Vladimir Dedijer ŠESTI APRIL
– Ratni dnevnik I/I – 1941-1944
PREDGOVOR
Dnevnik Vladimira Dedijera, siguran sam, — spada u red onih pravih knjiga, kojima je nepotreban, čak suvišan, predgovor.
Obimno, sveobuhvatno i slojevito djelo koje nije pisao zvanični istoričar, »pisarica iz štaba«, već akter i neposredni svjedok našeg revolucionarnog rata, predratni komunista, i već poznati publicista, dobilo je time posebnu težinu, postavši pravim svjedočanstvom vremena za sve nas koji smo učestvovali u događajima o kojima piše Dedijer.
Višestruk je značaj Dnevnika jer je autor, pored toga što je radio i kretao se sa Vrhovnim štabom i imao pristup svim odlukama, isto tako boravio i kod izvršioca tih odluka, pa i sam bio ranjen. No ono što sadržaju Dnevnika daje posebnu privlačnost jeste to da se Dedijer istog aršina hvata bilo da piše o Vrhovnom komandantu — Titu, ili o njegovim saradnicima, komandantima i komesarima, borcima, naročito ranjenicima i od naše teške boljke obolelim — tifusarima. I više od toga! Kroz ovaj Dnevnik se sagleda sva narodna revolucionarna duša našeg borca — tog vrlog jurišnika na nebo. Mislim, u tome i leži njegova prava, neprolazna vrednost.
Optimizam i čvrsta vjera u pobjedu, bez obzira na privremene uzmake, koji prožimaju sve što je slikovito zapisano, daju odgovor na svenarodni karakter našeg revolucionarnog rata, snagu i smjelost stremljenja naših boraca u svakoj situaciji.
Dedijer jednako saosjeća bol ranjenog borca, bolesnog od tifusa, tragediju izgubljenog druga, supruga, sina ili kćeri, ili, konačno, sopstvenu tragediju kada sahranjuje svoju Olgu ili nam u Seoni poslije sahrane priča o tome, ne stideći se suza, kao što ih se ni mi ostali nijesmo stidjeli. Dedijer ništa ne »farba«, a još manje smješta u nekakve šablone, jer
on to neće, — on to i ne umije.
Pisan bez mnogo filozofiranja, sa mjerom ali i dubokim ljudskim osjećanjima, Dnevnik sve više postaje dokument, u nekim slučajevima nezamjenjiv slučaj kakav u našoj istoriji imamo sa Poslanicama Petra Prvog crnogorskog, Memoarima Prote Matije, onima Marka Miljanova i sličnim.
O našem ratu pisali su dnevnike i drugi, ali se Dedijerov, po sveobuhvatnosti, istinitosti, a i literarnoj vrednosti, odvaja od ostalih. I baš zbog toga, rašće mu sa vremenskom distancom i vrednost i privlačnost, a i potreba sledećih generacija da mu se obraćaju, onako kako mi to danas činimo vraćajući se Proti Matiji, Ijetopiscu prvog srpskog ustanka. Prebirući po stranicama ovog Dnevnika neće biti teško tim generacijama iza nas da uoče ideje vodilje našeg narodnooslobodilačkog — revolucionarnog rata, osjete sokove koji su hranili našu revoluciju.
Beograd, 20. oktobra 1980. godine Peko Dapčević
NEDELJA, 6 APRIL 1941
Beograd. — Kardelj-Bevc je spavao kod mene u Zemunu. Ujutru u osam sastanak s Đilasom-Đidom na Kalenića Guvnu — manifestacije povodom pakta sa SSSR-om. U šest nas je probudila telefonom moja majka. Rat! Prešli smo tramvajem nešto pre sedam u Beograd. Divan dan. Dok juri tramvaj gledam pored nasipa prolećnu travicu. Beve je izdržao žestoko bombardovanje kod mojih u Palmotićevoj. Trospratna kuća do njih srušena, ona prekoputa pogođena, a na njihov krov pale četiri zapaljive bombe. Ja sam otišao da se oprostim od svoje drugarice Olge i ćerke Milice i uzmem stvari. Bombardovanje me zateklo kod »Gospodarske mehane«. Vratio sam se kroz zapaljeni Beograd i poveo Bevca na Dedinje. U Jataganmali nas je uhvatilo treće bombardovanje. Ležali smo u rupi. Iznad nas su letele bombe i tukle stanicu. Smestio sam Bevca kod Vlade Ribnikara, gde sam ga pretstavio kao novinara. U vojnom okrugu nema nikog, vele preselio se u Valjevo. Polazim tamo pešice. Triput sam se pozdravljao sa mojima. Čitavu noć sam maršovao.
