Ratni dnevnik I/III – UŽICE

– Vladimir Dedijer – DNEVNIK 1941-1944 –

U Mrčajevcima smo prenoćili na putu za Čačak. Tu smo sreli nekog sekretara Narodnooslobodilačkog odbora — pravog Bivalova, oličenje činovnika – birokrate iz predratnog sovjetskog filma »Volga — Volga«.

Nikako nam nije nalazio sobu za spavanje, iako je stalno kucao na mašini akta za četničku komandu koja je bila prekoputa. Smrzli smo se u mokroj slami u kući jednog seljaka, kome je sin bio u partizanima. Tog druga su četnici premlatili u Požegi kad se vraćao iz Užica s Đilasovim  bratom Milivojem.

Oni su nosili 300 pušaka za naš front baš kad su Nemci navaljivali na Milanovac. Te puške su poslate kao pojačanje iz Užica.

Rano zorom krenuli smo za Čačak. Iz Kraljeva se čula paljba topova. To su naši opsedali grad. Tamo su se vodile krvave borbe: naši su upali u grad, ubili su jednog oficira, ali varoš nije bila oslobođena.

Dolazak u Čačak ostavio je na mene silan utisak. Nema Nemaca, a na vratima jedne lepe kuće: »Okružni komitet Komunističke partije«. Tu sam zatekao Mirka Tomića starog prijatelja. Izljubismo se. On je baš išao u Užice s planom napada na Kraljevo. Krajnje je vreme bilo da se taj grad oslobodi. Moral kod naroda posle onog poleta od kraja septembra počeo je da opada. Mislim da je bilo pogrešno opsedati Kraljevo.

Suviše smo se razvukli. Trebalo je učvrstiti oslobođenu zonu, a u neoslobođenoj ne praviti front, već se duboko ubaciti u neoslobođenu teritoriju i tamo voditi partizanski rat. Mirko mi je pričao da je učestvovao u jurišu na Kruševac. Naši su bili duboko prodrli u grad, pobili veliki broj Nemaca, ali su se morali vratiti…

Veliki nedostatak naših odreda bio je u tome što nismo onesposobili liniju Beograd — Niš. Zato je najviše bio kriv oficir Bora iz Paraćinske čete. On je po povratku sa savetovanja u Dulenima — jednostavno objavio mobilizaciju svih ljudi od 18 do 45 godina. Ljude je silom mobilisao. Tu su se uvukli kulaci i posle paljevine jednog sela nagovore seljake i pobiju 30 naših drugova, a ostale predadu Nemcima, koji ih javno streljaju u Jagodini i Paraćinu. Tako je propao napad na Paraćin i Jagodinu. Izgubili smo jednu od naših najboljih četa — sve paraćinski radnici. Tako smo ostavili slobodan prolaz neprijatelju na najvažnijoj komunikaciji, i dozvolili mu da nas udara s boka.

Primer Bore Paraćinskog najbolje nam pokazuje šta znači kada Partija ne vodi odred, kako je bila opasna ta prinudna mobilizacija. I mi smo se u Kragujevcu opekli — mobilizacija dve klase — 1919 i 1920 — ali smo uz pomoć Partije ispravili odmah grešku.

Inače naš Odred je bio ispunio zadatak koji mu je na savetovanju bio postavljen. Uglavnom smo komunikacije bili presekli. Najbolji uspeh je pokazala Prva četa Voje Radića. Ona je zaista potpuno polupala prugu Kraljevo — Kragujevac. A tako isto i Treća četa, koja je prekinula vezu s Lapovom. Oko nas su dobro radili Prvi šumadiski i Drugi šumadiski. Dejan šumadiski je vodio uspešne partizanske akcije, ali mu je mnogo smetao slom Paraćinaca. Prvi šumadiski bio je majstor za zasede. Međutim, veza između pojedinih naših odreda bila je slaba. Sa Prvim šumadiskim nikakva, Drugim šumadiskim uspostavljena tek pri kraju, s Kraljevčanima — slaba, s čačanima uspostavio sam ja i tom prilikom bio ranjen.

Što se tiče borbi na severu oslobođene teritorije — odatle nam je pretila opasnost. Nemci i nedićevci su prošli Mačvom i opustošili je.

Sada su bili u Valjevu i spremali se za udar na Užice. Stoga smo dobili pismo od Vrhovnog štaba, s Titovim potpisom, da odmah pošaljemo 300 ljudi radi odbrane Užica. Čeća nam je kasnije javio iz Čačka da ljude ne upućujemo, jer je objasnio drugovima kako stoji naša
situacija. Odred nam je brojio 600 ljudi, prema 180 krajem septembra, ali nisu svi bili naoružani.

Tako smo Mirko Tomić i ja dugo razgovarali o opštem položaju. Prekidali su nas avioni. Dok sam išao u sklonište povredio sam nogu tako da mi se posle gnojila vrlo dugo. Oko dva sata po podne seli smo na voz i pošli za Užice. Imali smo da prođemo kroz Požegu koja je
bila u četničkim rukama i gde se svašta događalo. Uzeo sam objavu na svoje ime, a u pantalonama sam imao skrivenu poštu za Glavni štab Srbije.

Usput nam Mirko priča kako mu je bila potrebna muzika. Partizani — među kojima je bilo nekoliko vatrogasaca — uvukli su se u Kraljevo, otišli u vatrogasnu stanicu, obukli uniforme vatrogasaca i s muzikom promarširali kroz ulice grada. Nemci im svuda salutirali.
Kad su naši drugovi prešli most, zasvirali su partizanku i tek su se onda Nemci prisetili šta je i otvorili paljbu.

U vozu čitamo četnicima »Borbu«. Jednom se dopada i traži nam je. Voz ide vrlo polako. Svi vagoni su prorešetani. Nekoliko dana ranije devet »štuka« napalo je voz u Brđanima. Poginuli su advokat iz Sremske Mitrovice Nebojša Maletić i Žika Popović, profesor iz
šapca. Tu je bila i Lala Ivković ali je onako krupnu nije zakačio ni jedan metak. Stigli smo u Požegu po mraku. Na peronu gužva. Četnici razoružali naš Dragačevski bataljon, koji je išao na valjevski front da brani Užice. Samo se nije dao komandant bataljona, stari poznanik iz aule Pravnog fakulteta, Bogdan Kapelan. Bio je odličan komandant.

Mi smo dobro prošli. Niko nas nije napadao. A dan ranije — skinut je s voza Milan Blagojević i ubijen. Nas niko nije prepoznao, pa smo nastavili za Užice. Stigli smo oko devet. Silan utisak. Srp i čekić sa zvezdom po zidovima kuća. Moderna zgrada Narodne banke (ispred trezora za zlato) sedište je Vrhovnog štaba. Glavni štab za Srbiju nalazi se u zgradi gde se nalazila komandantura. Kad sam bio u Užicu 16 aprila, tu su bili zatvoreni naši oficiri, malo dalje nemački tenkovi i oni odvratni tipovi — SS – ovci. A sada crvena i srpska zastava. Spavali smo u gimnaziji, gde sam video oko 300 Nemaca, koje su zarobili
naši partizani.

