Vladimir Dedijer ” ČETVRTA OFANZIVA II ” – Ratni dnevnik II/IV -1941-1944

Vladimir Dedijer ČETVRTA OFANZIVA II

Ratni dnevnik II/IV -1941-1944

NEDELJA, 31 JANUAR

Pokret. — Na stanici Oštrelj gužva. Evakuisano je preko 6.000 kilograma žita, došla je bolnica sa Grmeča, izbeglice čekaju voz, tu je 200 lakših ranjenika, automobilska četa, mobilisani seljaci. Deset minuta treba mi da se probijem do male telefonske kabine. Jedan deo naših drugova već je otišao.

Ostalo je nas 15 za voz preko Mliništa. Skoro će 5 izjutra. Najzad kreće naš partizanski voz. Od šest polupanih lokomotiva jedva smo jednu skalupili, ali gura kao merkur, što bi ono dorćolci rekli.

Sneg počinje da veje. Posle šest sati vožnje stigosmo na Mlinište. Dočekalo nas je 20 teških kola, a svaka vuku po tri para volova. Na jedna se može tovariti po 2.500 kilograma, a sada jedva petina tereta, jer je drum zatrpan snegom. Pošto su naše štamparske mašine odvučene autom, to dajemo naša kola ranjenicima. Pred nama je 36 kilometara do Glamoča. Krećemo pešice. Ručamo u ruševini žandarmeriske kasarne prekoputa našeg letošnjeg logora.

Vidi se već na prvi pogled da narod nije ovde kao u Drinićima. Nekako nevoljno odgovara na pozdrave. A jedan čobanin nam čak prkosno zapeva:

»Drenoviću skupljaj vojsku pa nas brani, Poklaše nas partizani…«

Salomon mu poče da objašnjava ko je Drenović. Ništa nismo učinili mladiću. Kad poraste, kad razmisli, kašće mu se samo!

Osamnaest kilometara ispred Glamoča Martinović i ja se trkamo!

Prelazimo na sat šest i po kilometara. Na samoj raskrsnici za Rore pucanj iz obližnjih kuća. Metak u cev i krećemo tim kućama. Izlazi jedan partizan iz Slavonije, koji ide u Desetu hercegovačku brigadu, jer je rodom negde od Posušja. Bio je u Nižoj vojnoj školi u Bihaću. Molilo ga jedno dete da puca, a on imao metak, koji nije hteo dvaput da opali, pa sada okinuo …

Musliman je. Zali se na jednu babu u toj kući:

— Veli da joj je miliji najgori Srbin negoli najpošteniji Hrvat…

Ali priznaje da su partizani dobri, jer uče i staro i mlado pismenosti…

U Glamoču zatičemo Veće. Imaju potvrdu vesti da je Bihać pao.

Jutros je, odmah po našem polasku, čim se dobro razdanilo, pet aviona bombardovalo Oštrelj. Sručili su na stanicu 50 teških bombi od po 100 do 250 kilograma. Poginulo je pet osoba, a sedamnaest teško ranjeno.

Druga divizija je krenula od Grahova ka Livnu i Duvnu.

Spavao sam u kući nekog bega, ustaškog pretsednika opštine. Prilikom poslednjeg bombardovanja Glamoča ustaše mu srušile štalu »koju mu je đed podigao«.

PONEDELJAK, 1 FEBRUAR

Glamoč. — Dođe nam i februar. Već ti lakše oko srca. Još četiri nedelje pa će mart. Proleće. Šuma.

S frontova nema naročitih vesti.

Nemci su pokušali da se probiju uz Ripač, ali su odbijeni i prebačeni na onu stranu Une. Razgovaram s pop Vladom. Kaže da se situacija u Glamočkom srezu znatno popravila prema onom kakva je bila pre šest meseci. Video sam Milutina i Mladena Ivekovića, koji su se vratili iz Dalmacije.

Tamo se ustanak sve više razvija. Četnici po selima kolju, a po gradovima šire propagandu, ali s malo uspeha. »Građanski blok« kome su oni kumovali, počinje da se raspada. Kao jedno od sredstava u svojoj propagandi Birčanin, Jevđević i kompanija, upotrebljavaju —
engleske funte.

Mi im odgovaramo zajmom koji raspisuje Veće. Već je gotova prva transa od 12.000 bonova za Dalmaciju. Biće prilična materijalna pomoć našoj borbi, ali ne treba zanemariti ni politički efekat.

Uveče smo spavali opet kod onog starog muslimana. Zatekli smo Alminu majku, ženu apotekara Almuzlina iz Beograda. Muža su joj četnici uhvatili još 1941 u Ovčarskoj banji kraj čačka i, verovatno, predali Nemcima. Njen najmlađi sin je u leto 1941 zapalio kamion u Beogradu i neko ga je video. Nemci su hteli da pohvataju čitavu familiju, ali je ona pobegla. Posle su izdali objavu da će streljati sto Jevreja ako se Almuzlino ne prijavi. Alma i njegov brat su otišli u Čačanski odred, ali već drugog dana brat je zarobljen kad je pokušavao da spase ranjenog druga. Odmah je streljan, a jedan ga je Nemac onako vezanog slikao.

Posle nekoliko nedelja Alma u borbi ubije jednog Nemca i nađe kod njega — sliku svoga brata. S Almom sam poznanik još iz Beograda.

Išli smo zajedno preko Volujka tokom Treće ofanzive. Nosio je ponosno svoju pušku, na jednoj strani petokraka, na drugoj — šestokraka Solomonova zvezda. Bio je Jevrejin, ponosio se i borio se. Poginuo je hrabro u jurišu na Kupres, pozivajući ustaše u nekoj crkvi na predaju. Njegova majka je sama. Sita se isplakala. Sa mnom su bili Solomon Romano
i Albert Altaras:

— Kad vas vidim, onda mi je lakše. Svi ste vi moja deca…

I opet se zagrcnu Almina majka.

UTORAK, 2 FEBRUAR

Pokret. — Trideset kilometara imamo da pređemo drumom Glamoč — Livno. Margitu, Vandu Novosel i Miru stavljamo na čelo kolone, neka najslabiji vode. Tako najlakše čitava kolona stiže na vreme. Posle pet i po sati izbismo u Priluke — ustaško gnezdo. Prilikom našeg povlačenja iz Livna, u oktobru 1942, u ovom selu ustaše su sačekali naše ranjenike, ubili nekolicinu kamenjem i polivali ih ključalom vodom.

Posle se oko stotinu ljudi iz tog sela s porodicama, hranom i stokom povuklo u Livno. U poslednjoj bici za Livno borili su se s ustašama.

Kad smo prodrli u grad pohvatali smo većinu tih bandita. Selo, dalmatinskog tipa, izgleda nemo i gluvo. Jednolične zidine, kao da je sve okamenjeno. U selu neke popaljene kuće.

— Ko je ovo spalio?
— Izgorelo!

A to su bile srpske kuće.
Smestili smo se u neku kuću kraj druma. Počinjemo da montiramo mašine. Štampaćemo »Borbu«. Ovde treba da ostanemo četiri-pet dana.

SREDA, 3 FEBRUAR

Priluke. — Jutrošnje vesti s frontova: potpuno su odbijeni Nemci od Ključa. Naši su se utvrdili kod Paunovca, između Bravskog i Ključa.

Imaju duboke rovove, iskopane u snegu, koji su međusobno povezani telefonom. Nemci su u borbu bacili tenkove, ali se nisu mogli probiti. Pokušavali su da obuhvate naše položaje, išli su preko Sanice, preko šiše, ali su naši uvek na vreme primećivali njihove pokrete i bacali rezerve na te sektore. Nemcima mnogo smeta što ne mogu među Krajišnicima da nađu vodiče.

Avijacija žestoko tuče. Jedanaest »Štuka« bombardovalo je naše položaje kod Paunovca. Bombardovan je ponovo Petrovac, ponovo Oštrelj, pa čak i Mlinište. Bačeno je mnogo teških bombi.

Četnici su ponovo ušli u Strmicu, Golubić i Plavno, ali ih je Deseta brigada potisnula na stare položaje. Ona broji preko 1.000 boraca.

ČETVRTAK, 4 FEBRUAR

Priluke. — Posle podne krenuli smo Mitra i ja za Livno. Sreo sam Anku Berus, člana CK Hrvatske, koja je došla pravo iz Hrvatske. Evo kako se razvija ofanziva na tom sektoru:

Na Baniju je ofanziva počela 16 januara, a na Kordun 20 januara.

U Karlovac se neprekidno dovlačio ratni materijal, dok su trupe dovedene u poslednjem trenutku. Pravo sa stanice pojedina odeljenja odlazila su na položaje. Na Kordun su udarili s tri pravca: Skakavac — Utinja, Krnjak — Vojnić — Veljun, a Italijani i četnici su napali s leđa od Oštarije i Plaškog. Neprijatelj je prešao u napad noću. Udario je s jakom motorizacijom. Na pedeset ljudi dolazio je po jedan tenk i top. Borbu je vodila naša Osma divizija, a isto tako i dve primorskogoranske brigade. Neprijateljska avijacija je otkrila naše položaje na Korani i nanela nam prilične gubitke.

U Lici Italijani i četnici napali su s leđa. Jedna grupa je išla od Vrhovina preko Babinog Potoka na Korenicu. Druga grupa preko Ljubova, Bunića, ka Korenici i Priboju, treća preko Ploča, a četvrta Bruvno, Mazin, Donji Lapac.

Slunj je pao u nedelju 24 januara. Neprijatelj je upotrebljavao novu taktiku. Došao je u streljačkom stroju do na kilometar od štaba Korpusa i Glavnog štaba. A kada se Glavni štab povlačio ka Korenici, komandant Rukavina i komesar Bakarić izišli su iz automobila i s puškom u ruci prešli prostor kod Priboja, jer su se tu bili spojili Nemci sa severa i Italijani sa zapada.