Iza mene — nebo crveno sve do zenita. Gori naš Beograd. Biju ga i noćas. Pred zoru, u Lipovici, legao sam na zemlju i spavao pola sata.
PONEDELJAK, 7 APRIL
Drugi dan rata. — Našao sam društvo usput. Nemci iznad nas. Bombardovali su Vreoce. U Lazarevcu čitav naš konjički puk leži u šljiviku.
Počela je kiša pred podne. Našli smo jedna kola i pošli smo za Valjevo.
Marširaju duge kolone vojnika na sever. U Divcima, u mrak, zaustavljaju nas neki avijatičarski oficiri. Pitaju ima li petokolonaša. Tu je i jedan inženjer, poznanik iz Beograda. On me propušta. Jedan major priča:
— Nedić je proglašen za vojvodu, ušao u Sofiju. Naši bombardovali Beč i Berlin.
Konji ne mogu dalje. Spavali smo na klupi, ispred neke škole.
UTORAK, 8 APRIL
Treći dan rata. — U Valjevu gužva. Sreo sam Žikicu Jovanovića.Ovde je čitava grupa drugova koji hoće u vojsku. Tu je i Mima Jovanović. Nas trideset otišli smo u neki artileriski puk. Kažu da nas ne mogu primiti, već treba tražiti odobrenje od Vrhovne komande, a ona je negde u Užicu ili Sarajevu. Uveče se vraćamo u grad.
SREDA, 9 APRIL
Četvrti dan rata. — Bili smo na sastanku kod Miše Pantića.Andrija Habuš, obućar Korošec, Mima Jovanović, ja, Miša. Došao je iz španije i Đura Mešterović, Julkin brat. Moramo naći načina da se prijavimo u vojsku. Mima Jovanović, ja i još nekoliko drugova polazimo pešice za Užice. U jednom selu ispod Bukova zaostajemo da noćimo. Vadimo geografsku kartu.
Seljaci nas popreko gledaju.
ČETVRTAK, 10 APRIL
Peti dan rata. — Ujutru su nas seljaci opkolili. Misle da smo petokolonaši. Naročito im je sumnjivo što sam ja vadio geografsku kartu.
Moramo se vratiti u Valjevo da uhvatimo voz. U gradu velika gužva. Izlepljene su plakate o našim pobedama. Ali sam večeras slušao radio London na engleskom — javlja da su Nemci ušli u Skoplje. Polazimo večeras za Užice. S nama je Čeda Minderović i njegova drugarica Keta.
PETAK, 11 APRIL
Šesti dan rata. — Rano ujutru stigli smo u Čačak. Sreo sam Miru Piperà, i on traži jedinicu. Veli da je narod počeo da grabi magacine. On je uzeo dve bombe. Petokolonaši proneli vest da su Nemci blizu, pa je prosuto između Milanovca i Čačka nekoliko miliona litara benzina.
Miro priča o našim avijatičarima koji su u starim »Potezima« tukli Nemce u Kačaniku.
Izlazili smo nekoliko puta iz voza zbog aviona. U Međeđi sam sreo Milentija Popovića. On je u štabu za civilnu zaštitu. Veli da im štab stalno beži još od Beograda. Oficiri ništa drugo ne rade, već samo misle šta će pojesti. U mrak smo stigli u Sarajevo. Smestili smo se kod Hane Ozmo.
