Vladimir Dedijer U ŠUMADIJI
– Ratni dnevnik I/II – 1941-1944
ČETVRTAK, 17 JULI
Beograd. — Sinoć u deset slušali radio Beograd.
Posle su pročitali imena Vula Antica, Slobodana Škerovića i još
mnogo drugih drugova. Streljani su! Na kraju je otpevana »Lili Marlen«.
PETAK, 18 JULI
Beograd. — Danas smo Lola Ribar i ja izdali vanredni broj »Radio- -pregleda« u čast Crnogoraca koji su se digli na oružje. Stigla je vest da je skoro čitava Crna Gora slobodna.
NEDELJA, 20 JULI
Beograd. — Stari sedi u zelenilu u Ribnikarevoj vili i po ceo dan tu radi. Dolazio je Mihailo – Blagoje Nešković. Stari me zvao i rekao da ću otići za komesara Ćačanskog odreda. Prvo ću njega pratiti sa još četiri druga do Kosmaja. Dobićemo revolvere. Govorio mi je kako treba vršiti sabotaže i napadati nemačke vozove.
SUBOTA, 26 JULI
Beograd. — Večeras sam se sastao s Markom kod bolnice BTO na Dedinju. Dao mi je adresu jednog učitelja u Lazarevcu, gde treba da dobijem vezu za čačak. Malo niže čekao me je Đuro Strugar. On je doveo jednog visokog plavog oficira, koji će poći sa mnom u partizane.
Razgovarao sam sa tim čovekom. Poći će i njegova žena s nama. Dogovorili smo se da se nađemo sutradan uveče na istom mestu.
NEDELJA, 27 JULI
Beograd. — Jutros je Lola imao sastanak s Markom u 10 sati pre podne. A večeras smo dobili izveštaj da je Marko pao. Lola mu je dao proglas CK. Kod Marka se nalazila i šifrovana adresa učitelja u Lazarevcu.
PONEDELJAK, 28 JULI
Beograd. — Vrše se pripreme za Markovo oslobođenje. Lola je dao svoj revolver. Meni je dao nalog da pođem u Toponicu, kod svoje majke, i da tu pričekam na vezu sa Čačkom, pošto je kanal preko Lazarevca prekinut.
UTORAK, 29 JULI
Beograd. — Marko je spasen. Stari je bio neobično radostan, špijun Mića Dimitrijević prvo je pričao u zgradi »Politike«, gde se štampala »Obnova«, kako je uhvaćeno pet »napadača« , a predveče je rekao da su uhvaćeni svi koji su učestvovali u upadu u bolnicu u Vidinskoj ulici, gde se Marko nalazio. Izgleda da smo tom prilikom ubili jednog žandarma i dva gestapovca.
PETAK, 1 AVGUST
Toponica. — Jutros sam pošao sa Olgom iz Beograda. Juče je moja kurirka išla vozom do Obrenovca i vratila se. Niko nije Iegitimisao putnike. Imao sam legitimaciju na svoje ime. Lepo sam se obukao, tako da mi je Dara, kada me je srela, rekla da ovako nisam bio obučen ni na svadbi. Na čukarici me nije prepoznao nijedan agent. U vozu nam je prišao žandarm i rekao:
»Gospodine i gospođo, nemojte se gurati ovde sa seljacima, nego izvolite, ima jedan prazan kupe u vagonu za nemačke oficire«.
Tako sam stigao do Gornjeg Milanovca, pronašao neke čeze i posle pola sata skinuo sam kravatu i bacio pod noge novi šešir, koji mi je pred polazak poklonio Lola Ribar.
U selo Toponicu stigao sam 1 avgusta. Čekao sam na vezu. U međuvremenu povezao sam se sa Stepanom Pavićevićem iz Toponice, koji je davao nekakve izjave, kao da se nalazi u vezi ili s četnicima ili s partizanima. On je zaista razgovarao s jednim banditom ljotićevcem, inače narednikom, koga je Ljotić poslao u Gružu da »organizuje četnike«.
Ustvari taj je narednik odvraćao seljake od borbe, »upisujući ih« u organizaciju, ali govoreći »da čekaju na ustanak dok im on ne da znak«.
Docnije je taj petokolonaš uhvaćen, a kod njega je nađen spisak ličnosti koje su stupile u Ljotićevu organizaciju. Među njima su pretsednik Toponičke opštine i učitelj. Stepan nije znao ko je ovaj tip … Od Stepana uzeo sam revolver koji sam kasnije odneo u partizane.
Tragajući za partizanima povezao sam se sa seljakom Prodanovićem zvanim Cigo koji mi je ispričao da ima brata partizana. Obećao mi je da će me povezati s njim. I zaista 19 avgusta naišao je njegov brat Vuk Prodanović, čovek gord na svoju »revolucionarnu prošlost«, jer je otsedeo 700 dana u zatvoru od 1919. Posle dva-tri dana razgovora rekao je da je u partizanima, da ima vezu sa štabom Kragujevačkog odreda, da je bio na sastanku sa »pretstavnikom iz zemlje« (misli na naš CK). Ja sam mu rekao da javi drugovima u Štabu da hoću da se povežem s njima. On mi je dodao da će uskoro doći komandir Druge čete i zamenik komandanta Odreda, seljak Miloje Simović, inače član Glavnog odbora
Narodne seljačke stranke. S Vukom viđao sam se skoro svakog dana, obično u jednoj divnoj hrastovoj šumici iznad kuće. Govorili smo o političkoj situaciji. Davao sam mu radiovesti. Veza nikako nije dolazila. Predložio sam mu da izdajemo radiovesti. Prvi broj smo izradili u njegovoj štali, uz veliku konspirativnost. Vuk je veliki romantičar. Poslao
mi je šifrovano pismo na udaljenosti od 500 metara — ispisano Morzeovim znacima. Inače u dopisivanju sa svojim ljudima ima specijalnu šifru. Prve »Vesti« su bile umnožene u osam primeraka i izlepljene na osam opština u Srezu gružanskom. Na Toponičkoj opštini, odnosno na dućanu farbadžije Raje, »Vesti« je zalepio Ciga.
Izdali smo tri broja »Vesti«. Svaki četvrti dan. Jednog dana, mislim oko 25 avgusta, javio mi je Vuk »morzeom« da dođem hitno do njega. Tu sam sreo Miloja Simovića. Okretan, bistar seljak. Govorio mi je da su pošteni inelektualci potrebni u borbi. I njemu sam ponovio želju da me poveže sa štabom
Odreda, što mi je i obećao. Ali, otada dugo nismo čuli za Miloja. Druga četa trebalo je da dođe u Toponicu, ali nije stizala. Razlog je bio taj što su se partizani sukobili s Nemcima na drumu Kragujevac — Milanovac kod Rogojevca. Ubili su jednog žandarma i jednog Nemca i zaplenili kamion koji je snabdevao nemački garnizon u Milanovcu i u kome je bilo uniformi, hrane, kolača. Posle toga naši su se povukli u svoju bazu.
Nalazio sam se u mučnoj situaciji. Veza je sporo dolazila. U Srezu gružanskom se pojavio »vojvoda« Marko, Pećančev čovek. Prošao je i sam Pećanac sa dvadesetak ljudi. Išao je u čezama, delio narodu pare i govorio da »treba ubiti motkom svakog komunistu«. U narodu se u prvi mah govorilo da to uopšte nije Pećanac.
