NOĆNI NAPAD NA FRUŠKOJ GORI

Još smo bili pod snažnim utiscima iz oslobođenog Beograda, gde smo vršili pripreme za naredne zadatke koji će se izvoditi pod složenijim uslovima.

Izvršili smo prenaoružanje naših jedinica ratnom opremom primljenom od Crvene armije. Prijemom novih boraca, čete su brojno porasle na 130 do 140 ljudi. Tako opremljeni i pripremljeni, bataljoni 3. krajiške proleterske brigade su 24. novembra 1944. godine iz Beograda odmaršovali na sremski front. Na prolazu ulicama Beograda i Zemuna, kao i kroz naseljena mesfa ravnog Srema narod nas je ispraćao klicanjem: “Živeli proleteri! Živeli oslobodioci Beograda i Zemuna!”

Nakon dvodnevnog usiljenog marša stigli smo u selo Susek. Raspoloženje boraca je bilo na visini. Tu u s. Suseku ponovo smo se sretali sa delovima crvenoarmejaca, koji su se ovde, u pozadini položaja prema Iloku, takođe odmarali. Međusobno smo se posećivali i gostili.

Noću 3/4. decembra 1944. godine čete 3. bataljona izvršile su podilaženje ka neprijateljskom frontu. U pokretu nailazimo na položaje artiljerije Crvene armije. Pred nama (na 2 do 3 km) su uzvišenja Fruške gore, koju su Nemci zaposeli i solidno utvrdili. Za ove položaje su u prethodnim borbama do našeg dolaska, vodile žestoku borbu jedinice 6. ličke divizije.

  1. decembra se 3. bataljon nalazio u brigadnoj rezervi, iza borbenog poretka našeg 2. i 4. bataljona, koji su u toku noći 3/4 decembra uvedeni u borbu na delu fronta k. 297 — s. Vizići. Vodila se teška borba, gubici su rasli, a uspeha u našem napadu nije bilo. Nemci su se jako utvrdili i uporno branili. Kao brigadna rezerva osluškivali smo borbu naših bataljona prve linije, čistili oružje koje nam je prethodne noći pokislo, slušali kanonade ruskih “kaćuša”. Već smo postajali nestrpljivi kada će nas uvesti u borbu!

U popodnevnim časovima 4. decembra na komandno mesto štaba brigade pozvani su komandant i komesar 3. bataljona. Iščekivali smo nestrpljivo njihov povratak. Negde oko 16 časova stigao je kurir u 1. četu i predao mi naređenje komandanta bataljona Bulajića, da se komanda čete odmah javi u štab bataljona. Odmah smo krenuli.

U štabu bataljona zatekli smo na okupu ostale komande četa. Bili smo raspoloženi kao i uvek, a najraspoloženiji ipak komesar prateće čete Milan Mrđa i zamenik komesara 2. čete Dušan Tešić. Oni su “nagađali” koja će četa iz “rezerve” ostati opet u rezervi bataljona. U našu šalu umešao se i komesar bataljona Milanko Pećanac.

— Mesec dana smo se odmarali u Beogradu. Sada to isto ovde u brigadnoj rezervi. Pa, ljudi moji, zaboravićemo kakc se ratuje! A sad, dosta šale. Komandant priprema nešto ozbiljno i dok on ne nastupi, recite mi kako se ponašaju novi borci? Šta kažu na ovu grmljavinu artiljerije i kako reaguju na naše gubitke?

Odgovorili smo komesaru da borci jedva čekaju uvođenje u borbu. Zatim je ušao komandant Bulajić. Kao i uvek u ovakvim prilikama, vrlo je ozbiljan. Titovka mu malo zaturena na potiljak, ali zakopčan do grla i sa pritegnutim opasačem, nosio je sekciju u ruci. Videći nas raspoložene, on se škrto osmehnu onako u hodu dodade:

— Moji komesari su vrlo aktivni u humoru i šali. Ako ovako budu aktivni u političkoj pripremi jedinica za predstojeću akciju, onda ćemo izvršiti dobiveni zadatak…

— Kao i uvek, druže komandante! Očekujte da ni ovog puta nećemo podbaciti — odgovoriše komesari četa u jedan glas.

