Vladimir Dedijer NOVE KRAJIŠKE BRIGADE
– Ratni dnevnik II -1941-1944 –
ČETVRTAK, 12 AVGUST
Pokret. — Stigli smo u Krajinu, »krvavu haljinu«, u jedan od njenih najborbenijih delova, u Janj i Pljevu narodnog heroja Šolaje, u Janj i Pljevu Sedme krajiške brigade. Do šest izjutra sve su se jedinice smestile po šumarcima da nas avijacija ne bi otkrila. Narod je već čuo da su stigli »proleteri« iz Crne Gore, pa dolazi da se raspita za svoje.
Osam stotina boraca Janja i Pljeve pošlo je u Četvrtoj ofanzivi s glavninom naših snaga. Jedna zabrađena starica krši prste i dugo se premišlja, ali najzad upita:
— Ama, je li iko živ ostao od naših momaka?
— Kako da nije!
I pričao sam joj dugo o prelazu preko Neretve, o tome kako je Sedma krajiška jednog dana spasla stotinu ranjenika, o tome da je Sedma krajiška prva ušla u Žabljak, o velikim bitkama u Petoj ofanzivi…
I, najzad, o tome da će Sedma za koji dan stići u Pljevu, pa će momci sami pričati o svojim junaštvima …
Starica pljesnu rukama:
— Evo, vidiš, a banda širi glasine kako su svi izginuli, a ono što ih je preostalo da je otišlo s njima.
Pred podne dođoše do nas Nemanja Vlatković, bivši politkom Trećeg krajiškog odreda, a sada politkom Desete krajiške divizije, i Rudi Kolak, član Oblasnog komiteta za Krajinu.
Govore nam kako su pratili Petu ofanzivu. Svaki dan čitava je Krajina čekala šta će reći »Slobodna Jugoslavija« o borbama u Crnoj Gori.
Kad je Vrhovni štab objavio da je konačno nemački obruč razbijen, nastalo je veselje, ljudi su se grlili od radosti. Niko nije verovao Hitlerovim i Pavelićevim saopštenjima da smo uništeni.
Pitaju Nemanja i Rudi kako su se držali Krajišnici. Od ponosa ne usuđuju se da dignu glavu, dok smo im govorili o Trećoj krajiškoj, o Sedmoj, o Vilića Guvnu, Budnju, Celebiću, Govzi.
Ražalostila ih je pogiradebija Rada Marjanca. Njegova je kuća u neposrednoj blizini. Posle su oni pričali o Četvrtoj ofanzivi u Krajini, o patnjama i nevoljama naroda, o strašnoj epidemiji pegavca koja je odnela stotine i stotine života.
Ali sve se izdržalo. Iako su mnoge krajiške jedinice otišle na druge terene, oslobođena teritorija je skoro ista kakva je bila pre Četvrte ofanzive, samo su Bihać i Petrovac u rukama Nemaca, iako naše jedinice dolaze do periferije ovih gradova.
Narodnooslobodilački odbori su izdržali na svojim plećima svu težinu ofanzive. Njihov ugled u narodu još je više sada porastao. U zbegovima narodnooslobodilački odbori su se starali o ishrani žena i dece, a da nije bilo pomoći odbora mnogi bi umrli od gladi.
Tako smo razgovarali više od tri sata. Crni je večeras održao savetovanje s drugovima iz Sedme divizije. Naročito im je skrenuo pažnju da se bore protiv shvatanja koje se pojavilo u nekim bataljonima: Vraćamo se prepolovljeni, iznureni, iscrpeni. Treba udarati po ovom shvatanju.
Vraćamo se prepolovljeni, ali vraćamo se slavno s nizom velikih pobeda za nama. U borbu se kreće i da se pogine ako je potrebno.
Sa Sedmom divizijom se rastajemo. Ona ide na Podgrmeč gde će se odmoriti neko vreme pre nego što pređe Unu, a mi ćemo preko Kupreškog Polja za Glamoč, pa dalje u Hrvatsku.
S nama ide Prva dalmatinska.
Do Blagaja pratio nas je Nemanja Vlatković. Pokazuje nam zgarišta spaljenih kuća na kojima su podignuti zakloni od nagorelih greda ispod kojih se sklanja narod.
— Šest puta su ih palili, pa se narod počeo da snalazi, čim čuje da ide neprijatelj, odmah ruši ove zaklone, razvuče grede i daske po šumi,
Nemci nemaju šta da zapale, a kad se povuku, narod se vraća i ponovo sakuplja grede!
Prolazimo, na putu za Blagaj, kroz jednu dolinu u kojoj se nalazi stotinu malih mlinova. Oni su uglavnom bili pusti. Sreli smo jednog starog seljaka s torbom zobi na leđima. Ide u mlinove.
— Glad hara u ovom kraju, — reče mi Nemanja, — silno se narod napatio ovog proleća.
Sada stiže nova žetva, ali narod se najviše zlopati što nema soli…
Setio sam se šta mi je Košta rekao kad smo se sreli pre desetak dana:
— Proletos sam svratio u Janj na jedno zgarište, gde se smestila jedna žena s troje dece.
Imala je samo jednu kozu. Mleko je bila jedina hrana koju je davala deci. Kopriva se još nije bila pojavila. Gledao sam je kako uzima zemlju i muti je s mlekom. Pitao sam je zašto to radi, a ona veli:
»Djeca plaču, moram im nekako zavarati glad«.
