Vladimir Dedijer SVE VEĆA OSLOBOĐENA TERITORIJA HRVATSKE

–  Ratni dnevnik II -1941-1944 –

PETAK, 20 AVGUST

Otočac. — Ovaj mali gradić u bogatoj dolini reke Gacke glavni je grad naše oslobođene teritorije u Hrvatskoj već više od četiri meseca.

Tukao je rekord i Užica, i Foče, i Bihaća. Oslobođen je tačno 12 aprila ove godine. Kad je prva faza Četvrte ofanzive prošla, neprijatelj više nije napadao oslobođenu teritoriju u Hrvatskoj. I Italijani i Nemci su doživeli na hrvatskom sektoru teške poraze u februaru mesecu, u prvoj etapi Četvrte ofanzive.

Šesta lička divizija je razbila jedan puk italijanske divizije »Sasari« na Zuleševici, čak mu nije koristila ni pomoć koju su Nemci hitno poslali iz pravca Petrovca preko Kulen Vakufa.

Kad se jedan nemački bataljon približio Lapcu, Italijani su već bili likvidirani, pa su se Nemci vratili. Pre toga je jedan puk divizije »Princ Eugen« pokušao da se probije s bosanske strane na Plješevicu, na našu oslobođenu teritoriju, ali je imao preko stotinu mrtvih. Nemci više nisu udarali na ovaj sektor. Brzo zatim naše snage u Hrvatskoj povratile su svu oslobođenu teritoriju koju je neprijatelj bio privremeno okupirao.

Tada je izbila strašna epidemija pegavog tifusa. Donele su ga izbeglice koje su se vraćale iz Bosne. Tih naših 40.000 ljudi, žena i dece, koji su bežali s Banije i Korduna pred neprijateljem, ipak su uspeli da se izvuku iz obruča i povratili su se na svoja ognjišta preko Like. Ali,  su sobom doneli pegavac. Posle četvrte ofanzive bilo je ostalo vrlo malo čitavih kuća, na stotine ljudi tražilo je zaklona po oštroj zimi u ono nekoliko neporušenih kuća.

D-r Božović, šef saniteta Glavnog štaba Hrvatske, računa da je ova epidemija zahvatila preko 40.000 ljudi. Bolest se proširila na vojsku. Bataljoni su padali pokošeni od pegavca.

Preko 3.500 partizana je obolelo. Da je u martu mesecu neprijatelj otpočeo ofanzivu na oslobođenu teritoriju u Hrvatskoj, našli bismo se u ozbiljnom položaju. Pegavac nam je proletos u Lici, na Kordunu i Baniji, odneo preko 4.000 duša. Smrtnost je bila veća u narodu nego u vojsci.

Umrlo je svega 2% obolelih vojnika. Glavni štab Hrvatske stalno je dobijao vesti o borbama naše glavnine u dolini Neretve i na granici Hercegovine, pa su i hrvatske jedinice otpočele niz akcija na svim frontovima. Izvanredne uspehe postigli su naročito Slavonci, koji su stvorili veliku oslobođenu teritoriju. Dobro su se tukle i jedinice Prvog hrvatskog korpusa.

One su prvo očistile veliki deo pruge Zagreb — Split, preko 130 kilometara, i tako lišile neprijatelja jedne od najvažnijih komunikacija u Jugoslaviji. Možda bi Italijani ponovo pokušali da povrate ovu važnu prugu, da nismo uništili jedan od najvećih vijadukata u Jugoslaviji, Bender.

Samo njegova opravka iziskivala bi najmanje šest meseci, pa neprijatelj više nije činio nikakve pokušaje da povrati izgubljene pozicije. Pošto smo ovladali nizom mesta na ličkoj pruzi, prešli smo u napad s one strane pruge i potpuno razbili četnike i Italijane u dolini Gacke.

Tako smo oslobodili Otočac i čitav kraj severno od njega. Oslobođena teritorija Iike, Korduna, Banije i Bosanske Krajine povezala se s oslobođenom teritorijom Gorskog Kotara i Hrvatskog Primorja. Mi smo jutros prešli automobilom preko sto trideset kilometara po pravom drumu. Dalje, na sever, mogli bismo ići automobilom preko Plitvičkih Jezera kroz Kordun sve do same železničke pruge Zagreb — Sušak.

Treba samo preći tu prugu, pa odmah počinje oslobođena teritorija koja se spaja dalje preko Kupe sa slovenačkom oslobođenom teritorijom. Tako su partizani Jugoslavije, uprkos svih Hitlerovih ofanziva, stvorili svoju tvrđavu u njegovoj »tvrđavi« Evrope.

Danas Hrvatska ima dva korpusa, jedan u Lici, Kordunu i Baniji, a drugi u Slavoniji. Iznad samog Zagreba, na Zumberku, bori se Trinaesta hrvatska brigada »Rade Končar«. Protiv nje Pavelić preduzima ofanzive svaki čas, ali ona uporno brani Zumberak. Ona često prelazi
s one strane žumberka u Sloveniju.

Nezgodna je stvar što nas je neprijatelj primorao da stvorimo oko ove teritorije stalne frontove, tako da su nam snage prikovane i gube malo pomalo od one svoje partizanske prodornosti i hitrosti. Ovakvu situaciju počeli su da koriste četnici. Oni su u Hrvatskoj uglavnom razbijeni, sem popa Đujića na Tromeđi. Povukli su se u italijanske garnizone i odatle sada bacaju manje grupe na našu oslobođenu teritoriju da »dejstvuju po sistemu gerile«, kako se veli u jednom zaplenjenom četničkom dokumentu.

Na Kapeli se prilično okupilo tih grupica, pa smo odvojili izvesne snage da ih gone. Stvorili smo specijalne bataljone, takozvane Pepeke bataljone — protiv pete kolone: PPK.

U sredini slobodne teritorije kao čir stoji Gospić. Tu ima oko 4.000 ustaša. Ovih dana su upali u Perušić. Naoružavaju sve što stignu — daju oružje i nekim ljudima za koje ne znaju da li su njihovi. To je posledica Pavelićevog paničarskog govora od 17 avgusta — gde je
pozvao »sve Hrvate« u boj. I ne samo Hrvate već i »Srbe i Jevreje«!

Na kraju je rekao da je došao na ovaj zbor da ustaše vide da nije u Švajcarskoj. Puca, dakle, NDH po svim šavovima. Sada se razvija veoma važan proces u HSS-u. Veliko je previranje.

Stav izbegličke vlade u Londonu u mnogome je razbistrio situaciju. To je četnička vlada bez
i jednog Hrvata i Slovenca.

U Hrvatskoj je stvoreno Zemaljsko antifašističko veće narodnog oslobođenja Hrvatske ili ZAVNOH. Prvo zasedanje je održano još u junu mesecu na Plitvičkim Jezerima i imalo je krupnih posledica za dalji razvoj borbe u Hrvatskoj.

U mnogim čisto hrvatskim krajevima sada buja ustanak. Hrvatske mase sada jasno vide ulogu Pavelića. Neobično je značajan proces koji postoji ù masama HSS-a. One listom prelaze na našu stranu i osuđuju Mačekov stav, jer njegova linija koristi samo neprijateljima hrvatskog naroda, i Paveliću i Draži Mihailoviću.

Dobro je odjeknuo prelaz na oslobođenu teritoriju Filipa Lakuša, kao i Magovca, urednika glavnog organa HSS-a »Doma«. Sada je ovaj list počeo da izlazi na oslobođenoj teritoriji i zove se »Slobodni dom«.

Traže hrvatski seljaci »Dom«, ljube ga i vele:

— Evo našeg »Doma«!

Samo Magovec nije sasvim načisto s Mačekovom ulogom.

… Tako sam razgovarao s Vladom Bakarićem dok smo išli od Martin Broda do Otočca.

Desetine kilometara smo prelazili, a nigde nijedne čitave kuće nismo videli. Sve je to popaljeno i uništeno, naročito u poslednjoj ofanzivi. Već je uveliko svanulo. Vlado kaže da treba da se požurimo, jer mogu da naiđu »cestari«. To su italijanski i nemački bombarderi koji rano zorom doleću nad drumove na našoj oslobođenoj teritoriji i mitraljiraju i bombarduju sve što god živo primete na njima.

U Otočcu, u sedištu CK Hrvatske, zatekli smo Bevca i Andriju Hebranga. Pitaju kako je protekla Peta ofanziva, ko je poginuo. Bevc je nedavno došao iz Slovenije. Kaže da se tamo ustanak pravilno razvija.

Otočac. — U ovom gradu kao kad vojnik dođe na otsustvo. Prvi put posle osam meseci moram da legnem u postelju, i to s belim čaršavima i sa jorganom, kakvu nisam video od Beograda 1941. Nisam mogao čitavu noć zaspati. Za ručkom beli stolnjak, čaša za vodu, viljuška, prosto sam zaboravio da upotrebljavam ova oruđa koja su mi postala čudna.

Trapav sam kao medved dok idem po sobi. Jutros sam polomio jednu lampu.

Stanujem u ZAVNOH-u. Tu je moj stari poznanik Pajo Gregorić.

Isti je onakav kakav je bio u Zagrebu 1937 godine kad smo ilegalno štampali prevode »Rundšau«-a. Paju su u martu 1941 godine uhvatili Šubašićevi policajci i predali ustašama zajedno s Pričom i Keršovanijem, ali on je uspeo da se izvuče. Paja je radio u Slavoniji tokom rata, a dolazio je često i u Zagreb.

Nabavio je periku da sakrije svoju ćelu, pustio duge, slavonske brke, tako da ga niko nije mogao poznati. Sada rukovodi ZAVNOH-om. Odeljak za propagandu vodi šime Balen, koji je robijao sedam godina u Mitrovici i Lepoglavi. Opačić je potpretsednik, a isto tako Filip Lakuš. Još su u ZAVNOH-u Jakov Blažević, bivši sekretar OK za Liku, Vlado Jovanović, komandant Ličke divizije, i Nikola Grulović.

Privredu vodi Zlatarić, koji je otišao u Slavoniju da organizuje snabdevanje Like, Korduna i Banije mašću i drugom hranom, a prosvetom se bavi Vlatka Babić, učiteljica sa Sušaka.

Pokazivao mi Pajo danas pojedine odeljke ZAVNOH-a, govorio mi 0 njihovom radu, nadležnosti, pa mi odjednom postade potpuno jasna jedna činjenica o kojoj poslednjih meseci nisam razmišljao, jer smo stalno bili u pokretu, u ofanzivama. Ali kad sam prošao Krajinu i Hrvatsku uverio sam se na licu mesta koliko smo veliki put prevalili od januara meseca ove godine, koliko smo učvrstili našu narodnu vlast.

AVNOJ ne može više ostati samo ono što je bio krajem 1942, moćni organ za dalju mobilizaciju našeg naroda u borbi. Sazrevaju uslovi da AVNOJ preduzme i nove funkcije, koje mu logični razvoj naše borbe nužno nameće.

U Otočcu je otvorena prva partizanska gimnazija. Obuku je svršilo 87 đaka, a gimnaziju je vodio profesor Vice Zaninović. Bilo je dosta teškoća oko izrade programa, ali je s uspehom stvoren. Bilo je i smeha.

Jedan profesor je predavao geografiju i rekao: »Najveći gradovi u Jugoslaviji su Beograd, Zagreb, Ljubljana i — Otočac.«

NEDELJA, 22 AVGUST

Otočac. — Kad sam prolazio glavnom ulicom Otočca iziđe mi slika vojvođanskih sela. Duga, široka ulica s jendecima s obe strane, redovima kestenova, ljudima s crnim šeširima i belim košuljama. Prava prečanska nedelja. Oko crkve se skupio svet. Poneki pupavi penzioner gega. A prekoputa crkve na zidu parola:

»Van s okupatorom«.

Iako smo ovde četiri i po meseca, grad još nije potpuno na našoj strani. Jak je uticaj ustaša, staro je ovo frankovačko gnezdo. Omladina je prva probila led. Već se okuplja u USAOH-u. Ustaše su pokušale da »povrate« omladinu. Delili su letke među omladincima, ali su pohvatani, kao i onih šest omladinaca koji su primili letke. Izvedeni su pred sud. Jedan ustaša je osuđen na smrt, a omladinci su pušteni. Vele da su odmah bacili letke kad su ih pročitali.

Večeras me je Vlatka Babić pitala da li sam poznavao čiču Romaniskog. Govorio sam joj da je čiča Romaniski postao legendarni junak, da ga narod u pesmama spominje. U Foči smo, posle njegove pogibije, u jednom broju »Borca« objavili nekoliko tih pesama.

Vlatka me je pažljivo slušala. Pitao sam je zašto je toliko interesuje čiča Romaniski.
Ona mi reče: »Brat mi je, pa sam htela da čujem kako je poginuo.«

PONEDELJAK, 23 AVGUST

Otočac. — »Borba« neće moći još da izlazi, čekamo novu štampariju, a i pitanje hartije je važno. U međuvremenu ćemo pomagati redakciji lista »Naprijed«, organa KPH. Bio sam danas prvi put u redakciji, upoznao sam se s glavnim urednikom Starim Đerđom, i članovima redakcije Kulturom, Otmarom Kreačićem i Milanom Slanim. Kultura je bio u Španiji.

On je skrojio trorogu partizansku kapu kakva se nosi po Hrvatskoj. Posle podne sam svratio na viši politički kurs. Anka Berus je držala referat o radu AFŽ-a. Tema se razvila, diskusija veoma živa. Ljudi sa terena, puni energije, hoće da saznaju sve.

Dobar utisak ostavljaju. »Samo problem kadrova i u Hrvatskoj je veoma bolno pitanje«, veli mi Mile Počuča, rukovodilac kursa. Kerestinac, Lepoglava i Jasenovac uništili su nam masu drugova. Na ovom kursu sve novo, izraslo s puškom, a ljudi sirovi. Ovi kursevi ne mogu odmah da naoružaju drugove teorijom, ali im daju sistem, pokazuju kako treba raditi.

