Ljubica Odadžić – Narodni heroj iz Kumana

( Vojvodina )

Ljubica Odadžić rođena je 12. oktobra 1913. godine u banatskom selu Kumanu, kod Velikog Bečkereka.Poticala je iz siromašne zemljoradničke porodice. Njeni roditelji nisu imali sredstava da je školuju, pa je završila samo osnovnu školu. Živela je u selu baveći se kućnim i poljskim poslovima, a kada je napunila 21 godinu odlučila je da ode sa sela i potraži posao u gradu. Godine 1935. došla je u Beograd, gde je prvo vreme radila kao kućna pomoćnica. Potom je preko svoje drugarice Nevenke Petrović uspela da se zaposli u tekstilnoj fabrici Vlade Ilića, na Karaburmi. Radeći i družeći sa tekstilnim radnicima na Karaburmi približila se revolucionarnom radničkom pokretu. Prva saznanja o borbi radničke klase, Ljubica Odadžić je dobila još u svom rodnom selu Kumanu, gde je živelo nekoliko učesnika Oktobarske revolucije. Od njih, a posebno od Ljubomira Čolića slušala je priče o revoluciji u Rusiji, o Lenjinu, o tome kako „radnici i seljaci u Rusiji nemaju gospodare nad sobom“ i dr. U njenom rodnom selu je još 1919. godine bila organizovana partijska organizacija Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).

Ljubica Odadžić
Ljubica Odadžić

Zajedno sa svojim kolegama tekstilnim radnicima Ljubica Odadžić je učestvovala u štrajkovima i drugim akcijama za veća radnička prava. Svoje slobodno vreme posvetila je borbi za prava žena – za bolje uslove rada žena, za njihovu ravnopravnost sa muškarcima, za njihovo kulturno uzdizanje i dr. Često je odlazila u svoje rodno mesto, gde je takođe politički djelovala među ženama, a posebno među ženskom omladinom. Njen rad na borbi za emancipaciju žena, kao iz veća radnička prava nije ostao neprimećen od strane policije. Više puta je bila hapšena i saslušavana u Upravi grada Beograda poznatoj „Glavnjači“. Pred islednicima se uvek dobro držala i nikada nije ništa želela da prizna, čime je nekoliko puta izbjegla da bude osuđena. Godine 1937. je zbog političke aktivnosti u fabrici bila uhapšena i protjerana u rodno mesto, ali se ubrzo ponovo vratila u Beograd. Po povratku je ponovo nastavila sa političkim radom. Pošto je u fabrici prodavala radničku štampu, uz nju je radnicima djelila partijske letke i drugi propagandni materijal. Ove materijale dobijala je od svoje drugarice Nevenke Petrović, koja je radila u tehnici Mesnog komiteta KPJ za Beograd.

Zbog svoje izražene političke aktivnosti, Ljubica Odadžić je 1938. godine bila primljena u članstvo Komunističke partije Jugoslavije. Radila je u istoj partijskoj ćeliji sa poznatom tekstilnom radnicom Leposavom Lepom Stamenković. Decembra 1940. učestvovala je u štrajku oko 1.000 radnika tekstilne industrije u Beogradu, a bila je i izabrana za člana Štrajkačkog odbora, zbog čega je posle okončanja štrajka bila otpuštena sa posla.

Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije, aprila 1941. godine po partijskom zadatku je napustila okupirani Beograd i otišla u rodno mjesto, gde se uključila u rad tamošnje partijske organizacije. Bio joj je poveren rad sa ženama, a pre svega omladinkama. Radila je na okupljanju devojaka, njihovom organizovanju u vaspitne grupe i uključivanju u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). U veoma kratkom periodu, tokom maja i juna, uspela je da u SKOJ uključi 61 novu članicu. Pošto su u Kumanu postojala veoma velika partijska i skojevska organizacija, koja je bila podeljena na nekoliko rejona, bilo je odlučeno da se formira poseban „ženski komitet“, koji je brojao preko 250 omladinki. Radom ovog komiteta rukovodila je Ljubica.

Krajem juna, 1941. godine Ljubica Odadžić je bila uključena u članstvo Mjesnog komiteta KPJ za Kumane, a ubrzo potom i u članstvo Sreskog komiteta KPJ za Novobečejski srez. Pošto je bila zadužena za rad među ženama, aktivno je radila na organizovanju bolničkih kurseva i upućivanju omladinki u tada prve formirane udarne grupe i desetine. Posle napada Nemačke na Sovjetski Savez, 22. juna i početka masovnog hapšenja komunista, Ljubica je prešla u ilegalnost. U toku ljeta zajedno sa drugim drugovima, aktivno je radila na pripremama i organizovanju partizanskog odreda. Takođe radila je i na prikupljanju neophodnih sredstava – hrane, odeće, obuće i dr, kako za ilegalne partijske radnike, tako i za prve borce Kumanovačkog partizanskog odreda, koji je u toku jula brojao 24 ljudi. S obzirom da je i obližnje selo Melenci, usled duge revolucionarne tradicije njegovih meštana, bilo opredeljeno za NOP tamo je bio formiran Melenački partizanski odred. Direktivom viših rukovodstva NOP-a odlučeno je da se izvrši sapajanje Kumanačkog i Melenačkog odreda u jedan Kumanačko-melenački partizanski odred. I pored veoma loših uslova za partizanskog ratovanje, usled ravničarskog terena, ovaj odred je tokom ljeta izvršio nekoliko uspešnih akcija. Preko dana odred je boravio sakriven u kukuruznim poljima, koja su usled nedostatka šuma služila kao jedini sigurni zaklon, a noću je odlazio u akciju.