POLITIČKI KOMESAR CACANSKOG PARTIZANSKOG ODREDA RATKO MITROVIĆ GOVORI NA TRGU U OSLOBOĐENOM ČAČKU OKTOBRA 1941 GODINE PRED PARTIZANSKIM JEDINICAMA UOČI NJIHOVOG POLASKA NA FRONT KOD KRALJEVA ČETNICI SU RATKA MITROVIĆA NA PREVARU UHVATILI POSLE PRVE NEPRIJATELJSKE OFANZIVE I PREDALI NEMCIMA. NA DAN 11 DECEMBRA 1941 ON JE OBESEN NA TRGU U ČAČKU — NA ISTOM STUBU PORED KOJEG JE GOVORIO. RATKO MITROVIĆ JE PROGLAŠEN ZA NARODNOG HEROJA 25 SEPTEMBRA 1944 GODINE
POLITIČKI KOMESAR CACANSKOG PARTIZANSKOG ODREDA RATKO MITROVIĆ GOVORI NA TRGU U OSLOBOĐENOM ČAČKU OKTOBRA 1941 GODINE PRED PARTIZANSKIM JEDINICAMA UOČI NJIHOVOG POLASKA NA FRONT KOD KRALJEVA.ČETNICI SU RATKA MITROVIĆA NA PREVARU UHVATILI POSLE PRVE NEPRIJATELJSKE OFANZIVE I PREDALI NEMCIMA. NA DAN 11 DECEMBRA 1941 ON JE OBESEN NA TRGU U ČAČKU — NA ISTOM STUBU PORED KOJEG JE GOVORIO. RATKO MITROVIĆ JE PROGLAŠEN ZA NARODNOG HEROJA 25 SEPTEMBRA 1944 GODINE

Sutradan sam sreo Kardelja – Bevca, Aleksandra Rankovića – Marka, Žujovića – Crnog, Lolu i Juricu Ribara, i mnoge drugove. Određen sam za urednika »Borbe«. Zajedno sa mnom bili su u redakciji profesor Dušan Nedeljković, nezgodan čovek, i Marijan Stilinović. Posao je bio vrlo naporan. »Borba« je izlazila svaki drugi dan.

Osim toga Marko me je uposlio na noćnom poslu. Saslušavao sam razne krivce. Legao sam obično oko dva, ponekad i u tri. A ustajao pre sedam. Tako mi je noga još više otekla. Kad sam je video razvijenu — poplašio sam se. Na Rentgenu se utvrdilo da mi je jedno parče
u veličini nokta ostalo u kolenu, a u članku imao sam zapaljenje pokosnice. Trebalo je samo u miru ležati i sve bi bilo u redu.

Situacija s četnicima se sve više zaoštravala. Na dan 26 oktobra bio je delimično sklopljen sporazum s Dražom Mihailovićem u Brajićima.

Već sutradan smo počeli ispunjavanje sporazuma, poslali smo im 500 pušaka i 25.000 metaka, a oni su nam istog dana — ubili Blagojevića. Istovremeno spremali su napad na Užice. Taj napad nije slučajan. Iz dokumenata, zaplenjenih u Beogradu, videlo se da je u Donjem Domu, Čerčilu postavljeno pitanje kakve mere namerava da preduzme kako bi se vodstvo oslobodilačkih pokreta istrglo iz ruku komunista. U Crnoj Gori, iz jedne podmornice, iskrcali su se engleski kapetan Hadzon, špijun Intelidžens servisa zvani Marko (živeo kod nas dugi niz godina u Krupnju, kao inženjer u rudniku sa ženom Ruskinjom, belogardejkom), major Zaharije Ostojic i major Mirko Lalatović. S njima je bio i radiotelegrafist Veljko Dragićević, koji je odmah izjavio želju da pređe u partizane. Sve do Srbije oni nisu videli nijednog četnika, već samo partizane. Bili su kod nas u Užicu, pa su otišli na Ravnu Goru.

Verujem da je do napada na nas došlo po naređenju engleske i jugoslovenske vlade.

Buržoaziji je malo stalo do oslobođenja naroda; ona je otpočela klasni rat. Srbijanska buržoazija kao najhalapljivija — prva je otpočela. Jedan njen deo secovao je na nemačku kartu, drugi na englesku. Ali, zajednički su se našli protiv nas. Napad na Užice trebalo je da počne između 1 i 2 novembra, ali smo ih mi na vreme otkrili. Pohapšene su vođe napada: od pravca Bioske — neki rezervni oficir, učitelj iz Hrvatske, a organizator Čeda Zaharić, Stojadinovićev poslanik; od pravca Čajetine — rezervni potpukovnik Andrija Jevremović; od pravca severa Karan – Kosjerić — poručnik Staja Filipović.

Svi su se jadno držali. Mislili su da ćemo ih odmah streljati. Neki od njih su obično oruđe u rukama Draže. S njima zajedno pohapšeni su mnogi seljaci – četnici. Njima smo održali govor, pa ih pustili.

Napad je propao sa svih strana još u začetku. Samo su od Požege — kapetani Vučko Ignjatović, Marinković  i Miloš Glišić, najgori među komandantima Draže Mihailovića, otvoreni Nedićevi agenti — sa svojim četama, sa žandarmima, agentima i finansima na čelu, doprli do Trešnjice, na tri kilometra od Užica, gde su ih naši razbili.

Boža Javorski je prodro u Ivanjicu i ubio jednog od najboljih naših ljudi iz Srbije — Stevu Čolovića.

Mi smo stalno bili u stanju pripravnosti. Marko je noću sa komandantom mesta Vukolom Dabićem vršio kontrolu. Od nas sviju u Agitpropu našao je jednog druga spremnog, u odelu i cipelama. Ostali su spavali bez cipela.

Posle ovog neuspelog prodora od Požege, došao je novi napad, sa severa, od Kosjerića. Napadao je kapetan Dragoslav Račić, zauzeo je Karan, ali smo ga odbili. Posle smo oslobodili i Požegu, ali uz velike gubitke. Žujović-Crni je teško ranjen u stomak dum-dum metkom; zatim je poginuo Bogdan Kapelan i još mnogo drugova iz komandnog kadra. Bogdan je pao gazeći reku i pevajući. U »Borbi« ima dosta opisa tih borbi i junačkih podviga naših partizana. Naši su gonili dražinovce daleko. Povratili su Milanovac, a zatim krenuli na Ravnu Goru. Borce naših jedinica naročito su ogorčili zločini Dražinih ljudi.

Kod Kosjerića je žandarm Filip Ajdačić sa svojim pomoćnicima ubio 17 drugova i drugarica. Zverski su ih mučili. Drugarice su prvo silo vane, a zatim ih je Ajdačić pekao. Leševe smo mi kasnije preneli u Užice i svečano sahranili.

U »Borbi« od 18 novembra 1941 napisao sam sledeći dopis o ovom
zločinu:

»RAVNOGORCI KRAJ KOSJERIĆA IZVRŠILI GROZAN ZLOČIN

Užice, 16 novembar

Nečuveni zločin dogodio se nedaleko od Kosjerića. Zločin koji ne zaostaje nimalo za odvratnim zverstvima koja je okupator činio po Mačvi, u Kragujevcu i drugim našim mestima.

