PROLETERSKI KOMANDANT

 Prošlo je više nedelja od borbi u petoj ofanzivi. Prva proleterska je već bila u centralnoj Bosni.

Koračali smo prostranim Petrovim poljem na putu prema Travniku. Odjednom, iz sredine kolone od dvesta pedeset boraca 3. kragujevačkog neko je uzbuđeno povikao:

— Pazite!.. . Eno ga Moma!

Stali smo kao ukopani. I svi smo pogledali u istom pravcu. Bočno od kolone, na oko trista koraka, stajao je čovek sa uzdignutim rukama kao da jedva čeka da nam padne u zagrljaj. Iza njega, oslonjen na motku, stajao je još jedan drug.

Momčilo Stanojlović Moma (levo), rođen 1916. godine, Kragujevac; vazduhoplovni poručnik pilot; član KPJ od 1941. Stupio u NOB jula 1941. Poginuo 13. juna 1943, na Sutjesci, kao zamenik komandanta Treće proleterske sandžačke brigade. Narodni heroj
Momčilo Stanojlović Moma (levo), rođen 1916. godine, Kragujevac; vazduhoplovni poručnik pilot; član KPJ od 1941. Stupio u NOB jula 1941. Poginuo 13. juna 1943, na Sutjesci, kao zamenik komandanta Treće proleterske sandžačke brigade. Narodni heroj

Nakrivljena avijatičarska kapa. Plave, uvek nasmejane oči. Kožni vojnički kaput i geganje u hodu koje stvara utisak mrzovolje i odvratnosti prema pešačenju. I iznad svega vedar, zvonak glas, kojim je, ležerno i tiho objašnjavao situaciju, saopštavao odluke i zadatke ili najobičnije razgovarao i šalio se.

Moma Stanojlović. Sin kragujevačkog radnika. Dvadeset trogodišnji avijatičarski poručnik. Godine 1941 — komandir partizanske čete . . .

Otišao je iz okupiranog grada sa prvim deeetinama radnika, srednjoškolaca i studenata, za koje je okupacija zemlje bila početak, a ne kraj rata.

Već u prvim danima, ispunjenim burnim događajima, mnogobrojnim okršajima, početnim ratnim teškoćama i krizama, a onda brzim uspesima i usponom, Moma je svojim držanjem, postupcima, čitavim svojim bićem ispoljio ono najbolje čime su se odlikovali partizani u ustaničkoj plimi i oseci. Izrazi “Momina četa”, “Momin bataljon” verno su predstavljali specifičnost i kompaktnost tih prvih partizanskih kolektiva. Sve što bi on učinio ili rekao izgledalo je, bilo je, u stvari, nekako prirodno i jednostavno.

Prilikom obezbeđenja Dulenskog savetovanja partizanskih komandanata iznenada se na susednom bregu pojavila jedna kolona. Nastala su nagađanja ko bi to mogao biti. Mnogi su mislili da dolaze Beličani. Moma je pažljivo posmatrao kolonu i mirno rekao:

— Verovatno su Švabe. Beličani nisu nikako.

I mada je trebalo, zaista, iz istog pravca da naiđu partizani, brzo je svoju četu rasporedio i spremno dočekao Nemce.

Posle borbe pitali su ga kako je na velikoj razdajbini, bez dvogleda, prepoznao kolonu Nemaca. Pojedinci su očekivali da čuju neku nepoznatu tajnu vojne metode raspoznavanja.

— Nisam ni ja bio siguran ko nam dolazi u goste — odgovorio je Moma. — Ali bolje da ih spremno dočekamo. Ako su Beličani — porašće nam ugled u njihovim očima, jer će videti da smo uvek oprezni i vojnički “doterani”. A ako nisu naši… onda je pogotovo dobro da smo na položajima.

