ODLUČAN NAPAD — JEDINO REŠENjE

Sumrak se spušta. Kolona zamiče u šumu. Provlačimo se utrtom stazom, jer svaki korak u stranu otežava kretanje.

Kroz kolonu se prenosi obaveštenje da je neprijatelj u blizini. Cigarete su pogašene i prestao je svaki govor. Izlazimo iz šume na čistinu. Vedra, zvezdana noć.

Mraz štipa lice. Ruke promrzle. Tišina. Odjedanput, kao iz zemlje, prolomi se uraganska vatra automatskog oružja. To je naša prethodnica naišla na neprijatelja. Mi smo u mrtvom uglu, van domašaja neprijateljeve vatre, pa žurimo na kosu, na kojoj se borba rasplamsala.

Kuriri štaba Brigade Radmilo Vuksanović i Savo Đukanović sa jednim svojim drugom.
Kuriri štaba Brigade Radmilo Vuksanović i Savo Đukanović sa jednim svojim drugom.

Dopuzasmo do ivice kose. Ispod nas se spušta strma padina dugačka nekoliko stotina metara. Drugo ništa ne vidimo. Mitraljeski rafal se oglasi pedesetak metara daleko od nas. Zrna zuje oko ušiju kao osice i cvrče kada se zabiju u sneg. Zagledah bolje i primetih svetlucanje iskara i dim koji je izlazio iz male izbočine, kamuflirane snegom. Levo i desno — isto. Čitavo naselje u snegu!

Mijuško zasu otvor bunkera mitraljeskom vatrom, koja uskoro bi zaglušena praskom naših ručnih bombi. Steva je bacio već desetak ručnih bombi. Bunker pred nama buknu u plamenu. Malo zatim iz njega iskočiše dva vojnika i počeše da se kotrljaju niz padinu kao burad. Nisu daleko odmakli.

Neprijateljeva vatra je malaksavala. To je trebalo iskoristiti. „Ura!” — prolomi se iz naših grla.

Za tren oka nađosmo se u prvoj liniji bunkera. To su sada rovovi, jer je pokrivka bunkera razneta našim bombama. U rovu, sav obliven krvlju, leži ispružen preko zbrojovke puškomitraljezac. Jedan naš borac skuplja razbacani žar da bi podgrejao zaleđeni puškomitraljez, koji neće da dejstvuje.

Neprijatelj je napustio dugački red bunkera i beži niz kosinu. Sada nas zasipa vatra sa druge kose, gde se rasplamsava borba. Lepo se vidi kako svetleća zrna preleću na našu stranu, skoro se mogu prebrojavati. Svetleće rakete se zviždeći probijaju u tamnu noć, a zatim padaju osvetljavajući bojište.

Kao da gledam vatromet, uz zaglušnu riku ručnih bombi. Minobacačka vatra se čuje negde u daljini, ali ona je ubrzo umukla.

— Čučni — viknu Mijuško.

Još nisam ni shvatio njegovu nameru, a puškomitraljez se nađe na mome ramenu i prvi rafal mi zagluši uši. Mada mi u ušima tutnji, prijatno mi je, jer grejem ruke pridržavajući puškomitraljez. Kada nam se učini da su begunci suviše odmakli, potrčimo za njima, pa opet iznova.

Neprijateljeva vatra je uskoro sasvim prestala. Čuli su se samo pojedinačni pucnji. Ubrzo izbijamo na cestu, gde se spajamo s delovima drugih jedinica.

Neprijateljevo uporište Sitnica je uništeno.

Sviće. Sa ceste osmatram bojište. Liči na isušeno korito neke velike reke. Naši položaji su bili na vrhu ovog velikog šanca, čiji su bunkeri jedva primetni. Nanizani u tri reda, oni potpuno kontrolišu sve prilaze iz okolnih šuma. Ko se nađe na kosi, nema zaklona ni uzmicanja. Postaje mi jasno da je jedino rešenje u ovoj akciji bilo odlučan napad kakav smo mi izveli.

Na dnu ovog šanca vijuga cesta branjena zidanim bunkerima i utvrđenim zgradama. S druge strane ceste proteže se strmina, reklo bi se, simetrična našoj, koja je takođe okićena utvrđenjima.

Vraćamo se polaznim položajima. Sa sviju strana naši sprovode zarobljenike. Neprijateljeva oprema i oružje svuda razbacani. Nailazimo na iščupane epolete oficira i delove ustaške uniforme. Jedan drug priča kako je u žbunju našao čoveka samo u rublju. Kada je bolje zagledao naokolo, našao je skinutu ustašku uniformu.

Dolazimo do postrojenih zarobljenika. Čitav bataljon! Ima tu i starih, dobro poznatih domobrana, koji su već bili zarobljavani od partizana i puštani kućama. Jadaju se kako nemaju sreće da se dokopaju svojih domova. Pokazuju svoje puške, bolje rečeno, podnose ih nama pod nos da bi nas uverili da nisu ispalili nijedan metak.

A naši mrtvi i ranjeni drugovi? Ko ih je ubio? Ko ranio? Ustaše, Nemci! Da li samo oni? Ili među ovima koji podnose puške „na pregled” ima i onih koji su ubijali naše drugove? Naravno, mnoge domobrane ćemo, po običaju, puštati kućama da pričaju o jednoj vojsci koja sahranjujući svoje mrtve ima snage da svojim zarobljenicima vrati slobodu, uverena da će i oni jedaput shvatiti na koga treba pucati.

Penjemo se uz kosu. Srećemo Miću na nosilima. Ranjen je u pluća. Teško govori — samo šapuće, a iz grudi mu šišti kao da diše kroz ranu. Stavljamo mu torbicu pod glavu, a on umorno posmatra. Krvari!

Idemo dalje. Kod jednog usamljenog stabla okupljeni drugovi. Prilazimo grupi. U sredini neko telo prekriveno ćebetom. Tu leži Dragan Simić, veliki drug i borac, novi komandir Omladinske čete. Uvek veseo, s pametnim očima koje nikad nisu mirovale. On je za svakog imao lepu reč. Vešt vojnik, majstor za privlačenje i prepad, kretao se hitro, kao gazela. Sećam se kako je za nekoliko sekundi bombama likvidirao isturenu neprijateljsku predstražu u Bugojnu. Slično je bilo i u borbama za oslobođenje Livna, u kojem je nečujno i lukavo upao u fabriku cementa, od koje je neprijatelj bio stvorio tvrdo uporište.

Dragan DIMITRIJEVIĆ KIKI