Šesta divizija, lička, junački se borila, a tako isto primorsko – goranska brigada, ali su trupe veoma umorne i Glavni štab je imao cilj da trupe negde odmori dva-tri dana.

Zanimljiva je Ankina priča o tim nemačkim i ustaškim jedinicama.

Pre svega tu ima pravih nemačkih jedinica, a zatim i nešto Rumuna, Mađara, Grka, Francuza, pa čak i nekolicina Srba koje su Nemci odveli u Nemačku »na rad«, a tamo ih strpali u vojne logore, pa posle šest meseci na front. Dosada su te nesvesne i zaglupele ljude slali u zemlje u kojima se plaćenici nisu mogli sporazumeti s narodom; recimo u letnjoj ofanzivi na Sloveniju nisu slali Srbe. Ali, sada su Hitleru potrebni vojnici kao nasušni hleb, pa se ne može obzirati da li šalje izdajice Srbe na — Srbe! Napada nas i jedna divizija legionara iz štokeraua. Anka priča da se ta divizija zove »Vražja divizija« i ima nacrtanog đavola na rukavima, kao i na topovima. U Zagrebu im je Pavelić pre ofanzive govorio:

— Borite se kao na Istočnom frontu!

A ustvari većina tih vojnika nisu bili na Istočnom frontu. Inače, svi podoficiri i oficiri su Nemci. Anka naročito podvlači značaj »Vesti«, štampanog lista koji svakog dana donosi najvažnije izveštaje s naših i ruskih frontova. Taj dnevni list ima veliki uticaj na borce. On im je dokaz da naša komanda postoji, da je sačuvan kutak slobodne teritorije na kome se taj list štampa.

Naročito se ruske pobede primaju s velikim oduševljenjem. Anka veli da je to osnovna moralna snaga ne samo naših boraca, već čitavog naroda.

Spavao sam s Svetislav Stefanović Ćeća koji sada radi u Dalmaciji. Pričali smo dugo
o Dalmaciji. Oduševljen je. Stvarno je sav narod uz nas. Italijani vrše sve jači teror.

Narodnooslobodilački odbori postavljaju straže i čim naiđu Italijani zvoni zvono, a narod beži u planinu. U jednom selu Italijani su prolili 10.000 hektolitara vina. Teklo vino od jednog sela do drugog hendekom. Dalmacija je danju, na izgled, italijanska, a noću stvarno partizanska. Ide Ćeća drumom, čuju se italijanski kamioni, partizani se sklone iza zida, kamioni prođu, a naši nastave dalje, šest kilometara od Trogira svraća ćećo u jednu kafanu.

Tamo se gazda ljuti:
— Ma, nisu mi platili!
— Ama ko?
— Talijani! Bili su pre dva sata, popili vino, a nisu ništa platili.

U jedno selo došli Italijani s dva tenka i četiri kamiona da hapse jednu funkcionerku AFZ. A ona im pobegla!

U Splitu se mesečno skuplja 700.000 lira za našu borbu. Narodno- oslobodilački odbor radi neobično uspešno. Narod ga stvarno smatra za vlast, čak i na neoslobođenoj teritoriji.

Marinko (dr Žanko) priča mi da u Splitu noću Italijani postavljaju nagazne mine — da ne bi naši lepili letke. Noću mi gospodarimo u gradu. Naše drugarice sipale su kiselinu u lice gradskim gospođicama, kurvama koje idu s Italijanima.

Anka mi reče da nismo uspeli da izvučemo ranjenike. Istina, Španac, stručnjak, napravio je bunkere i nada se da ih fašisti neće moći pronaći. Prošlo je već više ofanziva, ali bolnice nisu otkrivene. Imaju hrane, zavoja, i mogu da izdrže mesec dana. Anka mi je objasnila još
jedan patent koji štiti u slučaju da neprijatelj i pronađe prvu odaju.

Večeras saznadosmo jednu tešku vest. Nemci su prodrli na Ripač. Udariće s leđa Krajišnike. Sada ih niko ne zadrža sve do Petrovca i Oštrelja. Sećam se kad sam prolazio tim klancem kako sam mislio da ga je lako braniti. Nemci su nam podvalili. Uvukli su se gore jednim sporednim putem kojim seljaci vuku drva. Taj put nije označen na sekciji.

Nemci kod Staljingrada likvidirani: 330.000 ljudi sa 6.700 topova. Feldmaršal Paulus s 24 generala!

U Nemačkoj tri dana žalost! Svi moraju u podne, ćuteći minut, da gledaju u pravcu Staljingrada.

Tako, tako majku vam krvavu švapsku!

PETAK, 5 FEBRUAR

Priluke. — Sedma baniska divizija dobila je zadatak da svim svojim snagama izvrši napad i zbaci Nemce s Ripača. Italijani i četnici spremaju napad u pravcu Srba: time bi se naš položaj znatno pogoršao.

Radimo novu »Borbu« punom snagom. Đido je napisao članak o ciljevima ove ofanzive.
Donosim iz njega nekoliko karakterističnih odlomaka:

»Pre svega, ova ofanziva se događa u trenutku kad se Hitlerova vojska, teško poražena u Rusiji, brzo kotrlja nizbrdo i kada njegove sluge nisu više uverene u njegovu pobedu. To je ono što našoj herojskoj vojsci i našoj hrabroj pozadini daje neiscrpne snage da izdrži i ovu, jednu od poslednjih velikih ofanziva fašističkih razbojnika. Zatim, šarenilo ove vojske, skupljene s koca i konopca, od Pavelićevih legionara školovanih u Nemačkoj za Istočni front, demoralisanih, podlih, i kukavičkih četnika Draže Mihailovića, koji i ovog puta prima srebmike za istrebljivanje srpskog naroda, pa do Nemaca pobeglih iz Rusije od kazne za zločine — šarenilo te vojske pokazuje da neprijatelj, uprkos broju, nema svežih neistrošenih i čvrstih snaga.

Ni moralno stanje neprijatelja ni njegova čvrstina organizacije i homogenosti nisu onakvi
kakvi su bili u ranijim ofanzivama. Nasuprot tome, kod nas moral vojske i pozadine, slivenost vojske i pozadine, solidarnost stanovništva s onima koji su napustili svoje opustošene domove, pretstavljaju tako čvrst bedem, javljaju se u tako snažnom, herojskom poletu, da ne može biti sumnje da ćemo mi ovu ofanzivu uspešno izdržati i iz nje izići politički i vojnički ojačani.

Hitlera je uhvatio smrtni strah od savezničkog iskrcavanja na Balkanu.

Hitler, otpočinjući ovu ofanzivu protiv nas, ne spasava više Pavelićevu nazovi državu, nego bi hteo da očuva svoju kožu.

Mi, u ovom trenutku, očevidnije nego ikad, pomažemo sve saveznike, a naročito Engleze i Amerikance u Africi.

Engleski narod nikad neće zaboraviti našu nesebičnu borbu za zajedničku stvar. Danas čitavom svetu mora biti jasno šta svi mi dajemo i koliko dajemo, od pozadine do vojske, od deteta do Vrhovnog štaba, za stvar naših saveznika. Naša borba, naš ugled i položaj u svetu time ogromno dobijaju.«

Ovaj deo članka je važan, čak vrlo važan. Bio je sastanak u Kazablanki. Ćerčil i Ruzvelt su govorili i o Balkanu. Bila je i naša nota. Bila je i ona izjava Idnova da su se preduzeli koraci za »ujedinjenje svih snaga u Jugoslaviji,« koje se bore protiv okupatora. Nešto i radio London popušta.

Neki nam novinar Klisold savetuje jedinstvo, ali ne spominje Dražu. Mora da ih je Moskva potkačila. Našom borbom sada najviše pomoći ukazujemo baš — Englezima i Amerikancima, a oni pomažu

Dražu, Hitlerovog glavnog pomagača.

SUBOTA, 6 FEBRUAR

Priluke. — Avioni stalno bombarduju ovu prostoriju. Tukli su i danas našu okolinu. Izbeglice kuljaju. Ide večeras majka po ledu, bosa, s nekim krpama oko nogu, koje su tako duge da se vuku po mrazu za njom. Na leđima u džaku dete kuka. Drugo vuče za ruku, a treće, najstarije, ide i plače. Nisu jeli ništa već dva dana. Kad su došli na Korićane, između Glamočkog i Livanjskog Polja do kujne za izbeglice, koju je organizovao Narodnooslobodilački odbor, nisu mogli da prime čorbu, jer je naišao nemački avion.

Sklonili su se u prizemlje kuće u kojoj se nalazi i naša redakcija. Izbeglica sve više… Zastaju gladni, iznemogli, pred našu kuću …

Noćas sam na straži između jedan i dva. Spava nas dvadesetak u ovoj ogromnoj kućerini, koja je nekad pripadala nekom kulaku ustaši. Kuća je od kamena, ali je dosta rasklimatana.

Pacovi jure po njoj. Napolju je mraz. Stojim u vratima. Mislim nešto o susednoj sobi i domaćinu.

Naši su mu ubacili bombu u tu sobu. Sva četiri zida, a i tavanica, izbušeni su delovima bombe. Ustaša je bio ranjen. Pobegao je u Livno, borio se tu protiv nas, a kad smo grad oslobodili, umakao je s jednom malom grupom ustaša u Duvno. Mi smo napali i Duvno. Borio se i tu protiv nas. Najzad smo ga ubili… Razmišljam o tom izdajniku, kad odnekud
začuh jaukanje …

Priđem jednom prozoru zakovanom daskama. Neko nariče iz prizemlja. Obišao sam kuću, sišao na drum i došao pred vrata prizemlja. Vidim kroz razvaljena vrata ljudi sede kraj vatre, prekriveni ćebadima, nemi, nepomični. Jedno dete iz sveg glasa zapomaže. Nešto
se otima pod ćebetom. Prišao sam korak bliže i viknuo što sam jače mogao. Presta rvanje, ali dečji glas ne. Podiže se ćebe i ukaza se lice one majke koju sam danas video s troje dece. Oči staklaste, sva je bila u znoju. Shvatio sam šta se dogodilo. Ona je davila rođeno dete. Dojadilo joj.