Četa je u ovoj borbi zapala u tešku situaciju. Sa brisanog prostora morala je da se prebacuje do seoske škole u Adžinim livadama, kako bi, koristeći se zaklonima, pružila veći otpor neprijatelju. U jednom trenutku Momi je sletela kapa s glave. Podigao je sa zemlje, otresao prašinu i, veoma zadovoljan, ponovo je stavio na glavu govoreći:

— Ovde neće biti zdravo da zanoćimo…

Pošto se četa povukla iz poluopkoljene zgrade, pokazao je drugovima svoju kapu. Pri vrhu je bila probijena kuršumom . . .

Od te kape, avijatičarske šajkače i avijatičarskog kožnog kaputa nikako se nije razdvajao. To su bila vidljiva obeležja njegove naklonosti starom, pilotskom pozivu i valjda neke intimne čežnje da mu se kad-tad vrati. Ali i sa kaputom se dogodilo isto što i s njegovim čežnjama . . .

Četvrta ofanziva. Na položajima oko Ivan-sedla avijacija je bila veoma aktivna. Moma je s neskrivenom radoznalošću pratio letove aviona i, kao na nekom poligonu, ocenjivao tehniku i metode njihovih postupaka kao da su bili u pitanju naši, a ne neprijateljevi avioni. Primećivao je da dejstvuju sa velike visine, tuku nasumce i po neotkrivenim ciljevima, slabo izvode viraže i još gore se “izvlače”. Mi ostali ne samo što smo se radovali neprijateljevim greškama nego smo, osećajući se inferiorno lrema tom “dušmaninu u vazduhu”, od sveg srca želeli da svi vratove polome. Momino neraspoloženje prema avijaCiji dostiglo je kulminaciju kad je uveče kurir radnog voda Jovča doterao za večeru samo kuvano meso, jer su prilikom popodnevnog mitraljiranja bili probijeni kazani i hrana istekla. Jovča je još saopštio Momi da je jedan zapaljivi metak pogodio štapski tovar. A tu je, pored ostalog, izgoreo i njegov kožni avijatičarski kaput.

April 1943 . . . Ustikolina.

Bataljon se u pravi čas našao na drugoj obali Drine. Prvi crnogorski, koji se ranije prebacio, vodio je tešku, neravnu borbu na brdu Kapku. Neprijatelju su počele da pristižu i rezerve. Trebalo je da Moma s bataljonom požuri, kako se činilo, direktno u pomoć “rođacima”, čija je eituacija bila kritična. Neko je predložio Momi da bataljon krene pravo na Kacak. Ali je on naredio pokret ka Golom brdu.

Kolona je, uprkos snegu, hitala. Kapak je sve više ostajao iza nas. Sa udaljavanjem od tog poprišta rasla je i neizvesnost kod nekih drugova iz štaba bataljona. Da se nije pogrešilo što bataljon nije krenuo pravo na Kapak? Kakvu će svrhu imati duboki manevar u bok Talijana ako izgubimo onaj položaj?

Moma nije hteo o neizvesnosti i pretpostavkama da razgovara. I namerno se izgubio napred, sa prethodnicom …

Na domak Golog brda stigle su patrole. Gore se nalaze — izveštavale su — jake talijanske snage, velika komora, artiljerija. Moma ih je mirno saslušao, pokazao komandirima četa rukom pravce nastupanja i škrto izjavio:

— Tamo ćemo se videti. Ko živ stigne…

Talijani, potpuno iznenađeni napadom partizana iz ovog pravca, pružili su kratak i neorganizovan otpor. Nešto odlučnije su se borili jedino vojnici koji su obezbeđivali pukovski štab. Neprijatelj je bio potpuno zahvaćen panikom, jer su i Krajišnici, još dubljim manevrom, izbili u pozadinu ove velike neprijateljeve grupacije.

Na vrhu Golog brda okupili su se oko Mome članovi štaba bataljona.

