OKRŠAJI NA SUTJESCI ZAPOČELI KOD VODA

 PERE DODIGA

Maj 1943. godine se kupao u zelenilu šume i raznobojnom cveću njenih proplanaka i livada, a borci 3. čete 1. bataljona prkosno su stajali pred neprijateljskim napadima iz pravca Bijelog Polja. Za mnoge je ovo bila tačka najveće udaljenosti od svog rodnog sela i zaseoka: Prnjavora, Bastasa, Kamenice, Očijeva, Očigrija i Boboljusaka, koja su ostala, tamo negde, na zapadu Bosne.

Pa, ipak, o tome tada niko nije ovako razmišljao. Jednostavno, oni su tu, gde su, da se bore za svako brdo, za svako naselje. Isto onako kao nekada 1941. godine, za svoja mesta: Martin Brod, Drvar, za Kulen Vakuf …

I 14. maja, 3. četa je u sumrak krenula na zadatak, u pravcu Slijepac-Mosta. Išla je u koloni na levom krilu bataljona. Pošumljenost ka pravcu kretanja činila je noć još mračnijom. Ni prst pred okom nije se video.

Iako navikli na kretanja u sličnim uslovima, ovo je jako zamaralo i usporavalo naše kretanje. Tek pred zoru četa je izbila pred cilj. Tu, u nekim čobanskim kolibama, umorna od noćnog tumaranja i pospana, trebalo je da četa sačeka naređenje za dalji rad. Po uobičajenom redu, a i zbog potpunog nepoznavanja terena, jedna patrola je upućena u pravcu Slijepac-Mosta. Ostali su, onako pod opremom, “padali” gde je ko stigao i produžili spavanje, započeto još u hodu.

I susret upućene patrole sa neprijateljem i puškaranje koje se trenutno činilo više san nego stvarnost i uzbuna na koju je pozvao neko od onih koji su poslednji “spustili”, kao da su bili unapred podešeni sa svitanjem.

Tako iznurena i pospana, iako iznenađena neočekivanom vatrom, četa se odmah, ne očekujući izveštaj patrole, pribrala i posela ivicu šume, koju je malopre ostavila iza sebe. Sada su pred nama livade, i one kolibe u kojima smo pokušali da se odmorimo, naša patrola u povlačenju i prvi neprijateljski vojnici koji su za patrolom nastupali. Borci su još trljali oči i pogledima se pitali šta se ovo događa. Niko to nije očekivao. Mi smo išli u napad, a napadnuti smo, pa kao da u to ne želimo verovati.

Ipak je to bila stvarnost. Borba je otpočela susretom patrola, a uskoro se prenela i na naš neplanirani, ali već posednuti položaj. Tada nismo ni slutili da će borba trajati ceo dan i biti neshvatljivo teška, i da će upisati vod druga Pere Dodiga u one jedinice čija herojstva i žrtve nadahnjuju.

U tim trenucima niko nije bio svestan da je to prva borba nove neprijateljske ofanzive, iako od one na Neretvi, tako reći nismo ni odahnuli.

Sticajem okolnosti, 2. vod se već na početku našao baš na kosi kojom je i neprijatelju bilo najpogodnije napadati. Borci su bili vični svim uslovima, pravilima predviđenim i još više nepredviđenim. Ipak ovoga puta, činilo se, kao da se događa nešto nepoznato. Koliko neočekivano, toliko i snažno, neprijatelj je napadao. Padali su naši položaji na kojima smo uzastopno pružali energičan otpor. Vladalo je neko čudno osećanje, koje je isključilo svaki strah i uslovilo neverovatnu dinamičnost otpora. Kao da se radilo o nekom nadmetanju, a ne o borbi u kojoj je čelik kresao granje i proređivao šumu.

Na ivici jednog proplanka, preko koga je prešao Dodigov vod, nalazio se veliki kamen ili panj, obrastao u džbunje. On je bio jedini zaklon. Nije trebalo više. I nije trebalo postavljati pitanje, a ni naredivati, ko će da sačeka neprijatelja ovde, dok se ostali povuku i zauzmu povoljniji položaj. Ugrabili su oni najbliži. Bili su to mitraljezac Dušan Balaban i njegov pomoćnik Ilija Trikić.