Kuka, kuka, traži hleba. Ona je umorna, gladna, leđa su joj otpala od nošenja najmlađeg, ruke od teglenja ono dvoje. I jednostavno je htela da oslobodi i dete i sebe daljih muka. Da sam došao minut kasnije — ujutru bismo zatekli samo detinji leš. Nije slučajno žena rekla večeras kad sam je sreo na drumu:

— Sveta smrti, uzmi nas!

Već dvadeset i jedan dan ona beži iz Banije s decom pred »Princ Eugenom« i »Vražjom divizijom«. Propešačila je po ovom mrazu 350 kilometara. Za poslednja dva dana bez hrane četrdeset i pet kilometara.

Stane čoveku srce. Skameni se. Da li je ikada čovek toliko patio kao naš narod?

Vraćam se gore. Mislim o Staljingradu. To nam je melem na ljute rane.

Pet minuta do dva probudio sam Voju Dimitrijevića. Bila je njegova smena. Upalio sam lampu i napisao članak za »Borbu« o osveti Crvene armije pod Staljingradom:

»Desetogodišnjicu svoje tiranije Hitler nije proslavio fanfarama, bučnim marševima krvoločnih SS hordi pod velikim zastavama smrti sa znakom kukastog krsta, besomučnim lajanjem pred mikrofonom, već se kao prebijeni šakal skrio daleko od ljudi i odatle naredio da se proglase tri dana žalosti u čitavoj Nemačkoj i da svi njegovi podanici tačno u podne stanu mirno i okrenu lica ka Staljingradu.

U Nemačkoj — opšta žalost, u Evropi — neizmema radost. I bez Hitlerove naredbe porobljeni narodi, šest miliona stranih radnika — robova u Nemačkoj, nepregledne kolone po koncentracionim logorima, milioni ubijenih, iznakaženih, zaklanih, silovanih, u grobovima i jamama — okreću lice ka istoku, ka Volgi, ali ne da razmišljaju, kao Nemci, o strašnim trenucima koji ih očekuju, već da prime slatki melem na svoja ranjena srca. Nemačka tuguje, Evropa praznuje.

Otpočeo je strašni sud tom plemenu zločinaca iz Berlina koje je u Evropu imelo zakon džungle, koje je deset najcrnjih godina srednjeg veka prenelo u naš dvadeseti vek.

Okreće se lice okrvavljene Evrope istoku i izražava duboku zahvalnost ocu pobede, drugu Staljinu, koji, evo, već po drugi put za 25 godina spasava čovečanstvo na kapijama grada na Volgi. Iz svih porobljenih zemalja upućuju se tople reči radosti pravednom i velikom osvetniku, Crvenoj armiji.

Sva poštena srca u svetu brže i srećnije udaraju i zahvaljuju Sovjetskom

Savezu, zemlji socijalizma, koja je jedina u stanju bila da sama, svojom snagom, stane za vrat strašnoj hitlerovskoj kugi.«

U samu zoru svratio sam do susedne kuće u kojoj nam je kancelarija. Đido je tu sproveo telefon. Doznajem sa Mliništa da protivnapad Sedme divizije nije uspeo.

NEDELJA, 7 FEBRUAR

Priluke. — Teške vesti i danas. Nemci su se probili iz obruča kod Majkića Japre. Zatim su prodrli do Vrtoča, na 17 kilometara od Petrovca.

Ušli su u srce oslobođene teritorije, u kraj gde je pukla prva puška u Krajini. Skupo će platiti svaki korak.

Pitanje ranjenika je naše najteže pitanje u svima ofanzivama. Sobom vodimo ranjenike iz čitave Hrvatske i Krajine. Dosada ima 1.000 lakih ranjenika i 420 teških koje nosimo na nosilima.

Tito je danas izdao zapovest svima našim jedinicama koje nije obuhvatila ofanziva, to jest u Slavoniji, Sloveniji, Srbiji, Hercegovini, Istočnoj Bosni:

»Usled velike ofanzive koju su započeli ujedinjeni neprijatelji — Nemci, Italijani, ustaše i četnici Draže Mihailovića na našu oslobođenu teritoriju u Bosni i Lici, naređujem svima partizanskim odredima i brigadama u Slavoniji, u Sloveniji, u Srbiji, u Crnoj Gori, u Hercegovini i Istočnoj Bosni da smesta preduzmu pojačane napade protiv oslabljenih garnizona neprijatelja, da smesta preduzmu uništavanje železničkih pruga, raznih vrsta transporta, vojnih skladišta, saobraćajnih puteva i veza, kao i svih vojnih objekata.

Okupatori su dovukli sa sviju strana Jugoslavije vojsku protiv naše oslobođene teritorije, a ovo treba da iskoriste svi naši naoružani odredi protiv okupatora i njegovih slugu.

Naša Narodnooslobodilačka vojska već se bori više od dvadeset dana protiv neprijateljske ofanzive s neviđenim heroizmom. Ona se bori protiv mnogobrojnih neprijatelja, nanoseći im ogromne gubitke. Ona ispunjava svoj dug pred narodom i taj dug moraju odmah ispuniti i svi naši borci i ostali rodoljubi.«

PONEDELJAK, 8 FEBRUAR

Priluke. — Švabe su ušle u Petrovac s dva eskadrona konjice na čelu. To su jedinice divizije »Princ Eugen« i dve čete Hitlerove telesne straže. Marko nam veli da su ove jedinice vrlo krvoločne. Tuku se žestoko. Ne puštaju mrtve i ranjene. Jakim snagama nadiru ka Bravskom Vagancu. Svratio sam do Livna. Zatekao sam starog prijatelja Zorana.

Na dva metra od njega u Petrovcu pala je bomba. Na Drvar je bačeno skoro 300 bombi. Bio je u pećini i veli da su se stene tresle.

UTORAK, 9 FEBRUAR

Priluke. — Nastavljaju se borbe na Grmeču. Izgleda da su tamo ostali neki delovi Četvrte krajiške divizije. Nemci su prodrli kod Lušci Palanke do magazina Ekonomskog otseka Vrhovnog štaba. Mi smo spalili jedan deo magacina sa suvim mesom, žitom i drugim stvarima. Bilo je nekoliko vagona hrane. I to je spaljeno samo da ne bi neprijatelju dospelo u ruke. Spasene su sve bolnice.

Danas je došlo do velike bitke na Bravskom. Naši su morali najzad da napuste odbranu na Paunovcu, gde su s uspehom držali Nemce preko petnaest dana. Ali samo na Bravskom postavili zasedu. Naši su po magli pustili dva bataljona »Princa Eugena« i Hitlerove telesne straže da im priđu na pedeset metara, pa su onda izvršili juriš. To su bili Treći bata Ijon Pete brigade pod komandom Petra Mećave i Drugi bataljon Osme brigade pod komandom Miloša Balaćana. Borba je trajala pola sata, Nemci su bežali preko Bravskog uz naše poklike:

»Hvataj ih žive!«.

Ubijeno je 60 Nemaca, a zaplenili smo dva teška mitraljeza, pet puškomitraljeza, pet mašingevera, 25 konja s tovarom. Značajno je da su se odlično borili borci Osme brigade u kojoj ima mnogo muslimana i Hrvata iz Bihaća.

Na grahovskom sektoru odbijeni su svi pokušaji četnika da se probiju.

SREDA, 10 FEBRUAR

Priluke. — Neka protuva u Njujorku objavila vest da smo ubili Terensa Atertona. Stari je u ime Vrhovnog štaba izdao oštar demanti:

»U „Njujork Tajmsu” londonski korespondent Sulcberger publikovao je jedno saopćenje, kako su, navodno, partizani prošle godine strijeljali nekoliko engleskih oficira koji su htjeli da se priključe Draži Mihailoviću, među njima i engleskog korespondenta u Beogradu g. Atertona.

Na ovo mi odgovaramo, da je to jedna od mnogih kleveta i izmišljotina jugoslovenske gospode u Londonu, koju su oni skrpili zajedno s Dražom Mihailovićem, a koja ima za cilj da kompromituje jugoslovenske partizane pred svetskom javnošću, a u prvom redu pred engleskim narodom.

Ponavljam, saopćenje Sulcbergera jeste obična izmišljotina i kleveta. Što se tiče Atertona, koji je stvarno došao u naš štab zajedno s jugoslovenskim poručnikom Nedeljkovićem i seržanom Patrikom, on je slobodno otišao kao što je i došao, pri čemu je njegova uloga bila vrlo sumnjiva i samo naše obaveze prema saveznicima sile nas da ćutimo o ulozi Atertona.

Njegov slučaj je potpuno jasan i samo posle svršetka rata moći će se o tome govoriti.«

Isto tako emigranti iz Londona šire gebelsovske laži o zavođenju komunizma u Jugoslaviji. Vrhovni štab i AVNOJ izdali su veoma značajnu izjavu o ciljevima naše borbe:

»Usled toga što okupatori, ustaše i četnici Draže Mihailovića neprekidno na razne načine šire klevete i lažne informacije o narodnooslobodilačkom pokretu i njegovim ciljevima, smatramo za potrebno da damo sledeću izjavu:

Narodnooslobodilački pokret u Jugoslaviji, pod rukovodstvom Vrhovnog štaba NOV i POJ i Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije, jeste opštenarodni pokret u kome učestvuju svi pravi rodoljubi, bez obzira na političko i versko ubeđenje i nacionalnost. Taj pokret ima za cilj.

