Igmanski marš -Od Rudog do Foče januar 1942 g.

Na današnji dan 1942. počeo je Igmanski marš, jedna od najčuvenijih epizoda NOB-a.

Kada je, već sredinom januara 1942. godine otpočela velika nemačko-ustaška ofanziva u istočnoj Bosni, Prva proleterska NOU brigada našla se u njenom središtu. Od Romanije, Prače i Rogatice do Vlasenice, Olova i Vareša njeni bataljoni su vodili teške borbe. Veliki gubici na Pjenovcu i Bijelim Vodama i uspeh neprijatelja koji je povratio ranije izgubljene gradove i ovladao svim komunikacijama na teritoriji istočne Bosne, doveli su glavninu Prve proleterske NOU brigade u veoma neizvesnu situaciju. Bila je koncentrisana na malom prostoru, na severnim padinama Romanije, u rejonu Pusto Selo-Gajevi-Rakova Noga, gde nije bilo uslova za dalje zadržavanje. Trebalo je naći izlaz iz te situacije. Štab brigade nije imao nikakvih podataka o daljim namerama neprijatelja, sa kojim je prekinuo svaki borbeni kontakt posle povlačenja sa Pjenovca i Bijelih Voda, ali je pretpostavljao da će nastaviti dejstva.

Odlazak Vrhovnog štaba povećao je odgovornost štaba brigade da sačuva svoje bataljone od udara jakih neprijateljskih jedinica, koje su energično nastupale prema planu, i vešto koristile teren, vremenske uslove, i pre svega svoje tenkove, artiljeriju, avijaciju i smučarske jedinice.

Kada su se kolone 342. i 748. nemačke divizije spojile kod Sokolca, ovladale komunikacijama i raščistile teren oko njih, komandant nemačkih snaga, opunomoćeni general u Srbiji, general Bader, smatrao je da je izvršio zadatak i naredio je da se operacija obustavi i da se jedinice povuku na svoje polazne položaje, osim 718. divizije, koja je imala zadatak da očisti od ustanika planinu Ozren. General Bader nije usvojio predlog komandanta 342. divizije da se operacija nastavi još šest dana, zapadno od puta Sokolac-Han Pijesak, prema grupi koja je čuvala prelaze preko reke Bosne, odnosno preko terena na kojem se nalazila glavnina Prve proleterske brigade.

Štab Prve proleterske brigade nije pretpostavljao da će neprijatelj prekinuti ofanzivu. S obzirom na to da su II i V bataljon pretrpeli velike gubitke, a neprijatelj pokazao da raspolaže jakim snagama, štab nije želeo da se upušta u nove borbe i povukao je jedinice dalje od neprijtelja. Štab je procenio da brigadi preti opasnost taktičkog opkoljavanja i zbog toga je zaključio da treba napustiti tu teritoriju pre nego neprijatelj počne nova dejstva. Pri tome je morao voditi računa i kako da izvrši naređenje Vrhovnog štaba – da sa delom brigade pređe na Jahorinu.

U traženju rešenja kako da se prodre jedinicama prema Jahorini, štabu su se nametnule dve mogućnosti: ili krenuti pravcem kojim je prošao Vrhovni štab, ili pokušati pravcem zapadno od Sarajeva. Nije dolazilo u obzir izvlačenje iz okruženja na istok ili sever, jer je neprijatelj pokazao da na tim pravcima ima jake snage, glavnine 342. i 718. nemačke divizije i nekoliko bataljona domobrana. Takođe je bilo rizično krenuti na zapad, preko reke Bosne, jer je neprijateljtamo postavio grupu “Vareš”, koja je očekivala partizanske snage, ako budu odstupale tim pravcem. Štab je, dalje, pretpostavljao da će brigada, ukoliko krene pravcem kojim je prošla kolona Vrhovnog štaba, verovatno naići na zasede, a uzeo je u obzir i to da je neprijatelj raščistio puteve od snega i osposobio ih za kretanje motorizacije od Sarajeva ka Rogatici, što bi mu, ukoliko dođe do borbe, omogućilo da brzo i lako koncentriše jake snage i manevriše njima.