SUBOTA, 12 APRIL
Sedmi dan rata. — Ustao sam rano ujutru i za naš kolektiv, koji je narastao na preko trideset ljudi, skuvao sam kilo i po pasulja. Pošli smo posle na sastanak. Tu sam zatekao Ferida, ćeću, Antu Marasovića, Avdu Humu i mnoge druge drugove. Rešeno je da se odmah svi javimo u vojsku. Slobodan Tuzlić-Butumii uspeo je da u nekoj diviziji kraj Miljacke svrši stvar. Rekli su mu da napravi spisak svih drugova i da sutra ujutru bude zajedno s nama u diviziji. Sreo sam i Mahmuda Bušatliju.Rekao mi je da ćemo u podne dobiti proglas Centralnog ko miteta. Treba ga raspodeliti po gradu. Video sam i nekog inženjera iz Beograda. I on traži vezu. Obećao sam mu letke. Svratio sam u kafanu »Evropa«. Tu su neki ministri i čitava »Politika« na čelu s Tanovićem i Vladom Ribnikarom. Prilično kiselo raspoloženje u »Evropi«. U jednom kraju Englezi. Mira Stevanović me zove da sednem i s njima da ručam. Tu je i sudija Fića Filipović iz Suda za zaštitu države. Ustajem s ručka i Buš mi predaje letke. Uneo sam ih u kafanu i počeo da delim.
Dao sam jedan Miri Stevanoviću i Vladi Ribnikaru. Odličan je proglas.
U njemu se veli da je Komunistička partija poslala sve svoje najbolje sinove da brane domovinu od suludog Hitlera.
Posle podne, kroz oblake, došao je jedan italijanski bombarder. Bacio je dve bombe oko pošte i »Evrope«. Sreo sam večeras Gojka Nikoliša i njegovu drugaricu Ivanku Muačević.
Videli smo i Lolu Ribara i Juricu. Spavao sam s ćećom i Vulom Antićem.
NEDELjA, 13 APRIL
Osmi dan rata. — U sedam sati imali smo sastanak u kafani »Kanarinac« da bismo krenuli svi zajedno u vojsku. Skupili smo se još pre sedam. Dan vedar, sunčan. Odjednom avioni. »Hajd’mo u bašču«, predlaže Bušatlija. Povukli smo se gore na Cadardžiju. Polegali smo. Prve bombe padaju u grad. Ležim pored Vula i ćeće. Gledam jednu zelenu travku i na njoj kap rose. Sve novi i novi talasi »Kapronija« dolaze.
Jednom dvanaest. Odozgo s brda posmatramo kako stare turske kuće lete kao da su od perja. Oko podne nastao je prekid. Anto Marasović i ja sišli smo dole, ali opet su došli Italijani. Ka našem potoku juri Hana Ozmo, ubijena u ustaškom logoru 1942.
Italijan mitraljira. Tek pred mrak je prestalo. Sarajevo — drugi Beograd. Spavali smo u kući na Čadardžiji. Sestre Romano su donele hranu za nas trideset.
PONEDELjAK, 14 APRIL
Deveti dan rata. — Svu noć smo na smenu čuvali stražu. Nema sirena, pa moramo da slušamo dolaze li italijanski bombarderi. Ujutru smo sišli u grad. U sarajevskom oblakoderu našao sam Olgu Ninčić, drugaricu Avde Huma. Nije htela da pođe s ocem i majkom. Oni su
otišli dalje s vladom. Doznajemo da je Radovan Zogović u nekom selu kraj Sarajeva, bolestan, ćeća, Vule i ja poslali smo mu mleka. Doznali smo da se ona divizija preselila izvan Sarajeva, kraj bolnice. Pošli smo Vule, ćeća, Bušatlija, Željo Đurić i ja da vidimo gde je to. Lutali smo po brdima, ali nigde nikoga. Vojnici se razbežali kud koji.