Veli Nemanja da narodnooslobodilački odbori sada prave planove da za dve-tri nedelje otpočnu evakuaciju žena i dece iz Janja, Blagaja, Vukovskog, Rilića u druge krajeve gde ima više hrane, u prvom redu na Podgrmeč. Biće prebačeno oko pet hiljada duša. Samo je transport veliki problem. Da su u našim rukama Jajce i Sanski Most — moglo bi se skupiti nekoliko stotina kola, pa bi se narod prebacio kolima.
U svakom slučaju pripreme se vrše za seobu, jer će u protivnom slučaju na stotine dece propasti.
PETAK, 13 AVGUST
Blagaj. — Stajali smo Crni, Đido i ja pored grobova dvadeset i dva druga iz Srbije koji su poginuli pre godinu dana na Kupresu, stajali smo pored krstača s kojih su planinske kiše sprale natpise, samo je na jednoj neko olovkom pojačao izbledela slova:
»Užice«.
Rasejani su grobovi naših proletera svuda po Jugoslaviji.
— Nećemo ih nikada uspeti da pokupimo — veli Crni — tako će im čitava zemlja biti spomenik!
Posle krenusmo kroz spaljeni Blagaj. Dobar narod. I ovde se naše snage ponovo dižu.
Drugi korpus priprema napad na Livno, Duvno i Šujicu. Valjda će posle i Kupres pasti!
SUBOTA, 14 AVGUST
Blagaj. — Zbog starog Nazora odmarali smo se ceo dan i krenuli smo tek u mrak. Sa svih strana skupio se narod da nas vidi, da se svojim očima uveri kako su Nemci lagali da smo uništeni.
Lepo smo se ovde oporavili:
— Gostili su nas kao na kolhozu! — rekoh Crnomu.
Svako je dobio po litru mleka.
Noćašnji marš je trajao trinaest sati, ali je bio vrlo prijatan, — ogromna visoravan iznad Glamočkog Polja prekrivena je sitnom travom, pa kao da ne osećaš ni umor ni vreme.
Snaga mi se povraća. Rana mi je zarasla, a vatre prestale. Tu, negde u šumama, nalazi se neki dvorac kralja Aleksandra. Prošle godine tu se krila neka četnička grupica koja je imala i svog »političkog komesara«, kako su ga nazivali, — policiskog agenta Dakića iz Beograda.
U samu zoru spustili smo se u Glamočko Polje. Sada se u njemu vodi velika borba, borba za žetvu. Naši su pre neku noć ustašama ispred nosa odvukli nekoliko vagona pšenice. Inače, Glamočko Polje opustelo je. Preko 40 sela iz okoline grada napušteno je; pobegao narod i rasuo se svuda. Nemačka ofanziva ovog proleća koštala je Glamoč 5.000 goveda i 50.000 ovaca.
NEDELJA, 15 AVGUST
Vaganj. — Noćas su omladinci išli u borbu za žetvu sa 100 kola i 400 žetelaca pod sam Glamoč, ali nisu uspeli da spasu žito, jer su ustaše otvorile vatru iz bacača i mitraljeza.
Srećom, nismo imali gubitaka. Pričaju nam drugovi da te omladinske poljoprivredne brigade prave junačke podvige. Dubička poljoprivredna brigada požnjela je za jednu noć 350 duluma žita pored samog logora u Jasenovcu. Žnjelo se na 150 do 200 metara od ustaških bunkera. Kad su ustaše ujutro pogledale njive zaprepastile su se.
Kozaračka omladina je odnela žito.
Glamoč je pust, svi su Srbi oterani iz grada. U njemu se nalazi samo 600 ustaša — koljaša. Grad je utvrđen i mogao bi se zauzeti, ali prvo Livno treba da padne. Tada bi ovi koljaši bili potpuno opkoljeni. U grad su uvukli oko 70 vagona žita. Trebalo bi im to oduzeti.
Kad su naši proletos upali u Glamoč uhvatili su bradatog kafedžiju Đuru Radonju, koji je bio čak pretsednik Mesnog NOO. On je i ranije bio sumnjiv, da ima veze s četnicima. Po ulasku Nemaca u Glamoč, ostao je u gradu.
Posle je viđen s Drenovićem u automobilu. Radio je na organizovanju četničke bande u glamočkom srezu, ali skriveno. Platio je glavom. Posle su Nemci opet prodrli u Glamoč.
PONEDELJAK, 16 AVGUST
Vaganj. — Pravo avgustovsko sunce prži i po Glamočkom Polju koje se nalazi na visini od preko hiljadu metara. Ležim pored kamenog zida u hladu i slušam razgovor popa Vlade sa starim crkvenjakom iz Vagnja.
Crkva je na bregu prekoputa.
— Šest popova sam ja u svom vijeku služio, ali nijedan nije bio kao ovaj poslednji pred rat! Iz Rusije je prebjegao, i kad dođoše ustaše on ti na njihovu stranu. Poslije dođe s ustašama da nas pale i kolju. Na topu je bio taj pop i pravo granatom u našu crkvu! — priča starac.
Dugo su razgovarali. Kroza san čuh još jednom crkvenjaka:
— Četnik kad dođe zgrabi janje i bježi nasamo. Neće da dijeli s drugim. Između sebe se kolju ko će veće parče dobiti… A naša vojska sve između sebe dijeli.
Rastali smo se danas s Prvom dalmatinskom — koja ide s nama od Petrovog Polja. Pesma se orila ceo dan. Još dva marša, pa u Dalmaciju posle sedam meseci!