U takvoj situaciji štab je razmotrio mogućnost proboja na jug, zapadno od Sarajeva, pravcem Visovac-Semizovac-Osijek-Igman. Taj pravac je nešto duži, dva puta seče komunikacije koje od Sarajeva vode ka Slavonskom Brodu i Mostaru, trebalo je preći reku Bosnu, što je u to doba godine bilo jedino moguće preko mosta kod Semizovca ili Reljeva, put vodi preko neposredne okoline Sarajeva, pored aerodroma Rajlovac, dužinom od oko 10 kilometara, što omogućava neprijatelju brzu intervenciju iz Sarajeva. Međutim, tim pravcem se izbija na teritoriju Kalinovičkog NOP odreda, u rejonu Trnova i Kalinovika odakle se može brzo uspostaviti veza sa Vrhovnim štabom. Pored toga štab je računao da neprijatelj u Sarajevu ne može imati jake snage, jer su one angažovane u istočnoj Bosni, a i da će postići potpuno iznenađenje. Ukoliko neprijatelj i otkrije brigadu ne može pretpostaviti da se ona kreće kružnom putanjom oko Sarajeva pa da je sačeka na kraju te putanje. Najverovatnije bi neprijatelj pokušao da interveniše tamo gde se brigada već pojavila a tada bi mogao samo da je goni, pošto bi ona već prošla kroz to mesto. Štab brigade je pretpostavljao da će lako i brzo likvidirati male posade na mostu na reci Bosni i u drugim mestima na putu, o čemu je dobio podatke od Crnovrškog partizanskog bataljona. Sve te okolnosti su uticale da štab donese odluku da svoje jedinice povede iz Knežine i Imamovića na marš pravcem Pusto Selo-Visovica-Grabljiva Njiva- Vogošća-Reljevo-Osijek-Igman-Brezovica-Veliko polje-Presjenica, tj preko Sarajevskog polja, pored aerodroma u Rajlovcu, nadomak neprijateljskih kasarni u Sarajevu, i kroz mesta u kojima su bile neprijateljske posade.

 

Velika opasnost prjetila je koloni: pri prolasku pored Vogošća, u vreme spuštanja ka Sarajevskom polju, pri prelazu preko mosta u Reljevu i preko komunikacija Sarajevo-Slavonski Brod i Sarajevo-Mostar, tj. sve dok se brigada ne dohvati planine Igman.
U borbi za slobodu, partizani i članovi Prve proleterske brigade krenuli u svoj legendarni pohod. I pored toga što su mnogi nakon toga ostali invalidi, mogli su da budu ponosni što su se izborili sa – 40 stepeni.

Oko 700 vojnika, koliko ih je učestvovalo u maršu tokom druge neprijateljske ofaznive, prepješačili su nevjerovatnih 100 kilometara od Jahorine, preko Sarajevskog polja i planine Igman, do Foče, i trajao je 18 sati.

Sve ovo je počelo kad su se bataljoni okupili 26. januara i počeli s pripremanjem, a najviše se isticao crnogorski bataljon, jer se smatralo da je njegov komandant Pero Ćetković najsposobniji. Naredio je saborcima da se obuku što bolje, obuću namažu lojem, a najveći dio priprema se zasnivao na pripremanju boraca na ono šta ih očekuje i koliko će napora biti potrebno ukoliko dođe do borbe.

Most na rjeci Bosni je obezbeđivala meštanska policija, koja te noći, valjda zbog velike hladnoće, nije ni postavila stražu. A i inače neprijatelj na tom djelu nije imao jače snage. U Semizovcu se nalazio vod III čete Sarajevskog dopunskog bataljona (23 domobrana) i 12 žandarma.