Odjednom se nešto prolomilo pored nas. Mislili smo da je bomba, jer je jedan italijanski bombarder kružio nebom. To je pucao dobro kamuflirani protivavionski top.
UTORAK, 15 APRIL
Pokret. — Opet smo rano ujutru pošli da tražimo diviziju. Najzad smo pronašli neku protivavionsku jedinicu, ćeća je imao uput iz Užica da se javi u Sarajevu u protivavionsku artileriju. Oko deset sati prišao nam je jedan stari kapetan. Pitamo ga kad ćemo se obući, a
on veli:
»Deco moja, bežite odavde što pre, Jugoslavije više nema.
Nemci će skoro biti ovde.«
Mislili smo da je petokolonaš, ali mu suzeu očima. Vidimo svi se vojnici razilaze. Na sve strane prašti puška.
Silazimo u grad. Bušatlija i ja srećemo nemački tenk. Na njemu kukasti krst. Prašnjave plave švapske glave. Prosto ne veruje čovek očima. Malo dalje kod mosta stoji agent Kosmajac u šajkači. Bušatlija odvrnuo bombu. »Ako hoće da nas hapsi, baciću je. Ti tvoju drži u rezervi.«
Idemo gore na Čadardžiju. Držimo sastanak. Šta da radimo? Neki predlažu da se ide u Crnu Goru, gde se povukla glavnina naše vojske.
Drugi vele da je potpisana kapitulacija, da se Cincarmarković vratio s Nemcima u Beograd, da vojska neće dati otpora u Crnoj Gori.Ćeća predlaže da svaki ide na svoj teren i da se tamo bije. Vule Antić prima ovaj predlog:
»Ako poginemo da bar padnemo među svojim ljudima koji će znati da si pao u borbi «.
Otpočela diskusija o borbi. Ja predlažem da rušimo most pomoću ručnih granata koje smo imali. Laza Simić se ne slaže s tim. Objašnjava da se most ne može rušiti ručnim bombama, Ćeća se složio s Lazom. Treće pitanje je bilo — povratak. Neki hoće pešice, ali bolje je vozom. Prva grupa: Vule Antić, Željo Đurić i ja krećemo odmah.
Ostali sutra, Čeća ima neke sastanke. Po ulicama je gužva. Sreo sam jednog pekara, sindikalca iz Beograda. Veli:
»Oficiri naredili da svi složimo oružje, a nas deset je pobeglo s puškama«.
Na stanici očajna gungula. Zakačinjemo se za neki vagon Narodne banke. Izbacuju nas.
Kažu ne ide za Užice već za Brod. Mi ne pitamo već uskačemo u drugi otvoren vagon. Oko ponoći smo krenuli. U mraku mi neko nagazi na glavu. Putujemo, ipak, ka Užicu.
SREDA, 16 APRIL
Pokret. — Stali smo sedam kilometara ispred Višegrada. Voz neće dalje. Produžujemo pešice. Na mostu u Višegradu jedan pukovnik se ubio kad je čuo da se mora oružje predati. Zanoćili smo u jednoj seoskoj kući.
ČETVRTAK, 17 APRIL
Pokret. — Čitav dan smo išli uz šargan. Sreo sam agenta koji me je hapsio 1939 godine zbog »Sedam dana«. Negde ispred Kremana naišli smo na Nemce. Neka tenkovska divizija. Jedan visoki nemački oficir nas pretresa. Posle traži od Vula da zapali cigaretu. Vule ne da.
Nemac urla. Na drugom mestu nas opet pretresaju. Stoji jedan civil, govori našim jezikom. Psuje nas. U tenku se isprsio mlad Švaba u crnoj uniformi. Nema mu ni osamnaest godina. Pored tenka gomila naših polomljenih pušaka. Kundaci na sve strane. Pred mrak smo
došli u Užice. Željo nas vodi kod druga Cvorovića, opančara.