U toku diskusije doznadoh nekoliko zanimljivih pojedinosti o radu AFŽ-a. Jedan od osnovnih nedostataka rada organizacija AFŽ-a jeste što nisu živele političkim životom, već se svele samo na sabirne akcije.

U Požezi, u Slavoniji, kad zovu žene na sastanak one odgovaraju:

»Ne mogu danas na sastanak, nemam šta dat«.

Zatim, na neoslobođenoj teritoriji još uvek se nedovoljno radi! Ipak AFŽ je moćna organizacija. Ima u Hrvatskoj 1.607 odbora sa 9.548 odbornica i na stotine hiljada članova.

To je velika snaga i može mnogo da učini.

UTORAK, 24 AVGUST

Pokret. — U jednom selu, kraj Korenice, u šumi: bina, klupe, naokolo zavese od ćilimova i ponjava. Iznad bine veliki transparent:

»Živela Druga okružna konferencija SKOJ-a za Liku«. Crni i ja smo došli na ovu konferenciju, došli smo u dodir s omladinom Like. Večeras je samo svečani deo. Gledam delegate, sve devojka do devojke. Poneki muškarac, invalid, bez noge ili ruke. Lika je svu svoju omladinu dala u vojsku.

U srezovima Lapac, Korenica, Udbina i u većem delu sreza Grčac više nema nijednog omladinca sposobnog za vojsku. Sve se to bori.

Pozdravni govori otpočinju. Kad god se pomene Tito, KP, nastaje urnebes. Po pet minuta se samo pljeska i skandira:

»Tito, Tito«.

Dvadeset i tri omladinske čete dala je Lika, dvanaest radnih omladinskih bataljona! Dirljivo je govorila pretstavnica AFŽ-a, drugarica Kata:

— Djeco moja, srećan vam rad! Pozdravljam vas pravim majčinim pozdravom.

I suze joj u očima, suze radosnice kad vidi svoju decu, decu ponosite Like na ovom značajnom radu. Tako ona zaboravlja i na crninu, i na svoja tri sina koja su joj poginula u ovom ratu.

Crni je svojim govorom ovo oduševljenje uperio na nove zadatke.

On nije mogao dve reči da progovori, a da ga aplauz ne prekine. Morao je i ruku da diže, ali ne pomaže. Kako može čovek da zaustavi ovaj poklik mlade seljanke iz Lapca:

— Živeli naši mili partizani!

Posle je na govornicu izišla jedna dunda koja je govorila na poluruskom — polusrpskom jeziku. Prvo je počela s visoka, onda zastala i nastavila običnim glasom da priča:

— Menje Njemci zarobili u Sumiju, u Ukrajini. Poslali me na ropski rad u Njemačku. Ja bila v Berljine u Simensovoj fabriki. Mi bili u ljageru. Do nas bile radnice iz Hrvatske. Mi prokopale tunel i sastale se s Hrvaticama. Učile ih ruske pesme. Jednog dana jedna Hrvatica pošla za Zagreb, ja s njom pošla na tuđu legitimaciju. Na kolodvoru mi pobegle, ali nas ustaše uhvatile. Ja držala maramu na ustima i pra­ vila se da me boli zub i da ne mogu da govorim. Kad nas sprovodili, kroz hodnik mi pobegle iz policije. Tri meseca se krila po Zagrebu, a sada među partizanima. Živeo Komsomol, živeo SKOJ!

Ta dunda se zove Šura-Aleksandra Kaćenko.

Posle nje se diže omladinac Ilija. Govori teško, hrapavo. Ustaški metak mu je prosvirao kroz grlo. Sada radi u Komandi područja. On poziva omladinu da se bori protiv četničkih bandi.

Dugo u noći vilo se kolo. Otegnuta, surova lička melodija.

SREDA, 25 AVGUST

Selo kraj Korenice. — Tri stotine delegata, skoro 90% devojaka. Svaka drži olovku u rukama. Svaka se reč piše. Ustaju jedna za drugom, govore otresito, pametno. To su plodovi naše borbe, kako reče Crni.

Oko stotinu tih devojaka, do juče nepismenih čobanica, prošlo je kroz skojevski kurs. Zato tako mudro i govore. Primećuje se da na ovoj drugoj konferenciji ima više Hrvata nego na prvoj, pet puta više, ali još uvek to nije dovoljno. Trebalo bi da ih bude bar polovina, a ima ih oko 50. U izveštajima se podvlači da se sektaški postupalo u radu u nekim opštinama.

Sva hrvatska omladina u novooslobođenim krajevima proglašavana je za ustašku, a sva srpska za četničku!

Na neoslobođenoj teritoriji se slabije radilo nego na oslobođenoj. Ipak, porast članstva
je veliki, od 800 na 2.100!

Posle političkog referata postavljali su delegati pitanja. Donosim ih skoro u celini, jer su karakteristična, prava anketa o tome šta narod sada najviše interesuje. Pitanja su zabeležena po redu kako su postavljana, a naznačeno je koja su od njih ponavljana.

1 ) Kad su sazreli uslovi za drugi front, zašto se ne otvara? — triput.

2) Zašto se trpe u Engleskoj petokolonaške klike koje pomažu Hitlera da razjedini Sovjetski Savez i Englesku?

3) Zašto je bila kriza vlade u Bugarskoj?

4) Da li saveznici priznaju AVNOJ i ZAVNOH kao politička pretstavništva naših naroda?

5) Kakvu su vlast zaveli saveznici na Siciliji?

6) Zašto Engleska kao naš saveznik trpi izdajničku izbegličku vladu? — triput.

7) Da li je pravilna parola »Smrt kralju Petru«?

8) Četnici proturaju glasove da je Engleska zabranila partizanima da ubijaju Srbe.

9) Veza četnika i Italijana. Četnici kažu da nemaju nikakvih veza. šta mi da odgovorimo?

10) Četnici kažu da su ustaše u našim redovima. Kako da im odgovorimo?

11) Četnici pričaju da se Draža bori protiv Nemaca?

12) Da li će prilikom sloma fašizma Draža pokušati da se bori protiv okupatora?

13) Ima li HSS uticaja među srpskom omladinom (povodom usklika jednog pionira-Srbina u Lapcu: »Živeo Maček«)?

14) Zašto nema nikog iz Mačekove klike u novoj vladi?

15) Kakav je rad nemačkog odbora u SSSR-u?

16) Kakav je rad našeg odbora u Švajcarskoj?

17) Raspuštanje Kominterne — dvaput.

18) Stanje u Italiji po dolasku Badolja.

19) Zašto Londonci imaju najveće uporište među mačekovcima?

20) Na koji način da raskrinkamo Mačeka i da to Hrvati usvoje?

21) Zašto je Krnjević ispao iz Vlade?

22) Kako prodreti u organizacije HSS-a i raditi među omladinom?

23) Da li je dovoljno popularan deo vodstva HSS-a koji nam je prišao?

24) Stanje u Grčkoj — dvaput.

25) Daleki Istok.

26) Odnos Japana i SSSR-a.

27) Kako rade KP Švedske, Mađarske i Rumunije?

28) Stanje u Srbiji — triput.

29) Stanje u Crnoj Gori.

30) Francuski komitet.

31) Dobili smo nalog da brišemo srpove i čekiće. Četnici nas pitaju zašto smo ih pisali?

32) Zašto su četnici rasuti po šumama?

Prvo su sami omladinski rukovodioci odgovorili na najveći deo pitanja. Posle se Crni digao i odgovorio na neka od njih.

»Drugi front:Uslovi za drugi front su sazreli i teraju oružane snage na akciju. Još ima reakcionarnih sila u Engleskoj koje sabotiraju otvaranje drugog fronta i aktivno rade protiv antihitlerovskog saveza. Imaju isto shvatanje kao i Hitler i pomažu ga, pa makar propala Engleska. Borba se vodi između te dve struje u samoj Engleskoj.

Pitanje drugog fronta je pitanje dveju taktika: pri čemu se sovjetska razlikuje što želi — tući neprijatelja, ne davati mu odmora i završiti rat što pre. Pitanje takve taktike počinje da se rešava snagom Crvene armije. Engleska i američka vojska neizbežno moraju biti obuhvaćene sve većim zadacima na kontinentu…

Mi i saveznici: Mi smo za saveznike izraz otpora naših naroda. Neki od njih smatraju da i Draža pretstavlja vrstu otpora. U Londonu postoji kralj, vlada, i saveznici ih priznaju kao pretstavnike jugoslovenske države.

Reakcionarni krugovi ih podržavaju protiv nas, na štetu interesa naših naroda i narodnooslobodilačke borbe, računajući na njih za jačanje svog uticaja na našu zemlju posle rata.

Parola „Smrt kralju Petru”: Mi danas pitanje monarhije ne postavljamo, njega će narodi Jugoslavije rešiti posle svršenog rata i pobede nad okupatorom. Ali ne nasedajmo četničkoj podvali: „Kralj Petar je omladinac i ne treba ga napadati.” Od našeg današnjeg rada zavisi kako će se narod odlučiti sutra. Zavisi to i od odnosa snaga: od unutrašnje i međunarodne situacije.

Maček: Nema nikog od Mačekove klike u londonskoj vladi, jer ne smeju da uđu pošto je ta vlada primila četnički, velikosrpski karakter. Sada su Londonci spali na taktiku „daj što daš”. Pošto im se narodi u Jugoslaviji ne daju podjarmiti, oni teže da održe vlast makar nad srpskim narodom.

Ne smeju mačekovci u tu vladu, jer im ne obezbeđuje udeo u vlasti. Gledaju da ne budu u očima naroda pomagači četničke vlade. Treba dokazati da je Maček izdajnik. Velimo: dao Maček izjavu o saradnji s Pavelićem… Greh je, nema šta. Ali da li je to greh u glavama hrvatskih seljaka? To treba dokazati i poslednjem seljaku. Raskrinkaj ga što sedi i ne poziva u borbu.

Treba ga raskrinkati u hrvatskim masama, ali drugim metodama.

Veza ltalijana i četnika: I sada se održava: pare, oružje. A što seljak ovde u Lici ne vidi materijalnu vezu, ne vidi ltalijana u uniformi, to smo se postarali mi, partizani, jer smo Italijane proterali.

Srbija: Postoje odredi, ali sastavljeni od skoro samih komunista. Oni su se održali, ali ne ugrožavaju samo Nedićevu vlast. Nisu svi operativno povezani među sobom, ali rastu.

Crna Gora: Četnici su strahovito demoralisali narod. Uvukli ga u masovna ubistva, pljačku. Jedan deo snaga naših je tamo ostao da ne dozvoli dalju demoralizaciju naroda.

Da li će se Draža boriti protiv Nemaca: On se borio protiv partizana za račun Nemaca. Ali ne znači da se neće u datoj situaciji — kod raspada Hitlera — boriti protiv Nemaca. U Srbiji cela Nedićeva vojska — Dražina je… «

Onda se razvila diskusija, živa. Niko ne govori o uspesima već se veoma kritički osvrće na rad.

— Ja mislim da je pogrešno što smo u kotaru Otočac hteli da oblačimo u ženske haljine one omladince koji nisu pošli u vojsku! — veli jedan drug iz Otočca.

Drugi priča kako četnici vode propagandu:

— Tito ie ustvari kralj Petar!

Treći:

— Kod nas su razbijali prozore onima koji ne daju priloge… Pisali parole po crkvama …

Saslušao sam referate o organizacionim pitanjima i o radu USAOH-a.

Jedan od propusta je sektaštvo. Dobar deo omladine u novooslobođenim krajevima unapred je isključen iz rada. Zatim, nesnalaženje za vreme ofanzive. SKOJ u takvim slučajevima mora biti na čelu omladine.

Politički rad s pionirima slab.

Eto, tako se omladina Like izbrusi, kao kamen o kamen, i postadoše oba okrugla i glatka. Svima su lica sijala od radosti, od nove snage.

Partiji su na kraju burno klicali. Ovakva omladina je naša budućnost. Zanju se plodovi borbe.

Svratio sam večeras do Korenice da vidim kada ćemo se vratiti. Uskočih na kola jednog starca.

— Odakle si mladiću? — pita me on.
— Iz Srbije, iz Beograda!

Starac zaustavi konje, spusti ruke, zaplaka se i zagrli me:

— Je li iko živ od našeg naroda toga kraja?

Gledaju Srbi iz ovih prečanskih krajeva u Srbiju već stotinama godina, gledaju je i danas. Zato treba Dražu tući u Srbiji! Dugo sam razmišljao o tome.

ČETVRTAK, 26 AVGUST

Pokret. — Sedeli smo u razrušenoj Korenici sve do podne i čekali Nazora da naiđe iz Martin Broda, pa da se zajedno s njim, istim kamionom, vratimo u Otočac. Gledao sam u jednu ruševinu, na kojoj su se još uvek nazirala slova »Viva il Re! Viva le Cravatte rosse«, a odmah pored toga »živeo kralj Petar«.

To su pisali Italijani i četnici kad su u Četvrtoj ofanzivi upali u Korenicu. Italijanska divizija se zvala »II Re« (ili »Crvene kravate«).

Kad je naišao Nazorov kamion, opkolila ga je grupa omladinaca.

Nazor se uzdigao na papuči kamiona i održao im je topal govor. Rekao je da je srećan što se posle osam meseci opet vraća u Hrvatsku. Posle njega je govorio Ribar u ime AVNOJ-a.

Tako smo stajali više od pola sata. Omladina je pevala pesmu za pesmom, a Nazor je slušao. Kako narod brzo pravi nove pesme. Nema ni tri dana kako je Harkov oslobođen, a omladina je već spevala pesmu:

— Oj, Hitleru, jel ti žao,
što je Harkov sada pao?

Posle smo krenuli za Vrhovine. Pop Vlado mi priča da je Nazor bio neobično dirnut kada su ga drvarske omladinke nosile na nosilima sve do Martin Broda i stalno pevale. Rekao je popu:

— Ovako bi čovek mogao lako i da umre!