I samo što se vod odvojio, odjeknuli su, obostrano, dugi i snažni rafali, a s njima urlik Švaba, košenih na desetinu metara udaljenosti. Možda je ovaj udar Dušanovog mitraljeza izazvao, kasnije, jači pritisak na levo krilo čete, koga je branio Nikola Perišić sa svojom desetinom. On je štitio izvlačenje svojih drugova i bio toliko uporan da je i svoj život u tu odbranu ugradio. Pao je pokošen rafalom nemačkog “šarca”, ali je njegova desetina izvršila zadatak. On se toliko zalagao za život drugova u zasedi da je zaboravio na svoj sopstveni. I više od toga. On je shvatio da drugove treba zaštiti i po cenu svog života, kao da takav gubitak, one preživele, jednako ne boli.

Za momenat, posle ovog žestokog sukoba, koji je verovatno i pokolebao neprijatelja, nastalo je relativno zatišje. Kao da je sve stalo. To je iskorišteno za orijentaciju. Brzo smo utvrdili da je povlačenje moguće samo prema Banderi.

Ovo je bio i prvi nužni predah, bez obzira na dužinu trajanja. Od tada je čitava četa, ne samo organizovanije nego nekako sigurnije i hladnokrvnije pružala otpor. U isto vreme, i neprijatelj je postao oprezniji, iako je i dalje ostao uporan.

Banderu od šume odvaja jedan, ne velik, nepošumljen prevoj, a sasvim go sa pravca nastupanja neprijatelja. Tu, na ovom prevoju, četa je juče predanila i kada je uveče krenula sigurno niko nije pomislio da će danas opet biti tu, pogotovo pod ovim okolnostima, koje se uopšte nisu mogle ni naslutiti. Pa, ipak, i prevoj i Bandera su nas “dočekali” na izlasku iz šume. I drugovi Vico Balaban i Gašo Pilipović već su bili tu, jer su na vreme upućeni u ovom pravcu. Oni su čak uspeli i da pripreme nešto, što se uračunalo u ručak. Vico je nekada bio borac 2. voda. On je i posle odlaska iz voda, Peru Dodiga komandira, nekako smatrao svojim, iako je cenio i voleo svog sadanjeg komandira Miljuša. Pero i Vico su se znali još iz “Šipada”.

Tu, na okupu, bili su i ostali: Milan Karanović, Dušan Balaban, Ile Šobot, Mirko Aćić i čim su se prikupili počele su šale i nadmudrivanja, naročito prnjavoraca i bastašana. Sve kao i uvek. I kao da se ništa ne događa. Kao da ćemo sada, tu, u bezbednosti, produžiti zasluženi odmor. Sve je to imalo i svog razloga.

Komandir Pero, već poznati šaljivčina sa drvarskih prela, i ovde je vodio glavnu reč. Te njegove osobine nikada nisu zatajile. Posmatrajući kuvara Vicu kako se meko i nečujno kreće u novim opancima, dobaci:

— Vidi, vidi, lepih opanaka u našeg Vice! Šteta — kao za sebe reče, pa nastavi — kako ja vidim, druže Vico, tebi ti opanci neće dugo trebati. Ovi su, evo tu, samo što nisu… — pokazuje na Nemce — pa bi bilo dobro da se zamenimo!

Na ovo su svi obratili pažnju i u prvi momenat, sasvim ozbiljno, počeli posmatrati Peru, Vicu, pa Vicine opanke. Očekivali su neposredan i ravan odgovor, na koji je naš Vico bio uvek spreman. Da je neko drugi ovo rekao, to Vici sigumo ne bi bilo pravo, i ne bi mu ostao dužan, ali u ovakvoj situaciji, i to još drugu Peri?! Ćutao je, kao da ništa nije čuo.

— Bože moj bena! O čemu oni sad raspravljaju? Da se meni najesti, a baš me briga kakvi su u koga opanci, pa i moji — reče Mirko.

Ile je ozbiljno odobravao započeti razgovor o opancima, jer su i po njegovu shvatanju bili nekakav znak urednosti, a to nije bilo bez razloga, pogotovu kada se u kakvom naselju organizuje neka priredba. I Tomo se s tim slagao, samo nije volio da to baš javno prizna, da ne bi neko rekao, da se, eto, i naš Tomo kicoši. A drug Gašo Karanović? Njemu stvarno nije ni koristilo misliti o lepim opancima. Kod njega lepi ne mogu dugo biti. On u jednom danu, grabeći svojim mitraljezom za neprijateljem, “samelje” nove, tako da liče na sve drugo samo ne na opanke.

