KURIR GOJKO

Mali Gojko Vukadinović rođen je u selu Hrgari kod Bihaća, u siromašnoj seljačkoj porodici. Rat ga je zatekao u selu, neškolovanog, neodraslog i nezbrinutog, kao čobanče kod ovaca. Početkom ustanka 1941. godine, ustaše iz Bihaća i okolnih garnizona izlazile su u bliža sela, odvodile i ubijale odrasle muškarce, a kasnije i popalile sela. Gojkovo selo zadesila je ista sudbina. Iako popaljeno, ovo selo kao i ostala uskoro su bila oslobođena od partizanskih jedinica. Mali Gojko trčao je oko partizana, zagledao oružje, slušao razgovore i sve mu se to sviđalo. Zalio je što je mali i nejačak, te još ne može sa partizanima u borbu.

Sretko Stupra-Kurir Trece krajiske brigade
Sretko Stupra-Kurir Trece krajiske brigade

Godine 1942. sa omladinom učestvuje u izvršavanju svih zadataka koji su u to vreme pred njih postavljani, a zatim je 1943. godine preko Bihaća i Gojkovog sela protutnjala neprijateljska ofanziva poznata kao bitka na Neretvi i koja nije poštedela ni staro ni mlado. Narod je bežao i sklanjao se gde je ko znao i mogao. Negde u zbegu, u Grmeču, mali Gojko napušta svoje roditelje i rodni kraj, te odlazi u partizane. Borbe, okršaji i ratni vihor, doveli su ga u 3. krajišku brigadu. Dolaskom u brigadu, borci i starešine su malog Gojka gledali kao dečaka, koga treba zaštititi i sačuvati, jer još je mlad i nejačak. Gojku se to nije dopadalo. Neće on da bude nešto posebno i da se odvaja od boraca! Želeo je u borbi da bude ravnopravan u svakom pogledu sa ostalim borcima!

— Ja hoću u borbu. Nisam došao u partizane da se potucam za vama — govorio nam je mali Gojko.

I kada je konačno bio dodeljen u prateći vod 5. bataljona obučen u prekrojeno odelo od nemačke uniforme, sa pištoljem, bombama i mašinkom, Gojko opet nije bio zadovoljan. Hoće on u četu, u borbu, u neposredni obračun sa neprijateljem, da razoružava, zarobljava. Određen je za četnog kurira, i to mu se više dopadalo. Ponekad je mogao da “pobegne” u neposrednu borbu.

Posle kratkog vremena Gojko je povučen u štab bataljona za kurira. Mislili smo da će to mladom dečaku dati još više poleta i volje. Međutim, Gojko se izvesno vreme nekako ustručavao i povukao u sebe. Razgovarao bi samo kad njega neko nešto pita, ili kada prima zadatak pa on mora nešto da pita. Osećalo se da ga nikako ne napušta želja da neposredno učestvuje u borbi. Pažljivo je pratio kada se izdaje naređenje jedinicama. Odmah bi procenio koja jedinica dobiva glavnu ulogu, pa bi me uvek zamolio da ga pustim sa njom u borbu. Naročito je imao želju da ide sa Milom Latinovićem ili komandirom 1. čete Babićem. Nekoliko puta je i bez odobrenja odlazio u borbu. Uočivši to, pred početak svake borbe morao sam mu skrenuti pažnju da se ne sme odmicati od mene. Ali…

  1. juna 1944. godine bataljon je bio u zasedi na komunikaciji Bugojno — Gornji Vakuf.Ovoga puta 2. četa imala je glavnu ulogu. Samo za trenutak nisam obratio pažnju na Gojka i on je to iskoristio da pobegne kod 2. čete. Sa njom je učestvovao u napadu na kamione. Četa je uspela, potukla neprijatelja i popalila kamione. Gojko je ubio 4 neprijateljska vojnika. Kada su mi u komandi čete pričali o ovom Gojkovom podvigu, Galin je dodao:

— Ne puštajte ga više, jer će poginuti. Mnogo srlja u borbi.

