BATALJON BOMBAŠA

Rastajemo se sa Beogradom i 24. novembra 1944. godine krećemo za Sremski front. Dugačke kolone naših jedinica bile su pozdravljene špalirima građana koji su izašli na ulice Beograda i Zemuna da isprate odlazak proletera, oslobodioca Beograda, na Sremski front. Veliki broj omladine Beograda, Mladenovca i Valjeva je sada u našim jedinicama. Iz naše kolone odjekuju partizariske pesme, a iz mase naroda čujemo klicanja: “Živeli proleteri!” “Živeli oslobodioci Beograda!” …

Slika iz filma “Bosko Buha”

Istoga dana stigli smo u Staru Pazovu gde smo i zanoćili, a 25. novembra prešli put od Stare Pazove do Sremskih Karlovaca. U Sremskim Karlovcima jedinice su se počele izdvajati iz sastava divizijske kolone, svaka u svom pravcu, prema već određenim posebnim zadacima. Naš 3. bataljon je 26. novembra izvršio pokret od Sremskih Karlovaca do sela Susek, gde smo se razmestili za prenoćište. Posle večere, neki su išli na spavanje a neki na obezbeđenje. Sutradan 27. novembra ujutru pošao sam da obidem borce razmeštene po kućama. Svi su se dobro osećali posle dvodnevnog marševanja. Posebno raspoloženje vladalo je u desetini Jovičić Miladina, a u istoj kući bila je smeštena i neka jedinica Crvene armije. Već od rane zore pravili su veselje. Na sredini sobe stajao je stari sto, prekriven komadima iskasapljenog svinjčeta. Na stolu je bilo i sitno iseckane sirove slanine pomešane sa solju, a pored stola stajala su dva balona sa rakijom. Crvenoarmejci i naši su se veselili, jeli slaninu i pili rakiju. Kada sam ušao u kuću, jedan od crvenoarmejaca pitao je desetara kakvu funkciju obavljam, na što ovaj odgovori da sam zamenik komesara čete. Crvenoarmejac uze lonče od pola litra i doviknu svom drugu: “Davaj votku, eto komisar”! Nudili su me da pijem, ali ja nisam mogao i morao sam otići.

Početkom decembra naš bataljon je bio u rezervi, postavljen iza 2. i 4. bataljona koji su stupili u borbu. Bataljon je bio dosta odmoran i snabdeven oružjem i municijom. Među borcima se diskutovalo: “Zaboravili smo kakav je miris baruta i dosta smo se odmarali u Beogradu”. U četama se vršio pregled oružja, čišćenje i podmazivanje. Mitraljesci su se u tome takmičili. Nebo je bilo prekriveno visokim pramenastim oblacima, koji su ostavljali utisak kao da i vreme nije raspoloženo.

  1. decembra oko 16 časova u komandu 2. čete došao je bataljonski kurir i obratio se komandiru čete sa naređenjem komandanta bataljona da komanda čete odmah pođe u štab bataljona.

Komandir 2. čete Đorđe Babić Đokina odmah je naredio polazak, a komesar čete Mića Solomun dodade:

— Biće prpe!

Pred štabom smo zatekli komandanta bataljona kako zamišljen šeta ispred šatora u kome je bio smešten štab bataljona. Njegova zamišljenost ostavljala je utisak da su ga obuzele ozbiljne brige.

Komande četa su se sakupile. “Dosta smo ležali, već smo zaboravili da se borimo” reče komesar bataljona Milanko Pećanac, a onda se obratio komandiru 1. čete Milenku Stuparu:

“Kako su tvoji Vođeničani? Jesu li se odmorili za predstojeće borbe? …” Na to pitanje, zamenik komandanta bataljona Milan Bodiroža Radak, reče: “E, moj komesare, ti još ne znaš da je Milenko Krnjeušanin! On uvek navija za svoju drugu četu”.

Komandant bataljona, pošto je pregledao neke zabeleške, podiže glavu i reče:

— Moji komesari su vrlo aktivni u humoru i šali. Ako ovako budu aktivni u političkoj pripremi jedinica, onda ćemo sa uspehom izvršiti borbem zadatak. Dosta je šale! Da pređemo na pripremu za izvršenje zadataka.

Komandant bataljona je dao kratko naređenje komandama četa, u kome je saopštio da se jedinice spreme za borbu. Dat je rok u kome mora biti podeljena večera. Posle su održani kratki sastanci partijskih i skojevskih organizacija. Pošto je završena večera, jedinice su krenule na zborno mesto. U međuvremenu, komandant je sa komandirima četa izvršio upoznavanje sa zadatkom.