Prilikom opšteg ravnogorskog napada na Užice, jedno njihovo odeljenje dobilo je nalog da napadne na Karan. Taj je napad izvršen na mučki način.

Ravnogorci su razoružali jedan deo partizana, a zatim su počeli da hapse po varošici sve one ljude i žene koji su učestvovali u narodnooslobodilačkoj borbi, koji su pomagali partizane. Tako su nakupili preko 80 ljudi. Tom prilikom su zadržali i uhvatili dva kurira, koji su išli prema Valjevskom frontu, gde su Nemci pokušali prodor ka Užicu.

Sve pohvatane partizane i njihove prijatelje poterale su te zveri u ljudskom obliku u pravcu Ravne Gore. Krenulo je preko dvadeset naoružanih ravnogoraca, a na čelu im je bio jedan starac od 60 godina, koji je određen za sprovodnika. Usput se prema partizanima postupalo strahovito. Za najmanju reč udarani su kundacima. Kada je povorka odmakla jedan deo puta, stigao ih je ravnogorac — žandarm Ajdačić. On je prišao partizanima i odabrao devet lica: Maksima Markovića, zemljoradnika iz Kosjerića, Dragoslava Markovića, kamenoresca iz Kosjerića, Milivoja Kevića, marvenog lekara, izbeglicu iz Hrvatske, Svetozara Poznanovića, radnika iz Kosjerića, Jelenu Subić – Gmizović, narodnu učiteljicu iz Seče Reke, Milenu Kosovac, narodnu učiteljicu iz Taora, Prvoslava Gmizovića, sudiju iz Užica, kurira iz Valjeva »Eru« Joksimovića i još jedno lice čije se ime nije moglo da utvrdi.

Ajdačić je rekao da ih vodi na saslušanje. A poveo ih je s pet-šest ljudi u klisuru Ridova, kraj sela Skakavca. Tu je otpočelo zversko mučenje. Partizani su premlaćivani kundacima, živima su vađene oči, ložena im je vatra po telu. Obe drugarice su bile silovane, a zatim izbodene bajonetima.

Zatim su ti krvoloci ostavili leševe i umakli u nepoznatom pravcu. Ostalih sedamdeset partizana i njihovi prijatelji odvedeni su u pravcu Ravne Gore i o njihovoj sudbini ništa se ne zna.

Kad su partizanske snage oslobodile ponovo Kosjerić, otkriveni su u klisuri leševi poubijanih drugova. Oni su pružali groznu sliku — glave razmrskane kamenjem, polunagorela tela, preklane žene.

Tela ovih mučenika prenesena su u Kosjerić. Odatle su prevezena u Užice, gde će biti sahranjena kako pristoji palim borcima u borbi protiv okupatora i njihovih slugu.

Jedna komisija građana pregledala je sva telesa. Zapisnički su utvrđene sve smrtonosne povrede. Isto tako će i jedna lekarska komisija pregledati tela mučenika i zapisnički utvrditi kakva su sve zverstva činili ravnogorci. Jedan od vinovnika ovog zločina već je u partizanskim rukama. On priznaje svoje nedelo. Partizani će pohvatati i ostale zločince, koji su učinili taj grozni zločin. Kazna iji neće mimoići.

Neka je slava palim borcima! Neka su po hiljadu puta proklete sluge okupatora, koji za njihov račun kolju srpske sinove! Neka živi jedinstvo svih poštenih rodoljuba u borbi protiv Hitlera i njegovih slugu!«

Dok smo odbijali napade četnika Draže Mihailovića, navalili su i Nemci od Kraljeva i Valjeva, ali su ih naše snage odbile. Tu je ranjen i naš heroj Fića Kljajić. U pravcu Varde Nemci su ostavili oko 250 mrtvih i ranjenih. Još više je drugove ogorčilo što je Draža Mihailović, odnosno njegov pomoćnik potpukovnik Dragoslav Pavlović, predao 350 naših drugova Nemcima, u Valjevu. Ti su drugovi zarobljeni u Milanovcu, Karanu i drugim mestima. Jedan od njih je pobegao iz Valjeva i s njim sam razgovarao u bolnici.

U »Borbi« od 20 novembra objavio sam sledeći dopis:

»RAVNOGORCI PREDAJU PARTIZANE NEMACKIM VLASTIMA U VALJEVU

Milorad Tešić, partizan Sedme čete Trećeg bataljona Prvog šumadiskog odreda bio je zarobljen u Milanovcu. Ravnogorci su ga predali Nemcima u Valjevu zajedno sa trista pedeset drugova. Tešić je uspeo da pobegne.

Donosimo njegov iskaz:

»Pre deset dana u Milanovcu, u subotu u 12 časova, zarobili su nas i razoružali četnici.’ Mi smo bili opkoljeni u bolnici. Četnici su tražili našu predaju, ili će zapaliti bolnicu. U početku na naše povike:

»Dole okupatori!«, odgovorili su isto: »Dole okupatori!«

Zatim su pozvali našeg komandanta na pregovore. Komandant bataljona, učitelj Vuković, otišao je na pregovore i posle izvesnog vremena vratio se sa uslovima: ili ćemo biti svi zapaljeni zajedno s bolnicom, ili moramo položiti oružje, a zatim ćemo biti svi pušteni. Samo ako neko izjavi želju da ostane među četnicima — ostaće.

Zadržaće, usto, dok ne ispitaju, komandante, komandire, vodnike, političke komesare i zamenike. Svima jemče život i punu bezbednost. Na glasanju povodom tih uslova neznatna većina izjasnila se za predaju.

Četnika je bilo oko tri do četiri stotine, a nas oko sto pedeset drugova. Mali broj nekih seljaka iz okoline pustili su odmah, a sve ostale odveli su u Takovo. Sprovodilo nas je desetak četnika, otprilike na svakih deset jedan sprovodnik.

Iz Takova smo odvedeni u Brajiće, gde smo prenoćili. Tu nas je stiglo oko sedamdeset drugova i pridružilo nam se još oko trideset. Tu su nam sve oduzeli — i novac, i obuću, i odelo. Ostali smo samo u donjem rublju, a retko ko da je imao još koju prnju na sebi.

Maltretirali su nas, naročito drugarice, a neke su i udarali.

Iz Brajića su nas odveli na Ravnu Goru. Pred dolazak na Ravnu Goru neki major, onizak, crn, brkat, dočekao nas je rečima:

»A tu li ste, majku vam vašu! Vi ste krivi što nas Nemci ubijaju, kad ste mirovali nas Nemci
nisu tukli. Vi čekate od Staljina spas, — majku li vam vašu i vašem Staljinu!«

Na Ravnoj Gori nam se pridružilo još oko 150 — 200 ljudi, drugova zarobljenika. Među njima bilo je i nekoliko drugarica. Tu smo u Ribnici prenoćili.- Ujutru nas 300 — 400 sprovedeno je u Mionicu. U Mionici smo stajali nekoliko sati pa nam je rečeno da ćemo u Markovu Crkvu, gde je za nas spremljen logor. Međutim, prošli smo Markovu Crkvu, a nisu nas zaustavljali, već su nas vodili dalje.