1. Oslobođenje zemlje od okupatora i izvojevanje nezavisnosti i istinski demokratskih prava svima narodima Jugoslavije;

2. Neprikosnovenost privatne svojine i punu mogućnost samoinicijative u industriji, trgovini i poljoprivredi;

3. Nikakvih radikalnih promena u odnosu na društveni život i delatnost, osim zamene reakcionarnih opštinskih uprava i žandarma — koji su se bili stavili u službu okupatoru — narodnooslobodilačkim odborima koji imaju istinski demokratski narodni karakter.Sve važnije mere, kako u odnosu na društveni život, tako i u državnoj organizaciji, rešavaće posle svršetka rata pretstavnici naroda, koje će zaista slobodno birati sam narod;

4. Narodnooslobodilačkom pokretu, koji se bori za slobodu naroda, za socijalna i demokratska prava, jeste tuđe svako nasilje i nezakonitost;

5. Oficirima koji pristupaju u Narodnooslobodilačku vojsku zagarantovani su njihovi činovi i položaj koji odgovara njihovim sposobnostima;

6. Narodnooslobodilački pokret priznaje u potpunosti nacionalna prava Hrvata, Slovenaca, Srba kao i Makedonaca, Crnogoraca d drugih. Taj pokret je jednako hrvatski kao i srpski i slovenački. Prema tome on pretstavlja garanciju da će biti izvojevana nacionalna prava svim narodima Jugoslavije.«

ČETVRTAK, 11 FEBRUAR

Priluke. — Otpočela je naša ofanziva. Posle Posušja oslobođen je Imotski. Partizani su uvek u ofanzivi, pa čak i kad nas neprijatelj sa svih strana opkoli. Tito je još pre početka ove ofanzive pisao:

»Moramo se čuvati i izbjegavati krute frontove, moramo izbjegavati da nam neprijatelj, svojom taktikom, nametne odbranu pomoću dugačkih i rasplinutih frontova, začepljavanja rupa itd. Naprotiv, našom narodnom vojskom mora preovladavati isključivo ofanzivni duh, ne samo u ofanzivi, već i u defanzivi. Ofanzivni duh za vreme neprijateljske ofanzive ispoljava se u snažnoj, smijeloj partizanskoj taktici, taktici prodora u neprijateljsku pozadinu, uništavanju ne samo komunikacija, nego i neprijateljskih centara snabdevanja, njegovih baza koje su za vreme neprijateljske ofanzive vojnički oslabljene ili su vojnički potpuno ispražnjene. Ne treba se bojati opkoljavanja, kao što se nismo bojali ni onda kada smo imali manje jedinice. Svaki naš gubitak neke teritorije mora u isto vreme značiti dobitak nove, još veće i važnije teritorije.«

Druga divizija je sada krenula da raskine južni obruč oko nas. Kada smo pošli na Imotski ustaše su napravile ispad u pravcu Posušja. Tu su bili odbijeni, a u međuvremenu su jedinice četvrte crnogorske brigade napale sam grad. Ubijeno je oko šezdeset ustaša, a najveći deo garnizona je umakao, jer se nalazio na spoljnim odbranama grada.

Ustaše su zapalile veliku količinu hrane i municije, pored ostalog i tri hiljade granata za haubice. Ipak smo mi našli velika skladišta, najveća u poslednjim operacijama.

Naša ofanziva se nastavlja brzim tempom. Uhvatili smo jednu otvorenu depešu ustaškog komandanta Bobana u kojoj kaže da se četiri partizanske brigade spuštaju na jug i traži hitnu pomoć. Inače je neprijatelj uglavnom zaustavljen. Na Oštrelju su Sedma hrvatska divizija i delovi Pete krajiške. Prva divizija iz Srednje Bosne spušta se na jug ka nama, a tako isto i Treća divizija.

Sreo sam danas Marka, krojača, iz Drinića. Pobegao je u nedelju iz jednog sela na Grmeču. Nemci su tu opkolili narod i mnogo žena i dece pohvatali. Ubijaju sve odreda. Takođe je nastradao jedan zbeg u nekoj pećini. Drinićani su se sklonili na Kozila. Stalno nas spominju.
Dobili smo izveštaj za »Borbu« o zverstvima Nemaca i četnika na Grmeču. Četnici Milo Gagić i Lazar Marčetić služe Nemcima kao vodići.

U Eminovcima njih dvojica su zaklali starca Mila Stojanovića, staricu Smiljku Davidović, izbeglicu Duju Garakalo i Stanu Cirguru s troje dece od pet do dvanaest godina. Drugaricu Ostoju Dinić zaklali su sa sestrom i jednim detetom, a njenom odojčetu od tri meseca otsekli su prste i izboli ga na više mesta. Dete se mučilo čitavu noć kraj mrtve majke. Ostoji Stuparu iz Eminovca zaklali su dvoje dece, ćerku od 16 godina prvo silovali pa ubili.

Sve je to otac morao da gleda, pa su zatim i njega zaklali.

U kakve su sve zločine i podlosti četnici zagazili svedoči i slučaj Momira Jakića, gerilca iz Šavnika, koji je pokušao da se probije iz Crne Gore do nas. Njega su četnici zarobili s još nekoliko drugova i rekli mu da će im Italija za svakog zarobljenog partizana dati po vagon site — brašna. Jakića su s još dva druga streljali, ali on je ranjen pao u raku, pa se izvukao i posle mnogo muka došao do četvrte crnogorske brigade, odakle je poslao veliki dopis za »Borbu«, koji je redigovao i sredio Radovan Zogović.

»Spašavajući se od noža četničkih potjernih odjeljenja, koja oružaju, hrane i plaćaju italijanski okupatori, nas šesnaest crnogorskih omladinaca iz Šavničkog sreza pošli smo, polovinom oktobra, prošle godine, u pravcu Prozora da bismo se pridružili Četvrtoj crnogorskoj brigadi. Išli smo planinama, a u sela smo silazili samo da potražimo hranu.

Tako smo stigli do kalinovačkih sela.

Kada smo bili u šumi iznad sela Jelašca, odlučili smo da osmorica siđu u selo da potraže hrane, — među tom osmoricom bio sam i ja. Siđemo u selo i nabasamo na četnike. Četnici počnu da razgovoraju s nama, stanu nam se praviti prijatelji i pozovu nas na večeru. Mi pristanemo. Kod jednog četnika pođemo nas četvorica: Radomir Jakić, Vojin Jauković, Branko Mirković i ja.

Četnici nam dadu so i hljeb, a tajno nam pripreme drugo. Tek što smo bili odložili oružje i počeli jesti, u selo stigne četnički bataljon iz Miljevine i četnici provale u kuću, pravo na trpezu za kojom smo večerali. Mi skočimo za oružje, ali ga nismo imali kad ugrabiti; ni četnici nisu mogli upotrijebiti puške, jer smo bili prsa u prsa. Pograbimo se za grla, nosili smo se pozadugo, ali nas množina savlada i sveza.

Uhvatili su samo nas četvoricu, ostali su uspjeli da pobjegnu prije no su kuće bile opkoljene. Vezane u žicu, poveli su nas u Kalinovik. Pratila nas je čitava četa Dražinih četnika. Usput, bila je noć, Radomir Jakić nekako prekine žicu i pobjegne. Četnici ospu za njim iz puškomitraljeza, ali ga ne pogode. Nas pritegnu još jače i produžimo. Jedan od četnika opsuje Radomira i doda:

— Propade nam vagon site!

To znači da oni prodaju italijanskim okupatorima uhvaćene partizane i da za svakog dobijaju po vagon sitnog pšeničnog brašna.

U Kalinoviku su nas predali četničkom majoru Baćoviću i Dobrosavu Jevđeviću. Oni su nas prvo saslušali i bili, pa su nas predali italijanskim oficirima. Italijanski oficiri tukli su nas šipkama od puške, saslušavali su nas, pitali nas za vezu s Dubrovnikom i Podgoricom. To je trajalo 25 dana.

Dvadeset i petog dana uveče italijanski oficiri predali su nas četnicima. Četnici su svezali Vojina Jaukovića i Branka Mirkovića u jedan lanac, a mene u drugi, i poveli nas podalje od varoši. Zaustavili su nas kod jedne vrtače, pa su nas poredali za strijeljanje. Sprdali su se s nama, pitali nas šta nam je najžalije. Branko Mirković rekao je da mu je žao samo to što drugovi neće znati gdje smo zakopani. Tada su zapucale puške. Vojin i Branko bili su odmah mrtvi, a ja — samo ranjen u lice.

Pali smo sva trojica, plotun je prestao, bio je mrak, i četnici upale sijalicu i počnu da pregledaju da li smo mrtvi. Svijetlo pada na moje lice, ja žmurim i čini mi se da ne dišem. Jedan od četnika viče:

„Vidiš li, ovaj ti je živ”. Onaj kome je to rečeno, dohvati me rukom za gušu i stane me daviti.

Ja zakrkljam.

— Živ, majku mu njegovu! — reče četnik i ispali još dva metka u mene jedan u rame, drugi u rebra.

Pošto su mislili da su me dotukli, četnici pođu u Kalinovik, da za našu krv prime „tri vagona site”. Kad sam bio siguran da su odmakli, ja se izvučem i pobjegnem. Bježao sam i skrivao se 48 sati, spavajući u šumi, ne previjajući rane. Kad sam došao do Neretve, uhvatila me muslimanska milicija. Komandant milicije, videći da sam partizan, sklonio me u svoju kuću, gdje me hranio i čuvao dva dana. Ali, četnici su me pronašli i uhvatili me.

Tukli su me i spremali se da me po drugi put strijeljaju. U to je stigao kurir od muslimana i četnici su morali da me predadu kuriru. Kurir me je odveo jednom hodži, koji me je skrivao šest dana. Držao me kao sina.