— Najbolja je pomoć drugome ako najpre sam izvršiš svoj zadatak — objašnjavao je Moma prisutnima. — To je dobar običaj u našoj brigadi i ja se njega držim. Znate kako je: svaki početak prati manja ili veća neizvesnost. Sada je, uostalom, važan ishod, a ne ono što se moglo dogoditi…

Razgovor je prekinuo Laza pokazujući Momi sliku talijanske lepotice koju je pronašao među stvarima jednog majora. Na poleđini fotografije poluobnažena crkva bila je napisala “Al mio carissimo Mario – sua Alda“.

— Nastrada grešna gola Alda na ovom našem Golom brdu — primeti Moma vraćajući fotografiju.

— More, bolje je i tako da svrši nego da sazna kakav joj je mangup bio ovaj njen “karisimo Mario” — dodade pošto je iz majorovog sanduka izneo čitavu kolekciju fotografija talijanskih lepotica sa sličnim, vatrenim posvetama “magiore Mario”.

Moma je, ćuteći, dugo razgledao iznete fotografije . . .

Imao je izvesne sklonosti, navike, koje su kod nas uvek izazivale smeh ili radoznalost. Jedna od njih je bila spavanje. Spremanje ležaja bila je za njega čitava ceremonija. Uvek je najpažljivije birao i uređivao svoj ležaj, bilo da ga je negde u šumi ili na livadi pravio od paprati i sena, bilo u nekom kutku kolibe, kuće,štale. Dužinu sna merio je po dužini marša: maratonsko, umereno i mizerno. Iako se na prvo najradije odlučivao, nikad se nije klonio ni drugog, ni trećeg.

Mnogo je voleo da razgovara, iako nije voleo da drži govore. Umeo je zanimljivo da priča i najveće ćutalice pridobijao je za sagovornike. Jedan od takvih bio je i Dema, inače poznat u bataljonu kao šeret i virtuoz u ćutanju. Mogao je danima da ne progovori ni reči. Grimasama, gestikulacijom, ili škrtim jednosložnim rečima izražavao je svoje mišljenje, odgovarao na pitanja, postavljao zahteve, ispoljavao svoja raspoloženja. Ali sa Momom je, začudo, i satima razgovarao.

Slično se događalo i s našim domaćinima, koji su rezervisanost prema neočekivanim gostima obično “ispoljavali ćutanjem i na pitanja najkraće odgovarali, najčešće negativno: “ne znam”, “ne mere”, “nejma” —stavljajući time do znanja da ne žele produžetak razgovora. Sa Momom su, naprotiv, dugo i sa zadovoljstvom pričali. Zato smo, uvek u novim selima, isprobavali ovu Mominu sposobnost. Često su ga drugovi pozivali u kuće gde su nailazili na posebno ćutljive domaćine, ponekad prave uzorke namćora, računajući da će tu Moma doživeti neuspeh, da neće uspeti da ih raskravi i sa njima popriča. Ali, po pravilu, dešavalo se obrnuto. Blisko, živo, neposredno, govorio je seljacima o razvoju i izgledima borbe protiv fašizma, o uzrocima i ciljevima bratoubilačke borbe, a sve je to povezivao sa onim što su borci 1. proleterske doživeli i videli u razšš krajevima zemlje.

Meštanima, naročito odraslima, činilo se neverovatnim kad su im ostali borci saopštavali da je Moma bio oficir — poručnik. Da bi to utvrdili, pitali su ga u kojim je garnizonima služio, poznaje li ovog ili onog oficira, njihovog znanca ili prijatelja. Događalo se da je neke od njih poznavao. Tada su njegovi sagovornici bili potpuno uvereni da je i pre rata bio oficir. I mnogi eu mu, na kraju razgovora, govorili:

— Druže, iako si bivši oficir, ti si, brate, pravi komesar…”

Ovakvi utisci i mišljenja potpuno su se podudarali i sa osećanjima drugova u bataljonu. Prilikom boravka u Bosanskom Petrovcu, septembra 1942, u bataljonu koji je imao puno iskusnih i uzdignutih ljudi, aktivnih učesnika radničkog i naprednog studentskog pokreta, za političkog komesara bataljona izabran je Moma Stanojlović, na kojoj je dužnosti ostao tri meseca, posle čega je postavljen za komandanta tog istog 3. kragujevačkog bataljona.

