Vladimir Dedijer BANIJA I SLAVONIJA

– Ratni dnevnik II/VI-1941-1944 –

UTORAK, 19 OKTOBAR

Pokret. — Sutra se održava partiska konferencija u Baniji, pa Vlado Bakarić odlazi tamo. Pozvao me je da pođem s njim. Išli smo malim italijanskim vojnim automobilom, »kokošinjcem« kako ga nazivaju partizani. Ovaj automobil zaplenjen je u bici kod Perjasice, a bio je svojina jednog italijanskog generala.

Kad su partizani otvorili zadnji deo automobila, gde se drže rezervni delovi i guma, iskočilo je nekoliko kokošaka koje su Italijani bili opljačkali. Tako je automobil prozvat »kokošinjac«.

Preko Plitvica krenuli smo na Plaški, Primišlje, zatim se spustili do Slunja, Cetingrada i Kladuše. Između Kladuše i Vrnograča sreli smo jednu brigadu Sedme divizije koja se vraćala s Korduna. Sada Sedma baniska divizija broji četiri brigade. Borce, koji su se vratili iz Crne Gore, narod naziva »proleterima«; oni mnogo paze da se ponašaju kao pravi
»proleteri« i vrlo su ponosni što su se borili u Četvrtoj i Petoj ofanzivi.

Prošli smo kroz Vrnograč, pa zatim krenuli na sever ka Glini. Ovim putem nikakav automobil nije prolazio od januara ove godine kada je otpočela Četvrta ofanziva. Na jednom mestu nismo znali put, pa pitamo jednu ženu kuda da idemo. A ona se krsti:

— Ovuda nije prošao nijedan partizanski automobil, pa kad naiđoste iz daljine meni se učini opet ofanziva …

Ovaj drum vodi pravo u Glinu, koja je u neprijateljskim rukama.

Nekoliko kilometara ispred Gline treba da skrenemo sporednim putem da bismo izbili u selo Maju, a odatle drumom u pravcu Dvora sve do sela Klasnića, gde će se održati konferencija. Mrak je već pao, jedva smo pronašli sporedni put, okrenuli smo prema Maji.

Ovo selo se nalazi odmah do Gline, neprijatelj često upada u njega. Bili smo došli na periferiju Maje i zaustavio nas je stražar. Gledamo ga Vlado i ja, na njemu nemačka uniforma. Već smo izvukli revolvere, mislili smo da su Nemci ušli u selo, kad, srećom, Vlado Bakarić primeti u poslednjem trenutku da je ovo partizan:

— Ma što ne nosiš veću zvijezdu!

Tako prođosmo kroz Maju i posle dvadeset minuta bili smo u Klasniću, velikom selu. Noćili smo u komandi područja. Zatekli smo Simu Todorovića, jednog od prvih partizana Banije. Konferencija počinje sutra pre podne u devet.

SREDA, 20 OKTOBAR

Klasnić. — Još od rane zore počeli su da se skupljaju delegati oko prostrane klasnićke osnovne škole, ukrašene cvećem, vencima i raznobojnim parolama. Na zidovima parole ispisane cvetićima. Oko devet otpočeo je rad. Prisutno je preko sto pedeset delegata. Tu je mnogo drugova iz Sedme baniske divizije. Sreo sam

Duško Brkić je pozdravio konferenciju u ime CK KPH i u svom referatu naglasio da su sazreli uslovi da AVNOJ preraste u naše najviše zakonodavno telo, da AVNOJ odrekne pravo emigrantskoj vladi i Londonu da dalje pretstavlja narode Jugoslavije. Isto tako Duško je podvukao značaj drugog zasedanja ZAVNOH-a koji se izjasnio za federativnu demokratsku republiku Jugoslaviju.

Kad je Duško završio svoj referat počeli su delegati da postavljaju pitanja. Donosim ih po redu kako su postavljana:

1) Kako se slažu principi Atlantske povelje s pomaganjem Badolja od strane saveznika?
2) Kakav je odnos francuskog Nacionalnog komiteta i Engleske?
3) Kako se slažu principi Atlantske povelje s predajom američkih bombardera Draži Mihailoviću?
4) Zašto saveznici pomažu generala Žiroa i suprotstavljaju ga generalu De Golu?
5) Kakve su perspektive za otvaranje drugog fronta?
6) Kakav je položaj Kine u ratu s Japanom?
7) Da li će Turska ostati izvan rata ili će saveznici preko nje ući na Balkan?
8) Da li postoji u Japanu Komunistička partija i kako ona radi?
9) Zašto je takav odnos poljske izbegličke vlade prema poljskim partizanima?
10) Kakva je vlast na oslobođenoj teritoriji u Albaniji?
11) U kakvoj su nameri došli engleski padobranci koji su se spustili u naše štabove?
12) Kako se zove grčki Draža Mihailović?
13) S kojim je namerama prešla emigrantska vlada u Kairo?
14) Da li će se narodima u engleskim kolonijama dati sva prava koja proističu iz Atlantske povelje?
15) Zašto saveznička pomoć koja nam se daje nije delotvornija, kad njihove misije sede po našim štabovima?
16) Kako se razvija narodnooslobodilački pokret u Bugarskoj?
17) Kakva je situacija u Indiji?
18) Da li će narod u Italiji imati pravo da izabere vlast kakvu želi?
19) Zašto saveznici idu 15 dana preko Volturna, a Rusi za jedan dan prešli Dnjepar?
20) Narodnooslobodilački pokret u španiji?
21) Odgovornost nemačkog naroda za zločine hitlerovaca?
22) Kako gledaju saveznički krugovi na Rudolfa Hesa i šta on radi u Engleskoj?
23) Da li će saveznici, u slučaju iskrcavanja u Jugoslaviju, dovesti sobom izbegličku vladu? — tri pitanja.
24) Odnos Čang Kaj Šeka i Komunističke partije Kine?
25) Kada će biti osnovano veće Srbije?
26) Kakve su Mačekove veze s Englezima?
27) Kako da se zahvalimo našim iseljenicima u Americi na pomoći koju nam šalju?
28) Zašto radio London govori kako engleski oficiri, koji se nalaze u našim štabovima, vode našu vojsku, kada to nije istina?
29) Kakvi su odnosi između Engleske i Amerike?
30) Muslimani i narodnooslobodilački pokret?

Posle podne držao je referat drug Čedo Borčić, pa su posle delegati iz pojedinih srezova davali svoje izveštaje.

Pretstavnik Gline veli da je mobilizacija kod njih uspešno završena.

Nije bio nijedan slučaj dezerterstva, četnički uticaj sasvim je opao.

Četnici su tvrdili da će se Englezi iskrcati i pobiti sve partizane i ustaše, a vlast predati četnicima. Zajam ZAVNOH-a dobro je upisan. Prešlo se već preko 100.000 kuna. Narod jedva čeka da se otvori drugi front, kako bi se rat što pre završio. Samo se narod smeje kada sluša izveštaje radio Londona da su saveznici na reci Volturno zarobili osam Nemaca!

Drug iz Kostajnice kaže da sve veći broj ljudi dolazi u naše brigade. Ustaše pale sela. Nemci to isto rade na Trokutu. Spalili su selo Crkveni Bok i rekli:

— Hajdete u četnike, pa vas nećemo paliti!

Četnici šire ovakvu propagandu: Zašto da se boriš, zašto da ideš u partizane, kad si dve godine sedeo kod kuće? Rusi su već na Dunavu, Englezi na dve stotine kilometara od jugoslovenske granice, rat će biti gotov za mesec-dva, ti nemaš šta da pomažeš, pa bolje sačuvaj glavu i ne idi u partizane.

ČETVRTAK, 21 OKTOBAR

Klasnić. — Nastavili smo rad jutros oko osam. Izveštaj je podneo drug iz Petrinje, pa se razvila diskusija. Govorili su Milinko Marojević i Đuro Kladarin, pa je uzeo reč Vlado Bakarić.

On je prvo ukazao na razvoj borbe u Baniji od marta 1942, kada je prisustvovao sastanku
plenuma Okružnog komiteta, pa do današnje konferencije. U ovom periodu došlo je do krupnih promena u našoj zemlji, i to drugovi u Baniji treba da uoče. Mi smo čitav narod okupili na liniji borbe protiv okupatora; od odreda i brigada sada je stvorena armija od preko 200.000 ljudi.

Sada treba mobilisati i svakog pojedinca u borbi protiv okupatora.

Sada je to dužnost svakog građanina, to je njegova građanska dužnost.

Dalje drug Vlado govori o sve većem učešću Hrvata u narodnooslobodilačkoj borbi. Danas se u Narodnooslobodilačkoj vojsci u Hrvatskoj nalazi preko 50% Hrvata. U hrvatskim selima ne treba narodu govoriti samo: »Mi se borimo za pravednu stvar«. Treba pred hrvatske mase postaviti pitanje kakva će biti budućnost hrvatskog naroda ako on ne bude učestvovao u narodnooslobodilačkoj borbi.

Sve veći broj funkcionera HSS-a pristupa u naše redove. Zašto? To su objektivni razlozi,
sve je veći uticaj našeg pokreta u hrvatskim masama. Ali, sasvim je pogrešno smatrati da je ZAVNOH koalicija s tim prvacima HSS-a. Narodnooslobodilački pokret je jedinstven, to je njegova snaga, on nije nikakva koalicija.

Drug Vlado zadržao se opširno na problemu odnosa između Srba i Hrvata u Hrvatskoj i ukazao je kako se to pitanje uspešno rešava. Na kraju je govorio o još jednoj formi jedinstva naroda, o narodnooslobodilačkim odborima. Oni su organ jedinstva naroda. Zato treba u Baniji obratiti naročitu pažnju odborima. Oni treba da budu i moćni politički
organi.

Od današnjeg rada narodnooslobodilačkih odbora zavisi sutrašnjica. Kad se po oslobođenju postavi pitanje koju ćemo vlast birati, novu ili staru, narod će procenjivati na osnovu dosadašnjeg rada narodnooslobodilačkih odbora.

Posle druga Vlade govorio je Petar Lalović, rukovodilac polit-odela Sedme divizije. Tek što je on uzeo reč začula se huka avionskih motora.

Tri nemačka »Henšela« kružila su oko sela. Vlado Bakarić je naredio da se svi drugovi odmah prebace iz škole u susedni šumarak. Na našu sreću, Nemci nisu odmah pronašli školu, jer je selo veoma dugo, pa su prve bombe pale kada su svi drugovi bili napolju, sem nekolicine koji su se skrili u podrum. Nemci su bacali bombe od pedeset kilograma. Jedna pade pored same škole, ali nije odmah eksplodirala.

Bila je tempirana i posle jednog minuta grmnula je eksplozija. Bombardovanje je trajalo preko pola sata.

Ležao sam pored jednog žbuna, nedaleko od škole, kada se avion uputi u ovom pravcu. Nije leteo više od stotinu metara iznad zemlje.

Lepo sam video kad je otkačio tri manje bombe. Prva pade pedesetak metara od mene, druga dvadeset i pet metara, a treća poleti pravo prema meni. Zatvorio sam oči i pomislio: »Sad će eksplodirati«. Bomba je pala nekoliko koraka od mene, komadići zemlje me lupiše, ali nije bilo eksplozije.

Pribio sam se uz tie, prosto sam hteo da utonem u zemlju što dublje mogu, ali nikako da čujem eksploziju. Mislio sam u prvi mah da je bomba tempirana, ali kad prođoše dva – tri minuta, duga kao godina, najzad se reših da podignem glavu. Nešto se dimilo ispred mene.

To nije bila razorna bomba, već zapaljiva. I počeh u svoj toj muci da se smejem. U mnogim romanima sam čitao kako u ovakvim situacijama čoveku čitav život sine za jedan tren. Međutim, ja sam samo mislio kad će bomba da eksplodira.

Posle jednog sata smo se iskupili. Nijedna bomba nije pala na školu, već sve oko nje. Nekoliko kuća u okolini bilo je uništeno, ali srećom ljudskih žrtava nije bilo. Nemačke bombe su ubile tri praseta, pa smo ih od vlasnika dobili za večeru.

Savetovanje se nije dalje održavalo u školi, već u susednoj šumi. Po organizacionim pitanjima držao je referat drug Ciro Mađarac.

PETAK, 22 OKTOBAR

Klasnić. — Danas je vođena diskusija na osnovu referata. Žali se jedan drug kako u nekim selima narodnooslobodilački odbor nema dovoljno autoriteta:

— U njima su sve ljudi koji nisu u borbi. A narod neće da ih sluša već traži da u odbor uđu ljudi koji su bili u partizanima, a sada kao invalidi sede kod kuća. Veruje narod onome ko se bori!