Kad sam se oporavio i kad mi se trag malo zameo, hodža mi je spremio tajin za put i ja sam pošao prema oslobođenoj teritoriji. Putovao sam, skrivajući se, još šest dana, pa sam naišao na partizane iz odreda Muja Osmica. Oni su me predali vezi i tako sam stigao u Četvrtu brigadu Druge divizije. U brigadi sam se javio ljekaru, ali rane su mi, osim one na licu, već bile zarasle. Sada sam borac junačke brigade, živi svjedok četničkih zločinstava. Biću tužilac izdajnika i neumorni izvršilac strašne osvete nad njima.

Dužni su oni nama mnogo krvi, koju su prodali za brašno. Meni. posebno, duguju i čitav vagon brašna, jer su ga primili za mene živa.«

Momira Jakića sreo sam prošlog leta ispod Volujka, kad smo se povlačili iz Crne Gore. To je neobično žilav i uporan čovek. On je rođak Velimira Jakića, komesara Sandžačke brigade, koji je starinom s Durmitora.

Danas je radio London počeo da menja taktiku. Kaže kako engleska i američka štampa u poslednje vreme opširno pišu o herojskoj borbi partizana u Jugoslaviji, koji čine veliku uslugu saveznicima. Nesumnjivo posledice sastanka u Kazablanki i koraka SSSR-a. Đido u šali kaže:

»Misle da će nas Nemci sada uništiti, pa nam čitaju opelo.«

PETAK, 12 FEBRUAR

Priluke. — Nekoliko minuta pre devet. Mitra navija radio, Đido prislonio uvo, a ja preko njega s druge strane. Ne dišemo: »Poslednji čas« radio Moskve.

— Novočerkask je zauzet!

Sve naše muke zaboravismo. Odjurio sam dole, izvestio drugove, sišao među izbeglice — njih trista se smestilo u dve štale. Gladni su, pocepani.

— Rusi napreduju. Zauzeli Novočerkask!
— E, hvala bogu, samo neka oni napreduju, a mi ćemo lako izdržati!
— veli jedan starac.

Sneg je, vihor. Stižu nove izbeglice. Majka skida dete s konja. Ono zapomaže, vrišti:

— Kuku mene, ne mogu da hodam. Kuku mene.

Unosimo dete unutra. Dali smo sve hlebove što smo imali, 27 komada.

SUBOTA, 13 FEBRUAR

Priluke. — Sinoć sneg, danas vedro. Opet će avioni tući. I pojaviše se predveče. Leteo je jedan sto metara iznad zemlje, »Hajnkel«, opasna, ali primamljiva mašina. Juri kao vihor.

Da nam je jedna takva mašina!
Da nam je da uhvatimo žive te pilote! Malo pre su ubili dva dečaka i ranili tri žene, izbeglice sa Korduna. Leži dečak u jarku, kako se sklonio, s rukama na licu. Samo mu se odelo na pet mesta rascvetalo od metaka koji su ga pogodili. Sabljić veli:

— E, ja bih ovog pilota kao jedan u našem selu lisicu. Oderao je živu, pa je pustio. Čitav kilometar je izdržala.

Neprijatelj je prodro preko Srba u pravcu Lapca. Hrvati će biti u teškom položaju, ako ne zaustave ovaj krak.  U Sinju se koncentrišu četnici i Italijani. Ponovo se pojavljuju veće skupine aviona na severnom frontu. Bolnicu u Jasikovcu tuklo 14 bombardera.

Nijedna kuća nije ostala čitava.

Mitra piše članak o ofanzivi:

»Činjenica da je naša vojska narodna vojska, da nju ništa, nikakva silovita neprijateljska ofanziva ne može izolovati ni odvojiti od naroda, potvrđena je sada jasnije nego ikada. To što narod ugroženih krajeva, iz mržnje prema neprijatelju i ljubavi prema slobodi domovine, napušta svoje domove i polazi sa svojom vojskom, jeste silan izraz toga koliko je narod vezan za svoju vojsku, koliko je Narodnooslobodilačka vojska duboko povezana sa svim narodima Jugoslavije. Tu nerazdvojnu vezu pokazala je, više od svega, dobrovoljna mobilizacija novih boraca, koja se izvršila i vrši se u vreme neprijateljskih pretnji ofanzivom, u vreme priprema žestoke ofanzive i u jeku same ofanzive. Ništa tako jasno, kao ova mobilizacija, ne otkriva svu dubinu vere koju narod ima u snagu svoje vojske, u politička i vojna rukovodstva narodnooslobodilačke borbe. Kao ni za jednu raniju ofanzivu, za ovu se može reći da nam je otvorila neizmeme i nebrojene mogućnosti mobilizacije novih boraca, još šire no što smo ih imali pre ofanzive.«

Marko nam je poslao podatke o novim jedinicama koje su stvorene tokom ofanzive, kao i o znatnom povećanju starih jedinica. U Dalmaciji je stvorena Peta dalmatinska brigada i ona je s još dve dalmatinske brigade. Trećom i Četvrtom, ušla u sastav Devete dalirtatinske divizije, koja je formirana baš ovih dana u Imotskom. Samo područje Knina i Cetinske Krajine dalo je više od polovine boraca za novu brigadu.

Sem toga, broj naših stručnih mornara u Mornaričkom odredu, koji je formiran u ratnoj luci Podgora u srednjoj Dalmaciji, svakim danom raste i obećava da će se popeti do broja brigade. Druga divizija je dobila blizu sedam stotina boraca iz Sajkovića u Livanjskom Polju.

U Bosanskoj Krajini formirane su od novih dobrovoljaca tri nove brigade, Osma, Deveta i Deseta krajiška, zatim dva nova odreda, a stare krajiške jedinice ojačane su, u toku same ofanzive, od boraca samo na području Podgrmeča za broj veći od dveju brigada. Ali mobilizacija u Krajini ne odlikuje se samo velikim brojem novih boraca, već i činjenicom da u naše jedinice stupaju u sve većem broju muslimani. U Osmoj  krajiškoj brigadi nalazi se veliki broj muslimana, a tako isto Hrvata iz Bihaća.

NEDELJA, 14 FEBRUAR

Priluke. — Rostov je oslobođen! Rostov je oslobođen! Pobijeno je 5.000 Nemaca. Velika je radost doživeti ovaj dan. Đido je napisao za sutrašnji broj »Borbe« uvodnik pod naslovom »Crvena armija — spasilac čovečanstva«, u kome kaže:

»Pričaće čovečanstvo o plemenitosti, heroizmu i samopregoru Crvene armije. Njenoj slavi i veličini neće biti kraja dok je sveta i veka. Njoj za sva doba pripada slava da je čovečanstvo spasla najužasnijeg ropstva, bede i propadanja.

Naši narodi koje danas — naročito srpski narod — fašistički okupatori i njihovi pomoćnici pokušavaju da istrebe, prate s neopisivim oduševljenjem pobede Crvene armije. Tako i mora biti: prolivenom krvlju naših boraca i boraca Crvene armije iskovalo se bratstvo sa sovjetskim narodom i Crvenom armijom, bratstvo koje nikad niko neće moći razoriti.

Pobeda Crvene armije znači oslobođenje naših naroda ispod Hitlera i Musolinija, znači kraj patnji pod fašističkim razbojnicima. Zato naši narodi i borci dočekuju godišnjicu Crvene armije s pojačanom verom u pobedu, s povećanim elanom da se zadaju još žešći i nemilosrdniji udarci fašističkim gadovima.

Crvena armija je opravdala veru čitavog čovečanstva, sovjetskih naroda, pa i naših naroda, u njenu nesalomljivu snagu. O njenoj 25-gođišnjici na njenom pobedonosnom putu prate je blagoslovi napaćenog čovečanstva, miliona majki, dece, boraca za slobodu, čitavih namučenih naroda i pratiće je do kraja, do konačne pobede, vazda i uvek na njenom pobedonosnom putu.«

Da bi naš narod i vojska videli koliko su ogromnu teritoriju oslobodili crvenoarmejci od početka zimske ofanzive, izradio sam jednu geografsku kartu u čast oslobođenja Rostova, a Marijan Detoni je napravio kliše u linoleumu. Pored klišea stoji tekst:

»Petnaestog februara svake godine počinje setva u bogatom Kubanu. Slobodni sovjetski ljudi bacače zrno za sebe, jer im je Crvena armija donela slobodu. Petrolejski izvori u Baku-u, Groznom i Majkopu daju benzin sovjetskim tenkovima i avionima. Crvena armija je izbacila neprijatelja i s Kubana i s Kavkaza. Ona je, uoči svoje 25-godišnjice, donela novi dar sovjetskim narodima, čitavom svetu. Oslobodila je Rostov, vratnicu istoka, raskrsnicu preko koje će kubansko žito i bakinska nafta ići u srce Rusije. Pet meseci je trebalo Hitleru dok je prodro do Groznog. Crvena armija ga je oterala za mesec dana. On ostavlja sve više i više svojih vojnika na ruskim poljima, sve više topova, sve više tenkova pada u ruske ruke.

Ofanziva Crvene armije sve je brža. Već se pola Donjeca, čvora čitave Ukrajine, nalazi u sovjetskim rukama. U toku ove zime Crvena armija je oslobodila od fašističkih pasa teritoriju od skoro 500.000 kvadratnih kilometara. Ali, treba osloboditi sve okupirane oblasti sovjetske domovine. Hitaju crvenoarmejci, spasitelji sveta, na zapad.«

Slušamo posle London. Opet nas hvale, ali za Nazora hoće da podvale. Vele, jedna vest iz Moskve govori da je Nazor prišao partizanima, a ustaše tvrde da su partizani zarobili Nazora u jednom vozu. Na kraju, dodaju da se Nazor još nije javio iz šume, ali da je tamo s onima koji se bore bez straha protiv ustaša.

