SUSRET SA VOJVOĐANIMA

 Ploče smo pošli kroz guste četinarske šume ispod Podstijena ka Kiku. Kroz mrklu noć, ispod stoletnih jela, koračali smo jedan za drugim, držeći se za ruke da ne bismo izgubili vezu. Ne vidi se ni prst pred okom. Negde posle ponoći smo stigli u Zalukovje, neposredno ispod Kika, koji se kao bedem ocrtavao na horizontu. Gola kosa, načičkana bunkerima, isprečila nam se na putu za grad. Desno, na Orlovači, borba se već uveliko vodi. Jasno nam je da od iznenađenja nema ništa.

Pripremili smo bombe i pošli uz goli kamenjar ka vrhu. Sa nama je i zamenik komesara bataljona, Mirko Novović.

Osetili su nas pre nego što smo stigli do vrha. Iznad naših glava preleću hiljade metaka. Vatra iz bunkera je neprecizna. “Napred drugovi, samo napred!” Mirko je pošao sa nama — grupom bombaša koja se primiče bunkeru na samom vrhu. Uskoro će zora, mrak pred praskozorje kao da nam je saveznik.

Negde na cesti Vlasenica-Zvornik. Grupa boraca 3. čete Drugog crnogorskog bataljona u trenucima bombardovanja sredinom jula 1943.
Negde na cesti Vlasenica-Zvornik. Grupa boraca 3. čete Drugog crnogorskog bataljona u trenucima bombardovanja sredinom jula 1943.

Odjednom, ispod nas blesnuše bombe — kao vatreni zid. Ustaše već gube živce, pucaju bez plana. Osećaju da smo blizu, čuju kotrljanje kamenja ispod naših nogu, pa se, valjda, čude što još ne jurišamo …

A onda, već smo nadohvat bombi. Jedno “ura, naprijed, proleteri!” i bombe su zapraštale. Osvetliše Kik. Uskočili smo u rovove i bunker na Kiku. Deo bataljona odmah pođe desno, kosom, ka Vlasenici. Naša četa dobi zadatak da što pre preseče komunikaciju Vlasenica—Šekovići i odstupnicu od Vlasenice ka Džematu i Simićima i da sa te strane upadne u Vlasenicu.

Sjurili smo se niz strmu kosu, pregazili potok Sušicu i izbili na oko dva kilometra severno od Vlasenice.

Odjednom — bočna vatra od Nezirovića.

Glavnina čete pođe ka Vlasenici, u napad na Kulu; moj vod okrenu ka Nezirovićima. Oko ruševina ovog, ko zna kada popaljenog sela vidimo kako pretrčavaju ljudi, prebacuju se k nama uz podršku teškog mitraljeza i minobacača.

Razvili smo se za borbu. Božo Prlja već postavio šarac i vatrom natera napadače da zalegnu oko kućišta. Oprezno smo se približavali i iz jedne jaruge pošli na juriš uz gromoglasno: “Napred proleteri!”

— Drugovi, ne pucajte! — razleže se iz kućišta.

Prilegli smo i s nepoverenjem očekivali.

— Drugovi, ne pucajte… Ovde su Vojvođani!

Znali smo da ćemo se s njima sresti negde oko Vlasenice. Puške su umuknule. Poleteli smo jedni drugima u zagrljaj.

Bio je to štab 1. vojvođanske brigade sa pratećim vodom.

— Majku vam Petrovu, — vikao je koštunjav čovek tresući mi ruku — pa zar da se ovako upoznamo s proleterima, a željno vas čekamo!

Bio je to komandant, Marko Peričin Kamenjar.

Sve se odigralo u trenu. A onda smo, prvi put zajedno, pohitali prema Durakovićima i cesti Vlasenica—Zvornik, hvatajući i tukući manje grupe neprijatelja koji se probijao od Vlasenice i neorganizovano bežao ka Drinjači.

Đuro VOJVODIĆ

Sjecanja

Prva proleterska brigada