Vodila se diskusija i o agitaciji i propagandi. Izlazi ovde u Baniji nekoliko listova. »Glas slobodoljubive Banije« organ je Okružnog narodnooslobodilačkog odbora. AFŽ izdaje »Banovku«, a omladina »Banisku mladost«.

Razgovarao sam posle s urednicima ovih listova. »Glas slobodoljubive Banije« uređuju dva druga, Milan Despot i Ivan Žic. Velike nevolje imaju oni oko hartije, matrica, i, najzad, članaka. Uglavnom njih dvojica pišu sve članke. Milan Despot dva članka u istom broju
potpisuje svojim punim imenom, treći s M., četvrti sa D., a peti sa M. D.!

Ali, uprkos svih tih teškoća, »Glas slobodoljubive Banije« izvršava svoju dužnost!

Narod jedva čeka da list iziđe. Na neoslobođenoj teritoriji, u okupiranim gradovima ovi naši listovi imaju još veći značaj.

Na stotine je ovakvih naših listova u Jugoslaviji, izdaju ih narodnooslobodilački odbori, izdaje ih omladina, izdaju ih brigade, bataljoni, izdaju ih i čete. Svi su ti listovi mali, oskudni, rađeni na najprimitivniji način, ali oni vrše istorisku ulogu.

Oni su ujedno i dokaz velikog preporoda koji se vrši u našem narodu. Mi smo naučili na oslobođenoj teritoriji desetine hiljada ljudi, žena i dece da čitaju i pišu; uzdigla se politička
svest širokih narodnih masa. Sav taj narod sada je željan znanja, željan je pisane reči, jedva čeka da mu dođu do ruku naši listovi. Kroz stotine i stotine ruku prolazi svaki broj »Glasa slobodoljubive Banije« i drugih naših listova. Ogroman, uzvišen zadatak obavljaju naši listovi, uprkos svih njihovih nedostataka.

SUBOTA, 23 OKTOBAR

Trnovac. — Pošli smo iz Klasnića Duško Brkić, Čedo Borčić, Ćiro Mađarac, još nekoliko drugova i ja do Trnovca, jednog od najborbenijih sela Banije. Tu je sedište Okružnog komiteta za Baniju.

Razgovarao sam usput s Duškom o Beogradu, o našim drugovima.

Pred rat, Duško je postao sekretar partiske jedinice u kojoj sam se i ja nalazio. Istog dana kada je Duško primio dužnost sekretara, pao je u ruke Vujkoviću. U Glavnjači su ga mučili, ali on nikog nije hteo da oda.

Pušten je na slobodu uoči samog rata i pošao je u Slavoniju kod rodbine. Tu ga je rat zatekao, tu je nastavio s radom i bio jedan od prvih organizatora ustanka u Slavoniji. Išli smo polako preko brežuljaka Banije, kroz male šumarke, obasjane suncem. Pričali smo o Joci Jovanoviću, o Dragančetu Pavloviću, o Aleksiću, o Vuletu Antiću, našim drugovima s kojima smo radili, a sada više nisu u životu. Ubijeni su na početku rata, jedan za drugim.

Došli smo i do slavne Šamarice koju je oblio jesenji ruj. U Šamarici je odjeknula prva partizanska puška u Baniji, ovde je prvu četicu sakupio Vasilj Gaćeša, ovde su razbijene mnoge ustaške bojne, ovde je i nemačka »Vražja divizija« u Četvrtoj ofanzivi bila potisnuta. Zato narod i peva:

»šamarice, majko naša, ti grobnice od ustaša«.

Pred podne smo stigli u selo Trnovac. Gledam seoske kuće, dvorišta, ambare, pa mi iziđe pred oči draga slika prvih godina detinjstva; setih se živo posavskih sela i varošica u Bosni, gde sam s majkom i braćom živeo poslednju godinu prvog svetskog rata; gledao sam badže na kući, gledao sam šare na konacima i razmišljao kako su baniska i posavska sela slična.

Zastali smo Duško i ja pred jednom kućom da se napijemo vode.

Izišla je jedna starija žena i pita nas šta želimo. Kad joj rekosmo, ona ode po vodu.

— Iz ovog sela dvadeset momaka je otišlo sa Sedmom divizijom u Crnu Goru, a vratila su se svega dvojica, — reče jedan drug koji je išao s nama.

Vratila se starica s vrčom vode, s punom kotaricom pečenog kestenja koje je spremila za orače, s novom rakijom, crvenim jabukama s tavana.

Gleda ona moj zavoj na glavi, pa me upita:

— Nisi li ti, sinko, bio s našom Sedmom divizijom u Crnoj Gori?
— Jesam, majko!
— Eh, tamo mi ostade na nekoj strašnoj planini i moj Stanko. Bio je bolničar Trećeg bataljona Sedme brigade. Imao je pegavac…

Gurala nam je stara Stoja jabuke u ruke, punila džepove kestenjem i govorila:

— Okrepite se, sinovi, treba vam snage, biće još bojeva. Treba svetiti moga Stanka …

Okrenuh glavu, ubrisah suzu u oku, i pomislih nije li Stanko Tintor onaj mladić koga zatekosmo Veljko i ja mrtvog, zgrčenog kraj ugašene vatre iznad Bijele, na obroncima Prenja?

NEDELJA, 24 OKTOBAR

Trnovac. — Duško i ja ceo dan smo ležali u jednom šljiviku iznad kuće u kojoj se nalazi Okružni komitet, pred mrak smo sišli do potoka da se umijemo, a neprestano smo razgovarali o Slavoniji, o razvoju ustanka u toj pokrajini. Duško mi je govorio o nizu uspešnih akcija; o oslobađanju gradova, o zarobljavanju čitavih neprijateljskih pukova
tokom četvrte i Pete ofanzive.

Sve je to postigao Slavonski korpus kome je komandant Petar Drapšin. Duško je bio politički komesar sve do nedavna, kad je došao u CK Hrvatske. O ovim velikim uspesima
slavonskih partizana tokom četvrte i Pete ofanzive malo se zna u drugim krajevima naše zemlje.

Slavonski korpus ima pet brigada: Dvanaestu, šesnaestu, Sedamnaestu, Osamnaestu i Dvadeset prvu, kao i šest odreda, od kojih svaki broji 800 do 900 ljudi: Posavski, Požeški, Daruvarski, Bilogorski, Padravski i Diljski.

Dvanaestu, šesnaestu, Sedamnaestu, Osamnaestu i Dvadeset prvu, kao i šest odreda, od kojih svaki broji 800 do 900 ljudi: Posavski, Požeški, Daruvarski, Bilogorski, Padravski i Diljski.

U toku Četvrte ofanzive Slavonci su izdržali jaku neprijateljsku ofanzivu. Prema podacima, koje su drugovi u to vreme imali, krenulo je 30.000 neprijateljskih vojnika u pravcu glavnog masiva Papuka.

Ofanziva je počela 20 marta. Neprijatelj je nastupao iz pravca Požega — Velika — Našice, Đurđenovca, čačinaca, Slatine, Virovitice, Pakraca i Gradiške. Veliku teškoću našim jedinicama pretstavljali su ranjenici i bolesnici. Bilo je oko 1.000 ranjenika i pegavaca koje nismo mogli sve bunkerisati.

Doneta je odluka, da se na svim sektorima dà žestok otpor neprijatelju, a zatim da se u raznim pravcima izvrši proboj kroz neprijateljske redove i da se neprijatelj docnije dočekuje kada se bude vraćao sa brda. Glavne bitke bile su u podnožju samog Papuka, gde su naneseni neprijatelju teški gubici. Naročito žestoki bojevi su se vodili iznad Zvečeva kod Točka i na Lomu. Jake borbe bile su na Ravnoj Gori (kota 854) i na Javorovici (Psunj).

Naša Dvanaesta brigada pokazala je veliko junaštvo u bojevima kod Kamenske, Vučjaka, Velić sela i Mrkoplja (srez Slavonska Požega). Tu se naročito istakao komandant Dvanaeste brigade Vicko Antić sa svojim komesarom Vladom Janićem.

Veoma značajna pobeda izvojevana je na Kolcu (središnji masiv Papuka) gde je do nogu potučena ustaška bojna, koja je nastupala iz Velike.

Opkoljavanje i uništenje tih ustaških jedinica izvršila je naša Osamnaesta brigada. Tu se istakao naročito njezin zamenik komandanta Jovan- – Ivo Marinković. Posle sedam dana žestokih borbi glavne naše snage su se prebacile na Bilo Goru gde su posle odmora od dva dana ponovno prešle na Ravnu Goru i Papuk i očistile teren od neprijateljskih snaga.

Dvanaesta brigada na sektoru Kamensko — Pakrac kod Bučja uništila je dva neprijateljska tenka.

I u ovoj ofanzivi neprijatelj se pokazao nemoćan. Slavonski partizani iz ove neprijateljske ofanzive izašli su ojačani za nešto više od 800 pušaka, 26 puškomitraljeza i 4 teška mitraljeza.

Polovinom aprila Slavonci su uglavnom povratili svu oslobođenu teritoriju, a komandant neprijateljskih snaga koje su učestvovale u ovoj ofanzivi bio je smenjen i na njegovo mesto došao je pukovnik Tomislav Bosnić.

U želji da što pre pokaže kakav uspeh u borbi protiv slavonskih partizana, 16 aprila Bosnić je krenuo u napad sa takozvanom Slavonskom pukovnijom. Ona je dobila zadatak da očisti teren od Broda, Požege, čitav Papuk i da pređe severno od Ravne Gore pored Vranog Kamena, pa da se spoji sa snagama Zdrugovske ustaške divizije iz Daruvara.

Slavonci su imali podatke o namerama neprijatelja. Bosnićev radiotelegrafist bio je naš čovek.

Slavonski partizani su se ovako rasporedili:

Sedamnaesta brigada (koja je pored 1100 muškaraca imala
370 žena-boraca, sve seljanki, najviše Sremica iz sela Bobota, Pačetine i Jadeševaca) zauzela je položaje na Ravnoj Gori iznad ceste Kamenska — Zvečevo, a između sela Striježevica — Mijajlije — Mrkoplje i Vučjak.

Dvanaesta brigada bila je postavljena iznad sela Gornji Vrhovci i Kamengrada.

Šesnaesta brigada bila je u rezervi. Kada se tačno ustanovilo da Slavonska domobranska pukovnija, vođena od pukovnika Bosnića, nastupa u pravcu sela Kruševo, Bogdašić, šušnjare i Vučjak, izdata je zapovest da se otpočne sa napadom kad se neprijatelj približi,
da Sedamnaesta brigada privuče na sebe glavni teret borbe.

Tako je i učinjeno. I kad je neprijatelj koncentrisao svu svoju pažnju i napore protiv Sedamnaeste brigade, Dvanaesta brigada napala je neprijatelja s leđa i izvršila opkoljavanje.

Bitka je trajala nepuna dva sata i naše su jedinice, uz minimalne gubitke, zarobile čitavu neprijateljsku pukovniju zajedno s komandantom pukovnikom Bosnićem, 24 oficira i potpunom pukovskom arhivom. Ujedno je zarobljena i limuzina Bosnićeva, u kojoj se on vozio kad je išao da očisti oslobođenu teritoriju od partizana.

Neprijatelj je u tim bitkama imao 320 mrtvih i oko 1.000 zarobljenih. Od oružja je zaplenjeno 1.040 karabina, 127 puškomitraljeza, 23 teška mitraljeza, 8 bacača, 3 haubice od 100 mm i oko 380.000 puščanih metaka. Zarobljenim domobranima održan je govor i pozvati su da priđu našoj vojsci. Oni koji nisu hteli da se bore, pušteni su kućama.

Neki drugovi zadržali su ove domobrane dva dana, skinuli ih i ostavili ih samo u gaćama pa su svakom na tur napisali katranom »NDH« i »Viktorija«. Duško je za ovo tek kasnije saznao i nije mogao da spreči, jer su domobrani već poslani u Orahovicu. Usred dana ova kolona prošla je kroz grad i narod se iskidao od smeha.

Pobeda slavonskih partizana u Vučjačkom Klancu izazvala je ogromno oduševljenje među borcima i među celim narodom. Još je jače učvršćeno uverenje da neprijatelj ne može uništiti slavonske partizane.

U ovoj bici se naročito istakao načelnik štaba drug Mate Jerković i politički komesar Dvanaeste divizije Jevto Šašić. Odmah posle ove bitkeizvršena je reorganizacija i popuna naših jedinica. Trebalo je savladati i problem obuke na bacačima i haubicama.

Posle ovog našeg uspeha dve slavonske brigade četiri puta su rušile prugu Beograd — Zagreb na sektoru Brod — Gradiška. Tom prilikom vođeni su žestoki bojevi, jer su na prilazima ka pruzi bili izgrađeni betonirani rovovi, koje je neprijatelj pravio u cilju odbrane glavne pruge.