Kad je kamion došao nasred Udbinskog Polja, šofer ubrzao da ga na toj čistini ne uhvati italijanski »cestar«, a Nazor odjednom naredi da se kamion zaustavi.

— Sada smo na mojoj teritoriji i iznesite me, tako da mogu da gledam na Velebit, hoću da vidim moga medvjeda Brundu …

I punih dvadeset minuta Nazor je ležao u travi i gledao u daleki Velebit. Ostali putnici posmatrali su nebo i osluškivali da se ne začuje huka bombardera.

Kad smo izbili na serpentine iznad Korenice, u pravcu Vrhovina, reče mi jedan kurir da su tu četničke trojke presrele pre nekoliko dana dva naša kurira i naredili im da izgovore reč »pogača«. Jedan je musliman rekao »pogača«, a oni su ga odmah ubili.

Kod Glavnog štaba za Hrvatsku nalazi se takođe jedna engleska misija. To je ustvari prva misija koja nam je došla u ovoj godini. Nju je prvo vodio neki major Viljem Džons, koji se sada nalazi u Sloveniji.

Džons je neobičan čovek. Daje utisak prostosrdačnog čoveka i neobično poštuje našu borbu. Ovih dana je u Sloveniji pod svojim punim potpisom pozvao oficire slovenačke bele garde da smesta pređu na stranu Narodnooslobodilačke vojske, jer će u protivnom slučaju odgovarati posle rata kao ratni zločinci. Pričaju članovi savezničke misije kod Glavnog štaba da je Džons zbog toga došao u sukob sa svojom komandom u Kairu.

Vele da je on poručivao Cerčilu lično da dà partizanima što više oružja, pa će oni čudo da učine, da biti propartizanski znači biti duboko probritanski, jer se partizani bore za interese Velike Britanije, kao i za interese svih ujedinjenih nacija. Cak je, veli, govorio kako su partizani u Jugoslaviji zaista otvorili drugi front. Međutim, iz Kaira su Džonsu odgovorili, kako bar tvrde ovi članovi misije, da ne bude lirsko propartizanski i da ide obema nogama po tlu!

Džons je inače neobično dobroćudan čovek. U prošlom svetskom ratu bio je pet puta ranjen. Živi u Kanadi, u gradu Torontu. Nisu hteli Kanađani da ga prime u vojsku, jer je u Prvom svetskom ratu izgubio oko, a on se prebacio u Englesku i javio kao dobrovoljac.

Pričao je nekim drugovima da je očekivao da će zateći partizane u jagnječim kožama sa
strelama u rukama kako se skrivaju po pećinama i pokatkad presretnu ponekog Nemca na drumu. Zapanjilo ga je kad se u okolini Brinja spustio padobranom. Srećko Manola ga je stavio u automobil i vozio preko osamdeset kilometara po oslobođenoj teritoriji, sve dok nisu stigli u naš Glavni štab za Hrvatsku koji je u to vreme bio na Plješevici.

Tu je Džons video i uređenu bolnicu s vodovodom, posle je obišao naše radionice za opravku oružja, naše radionice za proizvodnju ručnih granata, specijalnih bacača, prisustvovao je prvom zasedanju ZAVNOH-a i prosto nije mogao da veruje da ovakve stvari mogu da postoje u Hitlerovoj »tvrđavi Evropi«.

Drugovi iz Glavnog štaba za Hrvatsku uredili su sastanke između članova britanske misije i četničkih komandanata. Tako je na jednom sastanku četnički komandant Đaković izišao iz italijanskog garnizona u Gospiću i izjavio engleskim oficirima da se on i njegove jedinice ne bore s okupatorom, jer su dobili takvo naređenje od svoje vrhovne komande kojoj je Draža Mihailović na čelu.

Zatim da Nedić dobro radi, jer spasava Srbe od komunizma. Na kraju je ovaj četnički oficir otvoreno saopštio Englezima da je tačno da četnici sarađuju s Italijanima, ali u cilju »spašavanja Srba od ustaša«.

Vlado Bakarić mi je dao da prepišem radiogram, koji je engleska Glavna komanda za Srednji Istok uputila Vrhovnom štabu u toku Pete ofanzive. Nama je radiogram preneo Glavni štab za Hrvatsku, ali tekst nije bio potpun, pa ga sada ovde donosim:

»Mi vam šaljemo pozdrave i dobre želje u ovom kritičnom trenutku vaše borbe protiv osvajača vaše zemlje. Slaćemo vam sledovanja prema našim tehničkim mogućnostima.

Ali znajte da se armije saveznika približuju. Naši bombarderi ruše Italiju i Nemačku. Invazija Evrope više nije san. Na istoku Nemci i njihovi sateliti trpe udare od naših ruskih saveznika. Stoga vaša borba u narednim mesecima biće važnija nego ikad. Aleksander.«

Ovde sam zatekao nekoliko engleskih listova koji pišu o našoj borbi.

Iz njih se vidi da se u Engleskoj, kao i u zemljama u kojima oni kontrolišu štampu (u Egiptu, na primer), priznaje činjenica da se mi borimo protiv okupatora, ali se podvlači da to isto čini i Draža Mihailović. Tako list »Egipatska pošta« od 27 jula donosi članak u kome se govori o Petoj ofanzivi: o lažnim nemačkim vestima da su uništene tri naše divizije i
da je naša borba od naročitog značaja za saveznike, pogotovu kada osovina mora da baca trupe u Italiju. A o Draži Mihailoviću veli se od reči do reči:

»Još jedna dobra vest da su snage pod voćstvom generala Mihailovića u Srbiji sada izobličile kvislingovske „četnike“ koji su dugo vremena tvrdili da sačinjavaju deo Mihailovićevog pokreta i tako prikriveni primali vojnu pomoć od Osovine da bi se borili protiv partizana.

Snage generala Mihailovića sada, kao i u prošlosti, igraju plemenitu i iskrenu ulogu u zajedničkoj borbi protiv okupatora.

Kao i u drugim krajevima Evrope, jugoslovenski otpor usko je povezan sa savezničkim ofanzivama i invazionim planovima.

Britanska vojna misija kod generala Mihailovića i partizana svedoči da se gerilski pokret ne izvodi na slučajan način, već sistematski, kako bi se postigao najveći efekat u datom trenutku i mestu…«

Sada mi je jasno zašto je major Džons »lirsko partizanski«, kad mu četnički komandant u lice kaže da sarađuje s okupatorom po naređenju Draže Mihailovića.

U poslednje vreme engleski avioni bacaju po našoj teritoriji letke i nekakav list »Pobedu«. U jednom od poslednjih brojeva donose govor kralja Petra!

Nije nezanimljiva ni reportaža u engleskom ilustrovanom časopisu »Parada« od 31 jula o Petoj ofanzivi, koju je pisao neki K. S. V. Tu se prvo donosi fotografija sahrane nemačkih oficira u Sarajevu, koji su poginuli u toj ofanzivi. Naslov je: »Obruč puca«.

U ovoj reportaži značajno je priznanje da je Peta nemačka ofanziva jedna od najvećih vojnih operacija u Evropi ove godine. Tačno pišu Englezi, ali ovo važi za njihove frontove. Nas je napadalo u Petoj ofanzivi šest nemačkih divizija, pored sedam drugih, a na Siciliji se protiv saveznika bore svega dve nemačke divizije, »Herman Gering« i Prva tenkovska divizija. Englezi zaboravljaju Istočni front. Tamo se lomi kičma Hitlerove armije.

Dalje se u ovoj reportaži veli da su Nemci vršili velike pripreme za Petu ofanzi vu u kojoj su učestvovale i dve bugarske divizije (netačno, svega jedna). Preko 100 »Štuka« tuklo je partizanske položaje.

Nemački ratni dopisnik Karl Kotman bio je zapanjen otporom našeg naroda i pita:

»Jesu li ovo žene i deca, ili su to divlje životinje?«

Englezi pišu o upadu 35 nemačkih tenkova u Šavnik. Onda dolazi naše
probijanje. Nemci su sistematski uništavali sela kako se partizani ne bi
mogli snabdevati. Nemci su to zvali »uništenjem kuća koje su zaražene
tifusom«.

Na kraju se govori o proboju. »Parada« veli da je Tito priznao da smo imali 5.000 izgubljenih ljudi, a Osovina 22.000. To je naravno netačno. Engleski novinar je jednostavno pomnožio i jednu i drugu cifru sa dva.

Sve u svemu, ovo nije rđava reportaža. Donesena je i jedna mapa s probojem. Mi smo označeni belim strelicama, a Nemci crnim.

U poslednjim borbama s četnicima u Lici ubili smo nekog majora Milica, načelnika »komande Zapadne Jugoslavije« Aćimovića. Kod njega je pronađen prepis radiograma Aćimovića četničkom komandantu Drenoviću:

»Izveštavam vas da sam preuzeo komandu u vojnom i političkom pogledu nad oblastima Dalmacije, Like, Zapadne Bosne i Slovenije. Nosim vam od Ciče (Draže Mihailovića) pozdrave, poruke i svaku moralnu i materijalnu podršku.«

U arhivi kod Milića pronađeno je i nekoliko blanko potpisa Draže Mihailovića. Vlado Bakarić mi je dao jedan takav potpis da ga zalepim u »Dnevnik«.

PETAK, 27 AVGUST

Otočac. — Jutros oko dva dođoše u Glavni štab, gde sam ostao preko noći, Bevc, Đido i Andrija. Došli su da se dogovore povodom jednog radiograma iz Slavonije. Štab Drugog korpusa izveštava:

1) Jedan deo HSS-a nudi nam saradnju. Ušli bi u našu vojsku i stvorili brigadu »Braće Radić«. Odmah bi na našu stranu prešlo 600 konjanika iz garnizona u Bjelovaru. HSS obećava da će mobilisati još 3.500 ljudi iz četiri sreza.

2) HSS-ovci traže da imaju, pored naših, svoje političke komesare, koji bi propovedali »ideologiju braće Radić«. Našu komandu priznaju, samo se ne bi borili s manjim domobranskim garnizonima, već samo protiv Nemaca i ustaša.

Razvija se živa diskusija. Bevc veli:

— Ja bih im još pustio političke komesare, ali ne bih pitanje borbe, pitanje komande. Imaju da se povinuju naređenjima naše centralne komande. Ne mogu praviti izuzetak, da se ne tuku s domobranima.

Najzad se složiše da pošalju telegram ovakve sadržine:

»Pozdravljaju se pregovori sa HSS-om. O političkim komesarima recite da ih postavlja Glavni štab, da oni nisu organi pojedinih političkih stranaka i tumači njihovih ideologija, već čuvari borbenog jedinstva jedinica u duhu Narodnooslobodilačke borbe. Za ostala politička pitanja neka se HSS obrati ZAVNOH-u. Pristaje se na formiranje odreda — brigade s imenom „Braće Radić“«.

Posle podne je rešeno da se na pregovore u Slavoniju pošalju Đido i Anka Berus. Tako će »Borba« morati da odloži izlaženje. Tito je danas poslao telegram da što hitnije pokrenemo »Borbu«, ali uslova još nema.

Potrebni su nam mašina i hartija. Uostalom neće se dugo na to čekati.

SUBOTA, 28 AVGUST

Otočac. — Najzad su krenuli Nemci preko Une. Tako je otpočela njihova davno očekivana ofanziva. Zasada idu prema Lapcu. Mi smo spremali napad na ustaše u Perušiću, ali se pokazalo da su se i oni spremali za napad na Otočac, tako smo ih preduhitrili.

Čitao sam pismo Rade Žigica iz Kninske Krajine o strahovitom teroru popa Đujića. Zbog pokolja popa Đujića na Dalmatinskom Kosovu Srbi su ovaj kraj prozvali Jasenovcem.

Seljanku Anđu Purić, iz Vrbnika, prvo je silovalo 30 četnika, pa su je zatim ubili. Pop Đujić je sve to gledao i pitao je uoči pogubljenja:

— Zašto si otišla u partizane?
— Otišla sam da osvetim brata koga su ubili Talijani!

Iz sela Podinjarija odveli su na Kosovo Iku, Milicu, Miku, Stanu i Macu Crnogorac. Mučili su ih i silovali. Četnici su tom prilikom govorili:

— U ime kralja Petra i vi nas morate u nečem pomoći.

Jednu mladu devojku iz Biškupije silovali su i ošišane glave vodili je kroz selo. Ona je naglas govorila:

— Možete da radite šta god hoćete, ali naša će vojska doći i vi ćete za to odgovarati!

NEDELJA, 29 AVGUST

Otočac. — Nemci su na deset kilometara od Lapca. Još se ne zna kakav im je cilj. Ali izgleda da hoće da se probiju na Jadransko More.

Naši su već nekoliko puta izvršili žestoke protivjuriše. Kod Perušića borbe još traju. Teško je nastradao hrvatski bataljon »Matija Gubec«.

Ustaški tenkovi zahvatili su borce na otvorenom polju. Ceo se bataljon rasprsnuo, još se ne zna za sudbinu stotinu drugova.

Meni se opet desila nezgoda. Jutros, kad sam se probudio, jastuk mi je bio krvav. Probila mi je krv iz stare rane. Bio sam kod doktora. Veli mi da bih se morao operisati. Nemam poverenja u »časne sestre« i ovog doktora koji je radio s ustašama, da mi čeprka po lobanji.

PONEDELJAK, 30 AVGUST

Otočac. — Jedan član Kotarskog Komiteta osuđen je na smrt zajedno s ocem. Bio je inače dobar mladić, dobro se pokazao u borbi, ali sada je napravio težak zločin, pa ga je stigla egzemplarna kazna da se drugi uzmu u pamet. On ima brata u četnicima, dozvoljavao je da se bratu nosi hrana u šumu, čak je bio toliko nebudan da su četnici krali iz njegove kuće oružje — a u kući je bio i štab divizije.

U Otočac je stigao Ivo Tijardović, poznati komponist i intendant splitskog pozorišta. To je čovek plemenitog lika, ali tipičan Dalmatinac — u platnenim belim cipelama, preplanuo. U Splitu je bio član NOO.

