Priče o 7 sekretara SKOJ-a: “Vezanog lancima i bosog, sprovodili su ga pješice iz Skoplja u Zagreb”

Mijo Oreški: Policija ga ucjenila sa 50.000 dinara

Mijo Oreški, odrastao je u jednom vlažnom podrumu na zagrebačkoj periferiji. Majka udovica, nekvalifikovana građevinska radnica, nije imala ni dovoljno hleba da nahrani svoja dva sina.

Već u 15. godini Mijo je postao zidar i tada su mu došle prvi put u ruke ilegalne socijalističke brošure. Na svom radilištu osnovao je sindikalnu grupu.Tih dana stupio je u SKOJ, a već nekoliko meseci posle toga postao je član mesnog komiteta. Bilo je to 1923 godine.

Partija je zapazila mladog radnika, ali ga je već znala i policija. Da bi zaštitili mladog komunistu stariji drugovi šalju ga u Beograd, a nešto kasnije i u Moskvu da se marksistički obrazuje.

Kada je njegov drug Paja Marganović uhapšen, on postaje politički sekretar SKOJ-a. Znao je da mu ta partijska dužnost donosi sigurnu smrt. Policija ga je ucenila sa 50.000 dinara. Ipak on ostaje usred policijskog osinjaka i pokušava da onemogući policijske provale u redove komunista.

Ali 28. jula 1929. godine kuću u kojoj je stanovao u Samoboru kod Zagreba opkolilo je preko 50 žandarma. Mijo Oreški se nije predao neprijatelju. Pružio je otpor ali je ubrzo pao izrešetan puščanim mecima.

Janko Mišić: Pješke u lancima od Skoplja do Zagre

Zemljoradnik Mišić iz sela Slani Do u Zagorju, želeo je da mu sin Janko bude sveštenik. Ali mladi Janko se u Zagrebu opredelio za nešto drugo. Upisao se u trgovačku akademiju i školovao se od svog rada.

Ipak, više od svega interesovala ga je borba proletarijata o kojoj je tada saznao. Kao 21-godišnji bankarski činovnik postao je član SKOJ-a i njegov put je time bio određen. A taj put vodio je u patnje.
Upoznao je ćelije i žandarmske kundake.

Ali ni najsvirepija mučenja nisu od njega mogla da iznude nikakvo priznanje o njegovim drugovima. Pustili su ga.

Onda je po zadatku SKOJ-a otišao u Makedoniju. Opet zatvor. Policija smišlja kako da ga natera na priznanje. Vezanog lancima i bosog sprovode ga pešice iz Skoplja u Zagreb. Žandarmi se smenjuju. Usput pitanja: Ko su tvoji drugovi? Ćutanje. Udarci.

Kada je stigao u Zagreb više nije ličio na sebe. Nije bilo dokaza ni krivice i pustili su ga. Partija je i njega poslala na kratko školovanje u Moskvu. Kada se vratio preuzeo je mesto organizacionog sekretara SKOJ-a.

Ali to nije bilo dugo. Do tragične noći u Samoboru kad je ubijen od žandarma zajedno sa Mijom Oreškim.

Paja Marganović: Drugovi, ne smatrajte me više živim…

Uhapsili su ga na ulici i ubili u zatvoru. Zatim su njegovo telo bacili u Savu. Bio je obućarski radnik, iz Deliblata kod Kovina. Danas to zvuči kao priča, ali on je od svoje dvanaeste godine živeo kao proleter. U devetnaestoj godini je na Sverdlovskom univerzitetu izučavao marksističku nauku.

Kada se vratio postao je sekretar SKOJ-a.

Jedanaestog aprila 1929. godine sastao se u Zrinjevcu u Zagrebu sa dvojicom drugova koji su mu predali matrice za štampanje ilegalnog prvomajskog komunističkog proglasa. Samo što je primio tašnu s matricama pred njega su iskrsnuli policajci.

Pao je udaren u potiljak.

Bio je zatvoren u zloglasnoj “ćeliji smrti”. I mučen najstrašnijim mukama. U rane su mu stavljali so i vešali ga za polomljene ruke. Posle tri meseca, nekoliko dana pred smrt, na krvavom parčetu hartije napisao je svoju poslednju poruku:

“Drugovi, ne smatrajte me više živim. Policija od mene nije ništa saznala. Nastavite borbu. Srećan sam što sam izdržao. Vaš Paja”.

U štampi je posle toga objavljena vest:

“U Savi je nađeno telo opasnog komuniste Paje Marganovića koji se utopio prilikom bjekstva iz zatvora.”

Znalo se šta to znači.

Josip Kolumbo: Ubijen na ulici policijskim mecima
Tek što je izučio bravarski zanat u Zagrebu, Josip Kolumbo krenuo je “trbuhom za kruhom”. Godine 1922. došao je u Niš i zaposlio se u železničkoj radionici. Tu je stupio u SKOJ. Sve svoje slobodno vreme posvetio je radničkom pokretu i učenju. Sa kakvim je žarom on to radio!

Niški radnici zapamtili su ga po velikom zboru 1923. godine na kome je “u ime radnika” trebalo da govori vođa socijaldemokrata, tada poznati političar Živko Topalović.

Radnici mu nisu dozvolili ni da se popne na tribinu.