Doneo mi je Đido danas jednu stvar da zalepim u Dnevnik. Originalni rukopis prvih pesama koje je stari Nazor napisao u partizànima. To mi je jedna od najmilijih stranica. U jeku Hitlerove ofanzive protiv nas, u trenutku najvećih napora, patnji i borbe naroda i vojske,
piše Nazor ove značajne stihove.

Kad je Nazor govorio Đidi o svojim pesmama, otvorio je zabeleške i čitao jednu po jednu pesmu. Pri tome je širio ruke i s puno žara recitovao. A zatim je potpisao zbirku.

Nazor je dao četiri pesme. Prvu o drugu Titu, drugu »Mitraljeza«, treću »Crvena zvijezda« i četvrtu »Pjesma o pesti«.

Ove pesme Nazor je počeo da piše još prvih dana po dolasku na oslobođenu teritoriju, ali ih je konačno sredio baš u toku ofanzive.

DRUG TITO

Sve, što je bilo pod pepelom
na dnu našeg srca skrito,
u vatru je razbuktao
Sve, što je teklo kojekuda,
svrnu jedno u korito,
pa veliku reku stvori
drug nam
Tito,
Tito,
Tito.
drug nam
Tito,
Tito,
Tito.
Naše brašno prosijao
kroz rešeto i kroz sito,
pa Ijeb novi za nas mesi
drug nam
Tito,
Tito,
Tito.

MITRALJEZA

Ostavi me Kata Njezin gvoz je topal,
njen je teret lak,
a grlo joj klikće:
»träka! träka! träk!«
pa Anđa, pa Reza,
aV me ne ostavi
moja mitraljeza.
Ja ću s njom da sklopim
najverniji brak,
samo nek’ mi pjeva:
»traka! träka! träk!«
Moja mitraljeza
zna vrhunce gora
i staze do rijeka
i klance do mora;
O ramenu visi, Odasvuda tjera
crnih vrana grak
njezin uzvik gromki:
»träka! träka! träk!«
na srcu mi spava.
Kad fašiste gonim,
šest mi krila dava.

CRVENA ZVIJEZDA

S Dona, s Volge i s Urala
visoko je zatreptala
pa na naše kape pala
zvijezda crvena.
Velika je njena sila.
Sred čela se posadila,
mrak i maglu raspršila
zvijezda plamena.
S Dona, s Volge i s Urala
do jadranskog morskog vala
sve Slavene obasjala
nova Danica.
Na kapi nam sja i blista,
u srcu nam cvijeta i lista
rujna, svježa, rosna, čista
kao ružica.

PJESMA O PESTI

Uz Tita i Staljina,
dva junačka sina,
nas neće ni Pakao
smest;
mi dižemo čelo
mi kročimo smjelo
i čvrsto stiskamo
pest.
Rod prastari svi smo,
a Goti mi nismo,
Slavenstva smo drevnog
čest;
tko drukčije kaže,
pa kleveće i laže,
osjetit’ našu će
pest!
Sve prste na ruci,
u jedu i muci,
partizanska složila
sviest;
pa sad, kad i treba,
do sunca, do neba,
visoko mi dižemo
pest!

PONEDELJAK, 15 FEBRUAR

Priluke. — Bili su nam večeras Marko, Terzić i Milentije. Sutra uveče je napad na Prozor.

Probija se kapija za naše dalje marševe.

Tuče ga sedam haubica i trinaest drugih topova. Tu se utvrdilo hiljadu Italijana u jakim betonskim bunkerima. Imaju osam vagona municije.

— Prvo ćemo izbaciti 150 granata iz haubica, a zatim će im biti ponuđena predaja. Ne pristanu li, biće uništeni; — veli Terzić.

Istovremeno se vrši napad na sve italijanske bunkere od Prozora do Rame. Italijani su izgradili niz manjih utvrđenja za po 50 do 100 ljudi, s ponekim bacačem i topom. Prva proleterska divizija udara na Bradinu, na prugu Sarajevo — Mostar. Veliki marš ponovo počinje.

Samo, sada napadamo sa sedam puta većom snagom nego kad smo dolazili iz Crne Gore. Istina, sada je zima. Tek je polovina februara. Ali ova zima nije kao prošla. Blaža je.

Uostalom, plan nam je da se ne krećemo po planinama, već drumovima.

Marko i Đido razgovaraju. Sobom nosimo sve ranjenike. Nijedan ne sme da ostane. Povučeni su svi iz Hrvatske i Krajine. To je čitava divizija, 3.400 drugova koji su ranjeni u jurišima na fašiste. Sve ćemo dati, ali moramo ih spasti! Ne smemo dozvoliti da se ponovi Užice. Danas je prošao kroz Priluke Pavle Jakšić, komandant Sedme divizije.

Dugo nam je pričao o borbi svoje divizije.

UTORAK, 16 FEBRUAR

Priluke. — Večeras mi Đido saopšti da ću napustiti »Borbu«. Partija j e odredila Božu Ljumovića i mene da pomognemo Sanitetskom otseku Vrhovnog štaba u evakuaciji ranjenika. Nema plemenitijeg zadatka od ovog- Daću sve od sebe. Osećam, teško me pritišće misao da se nisam odužio koliko mogu narodu u ovom ratu. Sada mi se pruža prilika.

Sutra treba da se javim Marku.

Noćas je Harkov oslobođen! Svi smo blistali od radosti. Nema prepreke za nas. Sve ćemo prebroditi. Pobeda je na vidiku!

Đido mi reče da je u Bugojnu neka koncentracija Nemaca i ustaša. Hoće da nam ugroze prelaz preko pruge Sarajevo — Mostar. Svratio večeras i Ljubiša Urošević.Vraća se iz Drvara. Nemci su mirovali poslednjih dana, sem koncentracije koju su vršili u Ključu, u pravcu Ribnika.

Biće trke narednih dana. Veliki zadaci su pred nama. Biće noći i noći bez sna, ali ću gledati da ugrabim vreme za »Dnevnik«. Mora se ostavljati pisani trag ovih teških, ali svetlih dana.

SREDA, 17 FEBRUAR

Pokret. — Italijani su bombardovali rudnik Tušnicu kraj Livna u kome je Stari. Zoran mi reče da su dve bombe pale pedeset metara jedna od druge, a Tito se nalazio između ta dva mesta na koja su one  pale. On je išao da se skloni u okno jednog rudnika, a bombardovanje je već bilo počelo.

Vesti o Prozoru još nema. Ovo je odlučna bitka našeg marša. Ako osvojimo Prozor pa se dokopamo onih osam vagona municije, biće veliki uspeh. Zadatak je težak. Još nijedan utvrđeni grad nismo zauzeli od Italijana na prvi juriš.

Četnici mutljaju. Sada su ubacili provokatore u naše jedinice. U jednu dalmatinsku brigadu oni su progurali čitavu svoju organizaciju. Narod masovno ulazi u naše redove, pa se četnici prošvercovali. Naravno, posle nekoliko dana cela organizacija bila je u našim rukama.

Imaju opštu direktivu da se uvlače u naše redove. Prijavili su se neki u Prnjavoru, u Prvu proletersku brigadu. Jedan je u Kragujevačkom bataljonu stalno gunđao, buškarao, pa je u blizini naše redakcije u Priluci, dok je bataljon prolazio, pokušao da pobegne, jer nikog nije uspeo da zadobije.

Kad su ga naši pojurili, on je okrenuo da puca. Ali ga je stigao naš puškomitraljez.

Posle podne sam s Gojkom Nikolišem, šefom Saniteta, i Božom Ljumovićem dugo razgovarao o ranjenicima. Situacija je sinoć bila sledeća:

Na Mliništima preko 100 pegavaca. U Glamoču 469 ranjenika nanosilima, 245 na konjima i 350 pegavaca.

Na liniji Livno — Duvno: nosila 169, na konjima 608, lakši ranjenici, pesaci 751. Ukupno 2.692.

Ovo su približni podaci. Gojko veruje da će ukupan broj, kada se svi ranjenici i bolesnici prikupe, iznositi oko 3.400. Sve bolnice u Krajini, kao i neke u Lici, ukidaju se.

Mi smo povukli sve ranjenike. Ima ih čak i sa Žumberka. U Hrvatskoj je ostalo na Plješivici oko 300 i nešto na Petrovoj Gori.

Dakle, čitava divizija. Samo treba diviziji dati vojnički duh. Nisu više to mirne bolnice po šumama i bunkerima, već pokretne jedinice.

Mi smo u ofanzivi. Ranjenici se moraju kretati kao vojska. Oni ne smeju da budu kočnica našoj vojsci u njenim prodorima. Jedna vojna jedinica ne mora da izgubi bitku ako pet minuta docnije izvrši pokret, ali za jedan ešalon, recimo teških ranjenika na nosilima, toliko zadocnjenje može da bude sudbonosno.

Zato treba organizovati ranjenike, svaki mora znati ko mu je desetar. Lakši ranjenici i oni na konjima moraju nositi oružja, a tako isto i bolničarke i lekari, da prime borbu ako je
potrebno, čitava bolnica deli se na tri grupe:

pešačku grupu (to jest oni ranjenici koji mogu da idu sami peške), konjičku grupu (to jest oni ranjenici koji se prenose na konjima) i tešku grupu (ranjenici koji
se moraju nositi na nosilima).

Svaka se grupa deli na bataljone ili ešalone kojima komanduje štab bataljona, u kome su komandant i politički komesar, a negde i zamenik političkog komesara.

Bataljoni u pešačkim i konjičkim grupama su veći nego u grupi teških ranjenika. Tako će biti organizovana Centralna bolnica. Sem toga postojaće diviziske bolnice, u kojima će biti lakši ranjenici, koji se mogu vratiti u jedinicu posle kraćeg vremena.