Priča nam o Splitu, gradu opkoljenom žicom sa svih strana. Posle pada Musolinija narod je izišao pred tamnicu »Svetog Roka«. Pali su poklici:

»Oslobodite naše mučenike!«

Posle se prolomilo »Hej Sloveni«. Italijani su doveli šest tenkova, ali se narod nije razbežao. Čuli su se povici:

»Dole fašizam! Van s njima!

Živio drug Tito!«

U povorci je bilo nekoliko italijanskih vojnika koji su se pridružili.

Civilnu vlast je posle preuzeo italijanski vojni guverner. On je pozvao pedesetak najuglednijih splitskih građana. Došlo ih je svega dvadeset. Italijan im je rekao da ih je pozvao, jer im preti zajednička opasnost od — partizana. I počeo je da nas naziva najpogrdnijim imenima. Odjednom je zastao i, kao neki izučeni glumac, zapitao:

»A šta mislite vi?«

Svi su ćutali, samo je uzeo reč stari Račić, četnička perjanica (njegovo pismo popu Đujiću čitao sam u Glavnom štabu, šalje iz Splita neke pare Đujiću):

»Mi se pridružujemo borbi protiv tih bandita!«

Iste večeri NOO izrekao je smrtnu osudu. Kazna je izvršena u Račićevoj kući. Kad je ušao kroz vrata udaren je čekićem, a zatim je dobio nož u srce!

Dalmacija se sva diže. Posle četvrte ofanzive bila je nastala kriza, u Splitu se više nije čulo o dalmatinskim brigadama, neprijatelj je širio glasove da je sve propalo. Ali laž je brzo razbijena. Dalmacija sada ima veliki broj novomobilisanih ljudi, samo nema dovoljno oružja. Uskoro će se formirati dve nove divizije.

Četnici su izdali protiv Tijardovića otvoreni letak i morao je smesta da napusti Split. Usred belog dana došao je u splitsku luku, seo u čamac i odvezao se do jedne brodice, koja je zatim u italijanskom konvoju, krenula iz luke. S Tijardovićem je bio i jedan oficir, koji je takođe prešao na našu stranu. U brodici su bili zakovani u zid i čuli su lepo italijanske finanse:

— Zamalo što se nisam onesvestio. Nisam imao zraka!

Finans je dobio 100 kuna i sve je bilo u redu. Tijardović se iskrcao i došao na oslobođenu teritoriju.

Svako veče sedimo kod ZAVNOH-a. U toj zgradi nekad je bila biskupija, a kasnije kuća nekog bogataša koji je postao ustaški »admiral« bez mora. Slušamo radio, veselimo se pobedama Crvene armije. Tu je i naučnik Černozubov, očuh doktorke Irine Knežević. On se »dao zarobiti od partizana«.

Jednom je pošao iz Zagreba na put, ali veza nije funkcionisala pa ga nismo zarobili. Drugi put je bilo bolje. Čak je uzeo od ministra propusnicu. Kad je nemački general u Higijenskom zavodu čuo da je Černozubov »zarobljen«, obećao je da će biti zamenjen. Ženi Černozubova daju penziju, ali će i ona uskoro doći.

Ovde se s večeri prave šale. Na gornjem spratu je montiran mikrofon, pa kad se otvori radioaparat, i neko počne da govori u mikrofon na spratu, izgleda kao da radio govori. Prvo su tako namagarčili Ćanicu Opačića i Šimu Balena. Javila se »četnička« radio stanica:

— Ti, Ćanice, srpska izdajice, srce ću ti na nož izvaditi…

Ćanica je skočio i počeo da preti. Posle su svi prsnuli u smeh. Kad su stigli Ribar, pop Vlado i Iveković, onda je stanica ponovo progovorila. Spiker je javio:

— Došao, eto, u Otočac neki izdajica pravoslavni pop Zečević. Obukao je on engleski popovski mundir koji mu je sigurno poslao onaj episkop kenterberiski, inače boljševički prijatelj, pa hoće da nas, vjerne sinove svetog pravoslavlja i odane sinove svetog Save, odvrati od đedovske vjere, pa da budemo kenterberiski boljševici…

Nastao je lom. Mladen Iveković prebledeo, jer je i njemu spiker zapretio »što ima ženu Švabicu« …

— To nije istina! — vikao je Iveković.

Stari Ribar bio je obavešten o šali, ali je digao prst i otskandirao:

— Imaju špijune u gradu …

Pop Vlado se razvalio od smeha:

— Ha, oca mu, ala me udesi…

Mladen Iveković je odmah otišao u svoju sobu i u svoj dnevnik uneo čitavu priču o »strašnoj četničkoj stanici«. Rešili smo da mu istinu kažemo posle tri dana.

Večeras nismo imali »četničke« emisije. Ustaše su izvršile sabotažu kod švice, izazvali kratki spoj i ceo Otočac je ostao u mraku. Najgore je od svega što ne radi »Hel« aparat, pa ne možemo da slušamo vesti. Sutra uveče treba da govori Čerčil.

UTORAK, 31 AVGUST

Otočac. — Uzbuđenje je veliko u gradu. Na sve strane se spremaju rodoljubi na evakuaciju. Neko javio da su Nemci na Udbini. Idu jakim snagama. Napred 30 tenkova, zatim po 100 kamiona, a prati ih po 12 do 14 aviona. Ne zna se još kuda će. Nije isključeno da udaraju na more.

Danas sam dobio jedan broj »Naprijeda« gde smo Đido i ja dali tri članka. Opet je zaigralo moje staro, novinarsko pero.

Đido je napisao članak o novoj vladi u Londonu, »činovničkoj« vladi Purića, u kome analizira značaj potpunog gubljenja pozicije londonskih emigranata u inostranstvu:

»Uspjesi Narodnooslobodilačke vojske i razmah Narodnooslobodilačkog ustanka naroda Jugoslavije nisu mogli ostati zadugo nepoznati demokratskom pokretu u svijetu. Silan polet narodnog demokratskog pokreta, naročito u Engleskoj i Americi, koji je dobio moćan potsticaj od herojske borbe Sovjetskog Saveza, nužno se morao zainteresovati prilikama u Jugoslaviji.

Na vidjelo je izbila prava uloga Draže Mihailovića i njegovih londonskih pomoćnika. Tako su velikosrpska klika u Londonu i njihovi „hrvatski“ i „slovenski” prirepci, pokušavajući da podvige Narodnooslobodilačke vojske pripišu Draži Mihailoviću, došli u položaj da budu ismijani i prezreni od sovjetske demokratske javnosti.

Ali stvar nije bila samo u tome i nije se svršila samo na tome.

Razbijajući glavninu Dražine „vojske“ u Crnoj Gori, koja je zajedno s okupatorom pokušala da uništi najbolji dio naše vojske, londonske izbjeg­ lice su došle u nezavidan položaj pred saveznicima. I tako su izvjesni vrhovi u Engleskoj i Americi uvidjeli na što je spala šačica izbjeglica i da bi daljnje bezrezervno vezivanje na te grupice izdajnika, ozbiljno ugrozilo ugled i prestiž saveznika i kod nas i u svijetu.

I tada su počele stare unutarnje raspre da se pretvaraju u oštre sukobe. Nastalo je opće raspadanje.

„Hrvati” i „Slovenci” iz ranijih vlada nisu mogli dalje pred licem pobunjenog naroda da peru hrvatsku krv s kama šačice četničkih zločinaca, u koje su se ludo uzdali da im osiguraju gospodstvo nad svojim narodima poslije rata. Što je drugo ostalo ovim ljudima, lišenim korjena u narodu i jače podrške u svijetu, nego da krive jedni druge zbog krive politike, zbog izdaje, zbog straha pred obračunom s narodom.

Vlada je pala i došla je nova, „činovnička”, sastavljena iz bivšeg velikosrpskog aparata. Da bi sakrili pred narodom prave razloge raspada „vlade”, velikosrpski politikanti su dali u vladu činovnike. Ali, Draža je ostao na svom mjestu.«

Na konferenciji SKOJ-a za Liku veliki broj pitanja bio je postavljen o borbi porobljenih naroda u Evropi, naročito na Balkanu, u prvom redu u Albaniji i Grčkoj. Zato sam za »Naprijed« napisao članak o toj temi. Evo odlomka o Albancima i Grcima:

»Na Balkanskom Poluostrvu plamen oslobodilačkog rata uzeo je najšire razmere, ne samo kod nas, već i kod drugih balkanskih naroda, u prvom redu kod Grka i Albanaca.

Grčki partizani su se pretvorili u moćnu narodnooslobodilačku vojsku i dosada su oslobodili od okupatora jednu petinu svoje domovine. Grčki narodnooslobodilački pokret (EAM na grčkom jeziku) ostvario je široko jedinstvo narodnih masa u borbi protiv okupatora. Kao glavna organizatorska snaga narodnog ustanka stoji Komunistička partija Grčke.

U poslednje vreme Nemci su vršili žestoke pokušaje da se probiju između jugoslovenske i grčke granice preko Albanije na Jadransko More. Cilj ove nemačke ofanzive je dvostruki: da razdvoje partizane Grčke, Jugoslavije i Albanije, a zatim da izbiju na Jadransko More u slučaju savezničke invazije.

U Albaniji se takođe narodni ustanak razgara. Oslobođeni su veliki delovi zemlje, naročito na jugu. I u Albaniji je narodne snage povela u borbu Komunistička partija Albanije, koja je pre dve godine izrasla iz raznih neoformljenih marksističkih grupa u jedinstvenu partiju. Za ove dve godine rada naši drugovi uspeli su da pravilnim stavom povedu široke mase slobodoljubivih Albanaca u boj protiv okupatora.«

U Primorju su Italijani, članovi Partije, u jednom garnizonu uhvatili vezu s našom Partijom i hoće da pređu na našu stranu. Naši bi uradili bolje — ostali bi u garnizonu, radili i preveli svu vojsku.

Sedma divizija prebacila se u Baniju. Na desnoj strani Une uhvatila je oko 200 domobrana iz divizije »Tigar«. Raspada se Pavelićeva vojska, pa makar bila i u nemačkim uniformama i pod nemačkom komandom.

Drvarskom odredu prešlo je iz iste divizije šezdeset ljudi s pet puškomitraljeza.

Jedan bataljon Banijskog odreda prebegao četnicima. Pobunu je organizovao jedan bivši narednik, komandir čete kod nas. Ali su se skoro svi borci vratili, osim 40, koje sada goni baš Sedma divizija. Kažu da je Sedma divizija vrlo ponosna. Istina, bilo je mnogo plača na Baniji, ali borci, koji su se vratili, prekaljeni su.

Sada će Banija imati dve divizije.

Samo neće ni za živu glavu da napuštaju Baniju. Kad je jedan bataljon Banijskog odreda trebalo da pođe za Kordun, nastala je piska žena:

»Hoćete ih opet u Crnu Goru«.

I ostali su na Baniji. Inače četnici su vršili propagandu da je čitava Sedma divizija propala.

SREDA, 1 SEPTEMBAR

Otočac. — Radioaparat je i u Otočcu mesto oko koga se ljudi najradije skupljaju da čuju Moskvu, da čuju našu »Slobodnu Jugoslaviju«.

Crvena armija nadire sve brže na zapad. Probijen je front na jugu, oslobođen je Taganrog, zapadno od Kurska Rusi su napredovali šezdeset kilometara, ide ruski valjak i ka Smolensku. Ispred zvučnika Agitpropa okuplja se preko čitavog dana narod, a naročito posle podne, i svi čekaju Staljinove dnevne zapovesti.

Danas su dobijene vesti koje pokazuju da Nemci imaju nameru da se probiju za Jadransko More, da obezbede komunikaciju Bihać — Lapac — Gračac — Knin — Split. Izbacili su i s jedne i s druge strane ove komunikacije jake pobočnice, pa se otuda jedno vreme mislilo da će ići ka Udbini.

Naše jedinice stalno napadaju ovu nemačku komunikaciju. Šesta lička divizija kod Kulen Vakufa ubila je 90 Nemaca, 16 zarobila.

Četiri kamiona su spaljena, a dva zaplenjena. Isto tako zaplenjen je jedan protivkolac, jedan teški bacač, dva teška mitraljeza, šest »šaraca« i deset šmajsera.

»Slobodna Jugoslavija« javlja o novim pobedama u Bosni. Oslobodili smo Glamoč i Duvno. Na taj način se oslobođena teritorija u Bosni proširila i sada je veća nego ikada dosad. Od izvanrednog značaja jeste potpuno oslobađanje doline Vrbasa.

Naše jedinice su još ranije presekle železničku prugu Sarajevo — Brod, Sarajevo — Višegrad i Sarajevo — Mostar, te je glavna komunikacija Nemaca za Južni Jadran išla dolinom Vrbasa, preko Banje Luke, Jajca, Bugojna, Prozora, Rame i Mostara.

Međutim, u našim rukama se sada nalazi Jajce, Vakuf, Bugojno, Prozor, tako da Nemci sada uopšte ne mogu da prođu kroz Bosnu za Jadransko More. Sem toga, sada se baš završava žetva u ovoj dolini, pa je i to pogodilo okupatora.

Drugi bosanski korpus oslobodio je Ključ, ubijeno je 190 Nemaca, a zarobljeno 150. Zaplenjene su tri haubice. U Srednjoj Bosni u našim je rukama Tešanj, Teslić i Maglaj, a u Istočnoj Bijeljina.

Večeras sam sreo Veljka Kovačevića, Španca, komandanta Trinaeste divizije koja operiše u Gorskom Kotaru. Priča Veljko o silnom poletu ustanka u Primorju i Istri. Već se sada u njegovoj diviziji nalazi hiljadu nenaoružanih ljudi koji su poslednjih dana stigli iz tih krajeva. Iz Pule je samo jednog dana došlo na oslobođenu teritoriju šezdeset radnika i
svi traže puške da se bore protiv italijanskih fašista.

Oni vele da na stotine ljudi u Puli i okolini svakog časa gledaju da pobegnu iz grada
u partizane.