PETAK, 18 APRIL
Pokret. — U Užicu vadimo propusnice za Beograd. U zgradi suda naši zarobljeni oficiri. Vidimo Simu Francena. Maše mi i pokazuje rukom da hoće da puši. Vule izvadio sav duvan što je imao. Pritrčao sam prozoru i bacio Simi duvan. Nemački stražar zamalo što me nije
tresnuo kundakom. Posle podne smo krenuli peške za Požegu. Tu smo čekali voz do pola noći. Vojnici pričaju kako u ovom ratu nisu ni pušku opalili.
SUBOTA, 19 APRIL
Beograd. — Čitav dan se vukla naša kompozicija. Ljudi ćute i psuju. U Lajkovcu voz dugo stoji. Iz jednog furgona izlazi policajac Dragi Jovanović sav zarastao u bradu, »šta sam ja preživeo! Kad me samo nisu kojekakvi ljudi ubili za ovih deset dana«, priča on nekom čoveku.
U Obrenovcu smo sreli Mađare. Voz je stao kod Cukarice. Vule i ja smo potrčali do moje tetke Dare Kratohvil kod »Gospodarske mehane«.
Lupamo. Na kući neka nemačka cedulja. Otišli smo do druga Ribnikara. Da li su moji živi? Ribnikar mi veli da je sve u redu. Drug Bevc je takođe otišao drugi dan posle bombardo van ja, u Zagreb.
NEDELJA, 20 APRIL
Beograd. — Rastao sam se s Vuletom. Posle sam prošao kroz Beograd. Ruševine! Čekao sam na lađu za Zemun. Obilazio sam Savamalu. Narodna biblioteka izgorela. U podrumu fini listići pepela, nekad su to knjige bile.
U Zemunu prolaze velike grupe vojnika s hrvatskom zastavom i na njoj kukasti krst. Olgu sam zatekao s Milicom u naručju. Zaplakala je od radosti: »Ja sam mislila da ćeš ostati u Crnoj Gori «.
SREDA, 23 APRIL
Zemun. — Prelazim često u Beograd. Radiću otsada zajedno s Jocom Jovanovićem i Filipom Macurom.! Sreo sam Đilasa. Šestog aprila dok je čekao Bevca i mene na Kalenića Guvnu, otpočelo je bombardovanje. Neki ljudi su ušli u jednu kuću, a on, Tempo i još nekoliko drugova ostali su na vratima kuće. Bomba je udarila u zgradu i pobila one koji su bili unutra. Đidi i Tempu ništa nije bilo, samo su se nagutali baruta i prašine.
NEDELJA, 27 APRIL
Zemun. — Održali smo sastanak u vinogradu Olginog oca prekoputa aerodroma. Prvo smo kopali po bašti; dolazio je do nas Nemac, vazduhoplovni narednik. Tražio je trešanja.
Dobili smo direktive: praviti udarne desetine i ispitivati uslove za sabotažu. Kod nas treba da dođe i jedan drug, radnik iz »Vremena«.
Večeras je došao u moj stan Milenko.
PETAK. 2 MAJ
Zemun. — Bio sam u Beogradu. Tražio me Lola Ribar da mu izradim neku objavu za put u Zagreb. I Đido ide tamo. Neko je savetovanje u Zagrebu.
SUBOTA, 3 MAJ
Zemun. — S Lolom Ribarom sam se zajedno prebacio preko pontonskog mosta iz Beograda u Zemun. Stavio je naočare, ali bi ga svako lako poznao. Ušao je u voz.
Svratila je večeras kod mene Cana Babović. Popila je čaj, pa sam i nju ispratio na stanicu. I Đido je večeras prošao.
UTORAK, 6 MAJ
Beograd. — Sa Mitrom Mitrović sam prekucao u dvanaest primeraka rezoluciju sa sastanka plenuma CK u Zagrebu. Radili smo u stanu prijatelja Miloša Niševića. Posle smo predali primerke Đidi. Rekao mi je Đido da budem stalno kod kuće, jer će doći Stari.