Tom prilikom neki vojvoda četnički, mislim da se zove Kamenica, održao je govor u kome je između ostalog rekao:

»Komunističke vođe pogazile su sporazum. Njihovom krivicom došlo je do bratoubilačkog rata. Nemci su prema nama, Srbima, bili dobri, a komunisti su krivi što je došlo do krvi i žrtava. Nema se šta očekivati od Rusije i Staljina (pri tom psuje majku Staljinu). Ja vam dajem reč i garantujem svojom četničkom čašću da neće niko od vas biti predat Nemcima.«

Međutim, neposredno iza toga, u mestu zvanom Slovac, sačekali su nas Nemci i nemački kamioni. Svi smo bili potrpani u kamione i sprovedeni u Valjevo.

U Valjevu su nas smestili u neku veliku zgradu, izgleda neki stari mlin ili magacin. Iste večeri izdvojili su komandanta bataljona i drugarice. Njih su saslušali, drugarice su odveli iste večeri, a komandanta sutra izjutra.

Ne znam ništa više o njima. Saslušali su nas trideset. Pri privođenju na saslušanje morali smo proći kroz neka odeljenja gde su s jedne i s druge strane stajali Nemci, ljotićevci, nedićevci i četnici, udarali su nas kundacima i drškama revolvera. Saslušali su nas Nemci.

Uglavnom su uzimali generalije, pitali ko je naš politički komesar, kada smo stupili u odred,
i posle svršenog takvog saslušanja ispred imena udarali krst. Pitali su nas da li znamo šta to znači, a istovremeno su odgovarali da to znači smrt.

Na saslušanju su nas pesničili i udarali čizmama u stomak i gde su stigli.

Dok smo bili u zatvoru, jednom nas je posetio i onaj vojvoda, zvani Kamenica, i rekao:

»Kako ste? Ne bojte se, i ja sam sa vama!«

Ja sam uspeo sa jednim drugom jedne večeri, kada tu nije bilo stražara, da se popnem na tavan, zatim da se zavučem na krov i odozgo da se spustim niz oluk. Pobegao sam preko nekih bašta, pa preko jednoga puta pored karaula i stražara i provukao sam se kroz žice, kojima je opasan čitav grad. Prvi put sam naišao na drugove u selu Leskovici. Tu sam već dao svoj prvi iskaz.« «
——————–

Jedan od najlepših dana u Užicu bio nam je 7 novembar. Za taj dan izišao je svečani broj »Borbe« na 16 strana. Bogami ponosili bi se tim brojem pre rata i beogradski listovi što se tehnike tiče, a već sadržaj! Zbog čestih pojava aviona preneli smo štampariju u stanove
Narodne banke u pravcu Bajine Bašte na dva kilometra od grada.

FAKSIMIL PRVE STRANE LISTA »BORBA« OD 7 NOVEMBRA 1941
FAKSIMIL PRVE STRANE LISTA »BORBA« OD 7 NOVEMBRA 1941

Dovukli smo jedan tigl, dosta hartije i slova iz Čačka, tako da je posao dobro odmicao.

Proslava 7 novembra imala je silnog uticaja na moral naših trupa. Sumrak se spuštao, na Glavnom štabu lepršala se zastava sa zlatnim srpom i čekićem, a crvene sijalice bacale su na daleko lik crvene zvezde. Bataljoni su marširali čvrstim korakom jedni za drugim. Na
tribini, na pijaci, svi — Stari i ostali. Drugovi Jovanović Bradonja i Vukola Dabić na konjima podnose raport, vrše smotru i svečanost otpočinje. Govori Lola — odlično. Ja sam se onako ćopav muvao po narodu. Bio sam samo u vindjaci. Zima. Izlaze mi pred oči Đuro Strugar s njegovim večitim osmehom, Vlada Vitasović,Joca Jovanović raščupane kose, vedar. Oni leže mrtvi. S njima toliko mnogo drugih drugova. A mi proslavljamo veliki Oktobar. Marširaju bataljoni. Koliko će drugova pasti danas, sutra. Krvavo plaćamo slobodu. Zato ćemo je znati čuvati. Lepo je govorio i Mirko Tomić u ime naroda neoslobođene teritorije. Tako se završio 7 novembar.

Život se nastavljao istim brzim tempom: nedovoljni su dan i noć.

Sreo sam mnoge drugove iz Beograda, ali mi niko nije znao da kaže šta je s Olgom i mamom. Noga mi nikako nije prolazila. Nešto zbog nespavanja a nešto i od uzbuna. Svaki dan bih morao da idem iz hotela »Palas« uzbrdo. Posle bi mi ranjena noga otekla. Zato mi je Stari dozvolio da se preselim u Banku. Tu sam provodio ceo dan, a uveče se vraćao u hotel. Počeo sam da radim i u Agitpropu. Pokazalo se da naši drugovi ne mogu još lako da se snađu u novoj situaciji. Iz ilegalnog rada trebalo je preći na državnu upravu, čitav aparat
uzeti u svoje ruke. Tu je bilo i zapinjanja. Učili smo. Usled slabe organizacije posla, naše trupe su imale vrlo rđavu hranu, iako je po selima, naročito oko Čačka, bilo mnogo žita, jer je žetva bila odlična i tek nedavno pokupljena. I niko ne zna bolje nego komunisti da se
uči na svojim greškama.

Borbe s četnicima su se nastavljale. Naši su zauzeli Pranjane i mogli smo ih potpuno likvidirati za dan – dva, ali je Stari naredio da se to ne čini iz spoljnopolitičkih razloga. Inače Draža Mihailović je bio pred masom prilično razgolićen, fizički smo ga takođe dotukli.

On je molio za pregovore preko kapetana Mitića. Mi smo ih prihvatili. Mi smo uvek bili za jedinstvenu borbu protiv okupatora. Ali Draža je nudio pregovore jer je bio potpuno potučen, bez vojske. I mi smo imali gubitaka: oko 300 ranjenih. Na pregovore su otišli Aleksandar Ranković – Marko, Lola Ribar i Pera Stambolić. Jedva je došlo do konačnog teksta sporazuma. Ali buržoazija je postigla jedan deo svojih ciljeva. Osakatila nam je prilično jedinice, dala je vremena Nemcima i nedićevcima da se pripreme, a najvažnije — oduzela nam je inicijativu protiv Nemaca. Da nas nije napao Draža, oslobodili bismo i Kraljevo i držali sve drumove do Beograda, onemogućili koncentraciju neprijatelja i tako spasli slobodnu teritoriju.