U međuvremenu je stigla iz Beograda adresa za Čačak. Drug Radonja nije se nalazio tamo. Otišao je još pre dvadeset dana. U tom je objavljena vest da je Nedić obrazovao vladu. Utisak u narodu bio je čudan. Veselili su se. Kroz srez uopšte nisu prošli partizani, niko politički nije radio, a srez je jedan od najzaostalijih u zemlji. Petokolonaši nisu sedeli skrštenih ruku. U Kragujevcu su uz veliku buku objavili da se stvara nova srpska vlada, da Nemci napuštaju Srbiju, da se kralj vraća, da je Nedić najbolji oficir itd. Ali već drugog – trećeg dana raspoloženje se menja.
Takva je situacija bila prvih dana septembra. Udarile su kiše. Nemci su počeli da nadiru u Rusiju. Najzad, 12 septembra, stigao je moj poznanik, novinar Manojlović iz Kragujevca i rekao mi da me zove u grad drug Mijalko Todorović. Otišao sam i čekao, ali Mijalko nije došao. Bio sam besan. Sutradan mi je Vuk saopštio da me štab hitno zove. Morao
sam biti u ponedeljak, 15 septembra u podne, u selu Divostinu. Dan ranije otišla je Mama iz sela. Opraštao sam se od Toponice. Čekanje do iznemoglosti. Sedenje pored radia. Nikad u životu nisam bio nervozniji.
Ipak je lepo to sunčano selo. Divne su šumice i onaj potočić u kome smo se kupali.
Ovog sunčanog jutra, 15 septembra, prvo sam čekao dva sata kod Vuka. Odatle me je poveo njegov brat Ciga do Divostina, sela Miloja Simovića. Išli smo po blatnjavom putu. Stigli smo oko jedan. Ciga me je ostavio u vrh sela gde sam čekao sat i po iza nekih kupina. On je sišao u donju Milojevu kuću. Ušao sam u gornju kuću i sedeo sve do
četiri posle podne, kada su došli partizani, prve koje sam u životu video.
Lazar kurir i mali krojač. Bili su prilično iscepani, ali je Toza na mene od prvog trenutka ostavio odličan utisak. Predveče smo sišli kod Miloja. Tu sam video profesora Dragog Milenkovića, koji se oporavljao od rane zadobijene kod Rogojevca.
Oko dva po ponoći pošli smo u Dulene, sedište Štaba, osam sati hoda. Vodili su me Laza i onaj mali krojač. Oprezno smo prešli drum i prugu. Tako isto i pekarnicu oko koje su u šančevima sedeli Nemci. Pred zoru smo svratili kod jednog visokog seljaka, svirača, koji nam je dao da jedemo.
Žalio nam se kako je nemački agent ubio u Kragujevcu nekog.njegovog prijatelja. Kada je već svanulo ispeli smo se na venac Gledićkih Planina. Iznenadilo me je da se na nekoliko kilometara od grada nalazi takva neprohodna planina. Po tom vencu išli smo u sve divljiji kraj, dok nismo došli u šumu. Najzad smo stigli do samog logora u Dulenima.
Jedan od prvih ljudi koje sam tamo video bio je lekar Lazar Mićunović.
U Dulenima sam sedeo pet – šest dana. Bio je tu sastanak Glavnog štaba za Srbiju sa svima komandantima odreda. Od Glavnog štaba stigli su Žujović – Crni, Fića Kljajić,
Roćko Čolaković i Nikola Grulović, a od komandanata: Raja Nedeljković, (Kragujevački odred). Mile Radosavljević (čačanski), Milinko Kušić (Užički), politkom, Milan Blagojević
(Šumadiski), Ljubiša Urošević iz Beličke čete, kapetan Bora iz Paraćina,
Pavle Jakšić (Kraljevački) i »Major« Dejan (šumadiski).
Inače imali smo pet osnovanih odreda još pre 22 juna. To su bili:
1) Kosmajsko – posavski;
2) Valjevski;
3) Prvi šumadiski;
4) Račanski (Drugi šumadiski);
5) Čačanski.
Komandno osoblje:
1) Kosmajsko-posavski odred: komandant Pera Posavski (čekao se njegov dolazak); politički komesar Bora Marković iz Obrenovca;
2) Valjevski odred: komandant Zdravko Jovanović; politički komesar Milosav Milosavljević; zamenik komandanta Dragojlo Dudić;
3) Prvi šumadiski odred: komandant Milan Blagojević; politički komesar Nedeljko Žakula14; zamenik komandanta Milan Ilić-čiča;
4) Račanski (Drugi šumadiski odred): komandant Bogosav16, smenjen, njegovo mesto uzeo je Dejan zvani »Major«; politički komesar Tasa Mladenović;
5) čačanski odred: komandant Momčilo-Mole Radosavljević; politički komesar Ratko Mitrović.
Na savetovanje nisu došli Valjevci, Podrinći, Kosmajci i Posavci.
Od Crnog sam doznao da je prva puška opalila u Srbiji posle 22 juna na drumu Valjevo — Užice. U zasedi su bili: vođa zasede, sada pokojni, student Savatije, Steva električar i Srećko. Ubili su dva Nemca i jednog su zarobili. To je bilo početkom jula.
Inače na tom savetovanju najbolje su se pokazali Prvi i Drugi šumadiski, Belička Paraćinska četa. čačanski je bio kritikovan, Kragujevački — takođe. Crni je s ponosom čitao izveštaj iz Valjeva o žestokim borbama s Nemcima i oslobođenju Stolica i Krupnja. Čitao nam je i poverljivi akt uhvaćen kod Nedićevog potpukovnika Olujevića u Belanovici, mislim, početkom septembra. Taj akt bio je ustvari Nedićev vojni plan protiv nas. Trebalo je prvo pregaziti severozapadnu Srbiju, pa bi se posle nedićevci sastali s Pećancem i s Dražom Mihailovićem na određenoj liniji i napali ostale krajeve. Kod tog potpukovnika nađena je legitimacija s Ravne Gore. Prilikom napada Nemaca na Ljig mi smo streljali tog oficira da ga neprijatelj ne bi oslobodio, a njegov ađutant, neki poručnik ili kapetan s hrvatskim prezimenom, uspeo je da pobegne.
Osim tog dokumenta, Crni je doneo i jedan apel »vojvode šumadiskog«, generala Ljube Novakovića. Apel je vrlo smušen, jer je Novaković Pećančev vojvoda. Na jednom mestu govori o banditima, a na drugom o poštenim komunistima.
Prekucao sam u više primeraka oba ova dokumenta, kao i izveštaj iz Valjeva. Osim toga napisao sam predlog rada agitpropa na terenu.
★
Za vreme savetovanja stigla je vest da su se Nemci pojavili. Poslata je izvidnica. U njoj je bio i Nemanja Marković, prvak države u streljanju. Da je izvidnica prešla još 150 — 200 metara, otkrila bi dva nemačka topa koje je čuvalo sedam-osam ljudi. Topovi po mraku nisu mogli da se spuste niz brdo, pa su tu zanoćili.
Milan Blagojević hteo je tamo da ode. Zaista je bio junak. S »Naganom« u džepu prošao je čitav Kragujevac. Pričao je o nekom mladiću iz Beograda, besprizornom, koji se kod njega u odredu odlično pokazao.
U jednoj zasedi nemački oficir iskočio iz kola, uzeo zaklon i otvorio paljbu. Da bi oficir digao glavu, taj mladić je prvo čuknuo puškom o kukuruz, pa kada je oficir pogledao šta to lupa, mladi partizan je opalio i ubio ga.
Pažljivo ga je slušao Ljubiša Urošević, koji je i dotle imao uspešne akcije. Među svim tim drugovima samo jedan nije ostavljao dobar utisak. To je bio Bora Paraćinac, veliki kicoš: zulufi, udešeni nokti, prsten, bombe, kama… U diskusiji mu je trebalo dugo da shvati odnos komandanta i politkoma.