Diskutujemo s Goj kom i utvrđujemo da je politički rad, naročito u ovim uslovima, od ogromnog značaja. Svaki ranjenik mora da ima pred sobom cilj čitavog pokreta, svaki ranjenik mora da bude deo naše velike mašine, da zna da i od svakog pojedinca zavisi konačni uspeh pokreta. Istinu govoriti ranjenicima, jer nikad niko nije vršio takav pokret u is tori ji naših ratova. Usred zime nosimo 3.500 ranjenika po ovim gudurama, a neprijatelj nas napada. Krećemo se po snegu, pred nama je preko četiri stotine kilometara puta.

Ali, zato smo mi komunisti! Po svima starim vojničkim pravilima mi ne bismo ni smeli počinjati ovaj rat. Ratujemo bez pozadine, bez fabrika municije, bez magacina, ratujemo protiv sedam vojski. Ništa nama nije nemogućno, a pogotovu sada, u sve povoljnijoj međunarodnoj i unutrašnjoj situaciji.

Crvena armija nadire. Saveznici se spremaju na iskrcavanje, naša borba se sve više razbuktava. Samo treba stisnuti zube i izdržati.

Mesec mart biće težak. Izdržimo ga, pa ćemo za veliki korak biti bliže konačnoj
pobedi! Samo ne treba skrivati teškoće, naročito drugovima s Banije i Korduna. Nije ovo obična evakuacija iz jedne bolnice u drugu. Ne, mi smo u pokretu i bićemo u pokretu sve dok pod borbom ne stignemo na nove teritorije i dok te teritorije dobro ne očistimo od Nemaca, Italijana, četnika i drugih neprijatelja.

Osnovna je stvar transport. Moramo se što brže kretati s ranjenicima. Prevozna sredstva su: kola, konji i tri kamiona. Svi se slažemo da nam se kolona mnogo odužila. Začelje je čak na Mliništima, a prvi delovi su iza Duvna. Kolona je dugačka preko stotinu kilometara. Na Mliništima, veli Gojko, situacija je teška. Neprijatelj može probiti našu odbranu svakog dana. Sneg je toliko napadao na Mliništima, da kamioni ne mogu da prenesu ranjenike u Glamoč. Ja ću otići na Mliništa da poguram začelje.

U području u Livnu, gde treba da dobijemo kola za prevoz ranjenika od Glamoča, već na prvom koraku zapinje.

Komandant područja veli:
— Sva su kola mobilisana i rade!

Božo Ljumović ima drugo mišljenje:
— Nisu! Ima ih još puno po selima. Mobilizacija konja se ne vrši pravilno. Seljak čuje samo na jedno uvo. Prijavi se komandi mesta, dobije pravac, pa skrene s puta svojoj kući. Eto, iz Livna je pošlo 50 kola za Glamoč, a stiglo ih je svega 10! Sprovodnici slabi. Jedan vodio sedam kola, zaspao, a kad se probudio u Glamoču — šest kola nije bilo.

U saobraćajnoj stanici područja jedan drug iskreno nam kaže:

— Nemam kadra. Svega mi dva čoveka valjaju. Ostali su zabušanti. Onda, ustaška sela sabotiraju. Polome točak, sakriju kola.

Šta ćemo?

Stiže vest da se na Mliništima već sedam dana nalazi 110 tifusara, drugova obolelih od pegavca. Ne ostaje nam ništa drugo nego da se obratimo Partiji, jer svuda škripi. Prošle noći se zaglavio kamion na Korićanima s teškim ranjenicima, pošto ekipa zarobljenih domobrana nije pročistila put. Đido je poslao u jedanaest noću skoro svu »Borbu«, obustavljen je posao, i sve do deset pre podne naši su čistili drum od snega. A pomoćnik šefa saobraćajnog otseka u području, neki stariji Dalmatinac u kapi mornarskog kapetana veli:

— Ma ja uopšte ne znam da je drum zakrčen!

Idem gore kod Marka i on naređuje da se Partija mobiliše. Čećo određuje 30 drugova koji će ići u sela, objasniti, zajedno s pretstavnikom odbora, zašto je potrebna mobilizacija kola, udariti po saboterima, pa ako treba i doterati kola sve do Glamoča, do ranjenika.

A ja sam krenuo sa Mliništa u prvi mrak. U Priluci sam čekao do četiri izjutra na kamion. Mitra mi iznosi svoja zanimljiva opažanja:

— Bila je ovde jedna drugarica. Treba da bude tvrđa. Gojko joj kaže da ranjenici moraju da krenu, a ona odgovara:

»To je teorija. Da ti čuješ njihovo jaukanje, kako kukaju da ih ne krenemo, drukčije bi ti radio … «

Nismo mi bezdušnici, ali moramo biti tvrdi. Kuka ranjenik, ali se pokret mora izvršiti prema planu. Neka kuka da bi kroz mesec dana pevao.

U prihvatnoj kujni za ranjenike u Priluci sedi nekoliko partizana Dalmatinaca i jedan četnik, pop, obaveštajni oficir. Zarobljen je u Lici, pre nekoliko dana. Priča:

— Nisam ja kriv…

Deli se ranjenicima čaj. Pop izrogačio oči, a jedan partizan, Dalmatinac, nasu u porciju čaja i poče da napaja popa, jer su mu svezane ruke.

— Divni ste vi ljudi. Takve organizacije nema nigde. Vi znate svešta se kod nas radi, a mi ne znamo ništa o tome šta se radi kod vas…
— A što izdadoste narod? — pita ga jedan ranjenik.
— Šta ćeš? Prvo nam dadoše Talijani kruha, posle cokule, i onda hoćeš – nećeš pušku — pa na brata…

ČETVRTAK, 18 FEBRUAR

Pokret. — U četiri izjutra pošao sam kamionom za Glamoč preko planine. Na tri kilometra iznad Priluke — sneg.

Mraz je jak. Sva je planina sleđena. Ne razaznaje se kamen od leda. Zadremao sam. Šofer
me trza. Na dvadeset metara stoje dva kurjaka, gledaju nas ukočeno.Istrčao sam napolje, ubacio metak u cev i opalio, ali oni su već dalekobili.

Posle pet stigli smo u Glamoč. Stoji veliki crveni autobus s 32 sedišta, a u njemu 5 partizana. Prema planu trebalo je da autobus krene još sinoć u deset, on još stoji. Ranjenici drhću. Jedan Dalmatinac kuka:

— Gošpe mi, čekam od ponoći!

Jedan Krajišnik je mirniji. Ovo mu je već peta rana. Uneli smo ih u saobraćajnu stanicu da se ogreju. Teška stvar. Dobili smo kamione, autobuse, skoro 1.000 ranjenika čeka u Glamočkom Polju, a zbog nesavesnosti štaba grupe transport se ne vrši. Ranjenici su imali da dođu iz Glavica, sela kraj Glamoča u pravcu Mliništa.

Pošto nisam mogao nigde na nađem d-r Krausa, otišao sam u Glavicu.

Tamo objašnjavaju da su šoferi pobegli i da nisu hteli da čekaju. Pronašao sam šofera autobusa. Priznaje da mu je d-r Kraus naredio da krene. Pravda se da je premoren. Sa štabom grupe ešalona dogovorio sam se da se iduće noći svi ranjenici prenesu blizu druma kako ne bismo gubili u vremenu.

U Glavicama sam zatekao i jednog druga s Mliništa. Uzeli smo dvadeset stražara iz područja i iz bolnice, pa krenuli na Mliništa da mobilišemo sanke i konje za prenos drugova
bolesnih od pegavca koji su na Mliništima.

Sa mnom je i Velja Lukić, rudar iz Dobrljina, politički komesar jednog bataljona s Kozare, a sada politkom grupe pegavaca na Mliništima. Sneg je dubok skoro do pojasa. Prolazimo lako jer je mraz, a prtina nabijena. Iza nas teče reka izbeglica s Banije. Prelaze preko
Mliništa u sela s one strane planine.

Velja mi priča o Kozari, o velikoj ofanzivi prošlog leta, kada se bio sakrio pod bukvu. Tri dana je ležao, kiša je pljuštala. Nemci su bili iznad njega. Kad su krenuli dalje, spustio se pravo u selo u njivu s kukuruzom. Neki njegovi drugovi skrivali su se u utrobe crknutih krava.

Jedan drug se spustio u vodu, samo mu je nos virio. Nemci su oko njega bacali bombe i tukli ribu.
— Na jednom mestu — priča Relja, — bilo se skupilo nas stotinu, sve komandni kadar.

Polovina je izginula. Ali nije dugo trajalo, pa se opet Kozara začula. Osam stotina pušaka smo bili zakopali. To je onaj deo koji nije uspeo da se probije.

Velja sada radi na evakuaciji bolnica iz Grmeča. Priča o bombardovanju Lastve. Došlo je devet »štuka«. Druga bomba, teška 250 kilograma, pogodila je posred drvene zgrade od tri sprata u kojoj je bio smešten glavni deo bolnice. Petnaest drugova i pet bolničarki je poginulo. U jednoj sobi poginulo je 9 ranjenika, a jedan je nekim čudom ostao živ. Glava i polovina trupa jednog druga nađeni su na vrhu bukve, 100 metara od bolnice …

Dok mi je to pričao setio sam se onog nemačkog bombardera »Hajnkela« koji je oborio Prateći bataljon Vrhovnog štaba kod Podhuma 13 februara. Četiri avijatičara Nemca skočili su s padobranima. Kod Marka sam video te padobrane i spravu za bombardovanje. Ovi novi
tipovi nemačkih bombardera imaju motore koji se slabo čuju. Gađaju mnogo bolje nego na početku rata. Izvežbali se zločinci.

Relja mi dalje priča o ostalim bombardovanjima bolnice na Grmeču, o Jasikovcu. Preleteo ih izviđač uveče. Košta Nađ odmah naredio da se evakuiše bolnica od 500 ranjenika i pegavaca. Sutra ujutru došla tri bombardera, posle podne trinaest, a idućeg dana devet.