— Šalim se, šalim se — reče komandant i dodade:

— Znamo se!

Nije seo. Kapu je još više zaturio na potiljak, prekrstic ruke na leđa, čvrsto stežući sekciju, malo povijen u plećima. šetao je između nas. Čas je nabirao veđe i bore na čelu, a čas razvlačio lice u blag osmeh. Dugo je šetao i razmišljao. Kao da se preslišava pred težak ispit. Mi smo u najvećoj tišini pratili očima njegove pokrete i svaki za sebe razmišljali o predstojećem zadatku. Ne prestajući da šeta, komandant nam je saopštio:

— Noćas idemo u proboj! Izvodimo noćni napad na dobro utvrđenog neprijatelja! Jedinice treba dobro pripremiti, a posebno starim borcima ukazati da svaki uzme po jednog novog borca na svoju savest i da ga obučava u toku borbe!… Zabrinjava me, drugovi, tako veliki broj novih boraca u bataljonu! Ako hoćemo održati udarnu snagu bataljona, moramo stare borce gurati u prvi plan i oni će ginuti posle četiri godine ratovanja i u svitanje konačne naše pobede. Tako je to! S druge strane, žao mi je i ovih mladića, novih boraca. Mlado je to i neiskusno … Ali na koncu, šta ćemo, rat još traje… Komandiri neka ostanu da ih detaljno upoznam sa zadacima, a komesari u jedimce! Održati sastanke sa komunistima i skojevcima! Večeru podeliti kad padne mrak, zatim izvršiti smotre! Pregledati oružje i opremu …

Pošto su komesari otišli u jedinice, komandant je nas komandire upoznao sa zadacima. Nakon toga odmah je saopštio i borbeni raspored: 1. i 2. četa idu na čelu borbenog rasporeda bataljona, a 3. četa u rezervi, na spojevima prve dve! Posebno nam je ukazao da je neprijatelj jako utvrđen, da su pred nama rovovi i bunkeri, a ispred ovih su minska polja, pa sa četama treba napadati na što užem frontu, vod iza voda. Najverovatnije će se glavni zadatak rešavati ručnim bombama. Treba se uklinjavati i što više prodirati u dubinu.

  1. četa će biti uvedena na pravcu one koja se dublje uklini u neprijateljski raspored. Mitraljeski vodovi iz prateće čete bili su pridodati 1. i 2. četi kao pojačanja, a minobacačka četa je imala da podržava obe čete na zahtev komandira četa.

Pošto su borci večerali, komandant i komesar bataljona su postrojenim četama ukazali na važnost zadatka. Ovim poduhvatom u noćnom napadu 3. bataljon treba po svaku cenu da probije neprijateljsku odbranu!

Već dobro poznat i starešinama i borcima u bataljonu, sa svojim kratkim i odsečnim naređenjima koja ulivaju poverenje i borbeni duh, komandant Bulajić je borce upoznao sa zadatkom, sa težinom napada koga izvodimo, sa karakterom odbrane neprijatelja, zaključujući:

— Po mojoj oceni, Nemce ćemo moći isterati iz rovova samo ručnim bombama. Prema tome, večeras mi treba dosta dobrovoljaca bombaša. Ja sam prvi, a ko se javlja dobrovolj-no, neka istupi tri koraka pred stroj!

Nasta komešanje u stroju. Borci su se gurali ko će prvi da istupi tri koraka. Kada se ceo stroj bataljona pomeri nažpred, u ranijoj liniji ostadoše samo kuvari i bolničari. Zatim se i oni uskomešaše i počeše prelaziti u prednji stroj, glasno dovikujući: “Sutra nema kuvanja, i mi ćemo u bombaše”.

Zadovoljan ovakvim raspoloženjem boraca, Bulajić pogleda komesara Milanka i očito raspoložen reče: “Vidim, komesari su brzo radili. Noćas će Švabo da oseti ko je ko?”