★
Sreten Žujović saopštio mi je da preuzmem dužnost političkog komesara Kragujevačkog odreda.
Evo šta drug Žujović misli o razvoju naše borbe do tog vremena —
polovina septembra — u Srbiji:
»Stvaranje partizanskih odreda trebalo je da pretstavlja prvu oružanu formu narodnooslobodilačke borbe protiv okupatora. I pored svih objektivnih uslova za oružanu borbu, to jest narodnooslobodilačku borbu, u praksi stvaranje odreda i njihova bojevna sposobnost zavisila je od političkoguticaja i organizacione sposobnosti naše Partije. U prvo vreme je Partija mogla da računa na svoje članstvo. Komunisti su zaista bili motorna snaga
narodnooslobodilačke borbe. Blagodareći političkom uticaju bilo je moguće da pojedine diverzantske grupe narastaju u čete i odrede. Tom prilikom se moralo slomiti ono »nije vreme, nemamo oružja«, jer srpske mase nisu još bile neposredno izložene teroru neprijatelja, poglavito seoske mase, to jest ispravljam ovu formulaciju: petokolonaši su već stupili u službu neprijatelja i pokušavali, formiranjem komesarske vlasti Aćimovića, da sprovode okupatorsku politiku.
Osnovni zadatak koji se postavio odredima u prvo vreme bio je: da onemoguće, razore i unište aparat okupatorskih vlasti svim sredstvima. Druga strana tog zadatka: politički rad na terenu, razgolićavanje neprijatelja i izdajničke politike komesara. U vezi s jačanjem odreda dolazi: uništavanje živih snaga neprijatelja i petokolonaša.
Izvršivanjem i ostvarivanjem ovih zadataka već su stvoreni uslovi za naredni krupniji zadatak. Odredi su u tom vremenu postali ne samo oružana snaga u narodnooslobodilačkoj borbi, već zaštitnici naroda od neprijateljskog terora. Kod naroda je jačao otpor prema okupatoru i sve veće raspoloženje za aktivno učešće u narodnooslobodilačkoj borbi.
Stvoreni odredi po unapred utvrđenoj formulaciji (pet četa po pedeset ljudi) pokazali su se uski usled velikog priliva novih partizana. Narodnooslobodilačka borba, započeta malim sukobima s neprijateljem, uzimala je maha i dobijala karakter narodnog ustanka. Pod takvim uslovima postavljeno je pitanje definitivnog čišćenja teritorije od okupatora, njenog zaposedanja od strane partizanskih odreda i — stvaranje slobodne teritorije.
Perspektiva: mobilizacija na slobodnoj teritoriji — princip: dobrovoljnost.
Trebalo je stvoriti neprijatelju takve uslove borbe da se oseća kao u opsednutoj tvrđavi. S planskim uništenjem komunikacija, izolovanjem posada pojedinih gradova i stvaranjem od pojedinih gradova izolovanih ostrva, čije bi se posade morale boriti samo sa svojim snagama.
Plan ostvarenja slobodne teritorije bio je postavljen ovako: da obuhvati teritorijalno sliv Zapadne Morave (komunikaciona linija Užice — čačak — — Kraljevo) sa zaleđem jugozapadne Srbije, koji se oslanjao na Drinu, a vrhom dopirao do Cera.«
Na ovom savetovanju pojedinim odredima bili su postavljeni konkretni zadaci. Valjevskom odredu ovi zadaci su već bili povereni i on ih je u ovo vreme, u zajednici s Mačvansko – podrinskim, a zatim i Posavskim, sjajno izvršavao.
Čačanski i Užički odredi dobili su zadatak da izoluju pojedinačno Požegu, Užice i Čačak i da, pored čišćenja teritorije od okupatora, zauzmu Požegu. Zauzimanje Požege bi poslužilo za dalje osvajanje: Čačak,Užice.
Paraćinsko – ćupriska četa, koja je prerasla u odred (Drugi pomoravski) dobila je zadatak da napadne na Paraćin uz sadejstvo Drugog šumadiskog, koji bi joj štitio zaleđe i Beličke čete, koja je imala da izvršinapad na Jagodinu. Za akciju bio je određen 28 septembar.
Prvi šumadiski odred imao je da nastavi u mnogo jačem stepenu uništavanje žive snage neprijatelja, potpuno uništavanje neprijateljskog transporta i, konačno, uništenje aparata okupatorske vlasti. Sem toga, da pomaže Posavskom i Valjevskom odredu u njihovim operacijama i, specijalno, u čišćenju takozvane šatirane zone (trougao Mionica — Ljig
— Lazarevac).
Kragujevački: potpuno uništenje komunikacija, izolovanje Kragujevca i napad na slagalište municije Mednu.
Kraljevački: isto što i Kragujevački, kao i pomaganje čačanima. Svim odredima dat zadatak: povezivanje sa susednim odredima kako bi u danom trenutku delovali kao celina.
Kao zaključak: »Svi odredi su uglavnom dosada postavljene zadatke ispunili«.
Prilikom boravka u Dulenima seljaci iz okolnih sela poslali su dirljivo pismo tražeći da ih zaštitimo od pljačkaša — članova »Gledićkog odreda« Draže Mihailovića, kojim je komandovao poručnik Mojsilović.
Poslat je oficir Moma iz našeg štaba da pohapsi pljačkaše. Taj »Gledićki odred« imao je 20 ljudi — 12 od njih komandanti. Bez velike muke, po jakoj kiši, Moma je doterao Mojsilovića i družinu. Fića ih je saslušao. Mojsilović nije bio kriv. Zadržali smo šest ljudi za koje se
utvrdilo da su pljačkaši, a Mojsilović je pušten s ostalima. Neki je trebalo da budu streljani, ali ih je Raja pustio. Bili su to zavedeni seljaci i obećali su da će se popraviti.
Mojsilović je poginuo sredinom oktobra, prilikom borbe s Nemcima na putu za Milanovac, zajedno sa našim zamenikom komandira Treće čete Drugog bataljona, učom Vladom iz Šenja.
Uoči polaska iz Dulena održana je smotra sve tri čete. Druga četa je zakasnila i došla bez oružja na smotru. Kriv je Raja, jer je tako naređenje izdao. Govorili su Fića i Roćko. Ljudi su bili oduševljeni.
Posle toga, predveče, krenuli smo u akciju — da ispunimo postavljene zadatke.
★
Odmah po prijemu dužnosti, valjda oko 25 septembra, dok smo bili na Adžinim Livadama (šumoviti brežuljak koji mi je dugo ostao u uspomeni) javila nam je naša drugarica da se kraj bolnice u Ravnom Gaju nalazi grupa naoružanih ljudi, njih 70 na broju. Druga vest preko kurira Miće Tucakovića bila je da je ta grupa krenula. Napravili smo
zasedu i čekali.
Više od jednog sata smo tako proveli sve dok nije naišao jedan vojnik i rekao da dolazi u ime generala Ljube Novakovića, koji hoće s nama da pregovara. Nalazili smo se u čudnoj situaciji. Znali smo da je Pećančev vojvoda, da je učestvovao s Krausom, šefom Gestapoa, u pregovorima u Aranđelovcu, kada je Pećanac prišao Nemcima, znali smo da između njega i Draže Mihailovića postoji veliko suparništvo i da ga je Draža Mihailović osudio na smrt, jer je imao viši čin od njega.