U ovim akcijama razrušeno je preko 18 kilometara šina na 60 kilometara pruge i uništeno osam neprijateljskih vozova.

Otpočeli su i napadi na neprijateljske garnizone. Tako je 4 i 5 maja napadnut po treći put garnizon u Voćinu. Slavonci su tada upotrebili artileriju (haubice). Neprijatelj je pružio vrlo žestok otpor. Naše jedinice su izvršile sedam juriša na Turski grad, gde su bile glavne neprijateljske snage.

Drugi dan uveče glavnu vatru na sebe privukla je Šesnaesta omladinska brigada, a Sedamnaesta brigada snažnim prodorom, a zatim opkoljavanjem, izvojevala konačnu pobedu nad neprijateljem.

Neprijateljske snage su pripadale elitnim ustaškim bojnama i nosile Pavelićevo ime. Zarobljen je komandant odbrane i komandant posade nadsatnik Dujić i 14 oficira sa štabom. Zapljenjeno je 780 pušaka, 18 puškomitraljeza, 3 brdska topa i preko 20 bacača.

Neprijatelj je imao preko 450 mrtvih i nešto više od 600 zarobljenih.

Ova pobeda još je više podigla moral među borcima i među narodom. Čitav prostor prema Slatini, Virovitici i Daruvaru bio je slobodan (48 sela).

Tada se prešlo na formiranje Slavonskog (Šestog) korpusa. Narod je s ogromnim veseljem i radošću dočekao formiranje ovog korpusa. U to vreme narod je pevao:

»Slavonijo, mirom mirisala,
A ti, Bosno, cvijetom procvjetala.
Slavonijo, je li tebi teško,
Što ti braniš staro i maleško?
Nisu mene pobile godine,
Već slavonska brda i doline,
Izvio se Papuk u visine,
Iznad sela slavonske nizine.
Cijela mu se Slavonija divi,
Ima l’ iko da na njemu živi.
Tu se bore čete partizana,
Za svoj narod tri godine dana.«

Štab korpusa se nalazio 21 maja u selu Brđani (srez Slavonska Požega) u poslu oko reorganizacije naših vojnih jedinica, kada je u 10 sati pre podne čuo preko »Slobodne Jugoslavije« zapovest druga Tita da sve naše jedinice moraju preći u ofanzivu kako bi se rasteretio pritisak na našu glavninu.

Ova zapovest se odnosila naročito na naše snage u Slavoniji, kojima se pored ostaloga, naređivalo da stalno napadaju prugu Zagreb — Beograd, kako bi se onemogućilo prebacivanje neprijateljskih ljudskih i materijalnih rezervi.

Odmah se prešlo na posao. Komandant Petar Drapšin, načelnik Mato Jerković i Duško Brkić, kao komesar, prešli su preko sela Sržigaća i smestili svoj štab u selo Veliku. Tu je istoga dana izrađen plan za operacije i odmah se krenulo na izvršenje. Svim borcima i rukovodiocima bila je razdeljena zapovest druga Tita. Kaže Duško:

— Nikada kod boraca nisam primjetio takav elan i oduševljenje za borbu. Svi su sa ponosom govorili:

»Vrhovni komandant se obratio na nas, slavonske partizane. Moramo se pokazati dostojni njegovog povjerenja!«

Svoju dužnost slavonski partizani časno su izvršili. Neprijatelj je trpio ogromne gubitke i nije mogao da zadrži nijedno uporište, koje smo mi napadali. Najprije je oslobođen Kapitol, a zatim Kutjevo, Kula i Poreč. Za Kutjevo se vodila vrlo oštra borba 25 maja. Napadala je
Osamnaesta brigada. U ovoj akciji naročito se istakao njen komandant Jovan-Ivo Marinković, i politkomesar Milan – Slobodan Tomić.

Jovan-Ivo Marinković, i politkomesar Milan – Slobodan Tomić.

Kad je jutro osvanulo od 16 ustaške petrinjske bojne i još nekih detaširanih im jedinica, nije ostalo ništa, osim velikog razbojišta prekrivenog leševima ustaša. Uništena je i ustaška kasarna (bivša kasarna Trenkovih pandura). Zarobljeno je tada 580 pušaka, 17 puškomitraljeza, 8 teških mitraljeza, 20.000 metaka i drugog ratnog materijala. Ubijeno i
zarobljeno 920 neprijateljskih vojnika i oficira.

U Kutjevu je napravljen plan za napad na Jakšić, Ljeskovicu i Londžicu. Sva tri napada završila su se uspešno posle tri sata borbi. Zaple njeno je 620 pušaka, 14 puškomitraljeza, jedan top »Pito«, a zarobljeno 720 vojnika i oficira.

U Bektežu (srez Slavonska Požega) napravljen je plan za napad na sresko mesto Našice, zloglasno selo Donju Motičinu. To je bio naš prvi napad na sresko mesto. Borba za Donju Motičinu bila je vrlo žestoka.

Borci su pokazivali čuda od junaštva, pevajući za vreme borbe i kličući drugu Titu.

Glavni napad na Našice vršila je Dvanaesta brigada. Osiguranje prema Osijeku vršila je Sedamnaesta brigada, a prema čačincima Osamnaesta brigada, a Dvadeset i prva brigada napadala je na selo Donju Motičinu.

Posle uporne borbe od 14 sati Našice je zauzeto, osim žandarmeriske kasarne, odakle su ustaški žandarmi davali žestok otpor. Politkomesar naše Dvadeset i osme divizije drug Vlado Janić – Capo krenuo je s trideset drugova s bombama na juriš na ovo poslednje uporište i posle kraće žestoke borbe i ono se predalo.