Neprijatelj se borio svim sredstvima protiv nas. Njegovi špijuni su digli u vazduh našu fabriku oružja. Fabrika je bila smeštena u desnom tunelu trezora Narodne banke. Levi tunel bio je određen za sklanjanje građana za vreme napada iz vazduha. Između ta dva tunela bio je poprečni tunel, gde se nalazila silna artileriska municija. Špijuni su se uvukli s paklenom mašinom u tunel koji je služio kao sklonište za narod i postavili je uz artilerisku municiju. To se posle utvrdilo pomoću pravca rasprskavanja paklene mašine. Uoči katastrofe ja sam došao u Banku i, pošto me je noga bolela, legao sam na jednu postelju
u velikoj sali i, da mi ne bi svetlost smetala, stavio sam na lice kožni kaput s gunjem Mitra Bakica. Tek što sam zadremao (bilo je oko dva i po) trgla me eksplozija i sve se počelo da ruši oko mene. Ležao sam pod ruševinama poprečnog zida. Mrak. Pokušao sam da maknem
glavu, ali me gomila cigala još jače pritiskala, tako da nisam mogao da se pomerim. Desna mi je ruka samo bila slobodna — i njom sam mlatarao kroz vazduh. Ležao sam živ zatrpan.

Glava i kičma su me bolele. Mislio sam na žive zatrpane ljude u Beogradu i pitao sam se
da li imam hleba i koliko ću dana ovako moći izdržati. Zatrpan sam bio dosta dugo. Zvao sam drugove, ali niko nije dolazio. Ćule su se samo stalne eksplozije. Nisam znao da je eksplodirala municija, već sam mislio da nas avioni bombarduju. Ali kako da dođu po oblačnom vremenu, kako da se ne da znak za uzbunu? Desetak metara od mene
sedeo je Doka Jovanović – Jarac.

Zašto me on ne spasava? Odjednom sam čuo viku. Neko je kopao cigle, beton. I najzad sam se oslobodio.

Bio je to drug Iso, zubotehničar iz Valjeva. Njega je Marko poslao da vidi šta je sa mnom. Mislili su da sam mrtav. To se nadaleko čulo pa su me čak neki pitali (na Podromaniji Ruža Oljača) jesam li živ!?!

Kad sam istrčao napolje eksplozija se još neprestano čula. Bilo je ogromno municije, baruta, 12.000 tromblonskih bombi. Eksplozija je izbacila barut koji se posle zapalio, tako da je veliki deo ljudi iz naše straže bio opečen. Ukupno je poginulo preko 200 lica, od toga 90 žena i dece koji su se nalazili u tunelu. Citava jedna šihta radnika i radnica.

Ti su se ljudi herojski držali. Pod starom Jugoslavijom pravili su 180 pušaka na dan, a kad su došli partizani povećali su proizvodnju na 450! Jedan deo radnika se ugušio. Oni su bili zatvoreni u zadnjem delu tunela. Nađeni su u krajnjem uglu — u gomili — držeći maramice
i krpe na ustima, a prema njima okrenut sedeo je sekretar partiske ćelije, kao da im govori. Tako umiru sinovi radničke klase!

Smotra partizana Uzice novembar 1941.

Eksplozije su trajale čitavu noć. Prestale su tek kad su ulazi zatrpani. Nastradalo je i mnogo građana u tunelu, koji su se tu sklonili od aviona. Najviše dece. Jedan leš je bačen preko Banke na krov jedne kuće, 50 metara daleko. A posle su se gestapovci hvalili da su ubili
1.000 komunističkih funkcionera u trezorima.

Eksploziju u Užicu izazvali su petokolonaši. To su otvoreno priznavali okupatorski
listovi. »Obnova« u broju od 1 decembra 1941 pisala je:
»Zločini komunističkih zločinaca našli su prvu kaznu još pre oslobođenja Užica. 21 ovog
meseca izbila je jedna dobro pripremljena eksplozija u trezorima Narodne banke u Užicu.
Komunisti su bili preneli u ove trezore mašine iz fabrike oružja Pošinger, koja je stalno
bila u Užicu. Komunisti su hteli tu u trezorima da izrađuju puške i municiju i zato su
pokupili radnike specijaliste sa svih strana. U isto vreme u trezore su sklonili i svu svoju
municiju i eksplozive. 21 o.m., kad su trezori bili puni komunističkih funkcionera i radnika,
desila se strahovita eksplozija koja je trezore razorila i sve koji su se nalazili pobila je.
Iskopano je blizu 650 leševa, ali broj ovde poginulih komunista je preko hiljadu, a po nekim
obaveštenjima možda se bliži i cifri od dve hiljade, jer mnoge podzemne galerije nisu mogle
biti otkopane i u njima su se eksplozije neprestano ponavljale.«

Drug Tito je svakog dana obilazio radnike u fabrici oružja. Tih dana baš je bilo gotovo 50 naročitih pušaka, takozvanih »partizanki«. Te puške su imale na cevi zatvarač i urezanu petokraku zvezdu i natpis: »UPO« — Užički partizanski odred. Te puške su bile velika retkost. Jedna »partizanka« sačuvala se kroz sve ofanzive do proleća 1944 godine. Kada
je vojna misija Vrhovnog štaba pošla u Moskvu 1944 godine, naš Vrhovni štab je poslao
Staljinu tu pušku na poklon.

Na dan 21 novembra 1941 drug Tito je obišao fabriku. Na pola sata pre eksplozije vratio se u svoju kancelariju, u zgradu Narodne banke, koja je udaljena od fabrike svega desetak metara. Odmah posle eksplozije suknuo je ogroman plamen zapaljenog baruta od koga su poginuli neki naši drugovi. Dragoslav Prodanović, partizan iz Klinaca, koji je bio u Pratećoj četi Vrhovnog štaba, izgoreo je sasvim. Izgoreo je po licu Đuza Dragićević, koji je 1944 godine poginuo u Bosni. Zatim su poginula dva kurira, jedan iz Bosne, a drugi iz Mačve.

Drug Dragan Maletić, metalski radnik iz Valjeva, teško je ozleđen. Takođe je tog dana dobio
opekotine po licu profesor Pavle Savić. Metalac Hasan, iz Valjeva, koji je bio u Pratećoj
četi, izgoreo je po licu i telu, pa je posle nekoliko dana nestao na zlatiborskom drumu,
prilikom proboja Nemaca. Kurira Milana iz Obrenovca eksplozija je bacila čak na krov susedne kuće. Usled vatre drug Tito nije mogao da iziđe iz zgrade Narodne banke. Drugovi
su mu bacili uže da se spusti s prvog sprata, jer su stepenice bile u vatri i dimu. Međutim,
drug Tito je pričekao i kad je vatra prestala, sišao je niz stepenice kroz dim i barut.
U levom tunelu trezora nalazilo se mnogo žena i dece koji su se tu sklanjali od bombardovanja. Srećom, dan je bio oblačan pa nije bilo mnogo sveta kao obično. Ipak se u tom tunelu nalazilo do stotinu duša.

U drugom tunelu, gde su se nalazile mašine za izradu metaka, svi radnici nisu izginuli
od eksplozije. Oni su se povukli u zadnji deo tunela gde ih je ugušio dim. Aleksandar Ranković, Milovan Đilas i Slobodan Penezić – Krcun ušli su nekoliko sati posle eksplozije u
trezore dok su još trajale detonacije u srednjem delu tunela. Kraj mašina su zaticali radnike
ugušene od gasa. U jednom uglu krajnjeg tunela ugledali su grupu radnika i radnica s maramama na ustima, a prema njima bio je okrenut komesar fabrike, drug Manojlo Smiljanić, student, sin prote Milana Smiljanića.