Baš na nekoliko dana pre toga dobili smo Novakovićev proglas i letak vojvodama i narodu. On tu veli da su partizani i njegovi četnici jedini pravi pretstavnici naroda. Najlepše od svega jeste njegov proglas vojvodama, odnosno naređenje za opšti narodni ustanak u noći između 22 i 23 septembra. On vojvodama naređuje da napadnu Nemce, da se ruše pruge, mostovi i drumovi, da se napadaju gradovi. »Vojvoda Torlački da napadne Beograd i progna neprijatelja nastavljajući gonjenje s one strane Save.«
I zaista, u našem rejonu Pećančeve vojvode su se odazvale naređenju Ljube Novakovića. Vojvoda donjogružanski, iz Guberevca (Nedeljković),pokupio je seljake, napao ih u noći između 22 i 23 septembra, raskopao drum, popalio most i šlipere, iako je do pre nekoliko dana išao u Kragujevac i vozio se s Nemcima u automobilu.
Nemci su se razbesneli, zapalili vojvodi kuću i još nekim seljacima. Te su nam činjenice bile poznate kada smo pristali da razgovaramo s generalom Novakovićem. Sastali smo se u kući jednog seljaka. Vrlo romantično. Po mraku. Prvi put sam video tog generala — krupna ljudina, pravi Crnogorac. Odlično je bio obučen u neku bundu. Dugo nam je pričao: kako je komandovao specijalnom grupom 6 aprila u Albaniji, kako je sklopio sporazum s Milanom Blagojevićem, kako je za borbu protiv okupatora, kako ga Pećanac i Draža Mihailović gone, i da su ga osudili na smrt. Vrlo je blagoglagoljiv. Mi smo na kraju doneli odluku: da što pre napusti našu teritoriju.
★
Na dan 23 septembra poslali smo jedan vod Prve čete i jedan vod Druge čete da likvidiraju Marka Paunovića, vojvodu gornjogružanskog, koga je postavio Pećanac. On je bio rodom iz Bumbarevog Brda. U Srezu gružanskom se pojavio početkom septembra. Kad sam se vraćao iz Kragujevca, 15 septembra, video sam ga zajedno s nemačkim vojnicima.
Ziveo je vrlo dobro sa Tadijom i Dragoslavom Pantovićem, razbojnicima iz Radmilovića. Dragoslav Pantović bio je Stojadinovićev poslanik. Paunović je bio lako zarobljen, jedan dan posle njegovog »napada« na Kragujevac, koji je trebalo da izvrši po naređenju generala Novakovića. Doteran je na Adžine Livade, gde smo privremeno boravili, sa svojim ljudima. To je lep, crnomanjast mladić, imao je 27 godina. Kicoš, bivši konjički narednik iz Zemuna. Čitao sam dekret Pećančev o njegovom postavljenju i odlikovanju. Taj tip je čak delio i Karađorđeve zvezde.
Paunović je bio prisutan u Aranđelovcu kada je potpisan sporazum sa Gestapoom. Pored ostalih tu su bili: neki pop iz Aranđelovca i direktor gimnazije iz Kraljeva. Posle savetovanja na Bukulji, sporazum je potpisan u vili »Karadžić« i Pećanac je s Krausom otišao u Beograd.
Marka nismo streljali, jer nismo imali dokaze da je aktivno radio s okupatorom. Za Dragoslava Pantovića ti su dokazi postojali, pa je osuđen na smrt i streljan. Osim toga narod je molio da Marka ne ubijamo, pošto je bio iz porodice koju su seljaci smatrali kao čestitu. Marko je dao pismenu izjavu u kojoj se odriče Pećanca, priznaje da je bio u zabludi i odaje priznanje partizanima na njihovoj borbi. Posle je na zboru u Toponici rekao da je grešio i rekao je da će poći pravim putem. Pustili smo ga. Otišao je, čulo se, u Kosmaj kod majora Nikčevića.
Njegovi ljudi, njih deset, ostali su kod nas. Jedan od njih je, na zborovima u Guncatima i Toponici, pričao kako su ga Nemci s oružjem zarobili, odveli u Kragujevac, pa kad su čuli da je četnik, dali su mu para, piva, cigareta i rekli mu da ubija komuniste. Marko je izdao naređenje, prema uputstvu Pećanca, da njegovi ljudi, kad vide nemačke vojnike, stave pušku na grudi, pa im Nemci neće ništa.
Marko i njegovi ljudi doneli su nam vaške.
Prvih dana po odlasku s Dulena počeli smo snažne akcije. U Kniću i Gruži uništili smo železničke stanice. U Gruži spaljeno je 6 vagona s avionskim motorima, 6 automobila i masa drugog vojnog materijala.
U Kniću Sava Radojčić i Dušan Korać izazvali su sudar i polomili 40 vagona punih rude iz Trepće. Posle smo prešli prugu i otpočeli sa zborovima u Donjoj Gruži. Usput smo zarobili jednog Nedićevog žandarma i nekog Pantovića iz Toponice, koga nam je Tadija Pantović ubacio u odred da pobije komandno osoblje. U nedelju, mislim 28 ili 29, bio je zbor u Toponici. Uoči zbora naišlo je pet Dražinih četnika, naši su pokušali da ih zaustave, ali neki narednik iz Zabojnice teško rani u glavu našeg lekara Lazara Mićunovića, studenta medicine, najomiljenijeg čoveka u Drugoj četi. U isti mah ranio je i Čedu mitraljesca u nogu.
Lazara smo odmah preneli u kuću moje majke i celu kuću pretvorili
u bolnicu.
Dva dana docnije čuli smo da je oslobođen Milanovac. Odmah sam Raji Nedeljkoviću predložio da idem radi uspostavljanja veze. Krenuo sam s četiri druga. To jutro Nemci su s dva tenka i nešto motorizovane pešadije pošli iz Kragujevca za Milanovac. Usled naše slabe obaveštajne službe, naš sektor prošli su mirno. Ja sam posle čuo borbu Nemaca s Takovskim bataljonom i išao s patrolom uporedo s njima po brdima preko Konjuše. Došli smo do Rapaj Brda baš kada se završavala borba. Tukle su i tri »Štuke«. Ležali smo u kupinama, a one su letele, u dolini, ispod nas. Bacili su jednu veliku bombu. Naši su se dobro držali, pa su se Nemci povukli. Mi smo bili na nekih 500 metara od druma. Kurire
sam vratio, a ja sam krenuo sam ka Milanovcu. Na drumu sam sreo Radu Kušića iz beogradskog Botiča.
Minirao je most avionskom bombom od 100 kilograma. Izljubili smo se. U Milanovcu sam sreo još mnoge drugove. Rakić, komandant bataljona, povukao se sa znatnim delom trupa u jedno selo nad gradom. Tamo je bio i komandant četničkog odreda major Palošević. U borbama za oslobođenje grada učestvovalo je 800 naših boraca, a četnika 70 — 80. Plen se delio na pola. Oni su odveli 100 zarobljenih Nemaca. Najgori je slučaj žandarma. Nekoliko dana uoči oslobođenja Milanovca žandarmi su uhvatili tri naša druga, kurira, i, posle strašnog mučenja, streljali ih! A kad je Milanovac oslobođen — žandarmi su se stavili pod zaštitu četnika i otišli na Ravnu Goru.
★
Ulazak u prvi oslobođeni grad uzbudio me je. Pogotovu, ier sam-u Milanovcu dvaput bio pod nemačkom okupacijom. Poslednji put, s Olgom, 1 avgusta. To veče, 30 septembra, trčao sam puna tri kilometra. Kao da sam znao da posle te večeri dugo, dugo neću moći da hodam. Ranjen sam u zoru 1 oktobra. Krenuo sam oko četiri izjutra za naš Štab. Prespavao
sam noć s drugovima iz Takovskog bataljona u slami pod vedrim nebom.
