto rumenila na licu, zapazio neku čudnu voštanu boju nisam imao snage da se savladam. Znao sam da ga ne treba zamarati, da mu je potrebna tišina, pa ipak primakao sam se bliže. Pogledi su nam se susreli.

— Ćećo, druže, priđi da ti nešto u poverenju kažem — mekim, isprekidanim glasom pozvao me je Puzić.

Skupio sam poslednju snagu i pribrano prišao da čujem poslednje želje čoveka koga sam neizmerno voleo, svestan da će to biti naš poslednji razgovor.

— Kako vidiš, teško ću se izvući — izgovarao je reč po reč sa velikim naporom, dok ga je u grlu nešto gušilo. — Mari i neviđenom sinu prenesi moj poslednji pozdrav… Ako ostaneš živ, kaži, Ćećo, da su me Švabe sprečile da ga vidim, zagrlim i poljubim… Kaži sinu za moj grob, možda će poželeti da ga vidi… I ovaj sat mu predajte, neka ga podseća na mene.

Stajao sam hladan i nepomičan. Nisam bio svestan šta se događa oko mene.

Na livadi pored raskrsnice puteva, kraj sela Sjenokos, na Rostovu uz sve vojničke počasti, Jovo je sahranjen nekoliko dana docnije tmurnog 21. X 1943. godine. Sahranjeno je njegovo telo, ali su uspomene na njega ostale da žive zajedno sa delima za koja se žrtvovao.

Stevo TRIKIĆ ĆEĆO