Vlado Janić

Donja Motičina bila je zauzeta posle borbe od sedam sati. Tu se
naročito istakao prilikom likvidacije crkve, koju su bile ustaše pretvorile u uporište, komandant Dvadeset i prve brigade drug Dako Puač.
U toj borbi junački je poginuo komesar brigade drug Feda Milić, stari
borac iz Španije, koji je sahranjen na Krndiji, na izvoru Dobra Voda,
koji narod sada zove Feđin Bunar.
Nemačke snage, koje su krenule od Osijeka prema Našicama, kao
pomoć, bile su odbijene. Jedna nemačka jedinica zapala je u zasedu
Sedamnaeste brigade i uzalud je pokušala da se izvuče. Mnogi nemački
vojnici, kad su videli da su opkoljeni, izvršili su samoubistvo.
Odmah posle ove akcije slavonski partizani ponovo su krenuli u
napad na železničku prugu Beograd — Zagreb. U ovoj akciji učestvovala je čitava Dvanaesta divizija na čelu koje su se nalazili drugovi
Milan Stanivuković2 kao komandant, i Marijan Cvetković, kao politkom.
Neprekidni napadi na prugu vršeni su tokom juna meseca, baš u jeku
Pete ofanzive. Pruga je bila napadana svaki drugi, treći dan. Na sektoru
Slavonski Brod — Okučani pruga je bila prekinuta na 70 do 80 mesta.
Rušilo se eksplozivom, a na nekim mestima pruga se razvaljivala pijucima. Prilikom svakog napada, pruga je uništavana na dužini od 20 do
25 kilometara. U ovom periodu bačene su u vazduh 24 neprijateljske
kompozicije.
Slavonski partizani na taj način u potpunosti su izvršili zapovest
druga Tita. Neprijateljski železnički saobraćaj došao je u haotično
stanje. Nemački plan za prebacivanje trupa i ratnog materijala na
relaciji Beograd — Zagreb zaostao je za puna dva meseca.
U toku borbe za prugu Beograd — Zagreb početkom juna izvršen
je napad na jako neprijateljsko uporište Sirač kod Daruvara. Borba
je trajala dan i po i posle žestokih bitaka neprijatelj je savladan. Ustaške
jedinice iz Daruvara pokušale su da dođu u pomoć Siraču, ali su ih naše
brigade odbile. U ovoj bici zarobili smo 520 pušaka, 16 puškomitraljeza,
6 teških mitraljeza i jedan protukolski top. Neprijatelj je imao preko
2 Drug Stanivuković poginuo je 1944 godine i proglašen je za narodnog heroja.
BANIJA I SLAVONIJA 469
400 mrtvih, ostalo ranjeno i zarobljeno. Neprijateljska avijacija je za
vreme ove bitke bila vrlo aktivna.
Posle uspeha kod Sirača narod je spevao pesmu:
»Alaj volim u kolu igrati,
Kad se sa mnom partizan uhvati.
I ja imam brata partizana,
On je borac od prvoga dana.
Ni moj dragi nije više prelac
Već u četi puškomitraljezac.
Partizani pola roda moga
Tamo imam brata i dragoga.
Ja ne volim k’o partizan nije.
Koji pušku primiti ne smije.
Sto valjalo pušku pripasalo,
Samo smeće oko kuće šeće.*
*
Sredinom juna, baš kada se glavnina naše vojske u Petoj ofanzivi
probijala na Zelengori kroz nemački obruč, Slavonci su vršili juriš na
Đulovec. Razvila se dvodnevna krvava bitka. Ovu akciju je izvela Dvanaesta slavonska divizija, a Dvadeset i osma divizija napadala je prugu
Beograd — Zagreb. Neprijatelj je bio konačno savladan. Zaplenjeno je
470 pušaka, 12 puškomitraljeza, 6 teških mitraljeza, preko 150.000 metaka
i druge ratne spreme.
Narodni ustanak u Slavoniji dobio je sve veći zamah, narod je počeo
masovno da pristupa u partizanske redove, a oružje se otimalo od
neprijatelja sve više i više. Neprijatelj je početkom jula koncentrisao
krupne snage i otpočeo veliku ofanzivu. Petar Drapšin i Duško Brkić
preko naših veza bili su obavešteni o pripremama za ofanzivu, pa su
preduzeli odgovarajuće mere. Naše brigade su uputili u tri razna pravca:
čitava Dvanaesta divizija krenula je u pravcu Bilogore, gde je izvršila
napad na Lepoglavu i oslobodila političke zatvorenike. Dvadeset i prva
brigada na čelu s drugom Đakom Puačem upućena je na sektor Papuk,
Krndija, Dilj, a snage Dvadeset i osme divizije na čelu sa Sedamnaestom
brigadom sačekale su neprijatelja.
U ovu ofanzivu neprijatelj je bacio jake snage: 40.000 ljudi i 120
tenkova i tanketa. Naše brigade koje su bile u obruču dobile su naređenje Glavnog štaba Hrvatske da se probiju kroz neprijateljske redove
i da se zatim prebace preko Save na Baniju. Prvi obruč probijen je
između Bučja i Branešaca, drugi kod Bijele Stijene.
Prilikom vršenja proboja istakla se jedna četa Cigana koja je bila
u sastavu Sedamnaeste brigade. Nemci i ustaše su pobili masu Cigana
u Slavoniji, a jedan deo preživelih Cigana počeo je da se javlja u naše
jedinice. Prilikom proboja u ovoj ofanzivi trebalo je hitno forsirati
jedan veći potok. Nije bilo nikakvih sredstava za prelaz, nikakve građe
za podizanje mosta. Tada se javio komandir ciganske čete da će on
izgraditi most. Zajedno sa svojim borcima nasekao je čitave naramke
470 VLADIMIR DEDIJER / DNEVNIK 1943
trske iz ševara, nabacao ih u vodu, odmah postavio jednog čoveka da na
njima stoji da ih voda ne bi odnela. Tako je prelaz bio omogućen ne
samo pešacima, koji su do pojasa gazili vodu, nego i kolima. Priča mi
Duško da je ova četa sastavljena od Cigana bila prilično hrabra. Jednom,
u leto 1942 godine, trebalo je likvidirati jednog ustaškog tabornika, u
nekom slavonskom selu. Ova četa se ponudila da će ona to učiniti.
Idućeg dana komandir čete Cigana javio se Dušku na raport i izvestio
ga da je tabornik doveden živ. Ukrali su ga Cigani na spavanju, svezali,
izvukli iz kuće i doterali u naš štab.
Slavonci su nastavili svoje nadiranje ka Savi i izbili su kod Krapja.
Kad su stigli na reku kod ovog sela napala ih je s leđa jedna ustaška
bojna iz Jasenovca s tenkovima. Dok je jedan deo naših jedinica držao
mostobran i odupirao se napadima ustaških tenkova, dotle su preduzete najhitnije mere da se obezbede čamci za prelaz preko Save. Ustaše
su još ranije uklonile sve čamce s leve obale Save. Njihov pritisak
sve je jači bio, a među Slavoncima malo je drugova bilo koji su znali
da plivaju, pa su Petar Drapšin i Duško Brkić rešili da oni preplivaju
Savu i dovedu čamce s one obale. Oni su se skinuli, opasali revolvere
na golo telo, preplivali Savu, pronašli jedan čamac i vratili se s njime
na levu obalu. Neprijatelj je i dalje uporno napadao. U borbi je poginuo
komandir čete hrabri Vladimir Gros – Bosnac, koji je bio utekao iz Jasenovačkog logora. Prelaz je vršen punih osam i po časova. Slavonci nisu
znali da veslaju, pa je čamac vozio Vlado Janić-Capo. On je trideset
puta prevezao čamac s jedne obale do druge. Najzad je prebačeno svih
dve hiljade i dve stotine drugova. Ustaše su bile odbijene. Mi smo imali
sedamnaest mrtvih.
Slavonci su zanoćili u jednoj retkoj vrbovoj šumi, odmah kod sela
Crkvenog Boka. U toku noći neprijatelj je uputio nove snage i opkolio
Slavonce. Naši drugovi su bili u teškom položaju. S dve strane su se
nalazile reke Sava i Una, a s treće strane Trokuta (tako se zove ovaj
deo Banije) ide železnička pruga Beograd — Zagreb i široki drum.
Nemci su bacili protiv Slavonaca ove noći tri bataljona 373 divizije,
a na železničku prugu doveli su pancerni voz. Rano u zoru neprijatelj
je opkolio Slavonce sa svih strana i krenuo u napad. Nemci su prvo
naleteli na čehoslovački bataljon »Jan Žiška«. S Česima se nalazio drug
Demonja i oni su odmah pošli u kontrajuriš. To je bio znak za ostale
naše bataljone da stupe u borbu. Bitka je bila neobično žestoka, ali
vrlo kratka, nije trajala ni sat. Nemci su bili do nogu potučeni, jer su
mislili, po ustaškim izveštajima, da se u ovoj šumi nalaze svega nekoliko stotina partizana. Neprijatelj je imao oko 380 mrtvih i zarobljenih.
Mi smo imali 22 mrtva druga, kao i 44 ranjeni. U ovoj bici naročito
se istakao čehoslovački bataljon »Jan Žiška«.3 Oni su izneli u ovoj bici,
kao i u bici kod Krapja, dan ranije, glavni teret borbe. Borci bataljona
»Jan Žiška« zarobili su i izvestan broj čeha koji su se borili u nemačkoj
373 diviziji. Ovi česi bili su mobilisani u čehoslovačkoj i dovedeni u ovu
nemačku jedinicu.
* Od bataljona »Jan Žiška« krajem 1943 formirana je brigada s istim imenom. Od 30.000
Ceha i Slovaka u Slavoniji u partizanima bilo je 1.600, a poginulo ih je u bitkama 1.017.
BANIJA I SLAVONIJA 471
Pošto su razbijena ova tri nemačka bataljona, Slavonci su se povukli
ka pruzi, gde je stajao oklopni voz. Pod borbom su se probili između
Kostreša i Papića. Nemci su poslali četiri bombardera koji su tukli
prostoriju u kojoj su se Slavonci nalazili toga jutra. Bombe su padale
na prazan prostor.
Tako je Duško pričao o borbi slavonskih partizana. Setih se Đidove
ocene o razvoju borbe u Slavoniji, da slavonski partizani spadaju među
najbolje u zemlji.
PONEDEUAK, 25 OKTOBAR
Trnovac. — Na trnovačkom groblju, na jednoj od padina šamarice,
blizu nas, nalazi se grob Vasilja Gaćeše, seljaka iz sela Vlahovića, koji je
prvi opalio oslobodilačku pušku u Baniji. Gaćešin grob je stalno okićen
cvećem, o Gaćeši narod peva pesme, o njemu su se još za života pričale
legende. Gaćeša ulazi u red narodnih junaka kova Sime Šolaje iz Krajine, Dukice Graovca i Vlade Šegrta u Hercegovini, Save Kovačevića u
Crnoj Gori, Staniše Avsenice u Lici, Ćanice Opačića na Kordunu.
O Vasilju Gaćeši slušao sam još prošle godine kad sam dolazio u
Hrvatsku, o njemu su mi pričali njegov politički komesar Đuro Kladarin, Simo Todorović, kao i mnogi drugovi s Banije.
Posle propasti Jugoslavije, posle prvih ustaških pokolja, kada su
po selima Banije govorili da se sprema narodni ustanak, da komunisti
pozivaju sve rodoljube na borbu protiv Nemaca i Pavelića, u selu Vlahoviću Vasilj Gaćeša, srednji seljak, tridesetih godina, neobično poznat po
svojoj neustrašivosti, došao je u dodir s Rankom Mitićem, Simom Todorovićem, Adamom i Milanom Mrakovićem, koji su imali veze s našom
Partijom. Oni su se dogovorili da se oružje što pre skupi, da se odaberu
u selu odvažni i smeli ljudi, pa da se diže buna čim za to dođe vreme.
Sredinom jula pod Gaćešinom komandom bilo je već tridesetak seljaka
naoružanih raznovrsnim oružjem, — starim kremenjačama. kuburama,
lovačkim puškama i po nekom vozničkom puškom. Za 23 juli noću bio
je ugovoren napad na žandarmerisku stanicu Grabovac. Vasilj Gaćeša
je na čelu svojih drugova prodro u stanicu, razoružao žandarme i zaplenio dvanaest pušaka. Otada se Gaćešino ime pročulo po čitavoj Baniji.
U to vreme u Baniji postojalo je još nekoliko manjih partizanskih grupa.
Jednu su vodili u okolini Petrinje drugovi Turkulin i Kladarin. U okolini Siska pod rukovodstvom metalskog radnika Vlade Janića-Cape,
sekretara Okružnog komiteta Sisak, u koji je spadao i jedan deo Banije,
već 22 juna 1941 godine bio je stvoren manji partizanski odred.
4 On je
u septembru 1941 prešao u Baniju.
4 Dvadeset i drugog juna 1941 godine u šest časova izjutra, kad se u Sisku čulo da je
Nemačka napala na Sovjetski Savez, Okružni komitet naše Partije održao je sastanak i rešio
da se odmah iziđe u šumu s oružjem u cilju vršenja sabotaže protiv Nemaca i Pavelića.
Okružni komitet dobio je instrukcije od CK KPH odmah posle sloma Jugoslavije da se oružje
skuplja, da se vrše pripreme za organizovanje partizanskih grupa. Drugovi u Sisku imali su
preko 40 pušaka i jedan puškomitraljez. Na čelu ove grupe, koja je izišla u partizane 22 juna,
nalazili su se drugovi Vlado Janić – Capo, sekretar OK, Marijan Cvetković, Jozo Tuškanac, Lasić,
Lovreković, sve članovi OK – a, kao i nešto radnika iz grada. Već iduće noći oni su krenuli
na prugu između Siska i Grede i razrušili je pomoću dinamita. Ovaj mali odred bio se
472 VLADIMIR DEDIJER / DNEVNIK 1943
Vasilj Gaćeša je na Šamarici, više sela Malog Gradca, na Anđelinoj
Kosi, podigao svoj logor koji je prozvan Gaćešin Logor. A petrinjska
grupa smestila se na Kaline, takođe na Šamarici. Između dva logora