Dobio sam neke karuce, u kojima sam bio s Bogdanom Oklobdžijom, politkomom Rakićevog bataljona. Kad smo bili pored neke zgrade, mislim da je bio sud, sreo nas je partizan Momir Tešić, Moma, pomorski oficir, i zamolio da ponesemo dve avionske bombe od po 100 kilograma i miniramo mostove. Ušli smo u dvorište s kolima. U volovskim kolima
stoje bombe, »prasići«, kako smo ih zvali. Stražara – četnika nema. Bogdan je uspravio jednu bombu i rekao mi da uzmem malo slame i podmetnem da se bomba ne bi truckala. Uzeo sam slamu, mrak je bio, i odjednom se nešto strašno prolomilo. Srušio sam se na zemlju. Uši su mi bucale. Osećao sam toplo po sebi.
Odgegao sam s drugovima do sreza i tu su me postavili na žandarmske krevete. Oko šest je došao doktor i stavio mi prvi zavoj. Imao sam šest rana; lake, površne. Jedan seljak, kočijaš, prošao je mnogo teže.
Ja sam bio najbliži kolima kad je došlo do eksplozije.
Konj je jedan ubijen, a od kola su ostale samo gvozdene osovine i federi. Bogdan Oklobdžija veli da su u seljačkim kolima sa senom bili upaljači, da ih je stražar – četnik namerno stavio u slamu i da sam ih ja u mraku dotakao. (Srećom, bombe nisu eksplodirale). Kasnije mi je kurir Takovskog bataljona pričao da su to petokolonaši podmetnuli bombu — paklenu mašinu.
Posle su me preneli u milanovačku bolnicu na operacioni sto. Slatko je bilo leći na sto — makar i operacioni — i odmoriti se. Dobio sam silan šok, sve mi je lice bilo crno od baruta. Došao je Kušić i javio mi da su naši bataljoni oslobodili Ćačak od Nemaca. Isto tako doneo mi je milanovačke novine, prve slobodne novine (»Glas naroda«). Oko 11 naletele su »Štuke«. Fijuču. Ležim u sobi kraj velikih prozora.
U podne me nose automobilom za naš štab. Moramo preko planine. Nesvesti mi se. Izgubio sam mnogo krvi. Auto stiže na vrh brda i ne može dalje. Drum je raskopan. Nose me u jednu kuću. Konjska kola — slama.
Onda punih osam sati truckanja. Seljaci na nekim mestima podigli barikade da ne bi Nemci prodrli. Rasklope kola i prenose na rukama delove — i mene. U dva izjutra stigao sam u Toponicu. Tamo sam zatekao Mijalka Todorovića i doktorku Ivanku Muačević. Stigla iz Beograda. Rana se gnoji. Vatra me steže. Opet zavoj.
Ležim u krevetu, u kući moje majke u Toponici. Ivanka Muačević je otišla u Beograd po instrumente. Hitler otpočinje ofanzivu na Moskvu. Radio London peva tužbalice za Rusijom, veli: »I car Lazar se odlučio za carstvo nebesko, pa mu ime večito živi. Rusija se žrtvuje za sve.«
Zatvaram radio. Napolju grmi: topovi, tenkovi, avioni, mitraljezi. To Nemci napadaju na Milanovac. Prolaze našom teritorijom punih dvadeset kilometara, niko ih ne primećuje. Slaba obaveštajna i izvidnička služba Drugog bataljona. U Vraćevšnici Nemci zanoćili, ali ne možemo da ih napadnemo jer naše snage nisu stigle na vreme. Izjutra oni naše
opkolili, jer je jedan petokolonaš preko noći pregledao sve naše položaje — »nevini seljak« koji s fenjerom traži izgubljenu kravu! Grmi i sutradan. Nemci nisu daleko. Pored mene bomba i revolver. London opet sahranjuje Crvenu armiju. Lazar Mićunović izdiše. Slušam mu ropac. Mene vatra ubija. Ne mogu da se maknem.
Drugi dan kako Lazar umire. Divan jesenji dan. Sve je žuto, sve plamti. Donose još dva ranjena druga. Nemci su prodrli u Milanovac, i sasvim ga popalili. Dok su išli iz Kragujevca za Milanovac i natrag, vodili su ispred sebe žene, decu i naše pohapšene drugove. Dva tenka su im se pokvarila. Sipali su iperit unutra, pa su naša dva druga — seljaka iz
Ljuljaka (jedan se zvao Radovanović) teško nastradala. I oni leže kod nas.
U Kragujevcu teror. Prilikom blokade provaljen i stan Nikole Grulovića — sedište Glavnog štaba.On je ostavio u stanu neke izveštaje.
Baš kada su gestapovci bili u stanu naišla je Ivanka iz Beograda s koferima u kojima su bili hirurški instrumenti i petokrake zvezde za partizane. Pala je. S njom je Olga nameravala da dođe, ali je nije bilo. Bar mi to Mijalko Todorović kaže, koji je bio u Grulovićevom stanu i jedva umakao. Ivanku su odveli avionom u Beograd, jer je Kragujevac bio blokiran sa svih strana. Ništa više o njoj nismo čuli. Bila je u sedmom mesecu trudnoće. Njen drug Nikoliš bio je blizu, u Kraljevačkom odredu.
Još ležim. Dižem se samo kad moram. Napolju sunce, sunce, vri jesen. Avion kruži. Ubio je jednu kravu, jednog četnika, jedno dete. Mitraljira sve što stigne. Stiže nam vest — došli nedićevci u Kragujevac.
Kazani rakije ključaju u njihovoj kasarni. Ali odziv nikakav. Napali su Grošnicu i ubili preko 100 ljudi. Sveštenika i svečare streljali su pokraj slavskog kolača. Još nekoliko sela tako upropastili, Beloševac i Krčmare.
Onda je došlo ono najgore. Jedno jutro počeli su nam dolaziti begunci iz Kragujevca. Nemci i nedićevci pohapsili sve muško od 16 do 60 godina pa čak i sreske načelnike i pandure. Posle dva sata dolazi jedan drug ranjen s gubilišta. Izvodili su ih po 100 do 150 i tukli mitraljezima.
On je pobegao. Po svim selima jauk. Grdnu rodbinu ima narod u Kragujevcu. Naša udarna četa, najbolje partiske snage, bile su unutra, u gradu. Preko 300 skojevaca, preko 100 partijaca. Devedeset od sto tih naših drugova poubijano! Najbolji radnici – rukovodioci streljani. Herojski se držao narod na streljanju. Računa se da je u Kragujevcu poubijano 7.000 ljudi.
U Kraljevu 1.700! Najviše radnika.
U »Borbi« od 15 novembra 1941 napisao sam sledeći uvodni članak:
»KRV ZA KRV
U srcu Srbije, u Kragujevcu, pobesneli fašistički psi uz punu saradnju nedićevaca poubijali su i poklali pet hiljada Srba i Srpkinja. Neka je slava našoj paloj braći!
Izbezumljeni zlikovac Hitler, kao ranjena zver, ostvaruje ono što je već godinama nagoveštavao, ostvaruje ono na što je Komunistička partija još od prvog trenutka pojave opasnosti signalizirala. Hitler je istrebitelj naroda.
On je to otvoreno priznao u svojoj knjizi »Moja borba«, u kojoj naročito nas Slovene naziva »istoriskim đubretom«. On to sada sprovodi u delo. On kolje u srcu Šumadije 5.000 ljudi, on ubija u Kraljevu 1.700 radnika i građana, on ubija u Hrvatskoj, Sloveniji i Beogradu, on uništava po Mačvi, on ubija po Ukrajini, Belorusiji, on kolje u Poljskoj, čehoslovačkoj, Francuskoj, Norveškoj !