U prvi suton bataljon je bio postrojen. Komandant je primio izveštaj od komandira četa i posle je sa svojim zamenikom, komesarom bataljona i njegovim pomoćnikom, izašao pred stroj. Saopštenje zadatka bataljonu bilo je kratko, kakva su inače bila naređenja komandanta Mile Bulajića. On reče da je naš bataljon dobio vrlo težak, ali i častan zadatak. “Treba da napadnemo Nemce gore u onoj šumi. Naime nije lako savladati gusto minsko polje, žičane prepreke i zauzeti neprijateljske rovove duže vremena pripremane. Štab brigade je ovaj zadatak poverio našem bataljonu. Nemce iz utvrđenja možemo isterati samo ručnim bombama.” I zatim zatraži dobrovoljce za ovaj zadatak.

Noć je pritisla šumu, vreme oblačno, zbog čega je vidljivost bila veoma slaba. U bataljonu je vladala tišina. Čete su sa zbornog mesta pošle svaka svojim pravcem, prema utvrđenom rasporedu. Komandant bataljona se kretao sa 2. četom koja se nalazila na čelu kolone. Ušli smo u šumu. Tišina je ostavljala utiske kao da u njoj nema nikoga. Ispred nas čuju se pucnji, a dolutali kuršumi fijuču iznad nas. Odjednom mali zastoj. Komandant bataljona reče:

— Nemci su blizu! Sa ove linije čete se razvijaju u streljački stroj.

U tom se pojavi grupa boraca iz našeg 2. bataljona sa dva ranjenika. Priđe jedan komandantu Bulajiću i reče da su imali tešku borbu sa Nemcima, koji su se jako utvrdili, dodajući: “Ne znam kako ćete proći. Eto ih tu blizu, pazite dobro da vam ne otkriju položaj. Želim vam uspeh!”

Bulajić mu se zahvali na informacijama, poluglasno se nasmeja i reče:

— Noćas će Švabe da plate ceh i za vas i za nas. Pokazaćemo im ko smo!

Čete su spremne za prelazak u napad. 1. i 2. četa su u prvoj borbenoj liniji, a 3. četa u rezervi kreće se na spoju ove dve čete. Svi smo sa uzbuđenjem čekali komandantov znak, koji treba da pretvori duboku noćnu tišinu u borbeni žagor ljudskih uzvika i odjeka raznih oružja i oruđa. Ugovoreno vreme za početak napada je blizu. Komandant pogleda na sat.

Bilo je 10 minuta do 1,00 5. decembra 1944. godine. Još deset minuta pa će bombaši da prekinu noćnu tišinu. Odjednom, komandantova truba probudi noć i njene tajne u šumi. Zagrmeše ručne bombe. Od njihovih eksplozija i vatre automatskog oružja kao da su se šuma i zemlja tresle. Odjeknuše uzvici: “Napred drugovi! Požuri, Đokina! Za mnom!” oglasi se komandant i pojuri u pravcu prvih rovova uzvikujući dalje:

“Držite ih žive!”

Odjednom se pojavi plamen i eksplozija koja nas poče obasipati zemljom. Već ispred prvih rovova pade komandir Đokina teško ranjen od nagazne mine. Smrtno ranjen pade komesar Solomun. Ranjeni su i kuriri Tešić Jovo i četna bolničarka Bosnić Đuka. Prvim naletom bombaša omogućeno je uskakanje u prve rovove. Šumom su se prolamali rafali automatskih oružja. Eksplozije bombi su sevale jedna za drugom. Došao nam je kurir 1. čete i izvestio da je četa isterala Nemce iz prve linije rovova i uspešno prodrla u dubinu neprijateljske odbrane. Izveštava komandanta da je mrtvih i ranjenih bilo dosta. Poginuli su komandiri vodova Mile Stupar i Marko Knežević; teško je ranjena Dušanka Medić, delegat voda. Grdio ju je komandir Milenko kada smo bacali bombe i terao je da legne, a ona nije htela, nego je u trku bacala bombe i zato je ranjena. Htela je da posluži primerom, kao delegat voda i da, valjda, prva upadne u neprijateljske rovove.

Iz 3. čete, koja je u borbu uvedena iz rezerve, dolazi izveštaj o uspešnom nastupanju. Borba se nastavlja nesmanjenom žestinom. Dugi mitraljeski rafali obasipaju položaje Nemaca i omogućavaju brži pokret jedinica. Komandant trubom označava pravac kretanja, i borci jure na Nemce koji su još pred nama. Komandant juriša ispred bataljona i kad je on tu, niko ne izostaje, svi jure napred! Borci viču: “Napred! Ura! Hvataj ih žive!” Iako su pod gustim rafalima nemačkih mitraljeza, oni uskaču u rovove i progone neprijatelja. Prasak ručnih bombi ne prestaje.