uspostavljena je čvrsta veza i prešlo se na zajedničko izvršavanje akcija.
U septembru mesecu iz okoline Siska, pod rukovodstvom Vlade JanićaCape, prebacila se grupa od 49 partizana – Hrvata od kojih je svaki nosio
po dve puške. Tako se grupa na Kalinama osetno povećala. Dolazak
hrvatskih partizana da se bore u Baniji protiv ustaša, da zaštićavaju
srpska sela od pokolja, imao je povoljnih posledica za dalji razvitak
ustanka u Baniji. Vasilj Gaćeša je od prvog dana imao pravilan stav
prema Hrvatima. On je uviđao da je bratstvo naroda u borbi jedan
od najvažnijih preduslova za oslobođenje zemlje.
— Svakog Hrvata, koji dođe kod nas da se bori protiv ustaša, treba
čuvati kao malo vode na dlanu. To je najbolji put da razbijemo Pavelića! — tako je govorio Gaćeša.
Odmah po dolasku sisačke grupe krenulo se u zajedničku akciju na
žandarmeriske stanice u Klasniću i Gradcu. Svi baniski partizani učestvovali su u ovom napadu. Pobijeno je oko dvadeset žandarma, a mi
smo imali dva mrtva, jednog Srbina i jednog Hrvata. Srbin se zvao
Milan Kajgana, iz Borojevića a Hrvat Bezuh, iz Grede, kraj Siska.
Slava baniskih partizana pročula se na sve strane. Seljaci su iz svih
krajeva dolazili da vide Vasilja Gaćešu, da traže od njega da ih primi u
svoj odred. U septembru mesecu 1941 godine na Šamarici od svih partizanskih grupa formiran je Baniski partizanski odred. Za komandanta je
postavljen Vasilj Gaćeša, a za komesara Đuro Kladarin. Narodu je javljeno da će se novi odred svečano zakleti, pa se jedne nedelje na Šamarici okupilo na hiljade seljaka i seljanki. Sav odred se postrojio pod
velikom crvenom zastavom, pa je izvršena zakletva. Posle je nastalo
veselje, pekli su se janjci, pucalo iz prangija, iz pušaka, vilo se kolo,
Gaćeša je pokazivao seljacima magacin oružja Baniskog odreda, svoju
diku i ponos. U jednoj bajti bilo je izloženo sve oružje, počev od starih
kremenjača, pa do mitraljeza »Švarcloze«. Mladi momci su sa svih
podelio na dva dela, jednim je komandovao Vlado Janić, a drugim Ivo Ogulinac. Logori su
se nalazili blizu sela Zabno oko reke Odre. Štampani su leci, pozivan je narod na sabotažu,
kidane su telefonske žice, obarane bandere. U međuvremenu je CK KPH poslao do ove grupe
drugove Ivu Rukavinu, Spanca Tkalca i Jožu Berkopeca, koji su baš tih dana pobegli iz Nemačke. Formirano je operativno rukovodstvo u koje su ušli Janić, Cvetković i Spanac Tkalac.
Izvršena je ponovo akcija na prugu, rašrafljivane su šine uz pomoć ključeva koje su napravili
radnici iz Siska. U ovoj akciji učestvovala je i mala Nada Dimić, frizerka iz Siska, koja je
pokazala veliku hrabrost. Drugovi su ovom prilikom pokidali žice s telefonskih stubova i vezali
ih oko pragova na pruzi. Kad je voz naišao, on je iščupao tri stuba.
Kad su se sisački partizani vratili iz ove akcije i ušli u svoje logore, našli su se opkoljeni
sa svih strana. Ustaše su preko noći izvršile opkoljavanje. U borbi koja je nastala, odred
Ive Ogulina pokušao je da se probije iz opkoljenog logora prema Dubrovčaku u Gornjoj Posavini, ali mu nije uspelo i tu su poginuli Ivo Ogulinac i Lasić. Drug Lasić bio je samo ranjen,
pucao je iz revolvera do poslednjeg metka, pa su ga ustaše dotukle. Drugi deo odreda pod
komandom Janića nije bio otkriven, ali je izgubio vezu s gradom. Bilo je vrlo teško naći
hrane, ustaše su bile posele sva sela. Drug Janić se odlučio da se odred vrati za hranu u grad.
U noći s bajonetima na puškama ušli su u Sisak, spremni da otvore borbu sa svakim ko im
priđe. Uputili su se pravo Janićevoj kući, u dvorištu obrstili jednu zelenu šljivu, a zatim se
sklonili na tavan gde su ostali skriveni do uveče. Pošto su se tu malo oporavili, drugovi su
ponovo izišli iz grada na drugu obalu Save. U međuvremenu sve je veći broj radnika počeo da
prilazi odredu. Utom je stiglo pismo CK KPH u kome se poručuje drugovima u Sisku da
BANIJA I SLAVONIJA 473
strana dolazili Gaćeši, raspitivali se kako može da se stupi u partizane,
a on je svakom od njih postavljao pitanje:
— Ne bojiš li se poginuti? To je prva stvar ako hoćeš da dođeš k
nama.
I zaista kod Gaćeše osnovno merilo po kome je cenio ljude bila je
hrabrost. Kukavicu nikako nije trpeo. Stariji seljaci prilazili su Gaćeši
i pitali ga za razne savete, da li treba sejati ove jeseni pšenicu, kako
sklanjati žito. Jedna grupa seljaka iz Selišta donela je Gaćeši na poklon
divno izrađenu starinsku kuburu, svu u srmi. Tako se čitav dan pevalo,
veselilo. Predveče narod je na ramenima nosio Gaćešu kroz Šamaricu.
U to vreme u narodu već su se počele pričati legende o Gaćeši, kako
ima veze s Rusijom, kako svaki dan razgovara telefonom s Moskvom,
kako se u dubini Šamarice nalazi ogromno stovarište oružja, da je ona
mala bajta samo ulaz u to stovarište, da metak neće Gaćešu. Pričao mi
je Đuro Kladarin da je bio prisutan susretu između Gaćeše i nekih
starih seljaka iz sreza Dvor. Kad su seljaci ugledali Vasilja povikali su:
— Zdravo da si sveti Vasilije koji siđe među narod da ga spasavaš
od ustaškog klanja.
Seljaci su dolazili i donosili poklone partizanima, ali nijedan seljak
nije hteo da preda jagnje ili june, dok ga Vasilj ne vidi, dok Vasilj ne
zapamti da je baš taj i taj seljak predao svoju najbolju ovcu za partizane …
Posle stvaranja Baniskog partizanskog odreda još se više rasplamsao ustanak u Baniji. Nizale su se pobede za pobedom, stvorena je već
bila i prostrana slobodna teritorija.
U zimu 1941/1942 godine dođe seljak Simo Jednak kod Vasilja Gaćeše i reče mu:
— Vasilje, hoću da napravim za našu vojsku top!
Vasilj je poznavao Sima kao neobično vrednog seoskog majstora,
pa nije hteo da ga odbija, već mu je rekao neka napravi top. A već je
postojala naša mala radionica za opravku oružja s jednim drebankom.
I zbilja, posle nekoliko nedelja došao je Simo sa svojim topom. Oko
CK nije zadovoljan njihovim akcijama s obzirom na naoružanje koje imaju. Iste večeri organizovana je akcija na selo Palanjek. Na čelu odreda pošao je drug Janić. On je razoružao dva
ustaša, naredio da jedan od njih pođe s njim do opštine i da pozove stražara koji je spavao
unutra. A dva druga postavio je na dva ugla govoreći im da svakih pet minuta opale po jedan
metak kroz čitavu ulicu. Stražar u opštini pokušao je da da otpor, pucao je na druga Janića,
razvila se borba i, najzad, ustaša je bio savladan. Iz opštine su odnesene pisaće mašine,
spaljena je arhiva, ali drugovi nisu mogli da nađu puške koje su bile skrivene na tavanu.
Ova akcija unela je silan polet u čitav odred. Iste noći (između 12 i 13 septembra) izvršen
je napad na selo Topolovac i u opštini pronađeno je 38 pušaka. Partizanski logor je posle
ove akcije premešten u Brezovicu. Nekoliko dana docnije ustaše su otpočele ofanzivu u kojoj
je učestvovala jedna ustaška »bojna« sa žandarmerijom. Oni su opkolili čitavu šumu, a odred
je rešio da primi borbu. Razvio se u »švarm liniju«, kako kažu seljaci ovog kraja, i nije napuštao svoje pozicije. Četiri bombardera bacala su bombe i mitraljirala, ali niko od naših
nije poginuo. Predveče odred se vešto izvukao. Nije se povlačio u još gušću šumu, već je
pošao prema Sisku. U koloni po jedan drugovi su prošli pored vatri ustaške komore i u zoru
došli na Savu. To jutro je stigla ugovorena veza s baniskim partizanima. Tako su sisački partizani seli u čamac i prebacili se u Baniju. Svaki od njih nosio je po dve puške. U selu Moštanici dočekali su ih seljaci, Srbi, dobro nahranili, dali im vodiče i isto veče sisački partizani
stigli su u logor baniskih partizana na Kalinama. Došlo je tom prilikom 49 partizana. Bilo je
to 22 septembra. Uskoro je formiran Baniski partizanski odred, koji je zatim svečano položio
zakletvu na šamarici.
474 VLADIMIR DEDIJER / DNEVNIK 1943
sela Grabovca nalazio se jedan veliki nemački tenk koji se preturio
u aprilu 1941. Iz njega je Simo povadio neke delove koji su mu poslužili za cev topa. Sam top bio je učvršćen za hrastovu dasku, debelu
deset santimetara. Top se punio kroz cev, a palio se prvo uz pomoć
fitilja. Posle je napravljen kokot i kapisla, kao u starinskih kubura.
Na kokotu se nalazio kanap i trebalo ga je povući da top opali. Topom
se nišanilo pomoću dveju nožica koje su se dizale i spuštale, kao u
puškomitraljeza. Tako je seljak Simo ostvario princip elevacije cevi.
Prilikom dejstva top se ukopavao u zemlju. Najčudnije su bile granate
za ovaj top. Simo je našao neke tanje cevi koje su tačno ulazile u top.
Ove cevi je sekao na manje komade, zavarivao prednji deo, zašiljio ga
kao granatu, sasuo unutra barut, provukao fitilj, ili kordu, kako je
zovu Banijci, zatvorio granatu i ostavio mali otvor kroz koji se izvlačio
fitilj. Posle bi se kroz cev natrpalo baruta, stavila granata, zapalio fitilj,
barut izbacio granatu i istovremeno zapalio fitilj na samoj granati koja
bi eksplodirala kad bi fitilj dohvatio barut.
Simo je pokazao Gaćeši top pa su se skupili svi drugovi iz štaba da
vide kako će Simov top pucati. Kad je zapaljen fitilj, top je opalio na
obe strane. Nije bio dovoljno ojačan donji deo cevi. Jedno parče gvožđa
ranilo je lakše po čelu druga Milana Despota.
Ali drug Simo nije hteo da klone. Ojačao je donji deo cevi, umesto
fitilja top se palio kapislom. Na kokotu bio je dug konopac, tako da
su se topdžije mogle da zaklone prilikom dejstva topa. Ponovo je Simo
došao da proba top. Povukao je kanap, iz topa je izletela granata, strašno fijukala kroz vazduh, a fitilj – korda lepršala se oko nje. Ova prva
granata eksplodirala je u vazduhu.
Pitao je Gaćeša Sima kako će tući na hiljadu metara, a kako na
stotinu metara, kako će udesiti da granata eksplodira gde treba.
— Pomoću korde. Ja sam proračunao koliko korda mora da sagori
dok stigne na hiljadu metara, pa onda dajem dužu kordu. Ako bijemo
na kraće rastojanje, recimo na pet stotina metara, onda dajem polovinu korde kao na hiljadu metara …
Tako je stvoren prvi baniski top. Gaćeša ga je poveo u prvu akciju
a ustaše su dovikivale da su to crkveni mužari, prangije, da nije to
nikakav top. Ali, kad je s rastojanja od hiljadu metara jedna granata
iz topa pala nasred perona železničke stanice u Sunji i eksplodirala,
nastala je panika među ustašama. Svi su se razbežali sa stanice. Naši
drugovi za ovo su tek kasnije saznali, inače da su produžili napredovanje ka stanici, osvojili bi je lako jer na njoj nikog nije bilo.
Baniski top je ličio na jarca zbog svojih nožica, a nosio se na leđima. Daska sa cevi prisloni se uz leđa a nožice preko ramena. Sem
toga ovaj top je skakao kao jarac. Jednom prilikom napadali su Banijci
Blatnu i Čađavicu. Jedan bataljon, u kome je komesar bio Joža Horvat,
postavi top i opali jedan metak na neprijateljski bunker. Posle pucnja
topdžije poskaču iza zaklona iza koga su vukle kanap, a topa nema
nigde. Raportira topdžija Joži Horvatu:
— Druže komesare, nema topa!
BANIJA I SLAVONIJA 475
Prilikom eksplozije od silnog pritiska baniski top je obično bio odbacivan na nekoliko metara. Ovog puta barutno punjenje bilo je jače,
pa je top malo dalje otskočio. Tražili su drugovi top naokolo, dok Jože
Horvat najzad ne reče:
— Vrag ga odnel, hitil se i sam top med ustaše!
Pronašli su posle top u nekom šipražju i on je ponovo dejstvovao.
Te noći izvojevana je lepa pobeda. Zaplenjeno je pedeset pušaka i jedan
mitraljez.
O Gaćešinim topovima širio se glas na sve strane, čuli su za ove
topove i partizani na Kozari. Oni poruče preko Une Banijcima da im
pošalju nekoliko topova, a oni će njima u zamenu nekoliko puškomitraijeza. I kad su u zimu 1941 — 1942 Đuro Kaladarin i Vlado Janić išli