Nazor je sasvim iznemogao. Moramo ga večeras na nosilima nositi. Pošli smo pred mrak. Oko Rora i Crnog Vrha ima četničkih grupica. Idemo u »konvoju«. Napred je jedna četa Glamočkog odreda, a jedna je u zaštitnici. Kad smo bili blizu Rora doznadosmo da su četnici to posle podne iz Stekerovaca odagnali 300 ovaca. U samu zoru stigosmo u Prekaju, prag Drvara.
UTORAK, 17 AVGUST
Prekaja. — Sastali smo se sa Starim Krajiškim, Slavkom Rodićem, Veljom Stojnićem, Brankom Ćopićem. Nastade teški trenutak kada nas drugovi počeše da pitaju:
»Šta je s Vesom, Simom, Pozdercem, Mahinom? …« a mi moramo da ćutimo … Tek kada se susretneš posle dugog vremena s drugovima, onda vidiš koliko nas je mnogo palo za ovih sedam meseci.
Prilikom proboja na Grmeču poginula je jedna od najborbenijih žena Krajine, Danica Medan, seljanka iz Srpske Jasenice.
Tifus nam je odneo članove AVNOJ-a Simu Bjelajca, seljaka iz Ruiške, i Nikolu Srdića, iz Jelašinovaca. Nikoli su Nemci u četvrtoj ofanzivi zapalili kuću i pobili sve živo, a posle je i on podlegao pegavcu. U bunilu, posle preležanog pegavca ubio se Nikica Pavlić.
U borbama nam je poginulo mnogo vojnih i političkih rukovodilaca, viših i nižih, poginula je na Grmeču radnica Vahida Maglajić, član Oblasnog odbora AFŽ, poginula je i Zora Kovačević, zamenik politkoma čete.
Naročito je veliki broj odbornika nastradao. Oni su do kraja ostali s narodom.
Pričali su mi Slavko Rodić i njegov komesar Veljo Stojnić o borbama Krajine tokom četvrte ofanzive. Posle zauzeća Petrovca Nemci su bili zaustavljeni na Oštrelju gde su pretrpeli ozbiljne gubitke. Naročito su teško prošli na Mliništu.
Iz dana u dan svi njihovi napadi bili su odbijani i tu su im dva bataljona bila potpuno izbačena iz stroja. Krajišnici su držali ove položaje da bi omogućili prebacivanje ranjenika koje je vodila naša glavnina. U tom prvom periodu Četvrte ofanzive jedan deo Četvrte divizije bio je nabačen na Grmeč i vodio je neobično žestoke borbe s Nemcima.
Tu su se nalazile Druga krajiška brigada pod komandom Đurina Predojevića i Peta kozarska brigada pod komandom Ranka Šipke. S ovim snagama se nalazio Boško Šiljegović, član Oblasnog za Krajinu.
Ove dve brigade vodile su teške borbe s Nemcima. One su bile opkolile jedan nemački puk kod Benakovca i Nemci su uspeli da se spasu tek kad im je jedan drugi puk stigao u pomoć. Opkoljeni Nemci snabdevani su iz vazduha. Avioni su po ceo dan bacali hranu, municiju, a spušteno je i nekoliko oficira padobranom, jer su Krajišnici pobili veliki broj nemačkih oficira.
Posle toga pristigla je čitava nemačka divizija i Krajišnici su se morali povući na Grmeč.
Nemci su bacili više kolona koje su prokrstarile čitavu planinu. Između Benakovca i Krnjeuše Nemci su naišli na jedan naš zbeg od pet hiljada žena, dece, omladine. Taj zbeg je bio dobro organizovan, a na čelu čitavog zbega bio je odbor u kome su bile, pored ostalih, i stara Soja Čopić, pretsednica AFŽ za Krajinu, majka Branka ćopića, i Danica Medan.
Nemci su otkrili zbeg i počeli da ubijaju narod. Tu je jedan deo zbega pobijen, a najviše je nastradalo od mraza, jer su udarile mećave i zavejale čitav Grmeč. Druga krajiška i Kozarska brigada su spasle jedan deo zbega. Razvile su se krvave borbe s Nemcima po Grmeču.
Svi magacini s hranom, sve kuće i skloništa bili su popaljeni.
Naše brigade su provele punih osam dana u zavejanom Grmeču. Putevi se nisu mogli razaznati, brigade su se izgubile, nisu mogle da nađu izlaza iz Grmeča. Peta kozarska brigada jednom je maršovala 72 sata bez prestanka, bez hrane, čitavu jednu noć su išli za jednim vodičem, a kad su ujutru pogledali gde se nalaze, videli su da su stigli na isto mesto
odakle su pošli.
Od silnih napora, gladi, nespavanja, pojavila se masovna halucinacija. Ona je obuhvatila sve borce, komandire, pa čak i štab brigade. Svega se nekoliko drugova, među njima Boško Šiljegović, uspelo da otrgne od te halucinacije. Čitav bataljon bi stao u red ispred neke smreke s porcijama u rukama, očekujući deljenje hrane.
Ili bi neko povikao da vidi u daljini kuću s dimnjakom, pa bi svi drugovi do poslednjeg potrčali do te »kuće«, jurili po pola sata i onda bi izmoreni padali po snegu. Neki su se skidali goli i legali u sneg, govoreći kako je postelja meka.