ČETVRTAK, 8 MAJ
Zemun. — Jutros je došla Titova kurirka kod mene. Stari sedi u kafani »Central«. Donela mi je neke slike o zverstvima ustaša, pijančenju Nemaca, neke legitimacije, i rekla da to prenesem u Beograd.
Stari je prošao posle pet minuta pored moje kuće za pristanište. Elegantan. Mahnuo mi je rukom dok sam na prozoru stajao sa svojom ćerkom Milicom. Posle podne je Olga odnela materijal u Beograd.
SREDA, 11 JUNI
Beograd. — Dvaput nedeljno pravim opširan bilten o spoljnoj situaciji koji predajem Đidi. Posle se umnožava. Danas smo Đido, Mitra i ja bili kod Suhine. Ona nas je pozvala na stranu i saopštila nam da je jednoj ruskoj emigrantkinji jedan viši nemački oficir rekao:
»Radujte se, za dve nedelje ćemo napasti Rusiju«.
U poverljivim biltenima, koje mi predaje drug Udicki, mnogo se govori o napadu Nemačke
na SSSR. Đido me je obavestio da ću raditi u Agitpropu PK s njim, Roćkom – Čolakovićem, Canom Babović i Milentijem Popovićem.
PONEDELJAK, 16 JUNI
Beograd. — Na današnjem sastanku rešili smo da Joca Jovanović ne stanuje više kod kuće, jer je uhapšeno nekoliko drugova. Filip Macura je počeo da radi među prodavcima novina.
NEDELJA, 22 JUNI
Toponica. — Došao sam u ovo selo na jedan dan da obiđem majku. Rano ujutru smo pošli ona, Olga i ja na Teferič, divan brežuljak dva kilometra udaljen od kuće. Sedeli smo celo pre podne na bregu i pričali
o ratu, o našoj sudbini. Kad smo se vratili kući, učitelj iz Toponice,Čeda, poslao je kutiju od cigareta i na njoj zabelešku da je Rusija napala Nemačku. Ostavio sam ručak i otrčao u selo. Radio se slabo čuo kod učitelja, baterije istrošene. Odjurio sam u Bečevicu kod jednog bogatog seljaka i čuo sam Ribentropovu deklaraciju o napadu na SSSR.
PONEDELJAK, 23 JUNI
Pokret. — Krenuli smo rano ujutru kamionom za Kragujevac. Posle smo novim autobusom pošli za Beograd. Jedan poznanik mi reče u autobusu da su Nemci javili kako su oborili 4.000 ruskih aviona. Kad smo došli kod »Kovača« na periferiji Beograda, vidim žandarmi dobili puške.
Znači: ne treba silaziti u centar grada. Kažem kondukteru da hoću da iziđem, ali on veli da imaju naređenje samo da staju kod »Topole«. Rekao sam mu da mi je muka i autobus se zaustavio. Mahnuo sam Olgi rukom i iskočio napolje. Nisam znao gde da uhvatim vezu s drugovima pa sam pošao na staro zborno mesto, na Južni bulevar. Šetao sam gore – -dole nekoliko puta, i odjednom naiđe Miloš Matijevič-Mrša.Rekao mi je da ne idem kući. Jocu Jovanovića su uhvatili. Nije spavao kod kuće sedam dana, a preksinoć došao da se oprosti od drugarice i deteta.
Mališan mu se rodio pre dva meseca. Ujutru Kosmajac na vrata. »Mi smo Srbi, nećemo za Nemce da radimo. Teško nam je. Ovo je samo privremeno privođenje za dan – dva«, rekao je Jocinoj drugarici.
ČETVRTAK, 26 JUNI
Beograd. — Kad sam se rastajao sa Olgom dogovorio sam se da mi javi telefonom, ako me agenti traže, da je Milica »bolesna«. Sinoć je Olga javila tetka Dari telefonom da je mala Milica »iznenada dobila temperaturu, ali da će se ujutru videti tačno šta je to«. Jutros sam zvao telefonom Zemun i moja tašta Vida mi je rekla: »Doviđenja, gospodine Petroviću«. U 11 sati pre podne sastao sam se s Olgom ispod bolnice. Bili su tu Đido, Mitra i Mihailo – Blaško. Trebalo je da Mihailo i Olga odvedu Đidu kod lekara, jer je imao stalno temperaturu, verovatno od pluća.
