Septembar 1991, Užičani uklonili Titov spomenik: “Gde mu je sad Šesta lička?”

 

Septembar 1991: Posle trideset godina sa užičkog Trga partizana uklonjen je spomenik J. B. Tita, po odluci gradskih vlasti kako više ne bi iritirao građane bivše Užičke republike…

Tito je ovih dana poslednji put namučio i koštao Užičane.
Po preporuci republičke vlade da se uklone znamenja i nazivi sa njegovim imenom i likom, Izvršni savet SO Užice (“Titovo” je već ranije izbrisano) doneo je…

… po hitnom postupku, odluku o uklanjanju spomenika koji je iritirao najveći broj stanovnika grada koji krase svetle revolucionarne tradicije prve slobodne teritorije u okupiranoj Evropi.
Ovom odlukom, međutim, bili su pogođeni borci Užica, koji su se energično suprotstavili, ocenjujući je nezakonitom i ishitrenom. Većina njih je protestovala u svojim prostranim stanovima sa pogledom na Trg partizana; drugi su se oglasili preko sredstava javnog informisanja, a bilo je i onih spremnih da bronzanu figuru, tešku više od tri i po tone, brane svojim prsima, kao što su 1941. branili odstupnicu Vrhovnom štabu. 
Naravno, od svih tih povika u stilu “samo preko mene mrtvog” jača je bila dizalica Građevinskog preduzeća “Zlatibor” – na oduševljenje oko pet hiljada prisutnih žitelja. Istom dizalicom velikan je položen na pleća u dvorištu iza užičkog Narodnog muzeja.
U poslednje vreme ovaj spomenik je bio mesto na kome su uvek duhovite Ere davale oduška svom nezadovoljstvu: Nekoliko puta osvanuli su grafiti “Šta ćeš ti ovde? Idi u Jasenovac”, jednog jutra se i omča našla na vratu monumentalne figure, pa su predstavnici zakona morali da uzmu četke u ruke.
Pri samom činu uklanjanja spomenika, najglasniji su bili mladi iz Užica. Oni iz starijih generacija su samo odmahivali glavom. 
“Da ga razlupamo, pa da komade prodajemo kao Berlinski zid”, predložio je jedan srednjoškolac. 
Drugi je naglas pitao: “Gde mu je sad Šesta lička?!”. 
Bilo je i neumesnih predloga da se nabije na kolac – to su rekli neki golobradi sa šajkačama i kokardama. 
Zlonamerni izveštači bi ovo jedva dočekali i obeležili ovaj čin kao četničko orgijanje, ali, s druge strane, iznenađuje da niko od opozicionih stranaka nije prisustvovao ovom činu. O zvaničnicima opštinskih vlasti i da ne govorimo. Čak nije bilo nijednog uniformisanog predstavnika zakona da masu ljudi koja je htela da bude u centru zbivanja ukloni od teških mašina radi njihove skgurnosti.
U trenutku kada se teška bista odvojila od svog postolja, poletelo je nekoliko pokvarenih jaja i otvorena flaša ruskog šampanjca za koju je odmah potekla priča da je poslata direktno iz kabineta Borisa Jeljcina, kao “pelcer” demokratskih promena iz prve zemlje socijalizma. 
Dobra pića tekla su u potocima i trideset godina ranije kada je monumentalni spomenik, rad vajara Frana Kršinića, na Dan borca 1961. godine, postavljen na Trg partizana. Samo, tada su prvoborci i opštinski rukovodioci stajali u prvom redu i primali cveće od Titovih pionira. 
I tada je sve to koštalo, kao što je i danas utrošeno 150.000 dinara za uklanjanje. Ni pre trideset godina a ni danas, cenu niko nije zvanično saopštio. Najvažnije je da će narod biti manje iritiran, a i opštinski izbori se bliže, pa je važan svaki poen u stranačkoj utakmici.
Tekst: D. Stojmenov (RTV revija, 1991.)