Ova raspredanja su, ovom prilikom, i prividno skratila i onako kratak predah. Neprijatelj je već pristizao i razgovor je bio prekinut.

Zadatak je bio poznat. Banderu je trebalo posesti, jer ona je bila zadnja tačka za danas. Nazad se više nije moglo, a i veza sa ostalim jedinicama bataljona ovde je uspostavljena. Bandera je bila takav objekat da su od njenog držanja zavisili položaj i zadaci drugih jedinica. Bilo je to jasno borcima koji se već dve godine bore od Cazina, na zapadnoj granici Bosanske krajine, do reke Lima u Sandžaku. Za njih nije bilo nerazrešivih zadataka.

Pero je svoje borce dobro poznavao, mnoge još od pre rata. S njima je, u prvim ustaničkim borbama, držao položaje protiv Italijana na Metli, na Stožištima i pre formiranja brigade. Zatim se borio, s njima zajedno, na Vilusima, Bihaću, Kobilinoj Glavi, Prenju — gde je i svog mitraljesca Bobana izgubio; na Ifsaru i drugim mnogim borbama. Tog momenta njemu je sve bilo jasno i on se držao i ponašao kao da se ništa ne događa. Kao da je već zaboravio sve ono što je od noćas preživeo.

Pripremajući vod, i sam se spremajući da nastavi naporan dan, ponovo se Pero obraća Vici:

— Daj, bolan, da se đoramo, dok je još vreme. Evo vidiš, sad te nema … Toliko je pri tome bio prirodan, da je kod nekih čak izazvao i žaljenje za živim Vicom, koga eto, sad naočigled svih, više neće biti među nama.

To je bila svakodnevna i živa slika odnosa u vodu i četi. To je bio način izražavanja intimnosti. Osećanje druga. Izražavanje odanosti i spremnosti. I najsitnije stvari i postupci koji bi negde nezapaženo prošli, ovde nisu mogli promaći, kao da se u zasedi čeka nešto, što produžuje vedrinu…

Takvi odnosi i raspoloženje poneli su 2. vod prema vrhu Bandere. Oni su bili jači od njenih strmina, jači od neprijateljske vatre, čija je žestina sve više rasla. Narednih trenutaka, od obostrane vatre, brdo je gorelo. Mitraljeski rafali i eksplozije ručnih bombi stvarali su utisak da se sve pomešalo: i ovaj maj, i njegove lepote, i ovi ljudi i njihovi odnosi, i sve se podiglo na talase vatre, koji su se prenosili čas na jednu, čas na drugu stranu, strmog i golog vrha Bandere.

Tog dana, smenjivali su se juriši. Perin vod je odolevao. Bandera je bila obvijena oblacima dima i prašine, a poklici boraca su odjekivali — njenim padinama. Bio je to prizor koji je sve oko sebe zaustavio. Ućutkao minobacače i artiljeriju, umirio susede i komande na osmatračnicama. Zaustavio dah svuda oko sebe. Bio je to jedinstven primer, kada se sve oko jedne borbe, na Banderi, pretvorilo u gledalište.

U jednom trenutku, koga su očevici tek kasnije osetili, u paklu vatre i dimu baruta, umukli su glasovi, nastao je tajac. I tek ta neobična pojava prenula je i vratila u stvarnost sve prisutne na Banderi i oko Bandere. Niko sa strane ništa još nije video. Niko od učesnika ništa nije govorio, ali svima je sve bilo jasno.

Bandera! To, do tada nepoznato brdo, kod sela Jabučna, u nizu sličnih, poznatih i nepoznatih, za našu 3. četu tada je prestalo da bude samo brdo, kota ili ćuvik. Ono u našim sećanjima živi, kao Bandera 2. voda i komandira Pere Dodiga, političkog delegata Milana Sabljića, puškomitraljesca Dušana Balabana i njegovog pomoćnika Ilije Trkića. Oni su ostali na Banderi.

Koliko li su, Vici, posle svega ovoga i posle tog odvratnog dana i te odvratne Bandere bili odvratni i ti neophodni opanci. U njima se više ni u četi nije govorilo. Kao da su i ti, i svi drugi opanci, ostali sa Perom na Banderi.

Dan je bio završen. Bio je to za nas prvi dan neprijateljske ofanzive na Sutjesci. Tužan dan za 3. četu, koji je ona završila na do tada nedoživljen način.

Pero TRNINIĆ

Sjecanja

Treca krajiska brigada