Umesto njega na govornicu je izašao mladi radnik Josip Kolumbo.

Tu pred policijom žigosao je izdajnike radničkog pokreta i otvoreno zvao na borbu. Policija ga je uhapsila tek nešto kasnije, zbog rasturanja ilegalnih letaka. Pušten je zbog nedostatka dokaza.

Drugovi su ga još više poštovali jer nije rekao ni reč o njima. Postao je sekretar Okružnog komiteta SKOJ-a. Završio je partijsku školu i ponovo je u Zagrebu.

Povodom pogibije Mišića, Oreškog i Marganovića, napisao je u “Mladom boljševiku” nekrolog. Još se štamparska boja na njegovom članku nije ni osušila, a on je pao.

Policajci su ga sačekali u jednoj ulici i izrešetali mecima.

Pero Popović: Neumorni agitator u teškim danima

Detinjstvo je proveo u Domu za ratnu siročad u Novom Sadu, a zatim je bio šegrt kod nekog obućara. Iskusio je šta je iskorišćavanje čoveka i kakva je glad. Član SKOJ-a postao je 1932 godine u Užicu.

Tih dana u jednu fabriku je došao partijski agitator i delio radnicima ilegalne letke. Policija je pokušala da ga uhapsi. Ali tada je u akciju stupio Pero Popović sa svojim skojevcima. Agitator je mirno napustio fabriku pod zaštitom skojevaca.

Za to je saznalo celo Užice. Partija ga je ubrzo poslala u Moskvu na univerzitet Kominterne. Ali to nije bio put na školovanje kako se danas ide. Išao je preko granice ilegalno, gladan, slabo odeven, pešice, očekujući svakog trenutka metak u leđa.

Pa ipak je išao.

Povratak je značio još težu borbu. Izabran je u CK SKOJ-a. Putovanja i agitacije po zemlji: Zagorje, Gorski Kotar, Dalmacija. Obračuni sa agentima. Kada su u Samoboru pali Oreški, Mišić, Pero Popović je postao organizacioni sekretar SKOJ-a.

Bio je to svega godinu dana. Samo što se 15. avgusta 1930. sastao sa svojim drugom Kolumbom na Goljaku u Zagrebu čitava četa agenata otvorila je na njih vatru. Pali su jedan kraj drugog.

Zlatko Šnajder: Majci su dali samo senku njenog sina

Pet godina tamnovao je skojevac Zlatko Šnajder po najozloglašenijim zatvorima. Kada nisu uspeli da slomiju njegov duh, nastojali su da ga fizički unište. Ležao je u memljivim samicama, okovan, gladan. Ali policiji nijednu reč nije rekao.

Kada je pušten iz zatvora bio je na pragu smrti. Umro je uskoro posle toga od tuberkuloze, ali s osmehom na usnama, spominjući svoje drugove.U SKOJ je stupio kao gimnazijalac i sav se odmah predao revolucionarnom radu. Smatrao je da na teror policije, treba odgovoriti terorom. Sa nekoliko svojih drugova osnovao je Zlatko Šnajder
grupu “Crvena pravda”.

Ali kasnije prihvatio je direktivu SKOJ-a za rad s masama. Godinu dana kasnije on uređuje “Omladinsku borbu” i “Mladi boljševik”. Ubrzo zatim postaje sekretar omladinske revolucionarne organizacije, koja je radila i u najtežim uslovima ilegalstva.

Zlatko Šnajder je okupljao naprednu omladinu u kulturno-umetničkim društvima, sportskim klubovima – radnike, studente i seljake. Stvarao je ćelije čak i u vojsci.

Zbog takvog rada je uhapšen. Pustili su ga kad u njemu više skoro i nije bilo života. Majka ga je sama na rukama odnela u bolnicu. Ali bilo je kasno.

Josip Debeljak: Svih 13 agenata pucalo je na njega

Josip Debeljak, iz sela Orešja u Hrvatskom Zagorju, radio je u beogradskoj pekari “Soko” kada mu je jedan provokator krišom stavio u džep kompromitujući letak. Pretresli su ga i uhapsili. Sprovodili su ga vezanog vozom u Zagreb.

Bila je noć i žandarmi su zadremali. Vezani mladić se jednim skokom našao u hodniku vagona i sledećeg trenutka iskočio je iz voza koji je jurio punom brzinom. Oslobodio se lisica, uskočio u jedan teretnjak koji je išao u suprotnom pravcu i već posle nekoliko sati bio je ponovo u Beogradu.Partija je želela da sačuva ovog mladog borca koji se već isticao radom u radničkom pokretu i uputila ga je u Zagreb. Ubrzo je postao član OK SKOJ-a za Hrvatsku.Još dva hapšenja i bio je primoran da pređe u ilegalnost. Ucenjen je. Partija ga je tada poslala u inostranstvo.Došla je 1930. godina. Do tada je već palo šest sekretara SKOJ-a. Debeljak je pozvan da preuzme odgovornu dužnost. Ali ni on nije bio dugo sekretar. Na ulici ga je poznao jedan policijski agent i pucao na njega.Mada ranjen uspeo je da pobegne.

Posle 15 dana otkrili su njegovo sklonište. Trinaest agenata je opkolilo Debeljakov stan. I svih trinaest je pucalo…