U svoj pohod su krenuli u toku dana, i već oko 16 sati su prešli prvu prepreku, a zatim i drugu, treću i tako redom. Međutim, kada su prešli i rijeku Bosnu, naletjeli su na prvu prepreku i zastoj. Naime, veoma mali potok Volujica je bio zaleđen, ali pri prvom prelasku brigade, led je popustio i nekoliko boraca je upalo u ledenu vodu, a sa njima i jedan konj.
To je stvorilo mnoge nedaće, jer se na izrazito niskoj temperaturi obuća zaledila, zbog čega su imali osjećaj kao da imaju neki oklop oko stopala. Čitava ova situacija je napravila veliki zastoj, i to baš u dijelu u kojem je trebalo da budu najbrži. Komandant brigade Koča Popović je bio veoma zabrinut, ali vojska je uspjela da se izbori s ovom nedaćom, pa su nastavili da se kreću ka planini Igmanu, po kojoj je ovaj marš i dobio ime.

Prethodnica je u podnožje Igmana stigla negdje oko 22 sata. Tu su se rastali od svojih vodiča, boraca Semizovačke čete Crnovrškog bataljona i brigada više nije imala razloga da osjeća strah. Bili su na sigurnom čim su ušli u šume. Ipak, nakon što je put išao koso uz jednu stranu, naišli su na oštru krivinu na kojoj je put bio zaleđen, pa su mnogi padali, klizali se, puzali, a čini se da je najteže bilo konjima koji su bili natovareni.

Međutim, morali su što prije da pređu i ovu prepreku, jer se u blizini nalazio put Sarajevo-Blažuj, sa kojeg je snijeg bio očišćen i postojala je velika opasnost da će neprijatelj doći tim putem, a oni jednostavno nisu imali više snage i mnogima su promrzli prsti na rukama i nogama.

Ipak, herojski su nastavili dalje, činilo se da su u tom momentu ljudi bili jači od konja. Čekao ih je sve teži put. Snijeg je padao sve jače, temperatura se spuštala, a pred zoru im je bilo najgore. Planina je bila surova, hladna, teška, nepredvidljiva, a partizani hrabri. Znali su da moraju da je pređu, vodili su se tom mišlju da ako su uspjeli da izbjegnu neprijatelja, uspjet će sve, pa i da pobijede ovu surovu planinu.

U Veliko polje su stigli negdje oko osam sati ujutru 28. januara i tu se nalazio štab partizansko-četničke Igmanske čete. Svi su im pritekli u pomoć, a promrzlim vojnicima je bilo izuzetno teško skinuti zaleđenu obuću, pa su oni koji nisu smrznuti zajedno s bolničarkama davali sve od sebe kako bi im masirali noge da bi im proradila cirkulacija, a zatim su nastavili i tri sata kasnije su stigli u Presjenicu, gdje im je udejdno bio i cilj.
Mnogi vojnici su postali invalidi nakon Igmanskog marša u Drugom svjetskom ratu. Zbog promrzlina, ostali su bez prstiju na nogama, prema svjedocima tog događaja, nekima su bile amputirane noge, ali su svi bili presretni što su uspeli u svom cilju. Uspjeli su da hodaju više od 18 sati bez prestanka, pružili su veliki napor i otpor surovoj hladnoći i na kraju došli na bezbjedno mjesto .

O ovom događaju i herojima partizana, reditelj Zdravko Šotra je napravio film pod istim nazivom “Igmanski marš” koji je snimljen 1983. i premijerno prikazan 27. juna iste godine. U ovom ostvarenju glume velikani domaćeg glumišta, poput Tihomira Arsića, Branislava Lečića, Velimira Bate Živojinovića, Slavka Štimca…

Grupa od deset spomenika posvećenih Igmanskom maršu proglašena je za Nacionalni spomenik BiH[4] Spomenici su malih dimenzija, jednostavnog oblika od kamena s osnovnim informacijama o događaju. Postavljani su uz trasu Igmanskog marša, a nastajali su u periodu od 1951. do 1984. godine.

Tradicionalni Igmanski marš koji se održava svake godine u povodu sjećanja na jednu od najznačajnijih operacija tokom NOB-a u Drugom svjetskom ratu, u organizaciji SABNOR-a Kantona Sarajevo.