Masovna halucinacija uhvatila je i Drugu krajišku brigadu, samo s mnogo tragičnijim posledicama. S brigadom se nalazila i jedna grupa stražara iz komande područja koji su imali crvenu zvezdu na zelenoj podlozi. U halucinaciji neko je od drugova viknuo:
»Juriš na četnike.«
Bataljoni su pojurili u sneg kroz neprohodni i zavejani Grmeč, pala je komanda:
»Hvataj ih žive«, pa su borci u halucinaciji otvarali vatru na drugove iz komande područja.
Posle osam dana ovakvih strahota, Druga brigada je, najzad, našla izlaz iz strašnog Grmeča. Izbili su kod Jelašinovaca, zatekli Nemce, izvršili juriš na njih i kroz borbu se probili. Stigli su u Podgrmeč gde su ušli u kuće, odmorili se, nahranili se halucinacija prestala. Peta kozarska brigada je izbila s Grmeča kod Benakovca.
Naletela je na jednu drugu nemačku kolonu i u kratkoj borbi potpuno je razbila. U ovoj koloni nalazio se i jedan nemački general. On je umakao bez oružja i bez kape. Pošto su Nemce razbili, Kozarčani su se spustili u Potkaljine gde su se oporavili.
U drugoj fazi Četvrte ofanzive, krajem februara, Nemci su po drugi put pokušali da opkole krajiške snage. Oni su uz velike napore, najzad, primorali Krajišnike da napuste front na Oštrelju i Mliništima, jer su krupnim snagama izmanevrisali oba položaja. Štab Krajiškog korpusa je na vreme prebacio sve ranjenike u Hrvatsku, što je u mnogome olakšalo pokrete brigada.
Nemci su na planini Šatoru uz pomoć četnika napravili obruč oko jednog dela Krajiškog korpusa (Četvrta brigada, Osma brigada i Ribnički bataljon), s nešto novih ranjenika i priličnim zbegom od nekoliko hiljada duša, uglavnom omladine.
Tu se nalazio i štab korpusa, kao i Oblasni komitet za Krajinu na čelu sa Starim Krajiškim-Đurom Pucarom. Krajišnici su pokušali da se probiju iz Livanjskog Polja između Šatora i Staretine za Glamočko Polje, ali Nemci su ih već bili stegli sa svih strana.
Zima je bila žestoka, dubok sneg bio je pokrio čitav prostor. Kad se čelo naše kolone pojavilo u Glamočkom Polju, kod sela Popovića, neprijatelj je već bio zaposeo prtinu kojom se jedino moglo proći. Krajišnici su sređivali snage i uveče otpočeli proboj.
Tri bataljona Četvrte krajiške brigade s komandantom Milutinom Moračom, koji je sada postao komandant Pete divizije na mesto Slavka Rodića, uspeli su da se probiju, ali komanda grupe, ostale jedinice, kao i zbeg, nisu bili izišli iz obruča.
Rukovodstvo je donelo odluku da se proboj mora što hitnije izvršiti, jer je pred očima imalo iskustvo Druge i Pete brigade na Grmeču, pogotovu što su se već pojavljivali prvi znaci masovne halucinacije. Zima je bila nesnosna, hrane nije bilo dovoljno, narod je propadao.
Neke žene su se otisnule niz liticu Šatora i padale u zaleđeno jezero. Drugog dana u zoru otpočeo je novi proboj. Došlo je do oštre borbe. Nemci su prilazili sve bliže, predvođeni četnicima.
Oni su napali sredinu naše kolone. Osma krajiška je prihvatila borbu i odbacila Nemce i četnike. Sva se vojska probila, najveći deo naroda, ali je neprijatelj zahvatio komoru, preko stotinu konja. Nastradalo je nešto ranjenika. Slavko Rodić veli da su tu Nemci ubili oko četrdeset ranjenika. Čitav proboj na Šatoru trajao je svega tri dana, pa nije bilo tako teških posledica kao na Grmeču.
Već posle nekoliko dana Krajišnici su prešli u protivnapade, onemogućavajući neprijatelju da dovede posadne trupe i zadrži sVoje garnizone u Krajini. Vršeni su napadi na pojedine gradove, oni su prelazili više puta iz ruku u ruke i sada je oslobođena teritorija uglavnom koja je bila slobodna i pre Četvrte ofanzive.
Rodilo je prilično ove godine, tifus je prestao da hara, narodu se povraća snaga, sve novi i novi odredi se osnivaju. Početkom ovog leta Krajina je dobila i drugi korpus. Košta Nađ s drugom krajiškom brigadom otišao je u Srednju i Istočnu Bosnu, gde je osnovan Prvi bosanski korpus, a u Krajini je osnovan Drugi bosanski, odnosno naš Peti korpus.
Sem toga, Krajišnici su na poziv Titov poslali čitavu Petu diviziju s Prvom, četvrtom i Desetom brigadom da umanje nemački pritisak u toku Pete ofanzive.
Usled teškoća oko prelaza preko Bosne, Krajišnici nisu udarili Nemcima u leđa u toku Pete ofanzive, ali njihovo izbijanje u dolinu Bosne, uništenje Kaknja, kao i dalje operacije oko Sarajeva, u mnogome su pomogle Titov plan za naše operacije posle Pete ofanzive.
U Krajini je sada osnovan veliki broj odreda. Ti odredi broje i do osam stotina boraca, pa će se u Podgrmeču, Kozari i Ribniku uskoro osnovati još po jedna brigada.