Naš bataljon je dobro izvršio zadatak na položaju Ilijine glave. Razbili smo pokušaj Nemaca da kod sela Uzlupa izbiju na prelaze reke Tare. Omogućeno je izvlačenje naših jačih snaga iz pravca Sandžaka.

To je bila poslednja borba u kojoj je bataljonom komandovao Moma. Rastanak je bio skroman. I tužan. Ceo dan nismo ništa jeli. Nismo imali čime da svečanije obeležimo rastanak s Momom, koji je postavljen za zamenika komandanta 3. sandžačke brigade. Goša je iznela nekoliko kocaka šećera — sav ostatak zlehudih rezervi bataljonskog saniteta. Jova je negde našao neki ječam, ispekao ga i to “servirao”. Moma je obišao čete, pozdravio se sa svim borcima i zajedno sa Mićom Rođom krenuo preko Uzlupa ka Vrhovnom štabu.

U toku noći i bataljon se prebacio preko Tare. Više Šćepan-polja naišli smo na jednu vodenicu, iz koje je izašao i pozvao nas Rođa. Unutra je bio i Moma, koji je živo razgovarao s vodeničarem. Ovaj je već spremao kačamak i samo čekao na Momine drugove pa da ga skine s vatre. Moma se već bio javio Vrhovnom štabu i ovde je čekao svoju novu jedinicu, koja je svakog časa trebala da naiđe.

— Meni je neobično žao što sad, kad je počela ofanziva, moram da idem iz bataljona — rekao nam je Moma polako. — Ali vi ste me juče popodne još više ražalostili. Trebala mi je još ova prilika da se sa vama propisno oprostim …

Dani posle rastanka prošli su nam u neprekidnim borbama. Ali, do sada, svuda smo se uspešno probijali . ..

Gore, na Vučevu, poginula je Vojsa… Smeđa devojčica, nežnog lika, dugačke kose ispletene u kike, krupnih, prekrasnih očiju, koja nikako nije htela da pristane da bude četna bolničarka…

Vojsa — naša najlepša Dalmatinka…

Između nje i Mome se bila razvila tiha, neiskazana ljubav. To su manje-više svi u bataljonu znali. Primećivalo se po njoj i njemu, po pogledima, po škrtim rečima i kratkotrajnim susretima, kojih su se inače klonili kao da se plaše da odadu svoju tajnu i, činilo im se, njihova skrivena osećanja.

Da li je i Moma čuo za njenu pogibiju? . . .

Više Tjentišta, na levoj obali Sutjeske, poginuo je proslavljeni proleterski komandant Sava Kovačević. Nekoliko stotina koraka ispred, gotovo u isto vreme, jurišajući na čelu grupe boraca svoje nove jedinice, poginuo je i drugi proleterski komandant — Moma Stanojlović. . .

Bilo je to neverovatno, nemogućno. Ali čovek sa uzdignutim rukama je, po izgledu i držanju, potpuno ličio na Momu. I bataljon mu je, kao pod uticajem halucinacije, poleteo u susret. Prvi su stigli Uroš, Steva, Ljubiša. Dugo su ga, jedan za drugim, grlili i ljubavi. Ali to nije bio Moma …

Nastavili smo marš prema određenom cilju radosni što nam ee jedan od ranijih drugovaposle svih napora i iskušenjavratio iz Centralne bolnice u bataljonAli bili smo i tužnijer nas je on konačno uverio da su nemile vesti koje smo dobili o Momi — istinite.