Takav je polet u čitavoj Hrvatskoj. Šibenik je za deset dana dao oko 800 partizana. Sušak i okolina za nedelju dana dali su preko četiri stotine dobrovoljaca, grad Sušak 218, Kastav 67, Grobinština 68, pa zatim još 67. U Podravini je za pet dana pristupilo 350 boraca, sve Hrvata.

Čazma, pored ranije datih 2.000 boraca, dala je još 180 za poslednjih deset dana. U domobranskim jedinicama nastalo je osipanje. Nema dana, a da poneka grupa iz jedinice, ili čitava jedinica, ne pređe na našu stranu.

Za dve nedelje predalo se 1.000 domobrana sa oko 20 oficira. Čitav jedan radni bataljon Trećeg domobranskog puka u Sikirevcima sa osam oficira prešao je na našu stranu.

U Otočcu se nalazi pukovnik Demetar Varda koji je još pre mesec i po dana prešao na našu stranu s čitavim divizionom domobranskog garnizona u Varaždinu. On je postrojio divizion i naredio da izmaršira iz grada gde ga je čekala jedna naša jedinica. Posle toga je komandovao da se otvori vatra iz svih topova na fabriku »Tivar« koja pravi hiljade i hiljade metara štofa za uniforme Nemaca i ustaša.

Naše jedinice, zajedno s pukovnikom Vardom i njegovim divizionom, napale su i ustaški koncentracioni logor u Lepoglavi. Pošto je naša artilerija zasula Lepoglavu izvršen je juriš baš na dan pada Bastilje, 14 jula, i ovaj zloglasni kazneni zavod je pao u naše ruke. Oslobođeni su drugovi koji su bili u ovom logoru.

Dokle se u Hrvatskoj proteže naša oslobođena teritorija najbolje pokazuje činjenica da je diletantska grupa »Avgust Cesaree« davala pretstavu pred 2.000 seljaka u selu Lukavcu, u neposrednoj okolini glavnog grada Hrvatske. U Zagrebu prave viceve da se Pavelićeva »Nezavisna Država Hrvatska« proteže od jedne trošarinske stanice Zagreba do druge,
od Čemomerca do Maksimira.

ČETVRTAK, 2 SEPTEMBAR

Otočac. — čerčil je govorio preksinoć. On nam obećava, posle sastanka u Kvebeku, da će nam uskoro povratiti kralja Petra!

Slično i Grcima poručuje. O drugom frontu, životnom pitanju miliona u Evropi, ni reči.

Njegov govor je prilično ozlojedio naše ljude. Bevc je pripremio članak za »Naprijed« pod naslovom »Za što brži završetak rata«, u kome se naročito osvrće na pitanje drugog fronta i pomaganje Draže Mihailovića od strane reakcionarnih elemenata u Engleskoj i Americi.

Evo nekoliko odlomaka iz tog članka:

»Pobedonosna ofanziva Crvene armije na Istočnom frontu nije samo pred čitavim svetom razotkrila slabost Hitlerovih armija, nego je pre svega potvrdila činjenicu, koju i sovjetski pretstavnici i sovjetska štampa već neko vreme odlučno naglašavaju: da je Hitlerovu vojsku obuhvatom s dva fronta — istočnog i zapadnog — mogućno u najkraće vreme slomiti, a time skratiti rat i smanjiti strašne žrtve, koje svaki dan produženja rata traži od slobodoljubivih naroda i njihovih armija, a takođe i od sviju ugnjetenih naroda.«

Dalje Bevc govori o silnom porastu antihitlerovskih snaga, o sve mnogobrojni j im znacima demoralizacije Hitlerove vojske i pozadine, o sve jačoj borbi ugnjetenih naroda u Evropi, i kaže:

»O čemu govore sve te činjenice?

One govore o tome da je Hitlera mogućno uništiti za najkraće vreme, čak i u 1943 godini, ako bi se bez odlaganja aktivizirale sve savezničke snage, ako bi se u prvom redu na zapadu Evrope ostvario drugi front.

No, danas nisu sve savezničke snage iskorišćene. Drugi front u Evropi još nije uspostavljen i na to pitanje konferencija Cerčil — Ruzvelt u Kvebeku nije dala odgovor. Činjenica je da daleko pretežni deo tereta sadašnje borbe protiv Hitlera leži na Sovjetskom Savezu.

Jedan znatan deo tog tereta snose i ugnjeteni narodi Evrope, koji su u toku borbe formirali veće ili manje naoružane jedinice, pa čak i čitave narodne armije, kao što je to slučaj u Jugoslaviji i Grčkoj.

Bilo bi, dakako, nepravilno potcenjivati važnost savezničke akcije u Italiji, no nema sumnje, da ta akcija nema značaj drugog fronta, niti ima uslova da to na tom terenu postane. Ona doduše angažuje jedan deo nemačke vojske, što će olakšati i borbu Crvene armije na Istočnom frontu.

No strašne žrtve koje danas daju narodi Evrope pod Hitlerovom tiranijom traže odlučno da se rat što pre dokrajči, da se što pre preduzmu mere, koje će omogućiti da se postigne taj cilj. A ta mera jeste jedino drugi front na zapadu Evrope, koji je jedino sposoban da u dovoljnoj meri rascepi Hitlerove snage i time ih osudi na brzi slom.

Taj zahtev danas s punim pravom postavljaju i narodi Jugoslavije, koji su u toku dve i po godine rata protiv fašističkih okupatora dali srazmerno velike žrtve, a produženje rata te bi žrtve još više povećalo.

Narodi Jugoslavije traže brzi završetak rata i s ogorčenjem gledaju na skoro nesmetanu aktivnost onih reakcionarnih slojeva i onih elemenata koji rade na odugovlačenju rata.

Za nas, narode Jugoslavije, pitanje drugog fronta obuhvata i pitanje odnosa savezničkih snaga prema Draži Mihailoviću. Mi nemamo razloga sumnjati u to, da one iste reakcionarne snage u savezničkim zemljama, koje imaju interesa da se još ne otvori drugi front i da se rat još produži, rade i na tome da Engleska i Amerika i dalje daju političku i čak materijalnu potporu takvom izdajniku i zločincu kao što je Draža Mihailović, mada danas niko u svetu ne može tvrditi da za njegovu podlu izdaju nacionalne i opšte savezničke stvari nema dovoljno dokaza.

Prema tome, ne samo zbog što bržeg postignuća pobedonosnog mira u Evropi uopšte, nego i zbog što brže pobede nad okupatorima u samoj Jugoslaviji, potrebno je raditi svim snagama na tome, da se oduzme reč reakcionarnim elementima u savezničkim zemljama koji rade na odugovlačenju rata i koji istovremeno podupiru takve izdajnike zajedničke savezničke stvari kao što je Draža Mihailović.

Pod brzim završetkom rata mi dakako razumemo samo jednu stvar: potpuno uništenje Hitlera i njegovog „novog” poretka i obezbeđenje svim narodima koje je Hitler porobio, prava na samoodređenje i ravnopravnost. Drugog puta do mira nema.

Na kraju treba jasno reći ovo: ne mogu biti prijatelji naroda Jugoslavije oni elementi u savezničkim zemljama, koji rade na odugovlačenju rata i na podupiranju Draže Mihailovića.

Na tom osnovnom pitanju danas narodi Jugoslavije jasno mogu da isprobaju ko im je prijatelj, a ko dolazi k njima neiskreno i s posebnim planovima. I, nema sumnje, to je pitanje koje će pretstavnici Narodnooslobodilačkog pokreta naroda Jugoslavije morati postaviti i u zvaničnoj formi.«

PETAK, 3 SEPTEMBAR

Otočac. — Bio sam noćas s Bevcom i Andrijom do Glavnog štaba.

Tito je odobrio da i HSS daje političke komesare za brigadu »Braće Radić«. Bevc veli da se nemamo šta bojati. Ako taj politički komesar bude stvarno politički komesar, ako bude hrabar borac, voljen od ljudi, on će postati naš čovek, jer će uvideti da smo mi najdosledniji borci za punu nacionalnu slobodu.

Bevc je dobio izveštaj da će nam uskoro doći pretstavnici SSSR-a.

Ustaški ministar promičbe Matija Kovačić preko »Hrvatskog Naroda« opasno je napao čitavo Antifašističko veće. Tek mi je sada došao do ruku taj članak, preštampan u brošuru.

U ovom članku se naš pokret pretstavlja kao anti – hrvatski, veliko – srpski i — naravno boljševički.

U brošuri se dalje veli da su svi oficiri u našoj vojsci Srbijanci!

Posle se citiraju imena verskih referenata — sve sami Srbijanci! — i cilj im je da prevode Hrvate u pravoslavlje!

Tu su i imena svih većnika.

Za Mladena Ivekovića kažu da je smešna figura po svom načinu života, da je salonski komunist, da se puderisao u zatvoru kad je bio s hrvatskim borcima!

I moju visost je počastio Matija Kovačić. Veli da sam izbačen iz »Politike« po naređenju engleskog poslanstva. Još psuju pc Stevi.

Jovanu Popoviću stavljaju na dušu »Nolit«, Vesi Masleši — trista čuda.

SUBOTA, 4 SEPTEMBAR

Otočac. — U jednoj štali u Slunju nađen je među zakopanim zlatnim putirima jedan od najznačajnijih dokumenata naših dana, »Spomenica slunjske župe«, u kojoj se opisuju događaji iz istorije župe poslednjih decenija. U »Spomenici« su neobično živo opisani slom Jugoslavije, ustaški pokolji, pojava partizana, razvoj ustanka.

»Spomenicu« je vodio poslednjih godina župnik Ivan Nikšić, prvi ustaški stožernik u Slunju.
Sedeo sam puna dva sata s Ćanicom Opačićem, jednim od organizatora ustanka na Kordunu, i čitao ovu spomenicu. On mi je davao svoj komentar. Istovremeno sam imao pri ruci zbirku pesama koje peva narod na Kordunu o ustanku. Ovu zbirku prikupio je Agit-prop CK Hrvatske.

U njoj se nalazi dosta starih narodnih pesama, koje je narod prepevao, zatim pesama spevanih tokom same borbe i, najzad, nekoliko pesama Branka Ćopića, Mihaila Lalića, Julke Mešterović, koje su ovde stigle, pa ih je narod izmenio na svoju ruku.

Nikšić opisuje detaljno slom Jugoslavije. On, bez oružja, i jedan finans s lovačkom puškom, razoružali su u Slunju jednu kolonu bivše jugoslovenske vojske od 600 vojnika sa dva generala i 100 oficira, koja se povlačila pred Nemcima. Ovaj pop je zaplenio priličan ratni materijal i 32,000.000 dinara. Evo Nikšićevog opisa u »Spomenici«:

»PROPAST JUGOSLAVIJE

Upravitelj župe Nikšić dao je znak prvom samovozu da stane i iz njega iziđe „diviziski đeneral” Antić, pa upita zašto ga se zaustavlja, što se dogodilo. Upravitelj župe mu je rekao uglavnom slijedeće:

— Proglašena je Nezavisna Država Hrvatska, Jugoslavije više nema, pozivate se da predate oružje i ujedno vas proglašujem u ime NDH zarobljenim.

Molim vas, gospodine generale, da predate oružje i da odredite vašim ljudima da to isto učine… Sa svakog prozora uperena je na vas po jedna cijev ili strojnica. Zato vas molim da se mimo predate i izdate zapovjed da se ostali iz vaše pratnje predaju!

General Antić je na to bez riječi izvadio svoj samokres, predao ga upravitelju župe, okrenuo se prema častnicima i vojnicima u ostalim teretnim samovozima i zapovjedio da svi bace oružje. Oružje je padalo na cestu, kraj samovoza, pa je upravitelj župe pozvao prisutne ljude (bez oružja) da odmah kupe to oružje…

General i njegova vojska predali su se dakle pred samo jednom puškom finansa Rukavine i po nagovoru upravitelja župe.

… Pošto ni pobjegao nije nitko. Te noći zarobljeno je ukupno dva generala, oko 100 časnika i preko 600 vojnika. U jednom teretnom samovozu vozili su novac „četvrte armijske oblasti” iz Zagreba u ukupnoj svoti od 32,000.000 dinara. Noć je prošla mimo.«

Dalje se opisuje dolazak nemačke vojske u Slunj, kako je Nikšić pripremio ručak za Nemce, kako im je ispekao jaganjce na ražnju, kako su oni tražili piva, a on im dao vina, kako su se Nemci hvalili da tako dobro nisu jeli sve od Pariza, da su slunjski jaganjci bolji od nemačkih pohovanih pilića, a vino daleko bolje od kojeg bilo piva.

POKOLJ GOLORUKOG NARODA

U maju mesecu su ustaše pozvali 450 Srba iz Veljuna i okoline na saslušanje. Ljudi su došli na poziv i svi su bili pobijeni. Razlog je bio, kako Nikšić navodi, ubistvo jednog mlinara Hrvata iz Zbijéga. Ali, Ćanica veli da tog mlinara nisu ubili Srbi već jedan Hrvat, mlinar, iz konkurentskih razloga.

Mnogo je teži pokolj bio kasnije. Došli su ustaše s poručnikom Viktorom Veljanom na čelu i saopštili Nikšiću da dolaze iz Zagreba s naređenjem da pobiju sve Srbe. Prvo su pobijeni svi Srbi u Slunju. Nikšić o tome piše:

»Kad je u Slunju bilo sve „čisto”, počelo se loviti pravoslavce po selima, koga se uhvatilo odmah je ubijen. Taj posao trajao je oko 15 dana. Po iskazima samih ustaša ubili su za cijelo to vrijeme u cijelom kotaru Slunju 3.000-4.000 pravoslavaca među njima pak 100-200 ljudi koji su sposobni za oružje, ostalo bolesnici, žene, djeca, starci.«

Zatim Nikšić dalje opisuje kako se u tim zverstvima naročito istakao njegov orguljaš, neki grbavko.

NAROD SE DIŽE

Nikšić piše kako se narod počeo da organizuje i veli da je vođa pobunjenika bio Ćanica Opačić.