Olga se vratila i rekla da su agenti blokirali bolnicu. Posle mi je ona ispričala da je sinoć došao jedan plav mladić u naš stan i rekao da će doći agenti Gestapoa da me hapse. Ako kasnije neko bude pitao zašto je on dolazio, neka Olga kaže da je bio na pregledu.
Agenti Gestapoa stvarno su došli ujutru. Izvršili su detaljan pretres. Ja sam se javio telefonom dok su agenti bili u kući. U krevetu, u jastučnici, nalazio se jedan poverljivi nemački bilten. Olga je primila taj materijal u sredu od Udickog s tim da mi danas preda, ali je zaboravila da to ranije sakrije, pa ga je prilikom pretresa gurnula u jastuk. Gestapovci su preturali po krevetu, ali hartiju nisu primetili.
Moram se seliti od Dare.
SUBOTA, 28 JUNI
Beograd. — Preselio sam se kod Ribnikara. Jutros sam išao s Đidom da mu pomognem da se iseli iz stana. Gazdaričin sin, ljotićevac – omladinac, počeo sumnjivo da zagleda Đidu. Muka je sa stanovima. Đido je hteo da spava kod Slobodana Škerovića pre neki dan, ali srećom Mitra ga zadržala. Ujutru su došli žandarmi i odveli Škerovića. Stojimo
27 Miloš – Mrša Matijević, sekretar MK za Beograd, ubijen u Glavnjači 1941.
Na Bulevaru oslobođenja i čekamo Đilasovog brata Aleksu – Beču. Đido priča kako se agenti beogradske policije voze s gestapovcima u otvorenim automobilima i pokazuju naše drugove koje Nemci hapse.
NEDELJA, 29 JUNI
Beograd. — Večeras, na Dedinju, sreo sam jednog čoveka s raširenim vanrednim izdanjem »Novog vremena«. Specijalna Hitlerova saopštenja. Ćovek se osmehuje šeretski.
PONEDEUAK, 30 JUNI
Beograd. — Agitprop nam se menja. Ostajemo Đido, Roćko i ja. Menja se forma rada. Treba voditi otvorenu borbu. Cana govori kako moramo rušiti mostove, pruge, vršiti sabotaže. Đido nam je zakazao sastanak za sutra posle podne. On stanuje sa mnom.
Utorak,1.JULI
Beograd. — Jutros smo sedeli Đido, Mitra i ja u porti male crkve kod igrališta BSK-a. Razgovarali smo o tome kako se mnogi drugovi više neće videti. Po ulicama svakog dana Gestapo i agenti hvataju naše drugove. Vula Antica uhapsili su u Narodnoj banci. Mitra je jutros prešla sa Dorćola na Dedinje najprometnijim ulicama. Kazao sam joj da nema smisla da tako neoprezno ide, jer će je uhvatiti. Ona je govorila da mora da svršava posao. Oko 10 časova pre podne rastali smo se od Mitre.
Uveče nam je Ribnikar javio da je Mitra uhvaćena kod Vukovog spomenika. Viđena je sa agentom u Poenkareovoj ulici.
Posle podne Đido, Roćko i ja sastali smo se u parku između Dedinja i Jataganmale. Ležimo na travi u šumici.
ČETVRTAK. 3 JULI
Beograd. — Lola Ribar se takođe preselio u Ribnikarovu vilu. Ja ponekad spavam kod Gašića i Bajlonija. Izdajem svakog dana bilten.
Tačno uli sati donosi mi stara Žuhina izveštaj Sovjetskog informacionog biroa, a ja ga prerađujem, pokazujem ga Đilasu i Loli, dodajem i neke naše vesti, pa zatim šaljem drugarici Cani Babović, obično u Zlatiborsku ulicu. Imam jednu kurirku na biciklu. Materijal nosi u kutiji od šibica.