*

Ovaj deo Dnevnika pisao sam od 1 januara do 2 marta u Bosni, po sećanju. Glavni posao obavio sam u Foči. Mnogo me je truda stalo.

Dalje stranice Dnevnika do 14 januara, takođe sam prepisao u Foči iz starog dnevnika, koji mi se ovlažio. Ono što je u zagradi (—) dodavao sam u Foči. Inače je Dnevnik od 2 decembra vođen redovno svaki dan.

PONEDELJAK, 24 NOVEMBAR

Užice. — Krenuli smo, Pera Stambolič, drug Berberijan i ja na pregovore s dražinovcima u Čačak. Mi smo komisija za ispitivanje krivica. Njihovi pretstavnici su kapetan Mitić, neki ruski emigrant i jedan sudija — prečanin. Četnici došli nespremni. Kao najveći zločin
iznose da je neki Lindermajer sekao seljacima uši. Gde i kada — nisu znali da kažu.

Sastanak je išao dosta glatko, četnici priznaju zločin predaje 350 drugova Nemcima, Kosjerić i Mionicu. U ovom poslednjem mestu streljali su 17 naših drugarica i 16 drugova.Jedna je bila samo ranjena pa je pobegla. Izveli smo je pred četničku gospodu.

Ona veli da su među streljanima bile i tri mlade doktorke iz Beograda. Ledeni noževi su me presecali dok sam utvrdio da Olga nije bila među streljanima.

Za »Borbu« od 27 novembra 1941 napisao sam razgovor s tom devojkom:

»TRIDESET I TRI DRUGA I DRUGARICE SVIREPO UBIJENO
KRAJ BRAJIĆA

U okolini sela Brajića streljano je sedamnaest drugarica, lekarki, bolničarki, kao i šesnaest drugova, masom ranjenika. Iz te grupe se spasla jedino radnica Leposava Lukić. Ona je ranjena u ruku i ovih dana je stigla u jedan grad na oslobođenoj teritoriji. U nevezanom razgovoru ova devojka kaže:

»S drugovima i drugaricama iz Posavskog i Kosmajskog odreda bili smo upućeni na oslobođenu teritoriju. Bilo nas je trideset i tri. Drugovi su bili većinom ranjenici i lekarski preporučeni za bolnicu.

Do Ljiga smo došli kamionom. Tu nas dočekuju četnici vatrom iz pušaka. Zatim su se izvinili objašnjavajući da je nesporazum. Pustili su nas da tu održimo miting i prenoćimo. Zatim smo krenuli preko Mionice za Gornji Milanovac. U Mionicu smo stigli uveče. Tu su nam oduzeli oružje, izvršili pretres i priveli ravnogorskom štabu.

U štabu su nas dočekali neprijateljski i grubo. Odmah su nam saopštili da će devojke pustiti, a drugove streljati. Mi smo odbile da se odvojimo od drugova, te su nas sve zajedno poveli za Ravnu Goru. Pošli smo za Brajiće, često su nas gonili da trčimo. Stalno su nas kinjili, često udarali kundacima. U Brajićima nas dočekuje ađutant Draže Mihailovića i kaže:

— Što to groblje vodite sobom? Što ih niste pobili?

Zatim nas odvode u selo Teočin. Tu smo prenoćili u jednoj kafani. Pri tom su izvršili pretres — otimačinu. Skinuli su nam sve toplo odelo, obuću, šatore i odveli nas u selo. Mislim da se zove Klaonice. Tu su nas strpali u jednu jarugu sa šipražjem — drugarice su posedale.

Četnici su počeli da se dogovaraju zviždanjem. Jedna grupa iza nas počela je da puca. Na to su i ostali pripucali na nas, bez ikakve prethodne pripreme.

Mnoge su drugarice pevale, držeći se hrabro. Ja sam ranjena u ruku i odmah sam legla.

Napravila sam se da sam mrtva. Kada je pao mrak, izvukla sam se iz jaruge i pobegla.
Koliko znam u toj grupi su bile ove drugarice i drugovi: Vuja Oljača, Olga Jojić, neka Boba, doktorka Loti Ejdus, neka doktorka Olja, visoka plava, zatim komandant Kosmajskog odreda Todorović s drugaricom. Ostale drugove i drugarice ne znam, jer su bili iz drugih odreda.«

Pozvali smo četnike da dođu u Užice i vide leševe izmrcvarenih u Kosjeriću. Onaj ruski emigrant je rekao da su to možda četnički leševi, ali smo ga brzo naterali da promeni ton.

Specijalnim vozom pošli smo za Užice. U vozu sam došao u sukob s Mitićem. Govorio je da je Crni čovek bez reči, da Ignjatović ima pravo i najzad je rekao taj gardiski oficirčić:

— Može Užice uskoro biti naše!

Odgovorio sam mu svašta. Pera me je jedva umirio. Po dolasku sam otišao Starom i referisao mu šta je bilo. Nemci su otpočeli ofanzivu od Valjeva. Naši su preoteli Rudnik.

UTORAK, 25 NOVEMBAR

Užice. — Idući sastanak s četnicima u četvrtak. Nemci su pred Ljubovijom. Snage zasad nepoznate.

SREDA, 26 NOVEMBAR

Užice. — Iz Ljubovije javljaju da je jedno odeljenje od 150 Nemaca opkoljeno, 40 ubijeno, 40 ranjeno. Ostali pobegli zahvaljujući magli. Na Bukovima nadire 2.000 Nemaca s artilerijom.

ČETVRTAK, 27 NOVEMBAR

Čačak. — Krenuli smo dresinom za Ćačak. Kod Trbušana naleteo »Hajnkel«. Da nas jedan železničar nije zaustavio, došli bismo pravo pod njegove mitraljeze, jer je leteo na 50 metara i mitraljirao prugu i drum. U Čačku, u štabu, doznali smo da su avioni napali kod Preljine voz iz Milanovca. Bomba ubila jednog partizana i jednog ranila.

Dok smo čekali četničku komisiju, stigla je vest da su Nemci zauzeli Knić. Iz tog pravca je išlo 2.000 Nemaca i nedićevaca s konjicom.

Naši su do nogu potukli nedićevce pre toga kod Vučkovice. Susreli su se u zoru po izmaglici. Naši otvorili paljbu s 10 metara. Od Kra-ljeva takođe ide 2.000 Nemaca s tenkovima i avionima. Probili su prilično duboko.

Dolaze četnici s engleskim kapetanom Hadzonom. Istražna komisija nije stigla, već glavna — za vojna i politička pitanja. Tu su major Radosav Đurić iz opsade Kraljeva, i major Mirko Lalatović koji je podmornicom stigao iz Egipta. Iz prvih reči primećuje se da na Ravnoj Gori postoje dve struje — jedna Nedićeva, a druga umerenija. Obe su za obračun s nama — samo pitanje trenutka. To potvrđuje i major Radosav Đurić, koji kaže da je od prve grupe »osuđen na smrt«. Teško se pogađamo. Mi smo istražna komisija, a oni su glavna. A sporazumom je predviđeno da se prvo kazne krivci za sukob, pa tek onda da se srede sva ostala pitanja. Četnici bi hteli obrnuto: da se vrate u neke gradove, a ono što je bilo — briši. Jedva se nekako sporazumesmo.