na Kozaru radi koordiniranja akcija, poneli su i nekoliko topova. Hvalili su se kasnije Kozarčani kako su im ovi topovi dobro poslužili.
U Baniji bilo je jedno vreme dvadesetak ovakvih topova. Zanimljivo
je da su Banijci sami pravili i barut. Nabavljali su šalitru, sumpor i
sve ostalo što je potrebno za pravljenje baruta, pa su proizvodili barut
za topove i granate.
Ustanak se u Baniji sve više razvijao. Vasilj Gaćeša se izgrađivao u
dobrog komandanta. Priča njegov komesar Đuro Kladarin:
— Vasilj je bio izvanredno bistar čovek, odlučan i imao je mnogo
smisla za organizaciju. Pri donošenju odluka obično bi se šetao po sobi
gore dole, razmišljao kako bi se akcija mogla izvršiti, pa bi hitro iznosio plan. Onda bi se sam prisetio da mu plan nije potpun, opet se šetao
po sobi gore – dole, pa bi otvorio šaku, položio je na sto i onda izneo
plan: »Eto, ovako bi najbolje moglo…« Veliku pažnju Vasilj je obraćao na borce da li su odeveni, imaju li obuću, da li su jeli, da li su se
odmarali… Samo nikako Vasilj nije upotrebljavao sekcije. Ali ne zato
što ih je mrzeo, što nije voleo da se usavršava, već prosto što je on
čitavu Baniju znao kao svoj dlan. Kad bi izdavao naređenje nekom
bataljonu za pokret, on bi komandantu tačno naznačavao gde će se
odmoriti, gde će se vojska vode napiti; znao je svaki kamen, svaku stazicu u svojoj Baniji… Vasilj je stalno nosio veliku crnu šubaru i na
njoj petokraku. Imao je kratki, crni seljački kaput, cokule na nogama,
a pantalone bi privezao oko nogavica. Uvek je sobom nosio pušku, revolver, bombu i kuburu koju mu je narod poklonio.
Ova kubura ostala je kod Vasilja sve do njegove smrti 27 aprila
1942 godine. S proleća te godine ustaše su otpočele veliku ofanzivu
protiv Banije i svuda po oslobođenoj teritoriji postavili su svoje garnizone. U Zirovcu se nalazio jedan bataljon ustaša pod komandom Mraka.
Na dan 26 aprila naša obaveštajna služba javila je da je jedan avion
bacio naređenje Mraku da se sa svojom bojnom probije iz Žirovca u
pravcu Klasnića i Maje ka Glini. Pokret je trebalo da otpočne u zoru
27 aprila. Štab odreda je doneo odluku da se neprijatelju postavi zaseda između Brubna i Brezovog Polja, čitavu noć padala je susnežica,
a jutro je osvanulo maglovito da se nije videlo ni na pet metara daljine.
Gaćeša je došao rano u zoru na položaj i, zajedno s vojnicima, presedeo
u zasedi sve do podne. Ustaše nisu nailazile. Borci su bili prokisli, oze­
476 VLADIMIR DEDIJER / DNEVNIK 1943
bli, pa im je Gaćeša dozvolio da uđu u kuće i da se ogreju, jer je izgledalo da neprijatelj neće proći. I sam Gaćeša s proleterskom četom Nikole Demonje ušao je u jednu vilu na vrh sela Brubna, koju je gradio
jedan seljak po povratku iz Amerike. Međutim, oko dva sata posle
podne Mrak je krenuo iz Zirovca. Išao je vrlo mudro, nije hteo da uđe
u klanac između Brubna i Brezovog Polja, već je bacio jake pobočnice.
Jedna ustaška satnija naišla je kroz šumu pravo na Brubno, pa se stazicom spustila u selo. Na nesreću stazica je prolazila pored vile u kojoj je bio Gaćeša s drugovima. Stražar ispred vrata ništa nije primetio
jer je magla bila neobično gusta. Ustaše su doprle do vile, došlo je do
borbe sa stražarom, ubili su ga, videli su da su unutra partizani pa su
vilu opkolili. Razvila se žestoka borba, Vasilj je prvi dograbio oružje
i otvorio vatru na neprijatelja. Jedna bomba je uletela kroz prozor i
Vasilj je nađen posle mrtav, pola glave mu je bilo odneseno. Pored
njega bila je starinska kubura koju mu je poklonio narod na šamarici
prilikom zakletve. U ovoj borbi poginulo nam je devet drugova, a najveći deo se probio iz kuće, među njima Mićun Pavlović, Šibi i još neki.
Gaćešino telo preneseno je u podnožje Šamarice, u selo Tmovac,
gde je bio sahranjen baš Prvog maja 1942. Sva se Banija u crno zavila,
silan narod sa svih strana skupio se da sahrani Vasilja, plakalo je za
njim i staro i mlado, nad njegovom rakom kleli su se partizani da će
ga osvetiti, govorili su Vlado Janić i Kladarin, da ne smemo stati na
pola puta, već da moramo završiti borbu koju je Vasilj započeo, a posle
toga narod Banije stvorio je nove pesme o seljaku Vasilj u Gaćeši iz
Vlahovića, stvorio je nove legende. Starije žene ispod šamarice pričaju
deci da je Vasilj još živ i da ga partizani u jurišima često vide u njegovom kratkom, seljačkom kaputu, sa srmenom kuburom u ruci kako
ispred njih juri na ustaše i Nemce.
UTORAK, 26 OKTOBAR
Tmovac. — Jutros je stigla poruka preko štaba Sedme divizije da
treba odmah da pođem za Jajce u Vrhovni štab. Pozdravio sam se
s drugovima u Trnovcu i otišao do Klasnića, gde su mi Pavle Jakšić
i Đuro Kladarin dali jedan motocikl da se njime prebacim do Dunjaka,
gde se nalazi štab Prvog hrvatskog korpusa. Motociklom je upravljao
jedan Nemac, do pre neki dan bio je lični šofer nemačkog generala
štajnera, komandanta nemačkog korpusa, koji se sastojao od divizija
»Viking«, »Adolf Hitler« i »Rajh«. Ovaj korpus pretrpeo je teške gubitke na Istočnom frontu, pa je poslat sada u našu zemlju, pošto je
reorganizovan. Neki delovi ovog korpusa nalaze se u Glini. Hitler je
sada u ovaj korpus dovukao Holanđane, Dance, Mađare. Već smo nekoliko ljudi iz ovog korpusa zarobili. Ovaj šofer koji me vozi zove se
Hajnrih Minšterum. Kaže mi:
— Hitler — kaput!
Iz Klasnića trebalo je da se prebacimo za Topusko. Izišli smo na
drum koji vodi pravo prema Glini. Na tri i po kilometra od Gline treba
da skrenemo jednim seoskim putem, da pregazimo posle neku vodu,
pa onda pravo na Topusko. Pustio Nemac brzinu od osamdeset kilome­
BANIJA I SLAVONIJA 477
tara na sat. Nešto mislim da ovako produži još tri minuta pravo bi me
doveo usred Gline gde su Nemci. Ali na određenom mestu, gde se seoski put račva za Topusko, on okrenu.
U Topusko sam stigao oko podne. U ovom kraju prilično je uzbuđenje, jer su saveznički bombarderi prilikom povratka s nekog bombardovanja u Srednjoj Evropi bacili nekoliko bombi na našu oslobođenu teritoriju. Oko Vojničkog Grabovca palo je šest bombi od po pet
stotina kilograma. Bačene su bombe na Ledenik, Kupinjak, Vranovinu.
U jednom selu pale bombe na potok, stvorila se ogromna rupa, skrenula voda na drugu stranu, a vodenice malo niže ostale bez vode. Seljaci kukaju gde će sada mieti žito. Nekoliko bombi palo je oko dečjeg
doma u kome se nalazilo do stotinu dece, ratne siročadi. Eksplozija je
izbila prozore i vrata.
U štabu korpusa u Dunjaku dobio sam novi motocikl, pa sam se
preko Plaškog uputio za Glavni štab. Tamo sam stigao oko ponoći. Zatekao sam Vladu Bakarića. Glavni štab dobio je vest da su crnogorski
partizani likvidirali Baju Stanišića i generala Đukanovića, glavne izdajnike u Crnoj Gori.
5
6 O pogibiji Baje Stanišića i generala Đukanovića drug Puniša Perović priča:
»Na dan 14 oktobra 1943 oko podne došli su nam glasi u selo Risji Do, sjeverno od Nikšića,
gdje se nalazio PK za Crnu Goru, da su bataljoni Pete brigade opkolili Baju Stanišića s Blažom
Dukanovićem u manastiru Ostrogu.
U početku sumnjali smo u ovu iznenadnu vijest. Ubrzo zatim stigli su kuriri iz 2upe, iz
štaba Treće divizije. Stab je javljao da su jutros u zoru naše jedinice opkolile dva najveća
izdajnika crnogorskog naroda, u manastiru Ostrogu. Od Krsca, na cesti Nikšić — Danilovgrad
odvaja se kao slijepo crijevo, krak kolskog puta, koji stranom, ispod golemih Ostroških Greda,
dopire do manastira Oštroga. Prije nego što stigne na zaravan na kojoj se nalazi Donji Manastir sa manastirskim kućama i starim dvorcem kralja Nikole, put prolazi kroz mali tunel u
orlovskoj gredi. Sjeverno od Donjeg Manastira na domak više od kilometra, u samom podnožju veličanstvenih Ostroških Greda, u samoj stijeni, uklesan je Gornji Manastir, kojeg je
još prije više od dva stoljeća podigao kaluđer Vasilije. Za vrijeme stare Jugoslavije manastir
je obnovljen. Skoro u ravni stijene (manastir se sav nalazio unutra) podignuti su čvrsti betonski zidovi, često u debljini metra. U manastir se, kao na sprat, penje pomoću uskih betonskih stepenica. U njemu leže mošti kaluđera Vasilija, koga narod u ovim krajevima smatra
za sveca. Svake godine tu dolazi svijet, pa čak iz Bosne i Hercegovine, na sabor i na poklonjenje svecu.
Oktobarska noć bila je mjesečina. Pred zoru, 14 oktobra u dva sata izjutra, uputio se
prvi bataljon Pete brigade cestom od Krsca prema Ostrogu. Naprijed su, izuveni, išli šest
puškomitraljezaca u pratnji bombaša. Prošli su tunel i već se popeli uz serpentinu na prvu
ivicu manastirske zaravni. Lijevo od puta stršila je golema čuka sa ogromnim betonskim bunkerom. Mjesecima su se izdajničke kolovođe utvrđivale, pretpostavljajući šta ih može snaći.
Ali otpora nema još nikakvog. Bataljon se prikupljao. Jedna četa pošla je stranom ispod puta,
trebalo je podići i s južne strane. Puškomitraljesci nastupaju oprezno, polako se penju k bunkeru. Ne treba ni kamen da se odroni ispod noge. Malo malo i već su u bunkeru zapraštale
bombe. Iznenađenje je bilo savršeno. Četnička posada dva teška mitraljeza skočila je u paničnom strahu i skotrljala se niz čuku u pravcu manastira. Mitraljezi su odmah počeli da dejstvuju u sigurnim partizanskim rukama.
Onda je štab bataljona naredio juriš. Do Bajovog »Glavnog štaba« nije bilo više od pola
kilometra. Između visokih krošnjatih lipa, od manastirskih kuća nastala je užasna gužva.
Praštale su bombe naših boraca i dejstvovali puškomitraljezi. Od četničkog logora skoro nema
otpora. Iznenađene rulje namah su se dale u bjekstvo kroz guste ostroške šume, niz bjelopavlićske strane.
Na prve pucnje i prve eksplozije bombi, Bajo Stanišić i Blažo Đukanović, koji se takođe
našao u tom momentu u Ostrogu (došao je kao pomoć Baju, radi stvaranja uspješnog plana
za akcije), u pometnji i neredu okrenuli su da bježe put Gornjeg Manastira. Računali su:
tamo će se skloniti dok Nijemci pošalju pomoć.
Za kratko vrijeme poslije prvog napada prvi bataljon je već zauzeo položaj Donjeg Manastira, smjestio se u Bajovu rezidenciju. Okolo je ležalo desetak mrtvih četnika, a grupa talijanskih fašista, koja je prišla Baju, šćućurila se u manastirske podrume. U Bajovoj sobi, na
478 VLADIMIR DEDIJER / DNEVNIK 1943
SREDA, 27 OKTOBAR
Plitvički Leskovac. — Svratio sam jutros do Plitvičkog Leskovca gde
se održava savetovanje Centralnog odbora AFŽ – a. Tražila mi je Mitra
jednu reportažu za »Ženu danas«, pa sam prepisao iz Dnevnika susrete
s majkom druga Lakićevića, majkom braće Ivančič u Sloveniji i majkom Stanka Tintora u Baniji.
Pošli smo posle podne da obiđemo Plitvička Jezera, a od pravca
Petrova Sela čula se borba. To su Nemci i ustaše napadali. Nešto kasnije
pojaviše se tri nemačka »Henšela« i počeše da tuku Plitvički Leskovac
i okolinu. Bombardovanje nije trajalo dugo, pa smo se vratili u kuću,
stolu, ležao je njegov lični dogled, opasač i druge lične stvari. Nijesu stigli da odnesu ni
radio – stanicu. A u skloništima ležalo je dvjesta tovara italijanske municije, na hiljade kilograma makarona, šećera i pirinča. U fijoci jednog stola ostalo je 100.000 italijanskih lira.
Već je svitalo a sjeverno sa Ostroških Greda, koje se nadnose nad manastirom i dižu se
vertikalno u visini do 600 metara, javljao se Treći bataljon. Nastupajući od Buavica i sela
Međeđe on je na vrijeme izvršio svoj zadatak. Četničke pretstraže na visovima, pri prvim
pucnjima, strmoglavo su se skotrljale ka manastiru. Ozgo, sa stravične i orlovske visine, dozivao
je komandant Trećeg bataljona Savo Stanojević:
— Alo -o-o, Prvi bataljon! … šta ima novo kod vas?! . ..
Ozdo mu se odazivao komesar Prvog Sveta Radojević:
— Opkolili smo Baja Stanišića sa štabom! . ..
Savo je, izražavajući radost svojih boraca, ponovo se odazivao:
— Neka je srećno za svu Crnu Goru! … Ne dajte mu da pobjegne! . . .
Borci nijesu dali Baju da pobjegne. Ne zaustavljajući se u Donjem Manastiru, borci Prvog
bataljona hitro su se peli ka Gornjem Manastiru. Odmah je izvršeno opkoljavanje manastira,
sprovedena je puna blokada. Iz žurbe ili straha, izdajnici nijesu postavili obezbjeđenje ispod
manastira. Zato su naši mogli da priđu skoro pod same zidove. Unutra je bilo nabijeno do pedeset
ljudi. Među njima i nekoliko Italijana – fašista. Manastirski prozori zabarikadirani su vrećama
pirinča, koji su dobili od Italijana. Borci Prvog bataljona postavili su dvanaest puškomitraljeza, koji su kontrolisali svako prozorsko okno manastira.
Ispred podne naši su već dozivali izdajnike. Komesar Radojević zvao je:
— O, Bajo, predaj se, more, opkoljeni ste, nema vam spasa . . .
Iznutra se javio Blažo Đukanović:
— Ajde, momče, otkuda si došao! . . . Nemojte da ginete ludo.
Očigledno, izdajnici su računali da će ih sačuvati tvrdi manastirski zidovi dok dođu Nemci,
koji će ih osloboditi. Događaj se odigrao toliko iznenada i neočekivano, da i sami nijesu bili
svjesni situacije, niti su imali jasnu pretstavu o našim snagama.
☆
Dan je odmicao u žurbi boraca da što čvršće stegnu polukrug oko manastirskih zidova.
Poslije podne Nijemci su se već stavili u pokret. Razbjegli četnici stigli su da obavijeste njemačku komandu o sudbini svojih poglavica. Oko dva sata počele su od Danilovgrada da dejstvuju teške dalekometne haubice, čije su granate padale na položaj Oštroga. Istovremeno
kolone kamiona sa vojnicima hitale su od Danilovgrada prema Bogatićima i Krscu. Drugi bataljon brigade držao je položaj na Krscu. Na samom Krscu borci su zauzeli položaje pored
puta i savršeno se pritajili, tako da su pustili Nijemce na domak ručnih bombi. Razvila se
žestoka kratkotrajna bitka. Naši su neodoljivo navaljivali i jurišali na njemačke kamione.
Preplašeni fricevi poskakali su iz prvih kamiona, hvatajući položaj. Pod zaštitom dovučenih
topova zadnji su počeli da okreću leđa, da se spasavaju u Danilovgradu. U ruke naših pao je
jedan top, kamion pun municije, teški mitraljez, više pušaka i drugog. Dvadeset pet Nijemaca
ostalo je mrtvo na bojištu, a trinaest ih je zarobljeno. Tako je propao ovaj prvi pokušaj
spasavanja izdajnika.
Istovremeno s pokušajem Nijemaca od Danilovgrada, od Nikšića je nastupalo više stotina
četnika, koje je predvodio izdajnik Jevrem šaulić. Artilerija iz Nikšića davala im je obilnu
potporu. Dijelovi Drugog bataljona dočekali su izdajnike na Planinici i bez mnogo muke sjurili
ih u Nikšić. Pokušaj jedne druge veće grupe četnika, predvođene Jakovom Jovovićem, koja je
sadejstvujući Nijemcima, pošla od Danilovgrada lijevom obalom Zete u pravcu Oštroga, takođe
je raspršena na Zacrnješu i Vinićima. Tamo je dejstvovao Četvrti bataljon brigade. Situacija
u rukama naših boraca sad je već sigurnija.
Osvitao je 15 oktobar. Ali on nije donio mir. Naši osmatrači primjetili su novi pokret
Nijemaca. Sa pojačanim snagama huktali su tenkovi i kamioni cestom sa druge strane rijeke
BANIJA I SLAVONIJA 479
na periferiju Leskovca. Ali tek što smo ušli, ponova su došli bombarderi. Sada su tukli oko nas. Jedan izviđač »Henšel« spuštao se na pedesetak metara iznad naše kuće i svuda naokolo mitraljirao. Meci su padali po našoj kući i izgledalo je kao da neko bičem tuče po zidovima.
I ovo bombardovanje prođe. I baš kada smo diskutovali da li da se
povučemo iz kuće u susednu šumu, opet su došli avioni. Ovog puta
bombe su padale sasvim blizu. Učinilo nam se da avioni namemo tako
uporno bombarduju i mitraljiraju Leskovac da bi olakšali nadiranje
Nemaca i ustaša u ovom pravcu. Zato smo odmah po bombardovanju
zašli u obližnju šumu. Dobro smo učinili, jer se avioni ponova pojaviše.
Pogodili su nedaleko od naše kuće jednu od najboljih strugara na oslobođenoj teritoriji.
Uveče smo doznali da su nemački i ustaški napadi odbijeni. U Leskovcu poginulo je nekoliko ljudi, ali strugara će nastaviti ubrzo svoj
rad, ma da je bomba pala posred nje. Zgrada je srušena, ali mašine su
netaknute.
Prekosutra izjutra polazim za Bosnu s jednom grupom drugarica
iz AFZ-a.
Zete. Istovremeno artilerija je još žešće zasipala naše položaje. Na istom mjestu gdje i juče
razvila se žestoka borba. Snage Nijemaca bile su velike i uspjeli su da potisnu Drugi bataljon
i probiju se nešto naprijed putem koji se odvaja za Oštrog. Prikupljene četničke bande nijesu
ni ovog puta zaostale. Od Nikšića ih se krenulo do osam stotina. Situacija je bila sada teža.
Stab brigade, koji je već stigao u Oštrog, naređuje da se odvoji dio snaga, koje blokiraju manastir i bace se na front prema Nijemcima.
Dok se s Nijemcima vode ogorčene borbe i prašte bombe na domak samog Oštroga, u
manastiru, među četnicima, čuje se veselje. S vremena na vrijeme opale po koju pušku u
vis i odliježe pjesma:
»Od četnika i Tedeska
Cijela se zemlja treska …«
Ponekad, kad bi na frontu jače zagruvalo, unutra su se čule prave ovacije.
— Evo nam spasioci! — dovikivali su našim borcima koji su budno motrili na izlaz manastira.
Ali radost im je bila uzaludna. Naši su kod tunela vodili upornu borbu. Već su dali dvadeset mrtvih, ali neprijatelju ne dadu ni korak naprijed. Na kraju Nijemci su okrenuli tenkove
i dali se u bjekstvo. Za sobom su ostavili četrdeset mrtvih friceva. I četnici su ponovo razbijeni
i vraćeni. U tome, spustila se i noć.
*
Kad smo u Rusjem Dolu dobili obavještenje da su izdajnici opkoljeni, gorjeli smo od
nestrpljenja da što prije pođemo za Oštrog. Drug Blažo je napisao pismo Štabu divizije u
kojem mu je naglašavao značaj događaja. Pisao je da treba sve napore uložiti, da izdajnici
trebaju biti svakako likvidirani ili živi uhvaćeni. Ali nije trebalo ni toliko naglašavati. Komesar
divizije Jovo Kapa sazvao je štab brigade bataljona i govorio im je:
— Radi se i o časti brigade i o časti crnogorskog naroda. Izdajničke kolovođe ne smijemo
pustiti žive.
Nas nekoliko iz rukovodstva sa Blažom Jovanovićem uputili smo se iz Rusjeg Dola preko
2upe i vražegrmskih planina za manastir. Spuštajući se kozjom stazom sa Ostroških Greda
put manastira verali smo se između kamenja i drveća, da ne bi bili opaženi. S danilovgradske
ceste artilerija je stalno okolo tukla a s vremena na vrijeme odjekivala je po koja puška
iz manastirskih zidina. Drugi napad Nijemaca bio je već odbijen. Sada se ponovo pojačavaju
redovi boraca u blokadi manastira.
Među četnicima oduševljenje je potpuno prestalo. Nijemci i četnici su se povukli i bjelopavlićkom kotlinom zavladao je mir. Za njih je bilo sve manje nade na spas. Istina, našima
je bilo teško izvršiti napad. Manastirske zidine skoro su neosvojive bez težeg oružja. Dovučen
je i protivkolac, ali naši neće da pucaju da ne bi štetili manastir. Bilo je više izgleda na
predaju bez borbe. Ipak, naši su se spremali na juriš, ma po cijenu i većih žrtava.
Mi smo se smjestili u prostorijama u kojima je bio štab Baja StaniŠića, u letnjem dvorcu
kralja Nikole. U sobama je ležala bogata arhiva, cjelokupna prepiska tzv. »Glavnog Štaba
480 VLADIMIR DEDIJER / DNEVNIK 1943
ČETVRTAK, 28 OKTOBAR
Zaselak Trnavca. — Već nekoliko nedelja kako su mi se povratile
temperature. Rana na glavi sve se više širi, trune kost. Svaki drugi,
treći dan, rana krvari. Najgore je od svega što nemam sna. Noćas sam
svu noć razgovarao s Ljubom Leontićem, istaknutim članom Samostalne stranke iz Splita. Njega su Italijani bacili na Liparska Ostrva
još prvih dana okupacije Splita. A kad je došla kapitulacija Italije,
drug Leontić se vratio u Dalmaciju i odmah pošao u partizane.
Kaže da nikad neće zaboraviti sliku izlaska desetak hiljada Splićana
u partizane, kad se grad morao pred Nemcima evakuisati, pre nekoliko nedelja. Ogromna kolona iz grada pela se uz Mosor, mladići, devojke, stariji ljudi prilazili su hrpama italijanskog oružja, svako je uziNarodne vojske Crne Gore i Hercegovine«, kao i lična prepiska Baja Stanišiđa, bogat dokazni
materijal o zločinačkoj djelatnosti crnogorskih izdajnika.
Od četnika se više nije čuo ni glas. Naši su im borci dovikivali:
— Predajte se izdajnici! Ne prljajte ovu crnogorsku svetinju! Nijemci vas ne spasoše i
nema vam više nade.
Više ni jesu ni odgovarali. x
Đlažo Jovanović je predložio da se pošalju pregovoraci. Trebalo ih je nagovoriti da se
predaju bez borbe. Najzad, našli smo čovjeka iz mjesta, koji im je bio više naklonjen nego
nama i kojemu mogu vjerovati. S nestrpljenjem smo očekivali odgovor s njihove strane. Ali
kada je došao, on je bio negativan. Sjutradan ponovo smo poslali čovjeka. Tražili smo da oni
pošalju svoje pregovorače, kojima potpuno garantujemo život. 16 ujutro poslali su advokata
Bojovića, glavnog savjetnika u Bajovom izdajničkom štabu. Utučen i rezigniran, Bojović nam
je izložio uslove opkoljenih:
— Predaće se, pod uslovom da im se garantuje život do oslobođenja. Sada traže da se
odvedu kod engleske vojne misije (znaju da se nalazi kod Vrhovnog štaba), jer nju smatraju
za garantiju pravilnog postupka. Poslije oslobođenja kad se prilike srede, pristaju da im se
sudi ako su krivi.
Bojović se natrag vratio sa našim zahtjevima. Mi nećemo da se Englezi miješaju u naše
stvari, ostajemo pri tome da će im suditi naš sud. U protivnom bićemo prinuđeni da izvršimo
juriš na manastir.
Naše straže propustile su Bojovića u manastir. Nije prošlo mnogo a borci su čuli unutra
strahovitu viku. Poslije izlaganja naših uslova nastala je diskusija, koja se pretvorila u svađu.
Podijelili su se u dvije grupe. Blažo Đukanović sa većim brojem prisutnih bio je za neodložnu
predaju, dok je Bajo bio za odlaganje. Bio je svjestan svojih zločina, svoga bezizlaznog položaja. Borci su ozdo, slušajući larmu, dovikivali, kao iz šale:
— Predajte se, izdajnici! . ..
Sve više je unutra vladala panika i demoralizacija. 17 oktobra prije podne vratio se Bojović,
ne donijevši pozitivan odgovor. Od njega saznajemo teški položaj kod izdajnika. Već im je
vode ponestalo. Nestala su im i drva na kojima su kuvali makarone i pirinač, jedina hrana
koju su uspjeli da prebace u manastir. Nuždu su vršili u samom manastiru, što je stvaralo
nesnosni smrad. Već drugi dan ne pojavljuje se nikakva pomoć od Nijemaca, niti od četnika.
Bojović kaže da bi se skoro svi predali, ali ih Bajo zadržava. Sto se tiče njega, on je riješio
da se više ne vraća. Ostaje kod nas pošto, kaže, nije kriv.
Osamnaesti oktobar, a već je peti dan kako su opkoljeni. Nada na pomoć se sve više gubi.
Oko deset sati, neko se javlja iz manastira:
— Partizani, nemojte pucati! idemo da se predajemo . . .
Komandant bataljona Grozdanić i komesar prišli su kapiji i pozivaju neka silaze. Prvi se
pojavljuje Vlado Damjanović bivši sreski načelnik, zločinac od kojega je čitav njegov kraj
drhtao. Na njemu je novo crnogorsko odijelo i zlato sa džemadana si ja se na oktobarskom
suncu. Iza pasa vadi revolver.
— Evo vam, Crnogorci, oružje, za vas je! — uzvikuje, kao daruje za nagradu. — Neka ga
nose sokolovi i junaci kao što ste vi . . .
Nailaze još dvojica – trojica, pa se na kapiji pojavljuje starac sa bijelim čuperkom bradice
pod donjom usnom. To je Blažo Đukanović. Plašljivo gledajući, drhtavom rukom vadi pištolj
i predaje ga.
— Nek vam je srećan, — kaže i on. — Vi ste pravi borci . ..
Jedan po jedan, pogruženi i preplašeni, slaze četnički oficiri, članovi Bajovog štaba. Za
njima slaze drugi zlikovci Blažova i Bajova tjelesna garda. Svi slažu oružje na gomilu. Prisutni
borci, radosni i gordi, s prezrenjem posmatraju kukavičko držanje izdajnika, od kojih svaki