Evo kako jedna narodna pesma, ispevana početkom 1942, opisuje te ustaške pokolje na Kordunu (u zbirci nije naznačen autor pesme):

»Sjetimo se drugarice lani
Kako su nam crni bili dani,
Kako smo se po šumama krili
Svoje kuće puste ostavili.

Sjetimo se sve na partizane
Što nas hrabro od ustaša brane,
Krvavo se sa fašizmom bore,
Da nam sada novi iivot stvore.

Ne žalimo ni kruva ni tkanja,
Sjetimo se na krvava klanja,
Kad odoše naša braća draga
Ne zna im se ni glasa ni traga,

Dušmani im oči pokopaše
U bezdan ih žive pobacaše,
Osam dana čuli su se živi,
Dušmanima ni dužni ni krivi,

Po naredbi poglavnika svoga
Pavelića Anta krvavoga.«

Prve pesme, prve nade bile su uperene u Staljina, u Rusiju:

»Bila nam je izgubljena nada,
Sad dolazi od Kijeva grada.
Dolazi nam Crvena armija,
To je naša nada najmilija.«

»Oj Staljine oštri sablju pravu
Pa otsijeci Hitlerovu glavu.«

»Staljin zove sva se zemlja trese:

„Oj, narodi, ujedinite se“.«

»Oj, Rusijo, majko naša

A i mi smo vojska vaša.
Mi gazimo šume, vodu,
Svom narodu za slobodu.
Pobjeda će naša biti,

Naša vojska narod štiti.
Oj, Rusijo, mila mati
Uvjek ću te tako zvati,
Ti fašiste grdne lemaš
 slobodu svima spremaš;

Oj, Rusijo, mila mati,
Kad ćemo se rukovati.«

»Ne bojmo se „štuka” aviona
Nas i Rusa trista miliona.«
»Oj, Staljine, ti sunčana zrako
Kaže Hitler da ga boli jako.«

Zatim dolaze pesme o Ćanici:

»Drug Canica i Petrova Gora
Dok je svjeta spominjat se mora.
Paveliću, zelenih očiju
Ćanica ti kupio kočiju.
Voziće te u Petrovu Goru
Da na tebi partizani oru.«

Tako se pevalo i borilo. Nastajali su prvi odredi na Kordunu. Jedna od naših prvih akcija bila je na zločinca nad zločincima Ljubu Kvaternika koji je u Bihaću poklao 14.000 Srba.

JEDINSTVO SRBA I HRVATA

U crnim bojama Nikšić opisuje zimu 1941 — 1942. Naše snage su postajale sve moćnije, ustanak se sve više širio. Ustaše su preduzele opsežnu ofanzivu na Petrovoj Gori. ćanica veli da tokom te ofanzive nijedna stopa Korduna nije čitava ostala — svuda su stale ustaše.

Njih je bilo oko deset hiljada. Poklali su 650 duša. Naši odredi nisu napuštali Kordun.

U aprilu i Italijani iz Slunja pošli su da žare i pale. Evo šta Nikšić o tome veli:

»Naša vojska je razbila glavninu odmetnika. Otpora nisu nigde davali. Kad su to vidjeli Talijani krenuli su i oni u akciju i to na sam Uskrs 5 travnja (aprila). Krenuli su prema Primišlju i počeli su paliti sve kuće od reda, bez obzira bile hrvatske ili pravoslavne.

Odmetnici kao i pravoslavci su glavom bez obzira bježali u obližnje šume. Ostalo je kod kuće nešto staraca, žena i djece, te Hrvati, koji su računali da im se neće ništa dogoditi, jer je borba protiv odmetnika. Sve to što je ostalo Talijani su bez ikakvog povoda i razloga poklali.

Tako je moderno naoružana pukovnija fašista navalila i potukla oko stotinu nenaoružanih staraca, žena, djece i hrvatskih seljaka…

Akcija je završena svečanim mimohodom (predvođena glazbom) kroz Slunj sa svojim pukovnikom. Da nismo vidjeli ne bi mogli nikad vjerovati da je to moguće.

Evo blijede slike toga mimohoda: Glazba, za njom častnici pred svojim odredima na konjima. Uz sedlo visi privezana kokoš, janje, prase i slični amblemi. Vojnicima su iz ruksaka virile isto ovce, kokoši, platno, biljci, ručnici, lonci, zdjele, nekima na leđima kotao, neki pred sobom tjera prase vezano za jednu nogu, drugi nosi oko vrata ovcu.

Glazba svira, častnici viču svoje zapovjedi, blago se dere. Na koncu mimohoda išlo je i veliko blago, krave, volovi i telad. Mimohod je završen svečanim govorom pukovnika koji je veličao hrabrost talijanske vojske i pohvalio vojnike za današnju uspješnu djelatnost.

Govor su prekidali roktanjem prasci, blejanjem — ovce i mukanjem — goveda. Kako god taj Uskrs bio žalostan, ipak je ta svečanost bila smiješna. Bilo je smjeha, ali pomiješano sa gorčinom, mržnjom, razočaranjem i prezirom. To je, eto, bio talijanski Uskrs u Slunju.

Nakon toga smo u privatnom razgovoru pitali jednog častnika kako i zašto Talijani tako postupaju s nama Hrvatima, odgovorio je, da je njima svejedno i isto: Hrvati i Srbi, nacionalisti i komunisti, njima je u interesu da se mi među sobom više istrebljujemo, da ostane za njih više prostora… «

Jedinstvo Srba i Hrvata na Kordunu dobilo je čvrste temelje od prvog dana. Ćaničin politički komesar bio je Hrvat Veco Holjevac, sada politički komesar Prvog hrvatskog korpusa. O njemu priča Ćanica:

— Kad sam bio momak mislio sam da se samo majka može voljeti više nego išta na svijetu.., Kad sam se oženio, mislio sam da je žena ženica, a kad sam ćerku Cicu dobio, činilo mi se da mi je ona najviše u životu. Međutim, kad je borba planula, vidio sam da mi je u životu najdraži drug s kojim krv lijem za slobodu… Eto, Veco mi je najmiliji
drug… I kad smo se rastali, kad smo otišli na razne dužnosti, zaplakali smo…

Evo šta narod Korduna peva o Veci, o bratstvu Srba i Hrvata:

»Druže Veco, hrvatskoga roda
Ti si vođa našega naroda.«
–

»Složili se Srbi i Hrvati
Oj, fašisti, što će narod da vas mlati.«
–

»Igra kolo sve partizan
Srbin, Hrvat i musliman
O-ho-ho, kako je to,
Četnicima za čudo!
Omladina naša mila,
Ona voli drug Staljina.
O-ho-ho, kako je to,
Fašistima za čudo.«
–

O četnicima i njihovoj izdajničkoj ulozi takođe je dosta pesama:
»Oj, četnici, i ta vaša brada
Brijaće je udarna brigada.«

–

»Oj, četnici, sluge talijanske,
Sudice vam puške partizanske.
Oj, četnici, talijanske sluge
Ne možete sačuvati pruge.«

Mnoge pesme iz Srbije, Crne Gore, Bosne dospele su na Kordun i tu ih je narod na svoju ruku prepevao. Tako je na Kordun stigla i prva srbijanska partizanska pesma »šumadija glasala«. (Crni spevao prva dva stiha, ostale dr Julka Mešterović):

»Oj, Hitleru, mili moj,
Došao je konac tvoj.
Neće niko da nas voda,
Dolazi sloboda.
Poš’o Hitler na Rusa,
Pa se busa u prsa,
Potući će ruskog baju,
Kano srpsku raju.
Gledala ga Srbija
Kako tužno zavija
Pa se smeje iz sveg glasa:
Švabi nema spasa.
S jedne strane Rusija
A sa druge Srbija,
S treće je Crna Gora.
Hitler pasti mora.«

Na Kordun je dospela pesma Mihaila Lalića spevana 1941 u Crnoj Gori:

»Listaj, goro, cvjetaj cvjeće.
Omladina u boj kreće.
Omladina u boj kreće
Robovati više neće.
Omladino zemlje ove
Zbijajmo se u redove.
Zbijajmo se brat do brata,
Da skinemo jaram s vrata,
Josip Staljin iz Sovjeta
Poručuje širom svijeta
Ko ustanak sad ne sprema
Međ’ narodom mjesta nema.«

Početak crnogorske pesme »Nasred Zete Nemanjine« takođe je dospeo na Kordun. Dalje se nastavljaju pojedine strofe iz pesme »U ranam na bojištu«:

»Od Korduna do Rusije
Narodni se barjak vije
Na barjaku zlatno slovo
To je ime Staljinovo.
Ispod slova sitno piše
Zove Staljin (Tito) na bojište.
Na bojištu svira truba:
Je V vam zao mladih ljuba?
Na bojištu sablja čeka:
Je V vam žao mladog vjeka ?
Neka samo svira truba
Ne žalimo mladih ljuba;
Neka samo sablja čeka
Ne žalimo mladog vjeka.
Složno stupaj, brat uz brata,
Kano Srbin uz Hrvata,
A i braća muslimani
Na našoj se bore strani.«

KORDUN JE OSLOBOĐEN

U »Spomenici« Nikšić opisuje kako je išao u Zagreb da traži pomoć protiv nas, kako mu se Kvaternik smejao da nas ima šaka jada, kako je posle vojska poslata, kako ofanzive nisu uspevale (dva puta su ustaše čitav Kordun opkolile). Partizanski se obruč sve više stezao oko Slunja.

Italijani su bili doživeli težak poraz kod Perjasice i Poloja (tu smo Vlado Bakarić i ja prolazili u oktobru 1942). Evo kako je narod opevao tu bitku:

» Poloju malo partizana
Zarobiše mnogo Talijana.
Mlad partizan on na tenak skoči
Talijanu zaplakaše oči.
Nemoj druže predat’ ću se i ja
Predat’ će se cela Italija.
Konji vrište Talijani kmeče
A kokoši u rukama dreče.«

Nikšić užurbano opisuje pad Bihaća i naziva komandanta grada izdajnikom. A posle toga zakopava ovaj dragoceni dokument, jer partizani uskoro ulaze u Slunj, čitav Kordun je slobodan, narod likuje i proslavlja pobedu, slavi Tita kao oličenje borbe i slobode:

»Druže Tito, ti narodni sine
Tebi narod pjeva od miline,
Popaljenih gradova i sela
Na Kordunu robovanja nema.
To nam vojska druga Tita šeće
Više Kordun robovati neće,
Rujna zora sa istoka rudi
Drug nam Tito cijeli narod budi.«

NEDELJA, 5 SEPTEMBAR

Otočac. — U pripravnosti smo, jer postoji opasnost od ustaško-četničkog upada u Otočac. Juče je jedna kolona od 400 — 500 četnika i ustaša izišla iz Senja i napala senjski Sreski komitet. Sedam drugova je nastradalo. Bili su obavešteni da će doći do napada, čitavu noć su bili u zasedi, a u zoru su otišli na doručak. Utom je naišao neprijatelj. To se
dogodilo na tri sata od Otočca.

Danas posle podne omladina je priredila Nazoru akademiju. Pojavio se priličan broj građana Otočca. Nazor je bio veoma dirnut. Pročitana je i jedna njegova nova stvar.

Večeras sam pregledao zbirku pesama koje se pevaju po Baniji. I ovu je zbirku prikupio Agitprop CK Hrvatske. Slične se pesme i u Kordunu pevaju. Izvor im je isti. Najviše je sam narod spevao, zatim ima starih narodnih pesama koje su sada prepevane, i, najzad, pesama Branka Ćopića i drugih pesnika, koje je narod uzeo i prekrojio na svoju ruku:

»Druže Tito, naše desno krilo
Da te nije, ne bi ni nas bilo.«
★

»Oj, Staljine, majčin sine,
Pošalji nam karabine,
Da se branim od ustaša
Da ne pale sela naša.«
★

»Misli Hilter, zla mu mati,
Usred Moskve zimovati.
Al’ se grdno prevario
Baš pred Moskvom kad je bio,
Pred Moskvom je tenk do tenka
Vojskovođe Timošenka.«

★

»Šumo, goro, razvi grane,
Pa nam sakri partizane.
Listaj goro, listaj vrbo,
Sakrit’ će se mladi Srbo,
Sakriće se partizani,
Predaće se domobrani.«
★

»Čika Staljin lulu dimi,
Pa sve čeka da zazimi.«
★

»Druže Tito, kad ćeš u Srbiju
Da pozdravim Sedmu diviziju?
Paveliću gde su ti satnije,
Evo naše Sedme divizije?«
★
PONEDELJAK, 6 SEPTEMBAR

Otočac. — Foča je u našim rukama.Naš novi general Peko krenuo je u drugoj polovini avgusta ka Crnoj Gori. Ovo su prve vesti o Drugoj diviziji. Ranije smo doznali da četnici pokušavaju da pronađu oružje oko Sutjeske koje smo mi zakopali za vreme Pete ofanzive.

Crni, pop Vlado i ja dugo smo razgovarali o Foči. Pružaju nam se lepe perspektive. Treba pomoći razvoj ustanka u Srbiji. Reakcija sve svoje snage upire na Srbiju. Nedićevci će preko noći postati dražinovei. Ako se londonska vlada dokopa nekako Srbije, odmah će objaviti i mobilizaciju. Moramo ih preduhitriti.

Uostalom to Tito i razmišlja. Priča Crni da će se osnovati naši novi korpusi. Izgleda da će biti stvoren Prvi proleterski korpus u koji treba da uđu Prva proleterska divizija, Šesta lička divizija i Peta krajiška divizija — 10.000 ljudi.

U Prvu proletersku diviziju umesto Treće sandžačke brigade došla bi Trinaesta hrvatska brigada »Rade Končar«. Slovenci i Hrvati bi tu dali dobre snage.

UTORAK, 7 SEPTEMBAR

Otočac. — Razgovarao sam s Bevcom i Crnim. AVNOJ mora da se sastane i proširi. Pred njim su veliki zadaci: treba naši narodi, najzad, da zauzmu odlučan stav prema izbegličkoj vladi, prema kralju koji sve više srlja u izdaju.