Onaj Lalatović, kao i ja, skače na svaku reč. Slab diplomata. Drugovi su nas držali. Zanimljivo je držanje Engleza. On je pitao onako puritanski, kao da ja nisam bio u Engleskoj i video te trikove:

— Engleski generalštab hoće da zna može li biti trajan sporazumizmeđu četnika i partizana?
Još jedan hladan oblog:

— Engleska vlada šalje pozdrave jugoslovenskim vođama zbog postignutog sporazuma.

Dalje mi veli da su SSSR i Engleska održali savetovanje povodom sukoba kod nas i dali izjave da »Jugoslavija nije interesna sfera ni jednih ni drugih«.

Ko vas ne bi znao skupo bi vas platio, Englezi. Vaše je maslo ovaj pokolj !…

Četnicima smo saopštili da Nemci vrše ofanzivu sa svih strana na slobodnu teritoriju — (Ali, oni to nisu znali, a šta je rekao Mitić na prvom sastanku: »Užice će biti naše!«) — i da je najhitnija potreba da se teritorija brani. Stari mi je preko telefona saopštio da tražim od
njih da oni drže sektor Ravne Gore i da je hitno potrebno da se komande sastanu. Četnici odbijaju. Nikako ne pristaju na odbranu. Najzad, posle nekoliko razgovora sa Starim preko telefona, pristaju da se komisije nađu, sutra, u petak, u Pranjanima.

Vraćamo se dresinom. Avioni su pre toga mitraljirali sve do Užica.

Hladno. Stižemo bez teškoća. U našem štabu ozbiljne vesti. Nemci zauzeli Ljuboviju i nadiru s obe strane Drine. Dangić neće da pusti naše na drugu obalu da zaustave Nemce, koji idu s velikim snagama. Kod Bukova težak položaj. Nemci zaobišli zasede Valjevaca. Jedna četa Užičkog odreda (Račanska) nije mogla da ih zaustavi.« Od ovog pravca išlo je do 4.000 Nemaca sa tenkovima, topovima i avijacijom.Vrlo vesti piloti.

Bevc smatra da se nećemo moći održati. Jedan deo štamparije selimo noćas. U ovako teškoj situaciji šalim se s profesorom Nedeljkovićem. Zovem ga telefonom s donjeg sprata, kao komandant Kosjerića, i razgovaram s njime deset minuta o teškoj vojnoj situaciji.

PETAK, 28 NOVEMBAR

Uzice. — Situacija sasvim kritična. Evakuacija je tu. Agitprop se prvi spremio za put. Nemila scena. Sunce. Oko 11 uzbuna, ali avioni ne dolaze. Selimo štampariju i štampane tabake »Istorije SKP(b)«.

Situacija bezizlazna. Deli se letak građanima da dadu sve od sebe za odbranu grada, pozivamo decu i žene da se evakuišu iz grada. Određen sam za pomoćnika Mitra Bakića za evakuaciju. Dolaze Pera Posavski i Petar Stambolić s pregovora u Pranjanima. S njima je i Englez. Došao po radiostanicu. Nemci se približuju sa svih strana. Naše prve kolone kreću put Zlatibora. Ja pratim kamion. Noga mi je bolje.

Mogu da navučem gojzericu. Na dva dana pre ove trke zasušila mi se rana. Grabi kamion serpentinama ispred Mačkata. Jedna mina bi onesposobila čitav drum. Dole u grad stižu sve gore vesti. Nemci se ukopavaju iz Kosjerića Starom u telefonski razgovor i poručuju:

»Sve je u redu. Nema opasnosti, neka se trupe vrate u kasarne.«

Isto takosu izdali lažno naređenje Dejanu šumadiskom.

Ćačak je pao. Stižemo na Zlatibor.  Gazim prvi sneg, razmišljam šta nas čeka: borbe , planina, zima, glad. Smeštamo se u vilu beogradskog advokata Ace Pavlovića. Cana Babović vadi neke kobasice.

Pronalazimo i neko slatko. Ležem na neku fotelju. Tako smo proveli prvu noć našeg velikog marša po zemljama Jugoslavije.

SUBOTA, 29 NOVEMBAR

Pokret. — Na Zlatiboru smo. Nered. Stvaramo gardu i određujemo Plavu Veru — Daru Pavlović  da dočekuje ljude u kafani na drumu.

Montiramo radio i štampariju. »Borba« do podne složena. Samo čekamo na Bevca da je odobri. Savija se »Istorija SKP(b)«. Silazim autom do Čajetine da vidim šta ima novo. Srećem Mitra Bakica i Mirka Tomića. Dolazi jedan kamion i neka kuvarica veli da je palo Užice.

Hapsim tu ženu. Jedna »Umetnička četa« pravi paniku. Utom huka aviona. Sklanjamo se u neke ruševine. Mitraljiranje. To traje pola sata. (Jedan konj pogibe od zrna.) Idem natrag pešice. Stižem na Palisad.

»Umetnička četa« je već tamo! Sto im gromova! Mrak.

Potvrđuje se da je palo Užice. Nemci prodiru prema Zlatiboru. Čekamo. Ništa. Dolazi Bevc. Izdržao strašno bombardovanje u Mačkatu. S njim je i pop Vlado Zečević. Za ostale se ne zna. Utom dolazi Mirko Tomić. Uzbuđen. Veli stigao je stari intendant Cosić.

Naišli tenkovi: osuli paljbu na naš Štab. Posle izbiše konji bez jahača.

Tajac. Užas. Savetujemo se šta da radimo. Kamion odmah da kreće?

Ali šta ćemo sa 400 ranjenika s Kraljevih Voda, koji su u toku dana preneseni? Kako ćemo ih skloniti i kuda? Tajac. Oko ponoći dolazi Milinko Kušić s jednom četom. Od drugova — ni glasa. Odjednom se pojavljuje Đido. Izdržao strašno bombardovanje. Jedva glavu izvukao.

Bomba na drum, a on u jarku. Zrna na pola metra. O drugovima ništa ne zna. Stari ga poslao da minira drum, a naleteli avioni. Teška noć.

Užasna. Ćutimo kao kipovi. Sveće dogorevaju. Kad odjednom dolaze Stari i Englez. Skačemo. Lakše nam je, ali gde su ostali drugovi?

Evo kako se razvijala situacija: Naši su kod Crnokose, severno od Užica, držali položaj. Tu su bili Zlatiborski i Prvi užički bataljon sa poručnikom Smiljanićem i topom. Dobro se držali.

Ali Nemci ih zaobišli i došli s istočne strane. Posle se i ova vojska povukla. Poručnik Smiljanić je oko izgubio. Radnički bataljon i Posavci na Kadinjači napadnuti s dve strane i potučeni. Poginuo Andrija Đurović, komandant Radničkog bataljona. Tu je pao i učitelj Dušan Jerković, komandant Užičkog odreda. Na Posavce, koji su išli od Višegrada, naleteli
nemački tenkovi. Poginuo Bora Marković, politkom Posavskog odreda, radnik iz Obrenovca.