Odmah zatim, komande četa su povele svoje jedinice u pravcu dobivenih zadataka. Nas dvojica smo poveli svoju 1. četu na polazni položaj, a uz put smo prizvali komandire i delegate vodova i dogovorili se kako ćemo napadati. Borbeni poredak čete smo ostavili onako kako je naredio komandant bataljona: u napadnim kolonama, vod iza voda! Širina fronta napada bila je oko 100 metara, a na čelu je 1. vod. Kada ovaj ovlada prvim rovom, uvodimo 2. vod, a odmah zatim i 3. Po ovlađivanju prvom linijom neprijateljske odbrane, četa će, vodeći računa o dejstvu suseda, celim borbenim poretkom napadati na drugu liniju neprijateljske odbrane. Dogovorili smo se da se komanda čete rasporedi tako da sa 1. vodom idem ja, sa 2. vodom zamenik komandira Daniša Manojlović, a sa 3. vodom komesar čete Kojo Radulović i njegov zamenik Milanko Banjac.

Noć je bila mračna. S vremena na vreme čuje se po koji pucanj, a “dolutali” kuršumi profijuču visoko iznad naših glava. Kroz raspored našeg 2. bataljona podišli smo neprijateljskom prednjem kraju odbrane i kada smo već bili na dobačaju ručne bombe, Nemci su nas primetili. Bilo je kasno. Dok je nemački osmatrač pozvao “svoje” na uzbunu, 1. vod na čelu sa svojim komandirom Milom Stuparom i delegatom Dušankom Medić (Čubrilo) već je pobacao ručne bombe u neprijateljski rov. Grmljavina bombi je ošamutila Švabe, a odblesci osvetlili njihovo komešanje. Koristeći ovo, Mile Stupar je komandovao vodu: “Iz svih oružja, rafalno, po Švabama, nagari!” Još uvek naviknuti na štednju municije, borci su kratkim ali ubitačnim rafalima iz mitraljeza i ruskih automata dokusurili uzmuvane Nemce i zauzeli prve rovove.

Upadamo u rovove pune neprijateljskih leševa. Neki, još živi, urlaju moleći za pomoć. Nemamo vremena da se osvrćemo na njih, nego produžavamo sledećem rovu. Mrtve i ranjene neprijateljske vojnike ne prebrojavamo. To nije ni važno. Važna je pobeda! Ni oružje potučenog neprijatelja ne uzimamo. Ni za to nemamo vremena! Važno je ne dozvoliti načetom neprijatelju da se sredi, a oružje će već pokupiti neka naša jedinica.

Dok 1. vod produžava dejstvo u breši koju je sam napravio, nailazi 2. vod sa mojim zamenikom Manojlović Danišom, komandirom voda Đumić Stevom i vodnim delegatom Radošević Todorom. Ovaj vod smo odmah uveli u borbu i dali mu zadatak da dejstvuje udesno od 1. voda.

Zatim je naišao i 3. vod sa komesarom čete Kojom Radulovićem, vodnikom voda Knežević Markom i vodnim delegatom Marjanović Nikolom. I ovaj vod smo odmah uveli u borbu, sa zadatkom da dejstvuje ulevo od 1. voda.

Kompletna četa je sada silovito krenula na juriš i osvajanje druge linije neprijateljske odbrane. Opet su prasnule ručne bombe, štektali mitraljezi i ruski automati. Neprijatelj se grčevito branio, ali je pod našim snažnim naletom mprao da napusti i drugu liniju. Zarobili smo 5 Nemaca.

Naša 2. četa otpočela je napad na svom pravcu u isto vreme kada i mi u 1 čas, 5. decembra. Ona je naišla na minsko polje i jedan njen vod pretrpeo je znatne gubitke. Pored ostalih, u ovoj četi izbačeni su iz stroja komandir Đorđe Babić Đokina i komesar čete Mićo Solomun (koji je nešto kasnije i podlegao zadobijenim ranama). Komandu čete preuzeo je zamenik komandira Đuro Stupar i zamenik komesara Dušan Tešić. Zbog ovakve situacije, ova četa je nešto izostala u odnosu na 1. četu.

Pri osvajanju druge linije neprijateljske odbrane, rvajući se sa Nemcima poginuo je komandir 3. voda naše čete Marko Knežević. Na grudobranu druge linije rovova ležalo je telo ovog snalažljivog i odvažnog ratnika i primernog komuniste, proslavljenog puškomitraljesca u bici na Neretvi, kada je i postao član Partije.