Uslovi sazrevaju. Moraćemo misliti i na novog pretsednika. Ribar faktički ne odgovara toj dužnosti. Niko ne bi zaslužnije zauzeo to mesto nego Tito. Mi, Srbijanci, bismo se silno pojačali Markom, Crnim i Canoni. Razgovarao sam o svemu ovom s Bevcom.

Radio sam ovih dana brošuru o četvrtoj i Petoj ofanzivi s Crnim.

Evo nekoliko misli Crnog o Petoj ofanzivi:

Hitler je iskoristio zatišje koje je vladalo krajem maja i početkom juna i koncentrisao jake snage kako bi nas uništio, kako bi imao leđa slobodna za nastupajuće događaje, činjenica da Hitler nije uspeo s  tom ofanzivom naterala ga je da svoju osnovnu odbranbenu liniju, u
slučaju savezničkog iskrcavanja, pravi izvan Balkana, na Karavankama, Dravi i Savi, ostavljajući zaštitna odeljenja duž obala Jadrana i Jegejskog Mora.

Vojnički poraz Draže Mihailovića u Crnoj Gori doneo je Draži krupan politički neuspeh u inostranstvu. Reakcionarni krugovi u Engleskoj i Americi, koji su ga pomagali na sve mogućne načine, izgubili su svoj raniji uticaj kod zvaničnih krugova ovih zemalja, jer im je razbijanjem Dražinih vojnih formacija uništeno glavno sredstvo koje su oni, tobože, stavljali saveznicima na raspoloženje …

Crni i ja smo diskutovali o stilu. I tu me je ubedio. Ja sam to nazvao »sukob generacija«. Miran, staložen stil i — kratak, brz, da ne reknem pomalo usplahiren stil kojim piše većina naše omladine. Složio sam se da treba brošuru ovog kova pisati stilom Crnoga, uostalom uviđam da se i moj stil menja; sazrevam — da ne kažem napuštam mladost, počinjem zrelo doba, da li i starost?

Jedna mi se stvar svidela kod Crnoga — za koju se odavno borim — činjenice, činjenice, činjenice. Protiv visokih reči bez potvrde. Sećam se diskusije sa Stefanom Mitrovićem 1939 kada smo pisali »Rat ili mir«

— Slobodana Srbinovića. Stefan je pisao:

»U Glavnjači su mučeni, gnjavljeni, izmrcvareni, ubijani, premlaćivani najbolji sinovi srpskoga naroda …«.

Lepo govorio sam mu. Tačno je ovo. Ali kako bi ovo zvučalo ubedljivije kad bi stavio iza:

»Za deset godina od 1929 — 1939 kroz Glavnjaču je prošlo 15.000 političkih osuđenika, ubijeno ih je 200, a 4.000 osuđeno na robiju od 15.000 godina robije!« Na ovaj način bi narod imao mnogo jasniju, verniju sliku o Glavnjači…

Večeras su Bevc i Andrija vodili veoma zanimljivu diskusiju sa Šimom Balenom o novinarstvu, o »Domu«, o Magovcu, ustvari o grubim sektaškim stavovima naših drugova — Šimo je jedan od najtipičnijih primera.

Pre svega Šime ne priznaje da je »Dom« novinarskije pisan nego i jedan naš list u Hrvatskoj. U tome greši. Baš šimov »Vjesnik« je tipičan primer pisanja à la Stefan Mitrović, fraze, fraze i fraze. Kako pored toga zvuče ovakvi Magovčevi naslovi:

»Veliki razgovori u Kvebeku i velike borbe u Evropi«, zar tu nije sjajno i vešto podvučeno kako saveznici mnogo pričaju, a Rusi i mi u Evropi se ogromno bijemo. Istina, kod Magovca ima tendencija za vulgarizacijom — imperijalizam ostaje imperijalizam, ne može se »nadomestiti« nikakvim izrazom »međunarodno pljačkanje«.

Šime neće, dalje, da shvati nikako veliki značaj »Doma«. Seljačke mase u Hrvatskoj stvarno najradije čitaju »Dom« jer im je pisan jezikom koji razumeju, ali za šest meseci, ako budemo dobro radili, ako budemo dobro pisali, ako ne fraziramo kao »Vesnik«, niti teoretiziramo kao »Naprijed«, seljačke mase će prerasti »Dom«, podići će se njihova
svest, sami će tražiti »Naprijed«.

Eto u tome je istoriska uloga »Doma«, u tome je istoriska uloga i Magovca i ostalih HSS-ovaca koji su nam prišli. Odbacivati »Dom«, odbacivati HSS-ovce u današnjem periodu
značilo bi samoubistvo; značilo bi ne proširivati našu platformu zato što se bojimo da je nećemo moći svariti.

Zato izlaze u partiskoj tribini toliki članci o sektaštvu. Balenu, kao nacionalisti — omladincu koji je prišao nama na robiji, nekako to ne ide u glavu. Sve se boji da nas HSS-ovci ne preveslaju. U osnovi, on nema vere u našu snagu, nema vere u našu liniju.

SREDA, 8 SEPTEMBAR

Otočac. — Večeras oko šest saznadosmo za jedan od najkrupnijih događaja ovog rata:

— Italija je kapitulirala!

Kad sam to čuo odmah mi je sinulo kroz glavu: da li smo spremni za te događaje, da li su naše snage u Sloveniji, Primorju, Dalmaciji i Crnoj Gori dovoljno jake da razoružaju Italijane, hoće li preteći Nemce i ustaše, i, najzad, da li će se saveznici odmah iskrcati?

Nastupili su događaji o kojima govori Dražin izaslanik za Zapadnu Jugoslaviju pukovnik Aćimović, alias Mladen Žujović, nastupili su baš kada je on predviđao (početkom septembra), to jest kako je bio obavešten.

On u onom svom pismu Plećašu kaže da do septembra Bosna, Lika i Dalmacija moraju biti očišćene od partizana kako bi četnici dočekali saveznike.

Razmišljao sam koliko su malo žrtava Englezi imali dok je Italija izbačena iz rata. A što je Musolini pao, što je Italija izbačena iz rata, ima da se zahvali u prvom redu Crvenoj armiji.

Ona je sahranila sve nade sila osovine na pobedu u ratu.

Bevc će odmah krenuti za Sloveniju. Rekao mi je da se i ja spremim za put. On i Crni otišli su automobilom za Glavni štab. Nestrpljivo smo očekivali da se vrate. Andrija je došao u ponoć. Reče nam da će Bevc i Crni ostati čitavu noć u Glavnom štabu. Nisu mogli da se vrate te noći, jer su četnici napravili neku zasedu.

I to bi nam još trebalo — da izgubimo te drugove u ovakvoj situaciji.

Pričao nam je o borbama kod Žute Lokve s Italijanima. Već skoro tri meseca italijanska divizija »Re« pokušava da iz pravca Senja povrati Otočac i Brinje. Nju je nedavno smenila divizija »Murđe«, koju smo mi u Četvrtoj ofanzivi, u dolini Neretve, prepolovili. Italijani su u ovim svojim napadima prodrli do Žute Lokve, važne raskrsnice, gde se razdvajaju putevi iz Otočca za Senj i za Brinje.

Mi smo povratili Žutu Lokvu i oslobodili našu vezu s Brinjem, Kordunom i Gorskim Kotarom, ali Italijani su držali kotu Goljak odakle su stalno tukli naš drum teškim mitraljezima i artilerijom, ali ipak nismo obustavljali saobraćaj. Oko Žute Lokve i Goljaka razvila se prva rovovska bitka u Hrvatskoj. Jedna brigada Trinaeste divizije tu se ukopala i vodila borbu s Italijanima za svaki metar.

Mi imamo odlično izgrađene bunkere, ni haubice im ne mogu ništa. Italijani su doveli na ovaj sektor i tešku artileriju, a topovima s teške krstarice bombardovali su iz Senja preko
Velebita Žute Lokve, ali ima već dva meseca kako Italijani nisu napredovali ni stopu.

Danas posle podne Trinaesta divizija otpočela je napad na Goljak da bi, najzad, oslobodila komunikaciju za Brinje od italijanske mitraljeske vatre. Taman kad su naši borci jurišali, komandant divizije Veljko Kovačević čuo je preko radija da je Italija kapitulirala. Odmah je poručio komandantu brigade da obustavi napad i saopšti Italijanima šta se dogodilo.

Kad su naši preko megafona rekli Italijanima da je rat za njih gotov, nastalo je veselje na bojištu. Jedni i drugi vojnici su se grlili i mi smo se ispeli na Goljak. Vojnici su jedni druge previjali:

Italijani su imali pet mrtvih i sedamnaest ranjenih, a mi dva mrtva i pet ranjenih. Samo su italijanski oficiri pokvarili ovu atmosferu. Naredili su vojnicima da se smesta povuku na iduću kotu i prekinu svaki kontakt s nama.

Čitavu noć naši su kamioni jurili kroz Otočac. Prevoze hitno trupe za Primorje. Ne smemo dozvoliti da ovo oružje pripadne Nemcima, ustašama i četnicima. Veliki je čas došao!

Do tri sata sedeli smo s Andrijom i razgovarali o situaciji. Otsudna bitka otpočinje. Sada ćemo pokazati kako znamo da se snađemo u ovako burnim i sudbonosnim događajima.

ČETVRTAK, 9 SEPTEMBAR

Pokret. — Najzad smo doživeli velike dane. Kraj ovog strašnog rata može se već nazreti. Italija je kapitulirala, osovina je prsla. Razmišljao sam jutros o tome. Srce mi je nekako radosno kucalo. Bio sam srećan, prosto bih poleteo. Radovao sam se za sebe, za sve nas, i za one silne drugove koji su pali.

Eto, baš dok sam razmišljao o ovome došao je radiogram od Tita da su četnici ubili Simu Miloševića i Gorana Kovačića, da je Vesa mrtav. Nikako mi to nije išlo u glavu. Mrtav Simo, uvek nasmejan i vedar; mrtav Vesa s kojim sam tolike sate pričao o Beogradu, o palim drugovima, koji mi je govorio da će mu Beograd izgledati po povratku velika grobnica, svaki ugao, svaka kuća potsećaće na nekog druga koji je pao.

A sada za mene Beograd biće još tužniji. Neću moći da prođem pored Sajmišta, gde je Vesa nekad radio, a da ga se ne setim, neću moći da prođem pored Medicinskog fakulteta, a da se ne setim Sime. Evo, preda mnom stoje dve fotografije. Na jednoj su Vesa i Olga, oboje mrtvi, na drugoj Simo, mrtav. Ali oni su ovog časa živi, raduju se zajedno svi troje sa mnom, raduju se, jer je blizu dan pobede.

Bevc mi jutros rano reče da ćemo krenuti u tri posle podne za Sloveniju. Moramo se žuriti, jer Nemci mogu lako da nam preseku put.

Ceo dan sam radio, trebalo je dovršiti brošuru o četvrtoj i Petoj ofanzivi, napisati reportažu za »Ženu u borbi«. I sve je bilo gotovo na vreme.

Kamion je pošao tačno u tri. S nama je dvadesetak Slovenaca, pratnja Luke Leskošeka, sekretara KPS, koji se takođe vraća u Sloveniju.

Veseli momci. Pričaju kako je neobično partizanu da se vozi u kamionu i prisećaju se koliko je ko italijanskih kamiona u zasedi sačekao i pokosio puškomitraljezom. Ispred samih Vrhovina, koje su juče žestoko bombardovane, iza leđa nam se pojavi devet italijanskih bombardera.

Brzo smo sklonili kamion pod jedno drvo. Oni su išli svojim pravcem.

Posle pola sata krenuli smo dalje.

Davnašnja želja pop Vlade je da vidi Plitvička jezera. Približavamo se Plitvicama. Kad naiđosmo na jednu lokvu, ja lupih popu o prozor;

— Pope, evo prvog jezera!

Svi prskosmo u smeh.

Prošli smo kroz Plitvice i u deset uveče stigli smo u Plaški. Pre toga, usred šume, imali smo defekt. Patrole su čuvale naokolo stražu da nas kakva četnička bandica ne bi iznenadila.

Oko jedanaest, po mraku, prispeli smo u štab Prvog hrvatskog korpusa. I komandant Gošnjak i politički komesar Holjevac bili su na terenu. Nikakvih još vesti nema o predaji Italijana. Zna se samo da su neki italijanski oficiri dolazili automobilom u Plaški na pregovore. Nudili su predaju. Poručuju da nekoliko naših bataljona uđe u Ogulin. Mi ovde nemamo većih jedinica.

Tražili smo od Italijana da nam pošalju kamione da bismo s drugih sektora prevezli vojsku.

Oko jedan izjutra produžili smo pešice da bismo prešli prugu Zagreb — Sušak. Ispred skele na Mrežnici sretosmo jednog kurira. Reče nam da se pruga može preći i po danu, jer Italijani više ne patroliraju.

Kraj reke se izvalismo mrtvi umorni. Tu smo naišli na prvi plen, jedno tridesetak sanduka italijanske municije za pušku i bacače. Stražar nam reče da je narod odneo glavni deo plena. Zaboravio sam da se raspitam za ime italijanske postaje odakle je taj materijal uzet.

PETAK, 10 SEPTEMBAR

Generalski Stol. — Probudila me je rosa. Oko mene su svi već bili budni. Razgovor se vodio o jučerašnjem govoru Pavelića. Pozvao je ceo hrvatski narod, sve Istrane, Dalmatince i Primorce »da vrate Jadran Hrvatskoj«, čak je pozvao i nas, »koje su Italijani svojim terorom oterali u šume«, da se borimo protiv Italijana.

Podla mu je namera, ali providna: stavimo sada Dalmaciju pod nemačku čizmu!

Posle sata marša kroz gustu šumu izišli smo na čistinu, kilometar i po od pruge. Malo udesno je Generalski Stol, vidi se toranj. Poslali smo patrolu i ona nam javlja da su Italijani napustili bunker na pruzi.