Učitelj Mihailo Tomić, iz Grbine, poginuo na svom topu dok je pucao na tenkove kod Mačkata. Ubili su ga iz aviona.

Ostao je zagrlivši svoj top. Visok, lep čovek, bio je komandant protivavionske odbrane u Užicu.

Pera Posavski krenuo s nešto snaga, ali ga je na 7 do 8 kilometara od Užica rasterala avijacija. Tako se slomila odbrana Užica.

Onda nalet avijacije na grad. Da su avioni malo duže tukli, tenkovi bi sve živo pohvatali. Stari i drugovi Milinko Kušić, Krcun, Dabić, stari Baćo Stejić1(skinuo zastavu sa Štaba) i Andrà Petronijević poslednji izišli. Nemci jurnuli tenkovima, bez zadržavanja, preko mosta
na Djetinji, pa pravo zlatiborskim drumom. Do očekivane eksplozije na mostu nije došlo.

Neko je mine povadio. Za tenkovima je jurila motorizovana pešadija. Lola Ribar i Draganče Pavlović  pokušali su da miniraju drum za Mačkat. Kasno. Avioni. Tenkovi. Proboj!

Stari je bio tu. Njega, Engleza Hadzona, Veljka Dragićevića i Boška Colica žestoko mitraljirali. Veljko podigao glavu, preskočio ogradu i viknuo: »Eto Nemaca!«. Bili su na 150 metara u streljačkom stroju. Paljba. (Zrna na 50 santimetara). Stari veli da je mislio da
se neće izvući. Ipak stigli. Na drumu je pao Višić, politkom Račanskog bataljona, sa šest rana. Posle ga zarobili. Nestao Željo Đurić, sekretar OK. Dolazi i Marko. Evakuacija ranjenika teško ide. Svega osam teških ranjenika u kamion. Kuda s njima? Crnog i Fiću vodimo, jer ne mogu da idu sami. Jedan učitelj, Čeda Milosavljević, politkom Rađevskog
bataljona, teško ranjen, ubija se. U bolnici piska. Male dece mnogo.

Sviće. Bežanija odmiče. Ovog strašnog dana primili smo vest da je Timošenko povratio Rostov.

NEDELJA, 30 NOVEMBAR

Pokret. — U toku čitave noći išli su naši ljudi od Palisada ka Sandžaku. Nije se znao tačan pravac. Marijanu sam kazao da vodi u Dobroselicu štampariju i »Istoriju«. Mi polazimo u 5.30. Imamo da predemo 27 kilometara do kraja druma kod Draglice. Automobilom se
spuštamo preko jedne velike uvale ka kafani. Jedna kola zakrčila drum, pa silazimo pešice.

U Draglici se delimo na tri grupe. Borci ostaju ovde, civili u Dobroselicu, a ranjenici u Sjeništa. Delimo čajeve.

Nemci su krenuli iz Mačkata u 7. U Čajetini su bili u 7.30. Naši postavili slabe straže i nemački tenkovi ih zatekli u kafani. Mnogo ih je izginulo. Neki pobegli kroz prozor. Jeziva slika na Palisadu. Kad su naišli nemački tenkovi — oko 60 teških ranjenika iz jedne bolnice
izmilelo po livadi, onako bez nogu i ruku. Nemci su ih tenkovima gazili. Užas.

Nemci su nadirali za nama i stigli na 5 kilometara od kuće gde smo sedeli u kafani. Naša evakuacija sasvim podbacila. Vukle su se neke šivaće mašine, a daleko skupocenije stvari ostajale su. Nismo mislili da ćemo ići dalje od Zlatibora. Đido je pokušao da spase »Istoriju«  i štampariju. Rekao je Marijanu da ih vozi dalje. Štamparija je skinuta u Dobroselici, na 5 kilometara od druma. »Istorija« je stigla do kraja druma (300 stranica je već bilo gotovo u 5.000 primeraka).

Kroz kafanu je prošlo 280 ranjenika i 80 boraca. Posle podne se pojaviše »Italijani«. Uzbuna. U strelce! A ono naši ranjenici na putu za Sjeništa! Od jednih skraćenih volovskih kola učinio nam se top. Radnici s partijcima stalno prenose puške od kraja druma do kafane.

Ima ih oko 700 komada. Predveče je Đido pošao, po dogovoru s drugom Titom, da sa 20 drugova izvrši dublje izviđanje s kamionom u pravcu Kraljevih Voda.

GRUPA PRVOBORACA VALJEVSKOG ODREDA U LETO 1941. leva na desno stoje CIKA LUKA STEVIĆ, POP VLADA ZECEVIC, MOMA ĐURIĆ, 2IV0RAD ĆOSIĆ, VOJA TODOROVIĆ, ZDRAVKO JOVANOVIĆ (poginuo u Sloveniji 1943 kao komandant brigade), PERA JOVANOVIĆ (poginuo u borbama za oslobođenje Kraljeva, 1944)
GRUPA PRVOBORACA VALJEVSKOG ODREDA U LETO 1941. leva na desno stoje CIKA LUKA STEVIĆ, POP VLADA ZECEVIC, MOMA ĐURIĆ, 2IV0RAD ĆOSIĆ, VOJA TODOROVIĆ, ZDRAVKO JOVANOVIĆ (poginuo u Sloveniji 1943 kao komandant brigade), PERA JOVANOVIĆ (poginuo u borbama za oslobođenje Kraljeva, 1944)

I ja sam bio među ovom dvadesetoricom.

Mesečina kao dan. Mraz. Javljam se u izvidnicu. Primičem se kućama na Borovoj Glavi s jednim metalcem. (On je poginuo, bio je div, nosio je 50 kilograma kao od šale). Jedan mladić veli da su Nemci bili s autom i kamionom. Pitali za komuniste. Bilo je s njima i nedićevaca. Iz jedne kuće odneli su četiri patke, tegle sa slatkom i jastuče.

Đido ide kamionom odmah za nama. Kad mu rekoh da će Nemci pobiti i nas u patroli, i drugove u kamionu, on odgovori: »Čuvam vas, čuvam kadrove!«

Naši su ljudi vredni. Posao završili kako treba. Prošlo 12 volovskih kola za prenos »Istorije« pored naših straža. Nisu stigli konji iz Sandžaka. Vraćajući se s Đidom kroz šumu, — pevam! Stari je krenuo.

Mi treba da pođemo u šest u jutru. Ležemo u tri.

Toga dana Srba Ognjanović, visoki, krupni đak dozvolio je da 350 zarobljenih Nemaca padne u ruke neprijatelju. Pretsednik opštine u Jablanici ujedno i pretsednik NOO pozvao telefonom Čajetinu i rekao gde su zarobljenici. Nemci poslali u selo 1.000 vojnika. Tu su
pušteni i četnički oficiri — po Markovom naređenju.

Mirko Tomić budi drugove u školi na kraju druma već posle jednog sata — i opet vuci. Preneli smo sanduke sa srebrom od druma do kafane. Taj posao je zaista jedan od najvećih podviga za ova dva dana evakuacije.

Nastavak na:

Ratni dnevnik I/IV – »ZDRAVO, MAJKO SRBIJO!« – Vladimir Dedjer – DNEVNIK 1941-1944