Stvaranje novih jedinica, porast naše vojske u Krajini, sve je to posledica pravilnog političkog rada. Bez podrške najširih narodnih slojeva, bez upornog i pravilnog rada narodnooslobodilačkih odbora, mi ne bismo mogli izdržati tešku nemačko – italijansko – ustaškočetničku ofanzivu, mi ne bismo mogli da tako brzo povratimo svu izgubljenu teritoriju.
Od naročitog je značaja pravilan rad narodnooslobodilačkih odbora. Oni su zaista potpuna narodna vlast. Pravo reče Đido pre neki dan u Blagaju jednom odborniku:
— Prema vašem današnjem radu sutra će narod donositi odluku kad se, posle rata, postavi pitanje koju ćemo vlast zadržati: novu, narodnu vlast, ili staru vlast s kraljem Petrom i žandarmima!
U ognju Četvrte ofanzive, u strahotama Grmeča i šatora, u stalnoj brizi za narod, koji ih je izabrao, podržavao, naši narodnooslobodilački odbori su položili svoj ispit. Reče nam Stari Krajiški da se vrše pripreme za izbor Oblasnog Narodnooslobodilačkog odbora za Bosansku Krajinu.
Kad su Nemci posle Četvrte ofanzive videli da ne mogu zadržati našu teritoriju, pokušali su da ubace četnike među narod, jer su ih Mane Rokvić i Bogunović ubeđivali da će oni »umiriti narod«. Mane Rokvić i Bogunović, s Karađorđevim zvezdama kojim ih je odlikovao Slobodan Jovanović u januaru, prvo su krenuli u Petrovački srez, ali narod ih je prezrivo primio.
U znak osvete Mane Rokvić je spalio Driniće. četnici su posle toga pokušali s većim snagama da prodru u Krajinu i unište naše snage. Pop Đujić je pošao s 2.500 četnika i italijanskim posadama na mitraljezima i bacačima u pravcu Mliništa, gde je trebalo da se sastane s Đurom Plećašem, koga je Draža Mihailović naimenovao za organizatora
četničkih korpusa u Bosni i Dalmaciji.
Plećaš je došao na Mliništa s Drenovićem. Naš korpus je uputio jedan bataljon Šeste brigade da rastera ove izdajnike. Ovaj bataljon s našim drugom Roćom Bogunovićem na
čelu opkolio je Mliništa, a napred je pošla jedna udarna grupa od osamnaest puškomitraljezaca, dobro snabdevena municijom i bombama.
Oni su udarili prvo na četnički štab i razbili ga. Plećaš je pao raznesen bombom. Drenović je jedva umakao. Druge krajiške jedinice pojurile su Đujića i on je pobegao. Sada je Krajiški korpus u zajednici s ličkim brigadama preduzeo akciju protiv Đujića i dosada su imali prilične uspehe.
Četnici su u poslednje vreme počeli da primenjuju novu taktiku. Bacaju trojke i manje grupe na našu oslobođenu teritoriju da vrše napade na odbornike, na kurire, da pljačkaju i ometaju normalan život u našoj pozadini.
Od velikog su značaja za nas dokumenti koji su zaplenjeni kod Đure Plećaša. On pre svega ima legitimaciju koju mu je izdao italijanski šesti armiski korpus. U legitimaciji se veli da Đuro Plećaš ima pravo da nosi pušku. Zatim, Plećaš je imao nemačku legitimaciju-ausvajs, koja glasi na njegovo ime, a kao zanimanje mu se stavlja »četnik-firer«.
Najzad, treći dokumenat jeste »ukaz« Koste Pećanca, prvog četničkog komandanta koji je otvoreno prišao Nemcima. U tome »ukazu« Pećanac proizvodi Plećaša u čin »vojvode« i dodeljuje mu orden Belog orla!
Kod Plećaša nađeno je jedno punomoćje s potpisom Draže Mihailovića:
»PUNOMOĆ
Po ukazanoj potrebi ovlašćujem kapetana Đura Plećaša da izvrši organizaciju Grmečko – klekovačkog korpusa „Gavrila Principa” na teritoriji srezova Bosansko Grahovo, Bosanski Petrovac, Glamoč. Dodeljivanje ostalih srezova za obrazovanje korpusa zavisiće od postignutog uspeha na terenu i tek pošto se ovlada pomenutim srezovima.
Ovu podelu izvršiću naknadno.
Dužnost je svih oficira, podoficira i vojnih obaveznika da izvršavaju naređenja kapetana Plećaša i svesrdno ga potpomažu u radu, a isto tako i svih vlasti da potpomažu na sve načine organizaciju Jugoslovenske vojske.
Apelujem kod svih na bratsku slogu i potpomaganje do požrtvovanja.
Organizaciju sprovoditi po uputu broj 5.
Korpus će biti pod neposrednom komandom Vrhovne komande, dok operativna situacija ne bude drukčije zahtevala.
1 april 1943 godine
Ministar vojske, mornarice i vazduhoplovstva, i načelnik štaba Vrh. K-de,
armiski đeneral Drag. S. Mihailović«
Plećaš je vršio jedno vreme funkciju »inspektora« Draže Mihailovića u Istočnoj Bosni i Hercegovini. To se vidi iz njegovog dnevnika. On opisuje u svom dnevniku kako je podnosio izveštaje Draži Mihailoviću krajem marta 1943 godine:
»22 mart: UGŠ razgovarao sam o jačini komunističkih snaga u Krajini, a kada sam rekao da ih ima oko 5.000 još tamo, major Lalatović odgovorio mi je da je nemoguće.