Moj domaćin Jole Gašić dao mi je veoma zanimljive podatke o pljački Nemaca. Oni su svakodnevno na ime danka štampali 5 miliona dinara u kasenšajn – markama (marke štampane u okupiranim zemljama). Međutim, pokazalo se u Narodnoj banci da su štampali mnogo više. Ponekad po 50 miliona dinara dnevno. Na taj način svaki nemački vojnik pretvoren je u pljačkaša. On ulazi u radnje, uzima najbolje stvari, a plaća ih papirima koji nemaju nikakve vrednosti.
PETAK, 4 JULI
Beograd. — Jutros je održan sastanak naših drugova koji rukovode našom borbom. Ulazili su puna dva sata u Ribnikarovu kuću. Ja sam ih sa njegovom ženom dočekivao i uvodio u vilu. Prvo je došao drug Tito, posle Marko – Ranković, pa Tempo – Vukmanovic, najzad, Cmi-Zujović — Lola i Đido bili su unutra. Milutina smo čekali do podne, ali nije stigao. Sastanak je trajao sve do 6 sati. Ribnikar, njegova žena i ja čuvali smo napolju stražu. Pošla dva sumnjiva tipa pravo na vilu. Ja mislio da su agenti, a ono su bili neki crnoberzijanci koji su nudili drva.
SUBOTA, 5 JULI
Beograd. — Jutros je Đido otputovao zajedno sa svojim bratom Bečom. Ja sam im popunio legitimacije na ime braće Vujovića. U Beogradu stvarno postoje braća Vujovići, oni su na svoje ime uzeli propusnice od italijanskog poslanstva, a posle smo mi napravili lažne legitimacije za Đidu i Beću na njihovo ime. Večeras treba da se izvrši sabotaža u radio stanici kako Ljotić ne bi mogao da govori.
PETAK, 11 JULI
Beograd. — Ceo dan Lola i ja skoro ništa nismo govorili. Stigla vest iz Zagreba da su Ognjen Prica, Otokar Keršovani i Božidar Adžija streljani. Naš drug iz »Vremena« uhapšen. Pokušao je da traži oružje od jednog nemačkog podoficira, a ovaj ga prijavio. Kako je teško razmišljati o ovim našim drugovima i gledati u novinama oglase za koncerte Radmile Cajić – Zivković.
NEDELJA, 13 JULI
Beograd. — Stari nam dolazi gotovo svakog dana. On negde ovde stanuje. Danas je rešio da se ne šeta toliko po centru Beograda. Dok je sedeo u »Zanatskom domu«, jedan čovek za susednim stolom stalno ga je crtao. Posle mu je Stari jedva umakao.
Danas je Stari došao kod nas na pileću čorbu. Nemci su naredili popis svih kokošiju, žuhina nije htela da popiše svoje kokoške, već je meni dala dve. Kad sam ih nosio preko Dedinja, jedna mi se otrgla iz ruke i pojurila po parku. Ja za njom. Naleteo sam na građane koje su
Nemci odredili da čuvaju kablove. Prvo su se poplašili, ali kad su videli da jurim kokošku — pomogli su mi da je uhvatim. Kako glupo čovek može da nastrada!
SREDA, 16 JULI
Beograd. — Noćas smo se Lola i ja probudili. Gorela je neka velika zgrada u pravcu groblja. Lola se veselio. Ovo čekamo već deset dana. To je garaža u Grobljanskoj ulici. Sve do zore sedeli smo u bašti i pričali. Lola je govorio kako su omladinci spalili na hiljade primeraka »Novog vremena«. Sprema se likvidiranje Vujkovića kada ide u logor na Banjici. Jedna udarna desetina omladinaca već se treći put vraća sa niške pruge, nikako nisu mogli da otšrafe prugu kako valja.
Nastavitavak na:
Ratni dnevnik I/II – U ŠUMADIJI – Vladimir Dedjer – DNEVNIK 1941-1944