hoće da pohvali partizane, u nadi da će im to pomoći.
BANIJA I SLAVONIJA 481
mao pušku i peo se uz strmu planinu. Jednog mladića nosili su na
nosilima. I on je uzeo pušku.
Tražio je drug Leontić da mu čitam iz Dnevnika delove o Četvrtoj
i Petoj ofanzivi, govorio mi da moram po svaku cenu sačuvati Dnevnik,
da se ne smem od njega razdvajati ni trenutka.
Negde na Siciliji drug Leontić je zakopao svoje iscrpne zabeleške
0 ovom ratu, kao i materijal iz prošlog rata, pa se nada da će ih moći
pronaći po oslobođenju.
— Naš narod sada proživljava najveličanstvenije dane svoje istorije.
Treba ostaviti što više pismenog traga o ovim danima.
PETAK. 29 OKTOBAR
Pokret. — Oprostio sam se s Vladom Bakarićem, Gošnjakom i ostalim drugovima. Kamionom smo stigli do Udbine, a odatle smo pred
mrak krenuli da pređemo komunikaciju Lapac — Gračac, kojom stalno
idu nemačke kolone. Zato se može preći samo noću. Prati nas jedan
vod bataljona »Marko Orešković« iz Šeste ličke divizije. Dok sam bio
u štabu divizije, u jednom selu blizu Udbine, drugovi se raspituju za
malu brošuru o Četvrtoj i Petoj ofanzivi koju sam napisao pre mesec
1 po dana.
— Hoćemo da vidimo kako su izgledale borbe u Hercegovini i Crnoj
Gori, jer i mi sada krećemo na daleki put.
Predali su se svi, osim Baja Stanišića, koji je sa tri rođaka ostao u manastiru. Ponovo
ga naši dozivaju ozdo, ali on kaže da će da razmisli. Nije siguran da ćemo mu garantovati
život. Naši puškomitraljezi nijesu skidali svoje cijevi sa svih otvora manastira.
U redu, dva po dva, uz jaku pratnju odvode borci izdajničku kolonu u Donji Manastir.
Prvi veliki uspjeh postignut je. Demoralisani u opasnosti gladi, u nedostatku pomoći sa strane,
pred našim čvrstim pritiskom kapitulirala je većina izdajnika. Ni Bajo za nas više ne pretstavlja ozbiljno pitanje. Imaćemo i njega, živog ili mrtvog.
Ostao je još nekoliko sati u manastiru. A onda je zvao našu stražu. Odazvao mu se komandant Grozdanić:
— što se ne predaješ, šta čekaš?
— Donesite mi litar rakije, da popijem, — poručuje Bajo — pa ću onda odlučiti.
To je bio znak brzog svršetka. Kad su izašli poslednji iz manastira pitali su ih zašto ne
izlazi Bajo.
— On neće, — govorili su — izvršiće samoubistvo.
Ali Bajo nije imao hrabrosti ni da izvrši samoubistvo. Sad traži rakiju da bi pošto se
opije mogao donijeti odluku ili da se preda ili da se ubije. Ali kod naših je bilo sve manje
strpljenja. Taj kolovođa izdaje dosta im je jada zadao, i njima i čitavom narodu. Na jedini
prozor koji nije bio zatrpan džakovima pirinča uperena su tri puškomitralješka grla.
U jednom momentu na prozoru se pojavi glava sa crnom bradurinom. Ispod nje se vidi
oficirska bluza na trupu visoke ljudine. To je Bajo. Borci ga sad prvi put ugledaše. On molećivo reče;
— Vidim da ste pobijedili, molim vas samo, prije nego što odlučim, donesite mi litar rak . ..
Nije ni dovršio posljednju riječ, puškomitraljezi su odjednom izbljuvali svoje kratke rafale.
Bradata glava se začas zabacila unatrag, trup se zaljuljao i brzo se svalio natrag. Još malo
pa su se čula još tri pucnja u manastiru. To su tri Bajova rođaka iz njegove pratnje izvršili
samoubistvo.
Borci nijesu oklijevali. Brzo su jurnuli unutra. Na betonskom podu manastira pružila se
dugačka tjelesina najvećeg izdajnika crnogorskog naroda. Do njega su ležala još tri leša. Posao
je bio završen.
U manastiru je gušio smrad. U jednom ćošku ležali su četiri špila karata, a malo dalje
sanduče, u kojem se nalazilo 250.000 italijanskih lira. Po podu svuda ostaci hrane i prljavština. Pod sami ćivot, u ćeliji svetog Vasilija, borci nađoše jedno burilo za vodu. Neko se
sjeti da kaže da se tresne. Unutra zašušti. Brzo izvukoše jednu dugu a zatim i gornje dno.
31 Dnevnik II
482 VLADIMIR DEDIJER / DNEVNIK 1943
Šesta lička divizija »Nikola Tesla« ušla je u Prvi proleterski korpus,
pa je imala ovih dana da pođe u Bosnu.
U sam mrak krenuli smo pešice. Usput vodnik nam priča o borbama na ovoj komunikaciji. Skoro svaki dan se uništi poneki nemačkikamion, samo je vrlo teško izvući plen, jer Nemci imaju tenkove na
svakih desetak kilometara i, čim se začuje borba, tenkovi jure da zaštite kolonu. Sem toga, Nemci stalno bacaju velike pobočnice, obilaze
naše zasede, udaraju im s leđa, tako da su borbe na ovoj komunikaciji
svakodnevne.
Pred ponoć izbismo na drum na kilometar od Mazina. Vodnik veli
da je najbolje prelaziti komunikaciju na ovom mestu, jer se Nemci ne
nadaju da ćemo tako blizu prolaziti pored njih. Malo dalje već stoje
nemačke zasede. Od silnog saobraćaja kamiona i tenkova drum je potpuno razriven. Nastavili smo put dalje. Prolazimo kroz jedno selo koje
su pre neki dan Nemci i ustaše popalili. Pronađosmo jedva jednu čitavu kuću. Pored ognjišta naslonio se mršav, neobrijan čovek u civilnom odelu. To je neki ratni zarobljenik koji beži iz Italije. Pita me
da li znam gde je Foča?
— Živeo sam u njoj prošle godine.
Čovek se prenu i poče da raspituje kako je u Foči, je li mnogo oštećena, ko je poginuo?
Unutra je bilo naslagano 300.000 lira. Kuluđer, čuvar manastira, koji je za sve vrijeme bio
unutra s četnicima, reče i zakle se svecem, da nije znao da su pare unutra.
☆
Kad se predao Blažo Đukanović sa družinom formiran je prijeki vojni sud, koji je uzeo
na ispitivanje izdajnike. Prvi je uzet na saslušanje vajni general, izdajnik Blažo Đukanović.
— Nijesam kriv, — reče — bog mi je svjedok. Ja sam potpuno nevin čovjek.
Pretsjednik ga pita zašto je služio Talijanima, zašto je primao od njih pare?
— Jedne lire nijesam od njih primio, — odgovara zbunjen kao i da ne misli što govori,
— as njima nikakve veze nijesam imao. Talijani su cigani, najgora sorta ljudi, koju sam
ikada sreo.
— Zašto ste organizovali pohod četnika na Neretvu, — pita ga pretsjednik.
— Pojma o tome nijesam imao, — odricao je do kraja, — i vjerujte mi, da se sve odvijalo
bez moga znanja. Uostalom, ja sam uvidio propast četničkog pokreta. Tražio sam samo priliku
da priđem partizanima.
— Kad ste to uvidjeli?
— Kad sam bio u Nevesinju, vidio sam slom i rasulo naše vojske i da je stvar, propala.
— Vi rekoste da nijeste znali za pohod četnika, — kaže pretsjednik.
General Đukanović, koji je pisao bombaste članke u italijanskom »Glasu Crnogoraca«, da
je sveta dužnost svih Crnogoraca da pođu da unište preostatke partizana, koji je izdavao
stroga naređenja potčinjenim komandantima, sada se vrpolji na stolici, znoji se i, bježeći
pogledom u stranu, ne zna da odgovori na primjedbu pretsjednika.
No činjenica je bilo i suviše mnogo. Bajova arhiva sadržavala je na stotine potpisa sramnog
generala – izdajice, na dokumentima koji su govorili o bezbrojnim i neviđenim zločinima, počinjenim u svim krajevima Crne Gore. I ostali Bajovi i Blažovi saradnici, zarobljeni u manastiru, bili su već dobro poznati okorjeli zlikovci, koji je svaki na duši nosio bezbroj zločina.
Narodni sud je neumoljiv. Poslije detaljnog saslušavanja, donesena je presuda, kojom se izdajnik Blažo Đukanović sa još dvadeset trojicom njegovih i Bajovih saradnika osuđuju na smrt
strijeljanjem. Desetak zarobljenih pušteno je na slobodu.
Tako su završili svoj sramni život dva najveća izdajnika crnogorskog naroda, glavni eksponenti u Crnoj Gori Draže Mihailovića i izbjegličke vlade. Glas o smrti izdajničkih kolovođa
pronio se munjevitom brzinom po Crnoj Gori. Radost je bila neopisiva. U selima 2upe toga
dana na sve strane praštale su bombe, kao da se vodi borba. Ćula se pjesma i radosni dozivi.
To se narod veselio radosnom glasu.«
BANIJA I SLAVONIJA 483
Dugo smo razgovarali. Bivši ratni zarobljenik još je više oborio glavu
kad je čuo za strašnu sudbinu lepog grada na utoku ćeotine u Drinu.
Posle hvali sela kroz koja je prolazio:
— Redovno jedem samo otkako sam došao na oslobođenu teritoriju. Javim se odboru, kažem da se vraćam iz ropstva, i dele sa mnom
i poslednji zalogaj.
Nastavili smo put pred zoru.
SUBOTA, 30 OKTOBAR
Pokret. — Morali smo se zadržati malo duže u Srbu, jer smo čekali
telefonsku vezu s Grahovom. Pitali smo da li se možemo prebaciti do
Jajca automobilom preko Grahova i Livna, pa nam odgovor nije stizao.
Predveče dovedoše u komandu mesta, gde smo sedeli, četiri nemačka
avijatičara. Njihov transportni avion »Junkers 52« u magli udario je
u jedno okolno brdo. Sva četiri avijatičara su nepovređena. Molili su
drugovi iz komande mesta da ih ja saslušam. Uzeo sam im prvo avijatičarske knjižice u kojima svakom pilotu piše koliko je letova imao.
Brzo sam prelistavao stranice i gledao gde su bili ovi nemački avijatičari 9 juna ove godine, da nisu bili nad Milinkladama gde je poginulo
toliko drugova od nemačkih bombi, gde je poginula i Olga.
Ovi Nemci su radili na liniji Mostar — Zagreb, Zemunik — Zagreb.
Ali prošle godine bili su na Istočnom frontu. Jadno se drže. Komanda
mesta ih je uputila jednoj ličkoj brigadi koja se nedaleko nalazi.
NEDELJA, 31 OKTOBAR
Pokret. — Neprijatelj je ugrozio Grahovo, pa zato nismo mogli da
dobijemo prevozno sredstvo iz Livna. Pošli smo pešice za Drvar, preko
Cvetnića. Od Srba do Cvetnića’ pešačili smo punih šest časova. Peli smo
se dugo iz doline Srba uz planinu. Teško sam išao, jer me je temperatura opet mučila. Kad smo došli u Narodnooslobodilački odbor u Cvetnićima, pretsednik nikako da nas pusti dalje:
— Strmo je po noći spuštati se dole u Drvar, možete put zagubiti,
a ima i vukova! Bolje je i za druga da se odmori ovde noćas.
Nismo imali kud, nego ostadosmo u selu. Odbor nas je rasporedio
u dve kuće, a uveče se okupio narod na konferenciju. Sada nam je postalo jasno zašto nas je pretsednik zaustavljao. Bila je tu i jedna članica odbora, pretsednica AFŽ, starija, proseda seljanka:
— Eto ja sam naučila da čitam i pišem pod stare dane. Šta ćeš,
ova nas omladina natjerala … Malo je ostalo nepismenih sada u selu …
Samo sada muka živa. Znamo da čitamo, a nemamo mnogo knjiga, pa
zato volimo kad nam neko prođe kroz selo da makar s njime razgovaramo o tome šta se dešava u svijetu!
Pitam ovu staru ženu kad je završila analfabetski tečaj.
— Prvo pismo sam napisala prije tri nedelje, pa sam ga uputila
drugu Titu. Da nije njega ostala bih do smrti slijepa kod očiju…
Otpočela je konferencija. Među prisutnima skoro se nije mogao videti nijedan omladinac ili omladinka, sve je to otišlo u brigade. Posle
nastavismo diskusiju. Raspituje se narod za Badoljevu vladu u Italiji,
31*
484 VLADIMIR DEDIJER / DNEVNIK 1943
zašto saveznici drže italijanskog kralja i generale koji su nas ubijali
i pljačkali. Pitaju kad će nas saveznici priznati. I tako smo puna dva
sata razgovarali o svim svetskim problemima, o svim domaćim pitanjima. Koliko su ti stari seljaci i seljanke imali širinu pogleda, koliko
se kod njih izoštrila politička svest.
— Do ovog rata nas nije ništa drugo zanimalo, već ono što je između jednog i drugog brda. A kad otpoče ustanak, kad počeše partizani da nas uče pismenosti, kad »Dnevne vijesti« počeše da dolaze u
selo, kad počeše ove konferencije, i nama se otvoriše oči… Samo, molim vas lijepo, pitajte dolje u Drvaru zašto nam »Vijesti« zakašnjavaju?
— reče mi pri rastanku ona stara seljanka sede kose.
PONEDEUAK, 1 NOVEMBAR
Pokret. — U zoru smo se rastali od Cvetnićana, a oko deset smo već
bili u Drvaru. Neprijateljski napad u pravcu Grahova bio je odbijen.
Rešili smo se da za Jajce idemo preko Petrovca, Ključa i Mrkonjićgrada.
Drvar je opet živ kao košnica. Pilana radi, izbacuje kubik dasaka
za kubikom. Nastavili smo preko Oštrelja za Petrovac. Mrak se već
spuštao kad smo se uspeli na vrh Oštrelja. Gledao sam uzalud na desnu
stranu Petrovačkog Polja ne bih li video Driniće