26 mart: U razgovoru sa D. V. (Dragišom Vasićem) kada sam mu saopštio o pojedinim nedostacima rekao mi je da preterujem.«
U zaplenjenoj arhivi na Mliništima nađeno je i jedno pismo popa Đujića Urošu Drenoviću, prvom četničkom komandantu koji je uspostavio otvorenu saradnju s ustašama i sa njima sklopio pismeni sporazum u Mrkonjićgradu aprila 1942 godine. Đujić piše Drenoviću:
»Brat Plećaš, komandant korpusa „Gavrila Principa” doći će k Vama radi dogovora o zajedničkim operacijama u duhu naređenja pretpostavljene nam komande.
Brat vojvoda Plećaš ima ovlašćenje od potpisanog da s Vama utvrdi osnovna načela o zajedničkom radu, a detalje će regulisati operativni plan.
U operacijama će učestvovati i naš novi zajednički komandant, potpukovnik Aćimović, koji je došao iz štaba Najveće komande.
Naše jedinice izići će u toku noći 21/22 jula tekuće godine na reon Dinare, najbliži Šatoru (Borova Glava), gde će sačekati podatke o neprijatelju i dalje raditi prema situaciji u očekivanju veze s Vama.
Kao što Vam je već javljeno, zona Vaše koncentracije bila bi Stekerovci — Rore.
S verom u Boga za Kralja i Otadžbinu.
19 jula 1943 g. Komandant
u 23 č. vojvoda Momčilo R. Đujić«
Ovaj potpukovnik Aćimović »koji je došao iz Najveće komande«, pisao je jedno pismo Plećašu u kome se, pored ostalog, veli i ovo:
»… Naša je situacija povoljna i u svetu i u zemlji, pa vas zato ne treba da brine lokalna situaci ja koja je teška…
Situaciju na svetskim bojištima znate. Za nas interesantna je situacija u Sredozemlju, gde Italija može vrlo lako da klone. U tom slučaju verovatno je spuštanje Nemaca na Jadransko More.
Za nas s te strane mogu nastupiti veći događaji već u septembru, pa dalje.
To nam nameće potrebu likvidacije partizanskih snaga u ovim zonama gde se mogu saveznici iskrcati.
Unutrašnja situacija cele zemlje povoljna je, sem oblasti zapadno od reke Vrbasa gde se prikupljaju razbijeni ostaci Titovaca. Ovu grupaciju posmatrati kao deo Mačekove politike koji ovu aktivnost već sada svojataju što je za nas povoljno, jer nam ciljevi borbe dobijaju jasnije konture…«
Neobično je značajna Aćimovićeva rečenica o »događajima u septembru« i o potrebi da se do tog vremena likvidiraju partizanske snage, štab Drugog korpusa dobio je izveštaj iz Dalmacije da se četnici spremaju da uđu u sve dalmatinske gradove u slučaju iskrcavanja saveznika.
Ali njihove će se nade izjaloviti. Eto, pokušali su da unište naše snage u jednom delu Krajine, pa je jedan naš bataljon razvejao svu tu koncentraciju i ubio Plećaša, opunomoćenika Draže Mihailovića. Sem toga, narod u Dalmaciji čvrsto stoji uz nas.
Istina, morali smo da povedemo u Četvrtu ofanzivu sve dalmatinske brigade, Prvu, Drugu, zatim čitavu Devetu dalmatinsku diviziju, ali ipak drugovi koji su ostali na terenu u Dalmaciji u međuvremenu su stvorili tri odreda. Oni vrše uspešne akcije. Biokovo je i dalje naša glavna partizanska stanica u Dalmaciji.
Naš arsenal na Biokovu neprestano pravi bombe »Biokovke«, eksploziv uzimamo iz fašističkih neeksplodiranih avionskih bombi, a u poslednje vreme pronađen je novi izvor.
Vade naši mornari italijanske mine iz mora. U jednoj mini može da se nađe po dve stotine kilograma eksploziva.
Sada kreće Prva dalmatinska u svoj rodni kraj. Odluka Titova da se Prva dalmatinska vrati u Dalmaciju, Deseta hercegovačka u Hercegovinu, Majevička i Šesta bosanska u Istočnu Bosnu, Sedma divizija u Baniju, od istoriskog je značaja.
Koliko će mnogo značiti Prva dalmatinska u ovim uslovima za Dalmaciju? Pre svega vojnički će se mnogo dobiti. Dolazi brigada iskusnih, prekaljenih boraca; svaki njen borac može da bude u najmanju ruku desetar ili vodnik, ako ne i komandir čete u Dalmaciji.
Politički takođe mnogo se postiže. Neprijatelj je razduvao da smo uništeni, a sada ga demantuju borci Prve dalmatinske, živi svedoci herojskih borbi od Prozora, Neretve, pa sve do Sutjeske.
Ova odluka Titova neće samo mnogo pomoći pravilnom razvoju ustanka u pojedinim delovima naše zemlje, nego će i s vojničke tačke gledišta onemogućiti neprijatelju da izvrši strategisko opkoljavanje naših udarnih jedinica. Biće još ofanziva, nema sumnje, ali više nikada ofanziva kao što su Četvrta i Peta, jer smo mi ogromno porasli u toku žestokih
borbi ove godine.