Hitler je na izmaku svoje snage. Crvena armija mu je nanela smrtne udarce. Narodnooslobođilačka borba po svim zemljama stvorila mu je tegove i na rukama i na nogama. On nema dovoljno snaga. On mora da se oslanja na petokolonaše, na Nedića, Ljotića i druge. Nedićevci su ti koji su zajedno sa Nemcima žarili i palili po Kragujevcu. Njemu pomažu i izdajnici zajedničke borbe za oslobođenje Srbije, ljudi kova Draže Mihailovića, koji mučki udaraju na partizane, napuštaju frontove i omogućavaju Hitleru i Nediću da tamane srpski narod!
Srbijo na noge! Došao je čas biti ili ne biti! Neka i onaj poslednji siepi progleda. Neka mu krv naših poubijanih sinova otvori oči! Neka vidi da mu pretstoje svega dva puta: potpuno istrebljenje ili nemilosrdna borba za slobodu. Trećeg izlaza nema!
Srbijo na noge! Neka svakom tvom sinu stalno lebdi slika zagrljenih profesora i đaka pred fašističkim mitraljezima, koji pevaju »Hej Sloveni!«, mrsko odbijaju da priđu nedićevcima i polaze u smrt, svesni da će im Srbija biti slobodna!
Srbijo na noge! Ne zaboravljaj ni jednog trenutka junačku poruku metalskih radnika iz Kragujevca, koji su dželatima pred hiljadama streljanih Srba iza bodljikavih žica, uoči streljanja, hrabro, smelo i postojano poručivali:
»Napite se srpske krvi fašistički psi, ali će vas Crvena armija i naši partizani skoro uništiti. Ubijajte pogani fašisti, ali Srbija će ipak biti slobodna!«
Srbija će biti slobodna, sloboda će doći samo ako srpski redovi budu jedinstveni. Neka ovih pet hiljada žrtava budu jeziva opomena svima onima koji krše jedinstvo narodnooslobodilačke borbe. Neka se zamisle svi pošteni četnici, svi pošteni rodoljubi, kuda hoće Draža Mihailović da ih povede. Neka znaju da se srpski narod od istrebljenja može sačuvati jedino jedinstvom. To je put do pobede. Zato braćo četnici, zavedeni seljaci, svoje puške ne uperujte više na brata, nego na psa Hitlera i njegove sluge! Treba osvetiti i ovih pet hiljada naše braće! Oko za oko, zub za zub!«
U Užicu, iz izveštaja štaba Kragujevačkog odreda, napravio sam sledeći dopis koji je objavljen u »Borbi« od 15 novembra 1941:
HITLEROVCI I NEDIĆEVCI POBILI 5.000 LJUDI I
ŽENA U KRAGUJEVCU
Usled velikih smetnji — blokade Kragujevca — tek sada šaljemo opis strahovitog pokolja u gradu. Ovaj izveštaj je napisan na osnovu iskaza ljudi koji su bili izvedeni na gubilište, ali su uspeli da pobegnu; pisan je na osnovu saslušanja ljudi i žena koji su posle pokolja umakli iz grada i došli do naših položaja.
Uoči pokolja na nekoliko dana Nemci su vršili pretrese pojedinih gradskih kvartova, ali nikakvu akciju nisu preduzimali sve dok nisu došli nedićevci. Ta rulja je doputovala preko Lapova. Nije ih bilo više od tri stotine.
Predvodio ih je jedan podoficir, koga je Nedić proizveo u čin oficira. Nedićevci su uz veliku buku ušli u grad, naselili se u kasarni i otpočeli »upis dobrovoljaca«. U dvorištu je stalno vrio kazan vruće rakije. Odziv naroda u »srpsku oružanu silu« nije bio nikakav.
Komandant nedićevaca pozvao je sreske načelnike i naredio im da upute naređenje svim pretsednicima opština da narod zaravnja puteve i popravi mostove.
Već sutradan nedićevci su krenuli put sela Grošnice, koje se nalazi odmah kod Kragujevca, na dva kilometra. Usput su pevali pesme i vikali: »živeo kralj!« Svakog odraslog muškarca, koga su videli, odveli su nedaleko od crkve u kojoj je sveštenik sekao kolač. Zatim su izveli sveštenika s jevanđeljem, svečare s kolačima i otvorili vatru iz mitraljeza. Na taj način su
poubijali 118 lica. Kad su naišli partizani pobegli su u pravcu Kragujevca.
U toku dana vršili su streljanja i u pravcu Lapova. Tu je palo preko 200 žrtava.
Sam pokolj u Kragujevcu počeo je sa hapšenjem svih muškaraca između 16 i 60 godina, sem Nemaca, nedićevaca i Ljotićevaca, koji su vršili hapšenja. Među uhapšenima nalazili su se načelnik Sreza gružanskog i načelnik Sreza kragujevačkog, kao i stražari i činovnici načelstava.
Na taj način je lišeno slobode oko 10.000 ljudi. Uhapšeno je i nešto žena i devojaka za koje su postojale dostave da su radile protiv okupatora.
Sav taj narod je odvođen u logor opkoljen bodljikavom žicom. Tu su ih čuvali Nemci i nedićevci. Streljanje je vršeno po grupama od 50 do 60 ljudi na pet mesta u gradu. Nemci i nedićevci zajednički su vodili ljude do gubilišta, tu su im naređivali da kleknu, a zatim su ih kosili mitraljezom. U toj gužvi uspelo je da pobegne nekoliko ljudi od kojih je veći broj ranjen. Mnogi od njih su izdahnuli u susednim selima, u Drenovcu, Divostinu, Barama.
U toj ogromnoj masi od 10.000 ljudi članovi Komunističke partije su se držali herojski. Oni su hrabrili narod, dizali mu duh. Pred ustima mitraljeza drug Toza Dragović, metalac, održao je govor:
— Napijte se srpske krvi, fašistički psi, ali će vas Crvena armija i naši partizani skoro uništiti!
Govor je završen rečima:
— Živela slobodna Srbija! Živeli partizani! Živela Komunistička partija! Živeo Sovjetski Savez! Živeo drug Staljin!
S tim poklicima na usnama ginule su stotine radnika. Drug Toza je pao izrešetan mecima s osmehom na licu.
Dušan Bokan, metalac, istrčao je iz reda na gubilište i otpočeo da govori:
— Ubijajte, pogani fašisti, ali Srbija će ipak biti slobodna! Kiša kuršuma počela je da ga zasipa, ali on nije padao. Govorio je sve žešće. Ubice su pritrčale i nedićevci su počeli da ga seku. On je uspeo pesnicom da udari dželate. Poslednji mu je uzvik bio:
— Živela Komunistička intemacionala!
Jedan zanatlija pao je s usklikom:
— Živela slobodna Šumadija!
Studentkinja Nada Naumović, član Komunističke partije, teško ranjena, pridigla se i uzviknula:
— Živeo Sovjetski Savez!
Jedan nedićevac je prišao i dotukao je revolverom!
Herojski je poginulo 50 omladinaca-gimnazista zajedno sa svojim profesorima. Oni su zagrljeni izišli na gubilište pevajući:
»Hej, Sloveni!«
Jedan Nedićev oficir izišao pred njih i rekao im:
— Hoćete li u našu vojsku?
Omladinci su zajedno s profesorom još jače zapevali:
»Hej, Sloveni, još te živi…«
— Paljba! dreknula je izbezumljena zver.
Pedeset telesa za čas se okupalo u krvi!
Jedan činovnik je pred streljanje uzviknuo:
— Živela Srbija! Osvetite nas!
Pokolj je trajao više dana.
U logoru se nalazi veliki broj građana. Nemci i nedićevci su pozivali njihove porodice i obećavali im da će pustiti uhapšenika, ako porodica dovede 50 komunista.