Gojko ga je srdito posmatrao i verovatno u sebi pomislio:

“Neću ja više s tobom ići u borbu. Ići ću sa Milom i Babićem, koje me ne optužuju.” Ja sam ga “ukorio” za samovoljno udaljavanje i skrenuo mu pažnju da to više ne sme činiti, a on će na to:

— Druže komandante, oprosti mi! Ja sam ubio četiri nemačka vojnika. Možda bi pobegli da ja nisam naišao.

Nestašnog dečaka trebalo je “obuzdati” i sačuvati, ali kako? Već posle dva dana, 12. juna 1944. godine, koristeći maglu na Velikom i Malom Stožaru, kao i pošumljeno zemljište, nemački trup jačine oko 70 vojnika provukao se između položaja naših bataljona i u selu Kukavicama kod Kupresa napao štab brigade i brigadnu bolnicu. Peti bataljon, kao brigadna rezerva, požurio je u napad na Nemce. Štab bataljona i kuriri išli su sa četom koja je jednim potokom jurišala na Nemce. Kada smo izašli na ivicu šume primetio sam da sa nama nema Gojka. Kurir Duško nije znao da kaže šta je s njim. Uputio sam dva borca da ga potraže na putu kuda smo mi prošli. Svi smo pomislili da je poginuo ili teško ranjen.

Nastavili smo juriš na Švabe i u jednom momentu neko povika:

— Pazi Gojka kako puca!?

Kod potoka, Gojko stoji potpuno mokar, a pred njim dva nemačka vojnika, podignutih ruku uvis. Da bi me preduhitrio brzo mi, na njemu svojstven način reče da ih je on razoružao, da je mašinka onog visokog plavog Švabe pa pošto je novija od njegove on je zamenio. Zaćuta za trenutak, pa nastavi:

— Vidite onu dvojicu što tamo leže, i oni su digli puške na mene, ali sam ja bio brži od njih i pre sam ih ugrabio.

Podosmo u tom pravcu i izbrojasmo 5 mrtvih nemačkih vojnika kod potoka. Primećujući zabrinutost na našim licima, ali i radost, Gojko nam razdragan ispriča:

— Dok ste vi išli napred ja sam skrenuo u potok i zagazio u vodu. Sa ovog pravca Nemci se nisu nadali. Gledali su i gađali prema vama. Ja sam se lagano privukao i onda, u bok …

Posmatrali smo ga onako malog, kako voda curi iz njegovog odela, a on ponosno pokazuje kako je išao kroz vodu i kako je potukao Nemce. Tim mladim nemačkim vojnicima koji stoje pred njim, sa podignutim rukama uvis, nije pomogla ni specijalna obuka za diverzantsko ratovanje. Mali, ali u borbi veoma lukav, Gojko ih je ovoga puta prevario. I šta smo mogli, ovoga puta on nije ukoren nego pohvaljen.

Došle su borbe u sedmoj neprijateljskoj ofanzivi. Teško je bilo i kuririma prenositi poštu, probijati se kroz krševite predele bosanskih planina, kada je na svakom koraku za odvojenog borca od njegove jedinice pretila opasnost da bude uhvaćen ili ubijen. Teški danonoćni marševi i borbe, praćene glađu preko Raduše, Vranice, Zeca, Vitreuše, Crnog vrha, Bjelašnice i drugih planina, nisu mogle omesti malog kurira Gojka da u svako doba dana ili noći, po svakom vremenu, stigne na vreme i izvrši postavljeni zadatak.

Prilikom prelaska pruge Sarajevo — Konjic, 27. juna 1944. godine, noću, desetak neprijateljskih vojnika je, prosto naletelo na štab bataljona u pokretu. Bili smo iznenađeni i mi i oni. Gojko se prvi snašao. Njegova mašinka prva je poletela na gotovs, a njegov piskavi glas prvi je viknuo:

— Bacajte oružje, predajte se!

Za tren oka je skočio među neprijateljske vojnike i skidao oružje sa njih. Zatim je došao 13. avgust 1944. godine.