Sada će Hitler morati da opkoljava bezmalo čitavu Jugoslaviju ako bi želeo da nas uhvati u obruč, a toliko snage on nema.
Poslali smo Glavnom štabu za Hrvatsku telegram da dolazimo.
Nemci se sve više koncentrišu na Uni. Počeli su da grade most kod Kulen Vakufa, i to betonski. Znači, imaju namere da dugo drže ovu komunikaciju. Moramo se žuriti da nas ne bi presekli od Hrvatske.
SREDA, 18 AVGUST
Prekaja. — Sreo sam danas Branka Čopića u nemačkoj uniformi. Jedva sam ga poznao. On piše vredno i usred ofanzive. Krajišnici su sačuvali svoju štampariju koju smo im poslali iz Drinića. Kad su naše snage bile opkoljene na Šatoru, štamparija je bila sklonjena u poslednjem trenutku u jednu napuštenu bačiju.
Nemački meci su zujali oko zgrada dok je štamparija zatrpavana. Da tragovi ne bi otkrili mesto gde je štamparija zakopana, drugovi su zapalili zgradu, tako su je Nemci zatekli u plamenu i ništa im nije izgledalo sumnjivo.
Ovo zakopavanje izvršio je drug Jovo Martinović uz pomoć ostalih drugova iz štamparije.
Pitaju me drugovi za našu štampariju. Ona je bila zakopana u dolini Rame, u pećini, ali su je Nemci pronašli. Razneli su je dinamitom.
Krajiška štamparija je iskopana i sada ponovo radi punom parom. Ona izdaje »Glas«, zatim omladinske listove, štampa letke. »Glas« je jedan od naših najbolje uređivanih listova.
Pokazuju mi Krajišnici organ KP Hrvatske »Naprijed«, pa zatim »Vjesnik«. Stiže im redovno štampa iz Hrvatske. Svi ovi listovi su rađeni u štampariji i tehnički vrlo lepo izgledaju.
Branko je sačuvao svoju vedrinu duha. Priča kako je zlo prošao jedne noći u zbegu u šatoru s Vilkom Vinterhalterom. Zanoćili oni u snegu, a pored njih neke ovce i koze. Mrtvi gladni, pa u neko doba noći Branko predloži Vilku da se dopuzaju do ovaca i pomuzu malo mleka.
Branko je uvek nosio nemački šlem, pa ga je dao Vilku umesto posude. Vilko se došunjao do ovaca i koza i umesto ovce ili koze, on dohvatio da muze — jarca. Drugi skaču i kažu Branku da nije to bio Vilko, već on. Smejemo se.
U štabu korpusa jedan drug mi je izvukao mastilom skice rasporeda naših i neprijateljskih trupa u Petoj ofanzivi, koju mi je napravio Ljubiša Urošević.
I ovde je jedna engleska misija. Ona je službeno pri štabu Petog korpusa. Čudno se ponašaju neki ljudi iz ove misije. Pozdravljaju pesnicom. Jedan od njih pita Slavka Rodica:
— Kako bih mogao da uđem u Komunističku partiju?
Šef engleske misije pri Petom korpusu tražio je od Slavka Rodića da može poslati nekoliko svojih oficira u Dalmaciju, »kako bi dobijali oružje i materijal podmornicama«, veli on.
Nesumnjivo da će događaji u Dalmaciji narednih dana biti neobično zanimljivi, kako reče potpukovnik Aćimović, Dražin »komandant Zapadne Jugoslavije«, u pismu koje smo našli kod Plećaša.
Dolazak ove misije u Krajinu ima i pozitivnih strana. Četnicima se izbija iz ruku parola da naš »pokret ne priznaju saveznici«, da se nas »odrekao i Staljin, jer smo trockisti«, kako je pop Đujić pisao u jednom letku.
Jedno pismo četničkog vojvode popa Đujića potpukovniku Aćimoviću, zaplenjeno u nedavnim borbama kod Tromeđe, otkriva nove činjenice o saradnji Italijana i četnika, pokazuje kako se Dražin komandant Aćimović prebacuje italijanskim avionima i ide da vrši inspekciju Đujićevih četnika u italijanskom automobilu u pratnji italijanskog pukovnika Grinjolija.
Na kraju Đujić govori o pomoći koju nam šalju saveznici:
»… Kod nas su borbe svakodnevne. Partizanske snage su vrlo jake…
Baš danas vodimo borbe oko reke Zrmanje i ispod Dinare. Zarobili smo neke partizane i njihove oficire koji su imali na sebi engleske uniforme, a naoružani su ručnim mitraljezima i engleskim bombama. Na saslušanju izjavili su da im Englezi kod Udbine spuštaju iz aviona odeću, obuću, oružje i municiju.
Majku im englesku. Preko radija iz Londona govore o prijateljstvu sa srpskim narodom, a ovamo potajno pomažu partizane koji uništavaju sve ono što je srpsko… «
Danas smo doznali da je radio London objavio demanti vesti da su dve brigade Draže Mihailovića prešle u Istru i Slovenačko Primorje. Znači, protest Vrhovnog štaba je uspeo.
Pošli smo večeras iz Prekaje za Hrvatsku. Zaustavićemo se u Bastasima. Nazora stalno nosimo na nosilima. Marš je bio lak. Sve po drumu. Prošli smo kroz Drvar.