Drugarice koje su se probijale iz Kragujevca vele da je to mrtav grad. Nigde se ne može videti nijedno muško lice, sem Nemaca, nedićevaca i Ijotićevaca. Skoro svaka žena nosi crninu, ali nema dovoljno crnog platna da sve ojađene majke, sestre i žene zaviju svoju tugu.
★
Nedićevci i Nemci pokušali su da unište Kragujevački partizanski odred,ali su ih partizani razbili. Partizani su osvojili tunel na Vučkovici i odbili jak napad četnika na školu u Kniću, gde se nalazio jedan naš odred od 30 ljudi sa 7 pušaka.
Naši su bili potpuno opkoljeni. Komandu u svoje ruke uzeo je politički komesar Prvog bataljona, drug Dušan Korać, mladi metalski radnik. On je mimo naredio:
— Zapevajmo našu pesmu! Bombe spremi!
I uz tu borbenu pesmu drugovi sa sedam pušaka i bombama probili su fašistički obruč. U tome im je pomogao i jedan seljak-partizan, koji je ležao bolestan kod kuće. I on je zgrabio pušku i udario sam na nedićevce s leđa.
U odredu je raspoloženje silno. Svaki partizan se zakleo da neće mirovati dok krv ne padne za krv, dok i poslednji Nemac na tlu Srbije ne bude istrebljen, dok i poslednji izdajnički pas ne bude smrvljen. Jer narodu je nanesena duboka rana. Ova zverstva, ovaj nečuveni zločin može se naplatiti samo potpunim uništenjem zverova, koji su tako mirno poklali pet hiljada
Srba i Srpkinja u našem Kragujevcu!
Srbi, ustajmo svi kao jedan, da vratimo krv za krv!«
Nastavili smo borbe protiv Nemaca. Naš odred je zarobio auto Nedićevog ministra finansija Mikića — u njemu šest Dražinih oficira, putuju iz Beograda, preko Kragujevca, za Ravnu Goru. Zamenik komandanta Prvog bataljona pustio oficire, a auto doterao. Luksuzni »Fijat«.
Sutradan je stiglo pismo od Draže Mihailovića, upućeno meni. Traži natrag auto. Odgovorio sam mu: »Komandir koji je zadržao automobil uzet je na odgovornost zato što je pustio da mu ti oficiri odu. Ti ljudi — koji se voze u automobilu »ministra finansija« u službi okupatora, i prolaze kroz gradove u nemačkim rukama, s propusnicama nemačkih vlasti — u najmanju ruku su osnovano sumnjivi, kao špijuni okupatora. Auto, državnu imovinu koju smo zaplenili od okupatora, zadržavamo.«
Zgodno šurovanje Draže i Nedića.
★
Sredinom oktobra u Oplaniću bila je formirana Treća četa Drugog bataljona — takozvana »zemljoradnička«. Za nju je glavni deo ljudi prikupio Vuk Prodanović. Prvo je hteo da to bude neka vrsta pozadinaca, milicije, ali je na moj pritisak pristao da bude kao prava četa.
Iskustvo s ovom četom pokazuje da su neki ljudi iz Narodne seljačke stranke otvoreno radili protiv nas. Jedan seljak iz Borča pričao nam je da mu je posle 22 juna Vuk govorio kako treba organizovati zemljoradničke odrede »da komunisti ne bi preuzeli vlast«. Sve je to sitnica. Vuk je molio moju majku da ode do žene d-r Dragoljuba Jovanovića u Beograd i da je pita gde je on. Moja majka mi je poslala preko jedne žene pisamce za Vuka s porukom iz Beograda: »Drži se po svaku cenu s prijateljem na Ravnoj Gori«. I, bogami, držali su se.
Pretsednik stranke Radomir Todorović išao je na Ravnu Goru i po povratku izneo nam je program londonske vlade: »Draža je bio vojni ataše u Sofiji, on se povezao sa zemljoradnikom Genovskim. Draža je čovek širokih vidika, on hoće seljačku državu od Jadranskog do Crnog Mora.« Nekoliko dana kasnije general Simović preko radio Londona:
»Federacija s Bugarskom i s kraljem Petrom«. Inače Vuk, dok nije izbio oštar sukob s četnicima zbog ubistva našeg lekara Mićunovića, govorio je kako Draža Mihailović ima 50.000 ljudi na Kopaoniku, Jastrepcu i Stolovima. Po mom odlasku iz Toponice u štab Odreda, Vuk je nastavio da izdaje vesti i počeo u njima da veliča Dražu.
Naša Partija, preko ćeće Stefanovića i Mijalka Todorovića, napravila je sporazum s Todorovićem, pretsednikom Narodne seljačke stranke i Vukom, u kome su pretstavnici Narodne seljačke stranke priznali našu Partiju kao rukovodioca i organizatora ustanka, i obećali da će poslati svoje ljude u partizane.
Na ovom sastanku bili su: Radomir Todorović, Vuk Prodanović, Miloje Simović, a od nas ćeća Stefanović (onaj iz »zemlje«), Mijalko Todorović i ja, kao politički komesar Odreda. Sastanak je mučno prošao.
Prvo jedan njihov čovek, zaboravio sam mu ime, koga su oni kod nas poslali da radi politički na terenu — pobegao je u Kragujevac i sreskom načelniku potkazao gde se nalazi četa. Rešili smo da se to ispita, ali Todorović je počeo da postavlja nemoguće zahteve: u svim vojnim i političkim organizacijama da imamo jednak broj pretstavnika, jer su oni članovi stranke koja se proteže i u Bugarsku, imaju 100.000 članova — i slične stvari. Tu je Radomir Todorović izvadio jedan letak u kome nas napada. — »S tvojih leđa žive, seljače, ti ih hraniš, ti im odrede puniš, a niko tebe ne pita.« Situacija se zaoštrila. Todorović je otpočeo sve više da pada u vatru, dok najzad nije otvoreno napao našu Partiju.
Rekao je da se Dragoljub Jovanović ne krije toliko od Gestapoa koliko od komunista. Ipak, na kraju krajeva, sporazumeli smo se da objavimo tekst ranijeg sporazuma, s tim da njihove ostale predloge iznesemo našim višim forumima. Todorović je bio najuporniji u razbijanju jedinstva. Vuk se kolebao i potpisao je kasnije proglas s našim ljudima povodom pokolja u Kragujevcu. Miloje Simović je bio najbolji. Po ceo dan je skupljao hranu, trčao, istupao na zborovima. Kad su nas četnici napali krajem oktobra, od Todorovičeve čete jedan deo prebegao je na stranu četnika — Beljaković,komandir te čete, sa 20 ljudi. Istovremeno dva Todorovićeva sina nalazila su se u nedićevcima. Najzad — kasnije
saznajemo da Dragoljub ima tajnu englesku radio stanicu i održava veze s Englezima. Ta govna su se dovoljno raskrinkala.
★
U ovom kraju prvo su otpočeli da se bore partizani — od avgusta. Posle su se pojavili Pećančevi ljudi — u službi okupatora. Usled naših akcija neprijatelj je bio prikovan u Kragujevcu, tako da je teritorija bila čista. Tek onda se pojavljuju četnici. Potporučnik Mojsilović na Glediću, pa za njim u Gruži: Glišović, Marinković. Mojsilovića smo razoružali zbog pljačke. Svi su oni bili pod komandom Draže Mihailovića i pričali narodu »da nije vreme«. Posle oslobođenja Milanovca i Čačka, kad je teritorija bila očišćena, išli su sa zastavom i kraljevom slikom po selima i buškali protiv nas.