Posle okupatorskog čišćenja terena, odred nije uspeo da pređe u Srem, pa je u oktobru 1941. doneta odluka o stvaranju zemunica tzv „beza za zimski boravak“, gde bi borci bili sakriveni usled upada okupatora u selo. Ljubica Odadžić je bila jedan od glavnih oragnizatora akcije za prihvat boraca i pravljenje baza u Kumanu. U ovoja akciji pomagale su joj Dobrinka i Milena Stančić, kao i Barbara Boriška Seleši. Za veoma kratko vreme u Kumanu je napravljeno više od 90 baza, od kojih je 30 bilo za prihvat boraca. U decembru 1941. godine u Kumane je došao Žarko Zrenjanin, sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu i jedan od organizatora ustanka u Vojvodini. On je izvršio reorganizaciju partijskih i vojnih rukovodstava, pa je Ljubica tada primila nove dužnosti. Postala je član Okružnog komiteta SKOJ-a i član Okružnog komiteta KPJ za severni Banat.

Usled veoma oštre zime krajem 1941. i početkom 1942. godine, odred je bio baziran u Kumanu i Melencima, a okupator je za ovo bio obavešten uz pomoć svoje obaveštajne mreže. Policijski agenti više puta nisu uspeli da otkriju baze u selu, pa je ovu dužnost na sebe preuzeo zloglasni Juraj Špiler, komandant javne bezbednosti za Banat. On je selo opkolio sa jakim snagama i izvršio blokadu, koja je trajala od 13. do 25. februara 1942. godine. U toku ove veoma opsežne akcije u Kumanu su otkrivene ukupno 32 baze. Na licu mesta je ubijeno 18 ljudi, a uhapšeno je oko 200 ljudi, od kojih je kasnije oko 100 streljano. Među uhapšenima bila je većina kumanskih partizana, zatim partijskih i skojevskih aktivista, saradnika NOP-a i dr. Pošto se slična situacija desila u blokadi sela Melenaca, ovo je bio veliki udarac za Narodnooslobodilački pokret u ovom delu Banata.

Prilikom pretresa kuće Ljubinke Petrović, 20. februara otkrivena je baza u kojoj su se nalazili Ljubica i inženjer Ivan Knežević Coto (1910—1942) iz Zagreba. Coto je bio dugogodišnji član KPJ, pre rata je zbog revolucionarnog rada bio osuđen na pet godina zatvora, a avgusta 1941. je bio učesnik poznatog bega zatvorenika-komunista iz zatvora u Sremskoj Mitrovici. Potom se iz Srema prebacio u Banata, gde je u Kumanovsko-melenačkom odredu bio diverzantski instruktor. Našavši se u bezizlaznoj situaciji, Ljubica i Coto su se dogovorili izvrše samoubistvo. Coto je uspeo u ovoj nameri, a u Ljubicinom pištolju se metak zaglavio i ona je bila uhapšena.

Pored Cota i Ljubica Odadžić, među stradalim i uhapšenim partizanima u Kumanu su bili i drugi organizatori NOP-a – Žarko Milankov, politički komesar odreda je prilikom otrivanja njegove baze pružio otpor i uspeo da pobegne, ali pošto je bio ranjen da ga ne bi uhapsili izvršio je samoubistvo; Maksa Kovačev, sekretar OK KPJ, takođe je prilikom otkrivanja njegove baze izvršio samoubistvo; Barbara Boriška Seleški, jedna od Ljubicinih glavnih saradnica, takođe je bila otkrivena i uhapšena i dr. Pošto je veći deo vodećih rukovdilaca NOP-a u Kumanu, prilikom blokade izvršio samoubistvo ili bio ubijen, Ljubica je bila jedna od retkih uhapšenih. To joj je bila otežavajuća okolnost, pa su fašistički agenti odmah po hapšenju otpočeli da je muče sa namerom da izda svoje saradnike i otkrije nove baze. Strašna mučenja su nastavljena u zatvoru u Bečekreku, gde su joj fašisti tokom isleđivanja zakivali potkovice na noge.

Iako krhkog zdravlja Ljubica Odadžić je izdržala sva mučenja i nikoga nije odala. Streljana je 10.marta 1942. u Pančevu, zajedno sa još 50 rodoljuba, među kojima je bilo 37 Kumančana.

Ukazom predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita, 26. novembra 1953. godine, proglašena je za narodnog heroja.

Ime Ljubice Odadžić danas nosi glavna ulica u njenom rodnom selu Kumanu, a ulice sa njenim imenom takođe postoje i u Zrenjaninu i Somboru. Septembra 1954. godine na Trgu oslobođenja u Kumanu joj je podignuta spomen-bist