Odjednom povika komandant: “Vekiću, daj dva mitraljeza kod 2. voda.” A Grbić Dušan javlja da se pred njima Nemci grupišu. Tamo je i Đuro Stupar, zamenik komandira čete, koji je preuzeo komandu nad 2. četom, jer je Đokina teško ranjen.

— Kurir, brzo kod komandira minobacačke čete i javi mu da se jedan minobacački vod odmah prebaci ovde kod nas — naređuje komandant.

— Evo ih, tu su i minobacačlije — javi se Milan Mrđa Mrđica.

Komandant pokaza komandiru čete odakle nas obasipa jaka vatra i ometa dalji pokret. Ubrzo počeše dejstvovati minobacači. Ućutaše se rafali nemačkih “šaraca”. Mitraljezi neprestano tuku dugim rafalima. Rakete obasjavajući šumu, ostavljaju utisak kao da se u šumi pojavio neki veliki požar.

Borba za prvu, drugu i treću liniju rovova trajala je četiri sata. Ranjenih i poginulih već ima mnogo… Još nismo proterali Nemce iz svih utvrđenja. Nastavljeno je kretanje dalje. U pokretu smo nailazili na brojne leševe nemačkih vojnika. Simo Knežević izveštava sa levog krila da je njihov vod naišao na jak otpor Nemaca. Borba ponovo počinje da se rasplamsava. Komandant daje naređenje za opkoljavanje razbijenih Nemaca koji su se nalazili u skloništima ispred nas. Pozvao je komandira mitraljeske i minobacačke čete i naredio im da koncentrišu jaku vatru i time omoguće četama opkoljavanje skloništa iz kojih su se Nemci još branili. Komandiru 3. čete naređeno je da obilazi sa desne strane, a 1. čete levo.

Komandir voda Grbić Dušan, sa vodom, je išao sa čela i ponovo smo naišli na jaku vatru i otpor. Poginuo nam je mitraljezac — desetar Karanović Rade Švaba. Vod sa delegatom voda Kačar Dragom naišao je na mine — javljaju sa desnog krila. Dragu Kačaru odbijene su obe noge i ruke. “Teško je ranjena i mala Mikica Marinković”, izveštava komandir voda Dušan Grbić. Komandantova truba je dala znak za dalji pokret. Počelo je opkoljavanje i hvatanje razbijenih nemačkih vojnika u šumi. Pod udarcima jake minobacačke vatre, a preplašeni iznenadnim udarcima ručnih bombi, nemački vojnici su se počeli predavati. Nekako smo odjednom saznali da ih ima dosta koji su se sklonili u zemunice, utvrđena skloništa. Brzo smo pojurili tamo sa jednim vodom. Otpor nisu davali. Na poziv njihovih vojnika počeli su izlaziti iz skloništa i predavati se. Tu smo zarobili preko 80 nemačkih vojnika. Našli smo dosta municije, raznog oružja i materijala.

Dan smo dočekali u žestokom obračunu sa Nemcima. Ujutru smo videli protiv koga smo se borili. Zarobljenici su bili svi u isprljanim uniformama, a sa njihovim amblemima više nisu ličili na “nepobedive” pripadnike Trećeg rajha. Ta noć nam je otrgla mnogo ratnih drugova i drugarica. Neki su poginuli, mnogi su evakuisani u bolnice.

Proboj nemačke odbrane je izvršen. Naše jedinice su mogle brzo da se ubacuju i nastave dalje gonjenje neprijatelja. Naši borci prikupljali su se na određenom mestu. Razgovori su protekli u prepričavanju noćnih događaja. Doneli su nam i doručak. Pojedini drugovi se fotografišu da bi imali uspomenu iz ove borbe.

Komandant je već poslao izveštaj štabu brigade da je bataljon izvršio zadatak. Posle kraćeg predaha i doručka, nastavljen je pokret radi gonjenja razbijenog neprijatelja. Prolazimo kroz sremska sela, u kojima nas narod dočekuje neobično radosno. Na položajima kod Berka bataljon je završio borbe u Sremu za 1944. godinu i prešao u Adaševce na odmor, gde je zajedno sa narodom dočekao Novu godinu. Tu je bataljon, na čelu sa komandantom, dobio pohvalu za uspešnu borbu i proboj neprijateljske odbrane na pravcu s. Vizići — s. Ljuba.

Dušan TEŠIĆ

Sjecanje

Treca krajiska brigada