ČETVRTAK, 19 AVGUST
Bastasi. — Sada smo u srcu Krajine, Drvarskom srezu. Odrasli muškarci nigde se ne vide, svi su u vojsci. Zatičemo u Bastasima jednog kršnog momka, ali bez noge. Izgubio je na Bihaću. Ponosi se naročito svojom Trećom krajiškom brigadom.
Pita me za svoje drugove. Okupila se omladina oko nas pa prosto ne trepće dok sam im pričao o bojevima Krajišnika. Kad sam im govorio kako su Krajišnici kod Zlatnog Bora uništili pet grupa Nemaca i posle ih umetrili sve po četiri, mladi invalid ponosno podigao glavu. Posle otpoče krajiška pesma.
Danas u podne stigao nam je telegram od Glavnog štaba da će nas komandant Hrvatske Rukavina s komesarom Bakarićem čekati u Martin Brodu i da moramo hitno poći usled pokreta Nemaca.
Shvatili smo to da su Nemci već možda otpočeli ofanzivu, pa smo ostavili Nazora, Ribara i ostale drugove iz AVNOJ-a da se odmore u okolini Drvara, kako ne bi opet zapali u ofanzivu. Stari Nazor je mnogo oronuo. Ima temperaturu i oboljenje creva.
Kad mu je Crni saopštio da su možda Nemci otpočeli ofanzivu, Nazor se podigao, stisnuo pesnicu i rekao:
— Šatri te ih!
Đido ga uverava da će preboleti bolest.
— Kad ste pregrmeli sva bombardovanja, avijaciju, sada ćete i ovo!
Nazor je digao prst i rekao:
— E, to bi bila slavna smrt… Poginuti u boju od željeza… Ali, pogledajte moje stanje: ima li gore stvari nego umreti kod partizana od proljeva!
Posle se opet okrenuo Crnom, želeći mu uspeha u radu u Hrvatskoj:
— Crni, Crni, pozlatio se …
Doznali smo da je Prva krajiška brigada kod Rajlovca izvršila veličanstvenu akciju. Napala je ovaj aerodrom kod Sarajeva s koga su toliki nemački avioni uzletali u Četvrtoj i Petoj ofanzivi. Uništeno je 30 aviona od kojih su 28 bombarderi. Borba za aerodrom trajala je
čitavu noć, Nemci su pokušali da oklopnim vozom odbiju naš napad, ali je i oklopni voz uništen.
Jahali smo šest sati do Martin Broda. Oštrelj nas je delio od Petrovačkog Polja. Stalno sam gledao onu visoku stenu iznad samog Petrovca koja se lepo vidi iz Drinića.
šta li je s našim selom? Više bih se radovao da sam prošao kroz Driniće nego kroz Beograd.
Raspitivao sam se od prvog dana otkako sam došao u Krajinu šta rade Drinićani. Junački su
se poneli u Četvrtoj ofanzivi. Nemci su ih bombardovali, posle je artilerija tukla kuću po kuću, jedan im je zbeg uhvaćen iznad Kozila, posle su došli četnici.
Mane Rokvić je ušao u selo i prvo tražio kuću u kojoj je bila »mala Moskva«, redakcija i štamparija »Borbe«. Naredio je da se ta zgrada polije benzinom i spali. Posle je tražio kuće u kojima smo mi stanovali. Naredio je da se baci postelja iz Đujine kuće, »jer je na njoj Đilas spavao«.
Četnici su pre paljevine pretili Drinićanima da će ih sve spaliti, a oni su govorili:
— Spalite, pa šta onda?!
Pošto niko nije zakukao kad su prve kuće planule, obuzeo je bes četnike i počeli su sve kuće odreda da pale. U jednu kuću su ušli i zgrabili karlice s mlekom. Jedna omladinka je istrgla karlicu i prosula je na zemlju:
— Bolje da je prospem nego da ga vi pijete!
Tako su sve kuće Kecmana spaljene, a niko nije ni glasa pustio, već prkosno gledao četnike.
Kad smo se približili selu Boboljuscima dočekali su nas omladinci.
Oni su se tu skupili, jer im je bilo javljeno da će stići stari Nazor na nosilima, pa je trebalo smeniti nosače iz Bastasa. Iz ovog sela mnogo je boraca otišlo u Treću krajišku brigadu.
Omladina nas je opkolila i počela da se raspituje o borbama na Neretvi, o pojedinim borcima iz Treće krajiške.
— Šta je s Dušanom Karanovićem iz Pratećeg bataljona?
— Poginuo je kod Miljevine!
Pao je blizu mene kad su Nemci iznenada prodrli. On je rodom iz ovog sela.
Krenuli smo dalje. Omladina zapeva. Silna, ali nešto tužna krajiška pesma zaori se u noći.
Posle tri sata stigli smo u Martin Brod.
Kloparaju mlinovi na Uni. Redovi kola stoje pred kamenim mlinovima.
Novo žito se melje. U komandi mesta zatekli smo Vladu Bakarića i Ivu Rukavinu. Nemci još nisu otpočeli ofanzivu ka Gračacu, ali se koncentrišu. Ustanak buja u čisto hrvatskim krajevima — masa pristalica HSS-a nam prilaze …
Napolju su nas čekala dva automobila i kamion. Spustismo se posle šest meseci opet na drum, u automobil. Prolazimo kroz sela, pa posle kroz razrušenu Udbinu. Kroza san sam se čudio kako moj stari konjic tako brzo juri i kako to mogu na njemu da spavam.
Natsvak na:
