U novembru će se navršiti 25 godina od smrti poznate jugoslovenske glumice Stanislave Pešić.

Ipak, ona nije odustala i ponovo je došla na prijemni na kome je monolog izvodila pred Ljubom Tadićem. Ubrzo nakon Akademije postala je član Narodnog pozorišta u Beogradu.

„Že­ne u Za­gre­bu su se obla­či­le kao ja, u Lju­blja­ni su se kao ja če­šlja­le, u Sko­plju sme­ja­le kao ja. Pu­bli­ka nas je sve pod­jed­na­ko vo­le­la: ka­mi­on­dži­je su le­pi­le mo­je sli­ke, a voj­ni­ci La­ši­nene“ prisetila se Stanislava.

Iza sebe je ostavila dva sina, sa vajarom Slavoljubom Stankovićem dobila je sina Peru, a sa kompozitorom Vojislavom Kostićem, Ivana.

Glumica je 1992. godine obolela od raka, a za to vreme je odigrala i svoju poslednju ulogu u drami „Dugo putovanje u noć“. Pred smrt je objavila knjigu „Devetnaest društvenih igara“ i otkrila detalje o borbi sa opakom bolešću, ali i pisma koja je slala deci u teškim trenucima.

Za sebe je rekla da je „sve pogrešno odigrala, bila neodlučna kada je trebalo da bude odlučna, uverena da je ružna onda kada je bila najlepša“ i dodala da je trebalo više da veruje u sebe.

Preminula je u Beogradu u 57. godini života. Njena rođena sestra je Vesna Pešić, poznata sociološkinja i političarka.

Autor:Jelena Manojlović