U nastavku borbe, komandu nad 3. vodom preuzeo je delegat voda Nikola Marjanović (koji je u proleće 1945. poginuo kao komesar 2. čete, kod sela Đeletovci).

Ispred nas, na 100 metara, dejstvovali su neprijateljski minobacači. Napad na položaje ovih oruđa izvršili su 1. i 2. vod. Nemci su, bez uzmicanja, uporno nastojali da po svaku cenu održe ovu liniju. Četa je nastavila juriš za jurišem; komandir 2. voda Stevo Dumić prvi je uskočio u neprijateljske rovove. I dok je 2. vod čistio rovove, 1. vod je potukao poslugu na minobacačima. Tako ove krvave i tamne noći dolazimo do minobacača 81 mm, koje smo istog momenta okrenuli u pravcu neprijatelja kojima su do malo pre pripadali. Našu radost zbog zaplenjenih minobacača neprijatelj je brzo pomutio. U času kada su bacači počeli dejstvovati po neprijatelju, pao je smrtno pokošen i komandir 1. voda Mile Stupar, koji je i ove noći napravio podvig svojstven samo velikim borcima; na čelu svog voda prvi je upao u prvu liniju neprijateljskih rovova, zaplenio minobacače, jurišao, bacao bombe. Iako mlad po godinama, Mile je stari borac. (Kada je 1942. godine stupio u Vođeničku četu, imao je 16 godina; bio je jedan od najboljih skojevaca pa je kao hrabar borac u svojoj četi postao i najmlađi član Partije. U 17. godini postao je desetar, a ubrzo i komandir voda, kojim je komandovao u borbama za Valjevo, Mladenovac, Beograd, i ovde na Fruškoj gori gde je junački pao u borbi prsa u prsa.)

Vreme je odmicalo, gubici su rasli. Nemci su sa ivice Fruške gore izvršili dva snažna protivnapada u pravcu čete. Prvi njegov protivnapad uspeli smo da odbijemo snažnom vatrom i ručnim bombama. Drugi, još silovitiji, takođe smo odbili. U ovom durgom naročito se istakla Dušanka Medić, delegat 1. voda. Da bi pokazala ličnim primerom kako se osvećuje poginuli drug, ona je bacajući bombe iz stojećeg stava i komandujući prvim vodom bila teško ranjena. U momentu kada smo oko 3 časa odbijali i treći protivnapad Nemaca, komandant bataljona Bulajić je na pravcu napada 1. čete i za proširenje uspeha u borbu uveo 3. četu. Do tog vremena i naša 2. četa se, i pored pretrpljenih gubitaka, uspela konsolidovati;slomila je otpor neprijatelja i izbila u visinu proboja 2. čete.

U nastavku borbe, angažujući sve tri čete i uz podršku minobacačke čete, bataljon je savladao ključ neprijateljske odbrane. Negde u svanuće, zarobili smo i prve neprijateljske topove, a zatim izveli poslednji okršaj sa Nemcima na samom grebenu Fruške gore.

U ovoj borbi naneli smo neprijatelju znatne gubitke u mrtvim i ranjenim, zaplenili minobacače i topove i zarobili 80 živih Nemaca.

Mi smo, pored znatnog broja poginulih drugova, imali i oko 60 ranjenih. Ranjen je i komesar 1. čete Kojo Radulović.

Na ukazivanju pomoći ranjenim drugovima u 1. četi, posebno se isticala bolničarka Boja Stupar (Rokvić), a u 2. četi bolničarka Đuka Bosnić koja je pri ukazivanju pomoći ranjenicima i sama bila ranjena. Bataljonski referent saniteta Mikica Jeličić, sa ekipom bolničara i onih koji su nosili ranjenike, uz pomoć zamenika komesara bataljona Laze Latinović i pomoćnika komesara četa, uspela je da evakuiše sve ranjene drugove u brigadno previjalište.

Milenko STUPAR, Kojo RADULOVIĆ

Sjecanja 

Treca krajiska brigada