Utom je došao Palošević, generalštabni major. On je pričao da je bio najmlađi četnik u odredu vojvode Vuka, inače čovek lakom na pare. Draža Mihailović ga je naimenovao za komandanta sektora Milanovac — Kragujevac. Palošević je došao s gardiskim poručnikom Zvonkom Vučkovićem i preporukama od Rakića i Oklobdžije iz Milanovca. Ja sam još
ležao kad je Palošević došao u Toponicu. Razgovarali smo. Palošević je predložio blokiranje Kragujevca — i sebe za komandanta opsade! Pošto naš komandant Raja Nedeljković nije bio tu, odložili smo konačni sporazum. Palošević je obećao da će ubice Lazara Mićunovića biti kažnjene.
Zatim je došao napad Nemaca na Milanovac. Video sam se s Paloševićem još jednom posle toga. Otišao sam čezama u Ljuljake, u četnički štab. Usput sam se prevrnuo onako ranjen iz čeza, ali srećom na travu.
Tu, među četnicima, u njihovom štabu, ostao sam tri dana i tri noći. Palošević mi je rekao da je dobio veću dužnost — »komandanta oslobođene teritorije«. A na njegovo mesto došao je neki kapetan Radovan Stojanović, krupna ljudina, generalštabac, ali je, kao i Palošević, bio komandant jurišnih bataljona za vreme Jugoslavije. Na naš sektor došao
je iz Bosne. S tim čovekom sam tri dana pregovarao: zajednička opsada Kragujevca, zajednička mobilizacija, zajednički apel za skupljanje hrane, ali magacini posebno, nenapadanje na zborovima, ispitivanje svih dosadašnjih nedela i kažnjavanje krivaca.
Stojanović je pristajao na sve. Inače me je gnjavio svojim špijunskim uspesima: kako je u Parizu uhvatio neku špijunku Gestapoa, u Splitu neku italijansku groficu — mladu i lepu. Veli da je sa svojim jurišnim bataljonom, graničarima i žandarmima, duboko prodro u Albaniju u aprilu, da je ranjen na dva mesta. Još mi je okinuo kako je sedeo u čačku dok smo se mi borili, kako ga je pojurio Gestapo i o tome su ga obavestili domaći policiski agenti, »inače četnici«.
Spavali smo zajedno u kući nekog kulaka — perine, u prozorima jabuke i dunje. Stojanović bi pre spavanja skidao bombe, redenike, revolver, lisice, bokser i — kamom gađao u vrata.
Zaista vešto. Oko pola noći bi se probudio i pitao: »Ama kako je u Rusiji? Može li čovek da ima nešto svoje? Šta je bilo s vojskom u baltičkim zemljama?« Dakle i tu tvrdu i pokvarenu vojničko – policisku glavu crv je grizao i nije joj davao noću da spava. A kad smo legli svaki bi vadio revolver i stavljao pod jastuk.
Sutradan se Palošević opraštao od svojih »jedinica«. Bilo je skupljeno oko 150 četnika, većinom starijih ljudi, nešto žandarma i finansa. Govorio im je Palošević lepo, pa je zatim mene pretstavio i dao mi reč.
Nisam ostao dužan. Govorio sam o bratstvu i jedinstvu. U znak solidarnosti streljasmo tog jutra jednog starog seljaka (ličio je na mog pokojnog Đedu) koji je s mrtvog potporučnika Mojsilovića i našeg uče pokrao stvari. Streljalo ga je pet četnika i jedan partizan (Stepan koji me je pratio).
Tog dana smo išli u manastir Vraćevšnicu pod Rudnik, gde smo imali sastanak s četničkim komandantima radi konačnog utvrđivanja odbrane Milanovca. Jurili smo čezama kroz popaljene Bare i Ljuljake. Nigde žive duše. Jad, pustoš, blato. Posle okrenusmo kroz šumu, uz Rudnik. Idemo kroz drvored kestenova. Bogati manastirski svinjci. Preko sto utovljenih
svinja. Dočekuje nas igumanija (žena punačka, 35 — 40 godina), 25 kaluđerica. Samoću im razbijaju dva kaluđera — jedan mator i ćopav, drugi mlad, lep kao slika. Na našim kapama petokrake, po zidovima krstovi.
Četnički komandanti su nas čekali. Svršismo posao. Za ručak, pošto je bio petak, posan pasulj, izvanredan sir i neke jabuke. Palošević je ostao.
Naš kurir je video kako su kaluđerice klale pevca Paloševiću za večeru. Izgleda da on živi sa tom kaluđericom. A Palošević se posle hvalio da je spavao u krevetu kneza Miloša.
Te večeri smo potpisali sporazum (stigao je Raja) i vratili se u Toponicu. Inače propao je pokušaj da zajednički potpišemo letak povodom masovnog pokolja u Kragujevcu. Stojanović je bio pristao, ali je preda mnom govorio telefonom sa potpukovnikom Dragoslavom Pavlovićem s Ravne Gore, koji mu je rekao da se Nedić ne sme napadati!
Po povratku u Toponicu, odnosno u školu u Bečevici, gde se štab preselio, rekoše da se nije vratila kurirka Zivka, vižljasta devojka dvadesetih godina. Kasnije smo saznali da je ona špijunka Gestapoa. U Kragujevcu je sve Gestapou priznala. Pomenula je i mene, tako da je bandit Sima Kerečki, docent univerziteta, a tada šef policije u Kragujevcu, na
jednom predavanju govorio da je bivši saradnik »Politike« politički komesar Kragujevačkog odreda. Inače taj ljotićevac svojom rukom bije naše drugove i drugarice. Živka je živela s jednim gestapovcem i posle je otišla u Nemačku, jer se bojala da je ne stigne narodna kazna.*
★
Kiše su udarile, bližio se novembar, Čeća je otišao u Čačak i doneo poruku da idem u Užice na rad u »Borbu«. Noga mi nije bila dobro.
Još sam ćopao. Trebalo mi je povaditi parčad. Na dan 29 oktobra, po kiši, krenuli smo Čećo, ja, Stepan i mali Mirko Milojković preko Mrčajevaca za Čačak. Pevali smo dok su nam čeze išle kroz more blata. Usput sam razmišljao o Odredu. Proveo sam u njemu šest nedelja.
Nažalost,desetak dana po dolasku bio sam ranjen i nisam mogao da se krećem. Nisam bio zadovoljan rezultatima svoga rada. Odred se znatno bio popravio. Nije bio više najgori u Srbiji. Glavni nedostaci rada su sledeći:
1. Partija nije rukovodila odredom. Slaba veza.
2. Život Partije u Odredu vrlo slab, skoro nikakav; nešto usled slabe izgrađenosti partijaca, a nešto i radi našeg slabog rada (štaba). Inače ljudi izvrsni: metalci!
3. Komandno osoblje — hrabro, ali vojnički neizgrađeno; izvidnička i obaveštajna služba slabe; rukovanje oružjem takođe. Ali u borbama sve se to podizalo iako smo skupo plaćali.
4. Veliki propust što je sav partiski kadar (95%) zadržan u gradu, gde je uglavnom pobijen. Jedan deo, manji, trebalo je da ide u odred, a drugi u pozadinu, selo, naročito Srez gružanski, gde je rad na terenu bio slab, politički uticaj Partije nikakav. Uostalom Gruža je bio jedan od najreakcionarnijih krajeva Srbije. Pogotovu kada je trebalo preduzeti
sve snage za politički rad. Pogrešno je bilo postavljeno da politkom odgovara za politički rad na terenu. Zato je Partija bila dužna da pošalje veće snage. Beve mi je posle govorio da politkom radi u Odredu glavni zadatak, a uzgred Odred radi na terenu — drži govore… A oružje Odreda obezbeđuje slobodnu tribinu Partiji.
Nastavitavak na :
Ratni dnevnik I/III – UŽICE – Vladimir Dedjer – DNEVNIK 1941-1944