Nemci, Bugari i četnici su jačim snagama preduzeli ofanzivna dejstva na položaje 1. proleterske divizije u okolini Pljevalja. Posle četiri dana borbe, 17. avgusta, Nemci su posle žestokih napada uspeli da zaobiđu levo krilo brigade i iziđu na Ljubišnju planinu. U to vreme je kod 5. bataljona stigao komandant brigade Vlado Bajić. Kada je video da su Nemci izašli tamo kuda je naša divizija u toku noći trebalo da prođe, rekao je: “Tamo je Dukić sa dva bataljona, koji su išli na Drinu da podrže prelaz Šeste ličke divizije. Nalaze se negde iza Nemaca, ali sigurno ne znaju za njih. Napisaću naređenje Dukiću da ih napadne sa one strane, a ti ćeš odovuda. Odredi ko će da mu prenese naređenje!”

Nije bilo lako proći kroz nemački raspored i preneti Dukiću naređenje. Pogotovo kada se nije tačno znalo gde se on nalazi sa ona dva bataljona. Razmišljali smo, da li da uputimo patrolu ili celo odeljenje boraca. Gojko je bio blizu, čuo je naređenje komandanta brigade i posmatrao nas kako se dogovaramo koga da uputimo. Prilazi, staje mirno, kao i obično kad prima zadatak, ili donosi izveštaj:

— Druže komandante, ja ću nositi naređenje! Posmatrali smo ga sa izvesnom nesigurnošću. Mali je, još dečak, i sad ga uputiti kroz nemačku kolonu! Uhvatiće ga, poginuće, neće pronaći Dukića. Kada sam mu ipak rekao da se spremi, dečak zateže na sebi odelo, priteže opasač, na kojem je visio pištolj i dve bombe. Pogledao je mašinku, prekontrolisao okvire sa municijom. Predajući mu naređenje, dao sam mu i neka uputstva kako da se kreće i kako da postupi u slučaju da bude u opasnosti. Pozdravio je i pošao. Pratili smo ga pogledom do zalaska u šumu, a zatim sam pogledao komandanta brigade i slegao ramenima u znak nesigurnosti.

Komandant Bajić je otišao u štab brigade i naredio mi da ga izvestim kada se Gojko vrati. Gledao sam na časovnik i strepio. Strepio i za Gojka i za naređenje: “Šta uradih?” — pitao sam sebe. Minuti su mi bili duži od časova. Neće uspeti. Neće se vratiti. Šta uradih? — razmišljajući zaboravio sam i na vreme. I kada sam mislio da je sve “gotovo” i doneo odluku da uputim jedan vod Gojkovim tragom, kad, eto njega. Prilazi mi, staje mirno, pozdravlja i raportira:

— Druže komandante, naredenje sam izvršio! Poštu sam predao.

Još smo ga gledali ne verujući da je to istina, kad on iz džepa vadi isti onaj koverat komandanta brigade na kom je ispod ranije adrese pisalo “18,30 časova. 17.VIII 1944. M. Đukić.” Malo zatim, usledio je naš napad i neprijatelj je u toku jednog časa bio proteran. Put za prolaz diviziji bio je slobodan.

Tako je, mali rastom i mlad po godmama, ali velik po hrabrosti i junaštvu, kurir Gojko izvršavao zadatke. Tukao je neprijatelja na Uvcu, Zlatiboru, Jelovoj i Ravnoj gori, u Mladenovcu, Beogradu, na Fruškoj gori i sremskom frontu do Tovarnika, kada je decembra meseca 1944. godine izvršavajući naređenje i prenoseći poštu potčinjenim jedinicama pao smrtno pogođen od neprijateljskog kuršuma.

I ovoga, poslednjeg puta, Gojko je primio naređenje i potrčao prekim putem, otkrivenim i brisanim terenom. Ratnička sreća ga je konačno izneverila. Međutim, iako teško ranjen nemačkim rafalom, još je trčao i uspeo ispružiti svoju kratku, mladu ali hrabru ruku… Podneo je poslednji raport:

— Babiću, primi naređenje, ja sam teško ranjen.

Ilija RADULOVIĆ

Sjecanja

Treca krajiska brigada