Sve bolničke zgrade su uništene sem magacina s hranom. A drugovi bolesni od pegavca s vatrom od 40° ležali su na snegu, na vetru, nekoliko kilometara od bolnice. Ali nikog bomba nije pogodila. Ti su drugovi proveli nekoliko dana pod vedrim nebom, sada su na Mliništima u vagonima.

Već smo prešli pola puta. Jedan momčić iz Banije, stražar pri bolnici, u dugim čizmama, posustao:

— Ja ne mogu više! Boli me trbuh, pašću..

Uzimam mu pušku da mu olakšam teret, a Relja mu veli:

— Kada padneš nosićemo te. Evo ćebeta. A dok ne padneš, koračaj…

I nije pao do vrha! Posle mu komandir reče da partizan nikad ne sme reći:

»Ne mogu!«

Ispred samog Mliništa, u dolini, ispod groba našeg Miće Podgorca, koga četnici letos ubiše, sretoh jednog seljaka koji tera potpuno prazne sanke s tri para volova.

— Zašto se vraćaš prazan kad gore leže naši ranjenici?
— Idem ja po seno!
— Dobro, uzmi pet tovara sena, imaće ti stoka nedelju dana, i primi gore četiri ranjenika …
— Jok! Ja sam došao po seno …

Meni prekipe. Jasno mi je s kim imam posla. Ovde Drenović ima uticaja. Ovo je oaza u Krajini. A seljak-četnik ni da opepeli:

— Uzmite volove, a ja odoh!

Nije otišao. Samo je pokušao da polomi sanke. Ali je ipak došao i primio ranjenike.

Stigli smo uskoro na Mliništa. To nekada lepo letovalište, važna raskrsnica i železnička stanica, potpuno je srušeno. Izvađene su čak cigle i iz temelja. Sve je to sada prekrio sneg.

Mi smo podigli dve barake, jednu malu kabinu za telefonistu i šefa stanice. Izbacuju se mokre haljine izbeglica. To radi sanitetska ekipa za borbu protiv pegavca. Pomažu i neki zarobljeni domobrani.

Na jednom mestu sneg uklonjen, iskopana raka.
— Opet umro jedan izbeglica! — veli domobran.

Sazvao sam odmah sve partijce, ne samo iz bolnice, već i iz svih vojnih jedinica, koji su se tu zatekli. Sastali smo se u jednoj hladnoj daščari. Objasnio sam drugovima situaciju na ratištima, u nekoliko reči, podvukao značaj ruske ofanzive, izneo ukratko našu vojnu situaciju, ukazao koliko mnogo koči naše operacije zadržavanje ranjenika i bolesnika na Mliništima, i izneo naš najpreči zadatak: spasti ovih 180 drugova.

Čitav sastanak nije trajao više od deset minuta. Rešeno je da se odmah pošalje dvadeset stražara u prva sela, na tri kilometra odavde.

Vodiče ih pet partijaca. U ona udaljenija sela ići će samo partijci. Pri dolasku u selo postaviti straže na svima izlazima da se prevozna sredstva ne udalje, pronaći odmah narodnooslobodilački odbor, održati konferenciju, kratku, objasniti im situaciju, ukazati u kakvom stànju leže naši drugovi. Pozvati ih dobrovoljno da daju sanke i konje. Ako ne
daju, upotrebiti silu i rekvirirati. Relja Lukić će voditi jednu grupu.

Čitav posao može da se svrši u prvom selu za jedan sat. S deset sanki mogli bismo najveći deo drugova da prebacimo.

Polazim da obiđem drugove pegavce. Smešteni su po vagonima.
— Koliko vas je?
— Trideset i dvoje. Gušimo se, druže!

Lica upala, koske, a ne ruke, velike zažarene oči. Na sredini vagona tinja vatrica u maloj, plehanoj peći.

— Tu su neki već sedam dana, — priča jedan drug. — Ležali su na snegu… Kad god je vedar dan, iznosimo ih u šumu na sneg zbog aviona … Umrlo ih je dosada sedamnaest…

Otvaram drugi vagon. Vatra ne gori. Jednom malom drugu vilicecvokoću:

— Ho-o-oćemo li već jednom poći, druže mili?

Gledam mu bose noge, naduvene, promrzle… Kraj njega drugi Krajišnik. Njemu su noge još otečenije.

— Aman, druže, reci nam šta je novo? Ništa ne znamo!
— Harkov je naš!
— Harkov, Harkov… E, lako je sada … Sve muke zaboravih …

I pegavac i ove moje noge …

Svi se raduju.
— Da žive braća Rusi! — dovikuje jedna drugarica.

U idućem vagonu opet trideset i dva druga.

— Na gomili smo!

Vire glave s opalom kosom i otečene, promrzle noge… Neko mi govori:

»Vlado, Vlado, zar me ne poznaješ, ja sam Milinko?«.

Jedva sam poznao našeg starog druga iz Beograda, Milinka Marojevića. Bili smo zajedno s Đurom Strugarom u Udruženju advokatskih pripravnika i u Stranci radnog naroda. Evo, srećem u ovom ratu Milinka drugi put. Sada ovde bolesnog od tifusa, a prvi put ranjenog u stomak, na Goranskom, u Trećoj ofanzivi…

Više nemam reči. Samo mi se grlo steglo. U poslednjem vagonu desetak devojaka, bele marame, crvene čarape. Bolničarke iz Drvara.

To su heroji. Iznose drugove na leđima iz vagona kada je nebo vedro, posle ih vraćaju i ne ropću:

— I mi smo na frontu, druže! — veli mi jedna i smeje se.

I ginu na ovom mučnom frontu. Dve su se već preselile u susedni vagon među pegavce. Vaške brzo prelaze …

Tako sam proveo pun sat. Već dolaze sanke. Prenosimo 75 drugova.

Kreću odmah. Mraz sve više steže. Izbeglice pristižu od Glamoča. Idem na telefon. Viče telefonista:

— Ja više ne mogu. Od onog kukuruza za vojsku uzima jedan stražar stalno pune džepove i deli izbeglicama…

Vratio sam se u Glavicu, u Glamočko Polje, jer sam zakazao partiski sastanak za 8 sati uveče. Penjem se na sam vrh Mliništa. Izbeglica je sve više. Ide jedan, svezao crveno ćebe oko vrata, natukao crni šešir:

— Hleba, druže!

Planina je sve prokletija. Zima je. Vetar. Nove izbeglice. Korača starac, a lice mu crno kao zemlja. Za njim starica, jedva ide dišući teško, a na leđima — unuče …

Kad prođoh vrh — jecanje, kuknjava. Kraj jednog brda mlada žena, rasute kose, krupnih zelenih očiju, stisla dete u naručje, a drugo, veće, leži u snegu, zabilo glavu među noge. Kuka majka, cvili mališan.

— Moj Pero, moj Perice, kako majka da te ostavi u planini…

Dete ne može više. Posustalo i leži. Majka nema snage da nosi obadva deteta. Zato i plače, jer neće svog Pericu da ostavi. Podigao sam Pericu. To je crnpurasti kudravko, sav umazan. Rodom je iz Hrgara, kraj Bihaća:

— Jaoj, noge moje!

Naiđoše dva čoveka iznurena. Pozvao sam ih da snesu dete do stanice. Nije daleko.

— Kako ćemo. I sami smo umorni!

Ipak su pristali. Ženi sam rekao:

— Telefonom ću pitati da li su doneli dete!

Krenuo sam dalje. Iz jedne razvaline — detonacija. Nije avion.

Po magli ne bi leteo, sem toga čuo bi se. Naiđe kasnije neki seljak i reče mi:

— Ubio se neki ranjeni vojnik. Legao na bombu…

Posle dva sata izbio sam iz šume. Izbeglice su milele. Svaki me pita:

— Koliko je još do prvih kuća?

Mliništa su bila utonula u crne oblake. Digao se i mesec iznad tih oblačina. Vetar je bio sve jači. Nekoliko minuta pre osam stigao sam na sastanak. Danas sam prešao pešice 48 kilometara.

Sve mladi partijci, ne poznaju se. Došli su iz raznih bolnica. Stanje je teško. U susednom selu, Hasanbegovcu, niko ranjenike nije previo sedam dana. Neki lekari, koje smo zarobili, slabo se drže:

— Ruskinja Pstrocki došla prekjuče u selo i počela da vrišti:

»Gladna sam, ovo je skandal« — priča jedan drug.

— Treba ih potkupiti. Daćemo svi po gram mesa, pa ćemo to baciti tim doktorima, toj gospodi! — upada drugi.

Opomenuli smo ovog druga. Nisu svi lekari jednaki. S novim lekarima, pa makar zarobljenicima, treba pažljivo raditi.

Dok je sastanak trajao, dotrča jedna bolničarka:

— Jedan drug krvari. Mrak je. Samo ječi. Lampe nema nigde.

Doktor Vojo Đukanović skoči:

— Umreće ako se brzo ne podveže.
— A kako ću u mraku, u pretrpanoj sobi. Ima dvadeset izbeglica!
— uzrujano govori bolničarka.

Dadosmo našu lampu. Ranjenik je bio spasen. Mogao je borac da umre zbog parčeta karbida, zbog nemara. Na Mliništima je neka bolnica u snegu ostavila pet buradi karbida …

Završili smo sastanak oko jedan. Pitam drugove je li sve u redu, jesu li ranjenici spremni za utovar?

— Jesu!

Kad sam došao u jutru u pet sati na drum — kamion stoji. I to onaj kojim sam došao ja juče izjutra. Pokvario se nešto. Krenuli smo za Livno dva sata kasnije. Nosimo dvadeset ranjenika. Smrznuo nam se zejtin i kuplung…

Nastavak na:

Ratni dnevnik II/V – ČETVRTA OFANZIVA III – Vladimir Dedijer -DNEVNIK 1941-1944