Prolazimo slobodno kroz selo Donje Dubrave. Narod nas radoznalo gleda. Partizani sada idu slobodno danju, a da su 24 sata ranije ovuda prošli zasuli bi ih italijanski bacači i mitraljezi.

Oko nas prašte puške. To civili pucaju iz oružja koje su uzeli od Italijana. Ponegde se čuje i puškomitraljez. To se deca vežbaju!

Setih se u tom trenutku novembra 1918 u Samcu, na ušću Bosne u Savu. I tada se pucalo na sve strane. Austrija je propala.

Evo nas i na pruzi, širok, debeo kolosek; navikao sam na onaj uzan bosanski. Srećemo jednog čoveka. Veli:

— Nemojte napadati Generalski Stol, jer su Italijani – fašisti i domobrani rešeni da se bore …

Idemo prugom jedno pola kilometra i skrećemo preko druma u selo Gornje Dubrave. Začas se oko nas skupi gomila ljudi. Jedan bled mladić nam reče:

— Eto Talijana na pedeset metara!

Albin Grajver i Vlado Miklavc dva divna slovenačka partizana, pojuriše im u susret:

— Oni će nam se morati predati! — povikaše.

Italijani su ih dočekali s naperenim puškomitraljezima. Albin je krenuo pravo na njih. Italijani, sve fašisti, bili su skupljeni oko kamiona. Albin im reče da se moraju predati i da uslove mögu dobiti od nas. Fašisti su odgovorili da će to saopštiti komandantu, seli su na kamion i vratili se u Generalski Stol.

Bevc je pošao da vidi šta je bilo s pregovorima, ali ja sam ga pretekao. On mi na prolazu uzviknu:

— Zastupaj interese naše zajedničke savezničke borbe.

I zajedno s Albinom, Vladom, Tonetom Sotlerom i još jednim drugom krenuli smo drumom ka Generalskom Stolu. Išao sam mirno ka italijanskim bunkerima i žici. Bio sam duboko svestan ovoga trenutka.

Oružje jedne potučene vojske leži na ulici, oružje za koje se lilo toliko naše krvi. Ono ovde leži već 36 sati. Nemci i ustaše mogu da budu brži od nas. A nigde naokolo nema nijednog partizana. Prvog dana jedna četica nekog lokalnog odreda tukla se s Italijanima. Zato ovaj svoj korak nisam smatrao avanturom. Da su fašisti i otvorili paljbu iz mitraljeza, poginuo bih vršeći ono što bi svaki savestan partizan morao da učini.

Toranj u Generalskom Stolu bio je sasvim blizu. Zaustavili smo se na 80 metara od žice.

Okupiše se oko nas žene, deca, neke devojke. Posle su se prestrašeno povukle za kuću kad su se pomolili italijanski vojnici iz bunkera. Jedan pogled i bilo mi je jasno da ćemo uspeti.

Vojnici su bili bez oružja, raspojasani, dovikivali su se s jednim našim drugom koji je znao italijanski.

Nije prošlo ni deset minuta, a vojnici su nam povikali da možemo doći u žicu, jer je komandant pristao da razgovara s nama. Pošao sam pravo ka žici, a za mnom, vojničkim korakom, tri druga. Jednog sam ostavio u žbunju s puškomitraljezom. Iz bunkera svuda izmileli vojnici, mašu rukama, vesele se što će skoro kući.

Pođosmo uz nasip na železničku stanicu. Tu su stajala dva italijanska oficira, uglađena, nalickana.

Jedan od njih, krupan, crn čovek, držao je prekrštene ruke na grudima, malo raširene noge, smrknut kao da će me proždrati, prava dučeovska poza. Ali se trže kad vide moju englesku uniformu. I otpočesmo razgovor na francuskom. On je znäo tri reči, a ja četiri. Za njega sam bio Parizlija.

Oko nas italijanski vojnici zinuli, pa ne dišu. Prvi on otpoče:

— Komandant vas poziva da dođete u njegov štab i da saopštite šta imate. Ne bojte se ništa. Naša časna reč!

Odgovorio sam mu:

— Da sam se bojao, ne bih došao s tri čoveka na dva metra pred vaše mitraljeze. Ali, učtivost nalaže da vaš komandant mora da dođe ovde, jer mi dolazimo u ime pobedničke vojske …

— Ali mi ovde još nismo pobeđeni! — skoro se izdra fašist.

— Ja vam govorim u vašem interesu, u interesu Italije, te nekad riznice evropske kulture koja strada u ovom ratu. Nemci ovog časa uništavaju vaše najlepše spomenike, a vama se daje prilika da ispravite greške prošlosti i da s oružjem sperete sramotu. Vi imate dva puta: da se zajedno s nama oduprete Nemcima, ili da nam predate oružje i napustite našu zemlju. Treće, a to vi nećete sebi dozvoliti, — smrt u nemačkim koncentracionim logorima …

Maska je spala. Fašista se opustio kao probušena mešina. Dučeovska poza nestade:

— A jesu li Nemci blizu?
— U Karlovcu!

Iza žica pomoli se novo lice. Komandant. Bio je nestrpljiv. Nije više mogao da čeka u štabu nego je lično došao. Na licu mu se čitalo da je spreman na predaju. Ponovio sam mu uslove. Tražio mi je garanciju »da ga ovi divlji partizani neće pobiti« i rekao da njegovi ljudi
nisu raspoloženi da se tuku protiv Nemaca, već da žele da idu kućama.

Odgovorio sam mu da mogu da ponesu oružje i da ga predadu tek kada napuste teritoriju Jugoslavije. Još me je pitao, gledajući moj zavoj na glavi, da li sam to ranjen kad sam iskakao iz aviona, da li mi je potrebna lekarska pomoć, da li sam kapu izgubio prilikom skoka s padobranom, da li su engleske trupe blizu … Ćutao sam. On, najzad, reče:

— Moram da razgovaram sa svojim ljudima. Odgovoriću vam za jedan sat…

Pozdravili smo se i krenuli svaki na svoju stranu. Leđa su mi bila otvorena. Pri polasku sam rekao puškomitraljescu, koga smo postavili u grmlju kraj kuće, da bije pravo u italijanskog komandanta ako budu fašisti meni pucali u leđa. Bar ćemo zameniti glave.

Ali ništa se ne desi. Kraj kuće, odakle smo pošli na pregovore prišla su nam dva železničara:

— Natporučnik Leš hoće s vama da govori!

Posle deset minuta stigla su dva domobranska oficira i skoro bez daha otpočeše:

— Gde ste? Mi vas čekamo već dva dana. Mi prelazimo na vašu stranu. Imamo dva mitraljeza, dva bacača i 30.000 naboja. Imamo i 30 ljudi… Neki od njih bi prvo otišli kućama, pa se posle prijavili u prvi partizanski odred… Ovde smo bili posada oklopnog vlaka …

— Koliko ovde ima ltalijana?

— Tu je jedna čitava bojna! Pedeset i četvrta bojna crnih košulja, takođe i deo Pedeset sedmog artileriskog diviziona. Mislim oko 700 ljudi!

Ja se počešah po glavi. Mi nismo očekivali da ih ima više od dve stotine.

— A kako su naoružani?

— Tri haubice, oko 100 strojnica i 10 vagona municije. To je glavno skladište za ovo područje!

Razgovarao sam s natporučnikom o situaciji u Karlovcu i Ogulinu.

U Karlovcu ima skoro 10.000 ltalijana. Razoružavaju ih ustaše i Nemci.Čuje se s te strane borba. U Ogulinu ima 6.000 ltalijana. I tamo puca…

Partizani su zauzeli Zvečaj, sedam kilometara od Generalskog Stola i razoružali oko 270 ltalijana.

— Ova bojna jedna je od najelitnijih na ovom području. Još sinoć su ovdje bili partizani, ali se razvila borba. Fašisti su dali otpor…

Dogovorio sam se s Lešom da on i njegovi ljudi sa svim ratnim materijalom odmah krenu s nama, a ja sam pojurio do Bevca da ga izvestim kako stvari teku. Na pruzi, odjednom, ugledasmo dvadesetak ljudi u žutim uniformama. Učinilo mi se da su ustaše, a Albin im potrča pravo u susret.

Oni u žutim uniformama podigoše puške. Pomislio sam: gotov je Albin. Ali on poče da radosno maše rukama. Bio je to jedan vod neke naše diverzantske grupe koja je rušila prugu. Imali su ustaške uniforme, jer su pre nekoliko meseci bacili u vazduh voz s ustašama.

Komandant, s velikom plavom italijanskom lentom preko grudi, pođe s nama, a vod uputismo ka Generalskom Stolu da vide Italijani da nas ima više od petorice.
Kao bez daha prejurio sam dva kilometra puta do Bevca. Jedna mi baba maše rukom:

Jel se predaju?

— Gotovo! — dovikuje im Henrih.

S Bevcom, Lukom i pop Vladom hladno smo razmotrili situaciju.

U početku su drugovi mislili da je nepravilno što sam pristao da Italijani iziđu s oružjem, naročito zbog toga što bi mogle nastati komplikacije ako oni vide da nas ima svega dvadesetak. Zato smo rešili da Italijani pođu iz Generalskog Stola sutra ujutru u tri sata, a mi u međuvremenu da skupimo naše jedinice kod Bosiljeva koje će ih pratiti i posle razo­
ružati.

Onaj diverzioni vod s Albinom na čelu biće vodič Italijanima, a ujedno i garancija da im se neće ništa dogoditi.

Sad sam na Bevcovom konju pojurio natrag. Generalski Stol pružao je sasvim drugu sliku. Onaj naš vod već je bio u gradu, Italijani su bili spremni za polazak, narod je već vukao vreće brašna i makarona iz magacina. Albin je pronašao konje i upregao ih u haubice.

Jedan drugi partizan nosio je protivavionski mitraljez na leđima.

Italijanskog komandanta sam zatekao na stanici. Razgovor je bio kratak. Pristaju da pođu do Bosiljeva, odatle ka Rijeci, a oružje će nam predati pri napuštanju naše teritorije. Kao garanciju dajemo im naše vodiče. Polazak sutra ujutru u tri, »da bismo obavestili partizanske jedinice da ne otvaraju vatru«, kako sam mu rekao. Utom nalete jedan nemački »Fizeler-Štorh«. Desetak puta kružio je oko stanice. Italijanski vojnici su ga mirno gledali.

Vratio sam se ka Bevcu. Međutim, jedna italijanska kolona već se kretala. Vikao sam vojnicima:

— Eviva Italia!

Oni su skakali oko mene od radosti i bacali šešire u vazduh. Jedva se objasnih s njihovim komandantom da se moraju vratiti i poći tek sutra ujutru u tri. Usput se pojavi još jedna partizanska četa, mislim Kordunaškog odreda. Komandiru sam kazao da hitno mobiliše sva kola i da izvlači municiju, jer su Nemci u Karlovcu. Rekao sam mu da sam postavio stražu kod magacina u gradu.

Putem je Albin stalno navaljivao:

— Ja mislim da Talijani treba odmah da odu. Naići će Nemci, pa će nam sve uzeti.

Posle se i Beve s tim složio.

Napisali smo pismo italijanskom komandantu da krene odmah. Narod je sa svih strana jurio u grad. Čulo se da su Italijani ostavili magacine. Posle pola sata Italijani su već odlazili. Ogromna se kolona izdužila, ima preko 200 mazgi. Kad Italijani prođoše i mi krenusmo s natporučnikom Lešom. On nam je pričao:

— Znali su fašisti da vas ima svega dvadeset, ali su mislili da je Dedijer engleski oficir padobranac …

Nismo odmakli ni 500 metara, zamičući sporednim putem za prvu kosu, a od pravca Generalskog Stola začu se paljba.

To nije bilo veselo pucanje naroda, već borba. I zaista, to su Nemci prodirali. Nemački tenkovi, praćeni s 50 kamiona pešadije, prvo su naleteli na Zvečaj, gde su bili naši drugovi, pa zatim na Generalski Stol. Nastradalo je jedno dvadesetak drugova; nisu imali osiguranja prema Karlovcu.

Propalo je i deset vagona municije u Generalskom Stolu. Naši su uspeli da oteraju svega desetak kola. Ali zato smo spasli oružje bataljona koji je išao s nama. Odneli smo ga Nemcima ispred nosa, tačno na pet minuta pred njihov upad. Istina, to je oružje bilo još kod Italijana.

Treba ih sada još razoružati.

Još se jasno čula pucnjava dok smo prelazili reku Dobru, široku, blatnjavu vodu. Konj mi je plivao, voda mi se pela do grudi, bilo je prijatno rashladiti se posle današnje trke. Pešaci su prešli po ivici brane, a odmah ispod njih bio je dubok jaz. Pop Vlado zamalo što se
nije preturio.

Posle smo nastavili lepim drumom za Bosiljevo. Samo smo o jednom govorili: šta je u Sloveniji? Da li su se naši snašli? Kakav će biti protivudar Nemaca?

Ponoć je bila blizu kad smo stigli u Bosiljevo. Prvo smo se uputili u štab Karlovačkog odreda. S vrata je komandant rekao Bevcu:

— Slovenija je sva slobodna. Naši su razoružali Italijane u Metliki,Crnomelju i Novom Mestu. Možete autom pravo preko Kupe…

Odmorili smo se u jednoj kafani gde smo nazdravili pobedi Slovenaca.

Komandant nam je pričao da imaju toliko mnogo oružja da prosto ne znaju šta će s njim.

Večeras šalju jedna kola s 20 teških mitraljeza na Kordun. Obavestili smo ih o našim Italijanima. Napisao sam još jedno pismo italijanskom komandantu na francuskom jeziku, a na komadu hartije iz moje sveske za engleski jezik, da produži za Crnomelj, jer
je to jedini siguran put.

Pola sata kasnije već smo se truckali u jednim kolima za Sloveniju.

Nastavak na:

Vladimir Dedijer  »NAROD SI BO SODBO PISAL SAM«