PROBIJAO SAM SE KAO RANJENIK

Po proboju na Sutjesci naša brigada se prebacila u istočnu Bosnu preko ceste Foča — Kalinovik. Nedaleko od ceste, u jednom hrastovom gaju, umorni i iznureni od teških borbi, gladi i psihičke napetosti, borci su se odmarali. Već su svi bili u dubokom snu, osim komandanta Karanovića koji je sedeo na jednom panju i upisivao nešto u svoju beležnicu. Najednom su se pojavila dva nemačka aviona i spustila se toliko nisko da se osećalo kako se ljuljaju vrhovi hrastova. Komandant Karanović, primetivši avione, izdade komandu:

Treća, sve oružje protiv aviona.

Partizanski san bio je prekinut. Bravskari, Petrovčani i Drvarčani, uperili su cevi prema avionima i paljba se osula. Avioni su osetili udarce metaka i odmah su, jedan za drugim, krenuli prema Sarajevu. Zatim su komandant i ostali rukovodioci naredili da se brigada što hitnije prebaci u drugu šumu. Karanović i nekoliko drugih starešina ostadoše poslednji, a brigada se što je mogla brže prebacila u drugi gaj. Začas je bilo sve dobro zamaskirano i zaklonjeno. Posle jednog sata čula se ogromna buka sa zapada, odakle se pomolilo 24 neprijateljska bombardera. Došli su da bombarduju šumu u kojoj je brigada prvobitno bila razmeštena. Leteli su u lancu, jedan za drugim i prvo gađali mitraljezima, a zatim su bacali bombe. Hrastovi su leteli u vazduh. Rastik je bio sravnjen. Kada su bombarderi, misleći da su uspešno izvršili zadatak otišli, mi smo se slatko smejali.

Meni je tek kasnije bilo jasno šta je postigao komandant Karanović svojom taktičkom varkom.

Pre ovog napada bio sam ranjen u jednoj borbi. Rana je bila prilično teška i zahtevala je odlazak u bolnicu. Bilo mi je teško napustiti svoju brigadu, pa sam odbio da idem u bolnicu, tvrdeći da me rana ne boli, da se dobro osećam i da mogu izdržati pešačenje. Međutim, pri previjanju tog dana utvrđeno ie da se rana pogoršava i da moram u bolnicu. Određena je jedna bolničarka koja me je odvela u Centralnu bolnicu.

Kad smo tamo došli, rekoše: “Druže, uključi se u kolonu, a ti drugarice mozeš ići”. Zatim dodade: “Pozaravi drugove Krajišnike”.

Moj boravak u toj bolnici trajao je samo jedan sat. Pošto je i bolnica bila u pokretu, produžio sam s njom. Išao sam, ali se više nije moglo. Svratio sam kraj puta u gusto žbunje i tu sam seo. Znoj me oblio, snaga izdala, nisam više znao niti zašto tu sedim, niti da li i kuda treba ići?

Negde oko 15 časova primetih da neka kolona prolazi kraj mene, istim putem kojim je prošla i bolnica. Napregao sam poslednju snagu i volju da utvrdim ko je to. Bila je to satnija ustaša. Zbog toga sam i dalje ostao na istom mestu i tu me je zatekla i noć. Osećao sam strašnu glad, pa sam jeo sve što mi se našlo pri ruci: potkoricu sa drveta, list i pup, i to mi je, u neku ruku, predstavljalo zabavu, jer sam se plašio da ne zaspim. Sve više malaksavam. Dobio sam temperaturu i osećam kao da otičem. Pipam ruke, lice, zube, jezik… Sve mi je nešto ogromno, debelo i veliko.

Došao je dan. Kako sam proveo dan ne znam, ali se sećam da sam negde predveče odlučio da se nekako izvučem na prvi proplanak i zatražim pomoć od bilo koga, ko prvi naiđe. Čim sam seo na proplanak, iz šume se pomolio čovek sa sekirom obešenom o desnu ruku. Išao je žurno prema meni i kada je došao blizu, digao sekiru i viknuo:

— A, tu si, majku ti tvoju, sada si moj. Glavu ću ti odseći, daj pištolj ovamo.

Izvukao sam pištolj iz futrole, zamolivši nepoznatog da me ne ubije i da mi pomogne. Dižući pištolj prema njemu, opalio sam. Bandit jauknu iz sveg glasa i pade pokraj mene.

Posle ovoga morao sam bežati odavde, ali kako? Nekako sam prikupio snagu i krenuh, ali kuda? Iznemogao, pao sam u nesvest i osvestio se negde pred zoru. Razmišljao sam šta da radim i rešio da je najbolje uputiti se prvim kućama, jer sam primetio svetla, i tamo da potražim spas. To sam i uradio. Dobauljao sam u selo i u jednoj kući primetio ženu kako pod svetlom lampe nešto radi. Ušao sam u kuću, očito zbunjen. Zbunila se i žena.

Iz jednog mračnog ugla kuće neko povika prema meni:

“Beži! Udalji se, puno je selo četnika, uhvatiće te!”. Glas sam prepoznao. Bila je to Živadinka iz Kragujevačkog bataljona, koja se, verovatno ranjena i iznemogla kao i ja, skrivala kod te žene. Zamolio sam je da me previje, a ona je s mukom ustala s postelje, uzela svoju torbu isprala mi ranu i previla me. Zatim im je dala savet da odmah bežim i da, kada ima sunca, sam skinem zavoj i dobro sunčam ranu. U međuvremenu, ona žena, domaćica kuće, spremila mi je komadić hleba i nešto malo suvih krušaka.

Udaljio sam se iz tog sela. Išao sam kroz polja pšenice, a zatim naišao na put koji je bio sav ugažen. Očigledno je, da su u toku noći tuda prošle neke jedinice. Instinktivno sam zaključio da su to bile naše jedinice i nastavio sam put u tom pravcu. Želeo sam da požurim ne bi li stigao neku našu jedinicu, ali žuriti nisam mogao. Išao sam polako i osmatrao. Najednom sam čuo neke glasove i dozivanje. Nekoliko puta se dozivanje ponavljalo: “Aoj drugovi! Pomozite!”. Glas vapijućeg nije daleko od mene, ali me uhvati strah. Da nisu ustaše, pomislih, pa hoće da me namame i da me uhvate ako se približim. Dozivanje se nastavljalo. Ipak, verujući da je to glas partizana, reših da idem i da vidim ko to viče. Približivši se, videh iza jednog grma čoveka kako leži, a oko njega se osećao strašan zadah. Prišao sam bliže i video da je to naš ranjenik. Pitao sam ga odakle je, a on, teško izgovarajući reči, kaže da je iz Janja i da pripada 1. bataljonu 7. krajiške brigade. Zamolio me je da mu namestim ćebe pod glavu.

Ne znam kako sam prikupio snagu kada sam i sam bio bedan i nemoćan, ali valjda zato što sam osetio da od mene, iako takvog kakav sam, neko traži pomoć. Namestio sam mu ćebe, a zatim izvadio iz torbice jednu suvu krušku i prineo njegovim ustima, nudeći ga da ovo pojede pa će mu biti bolje. On nije razumeo šta mu ja govorim i nudim, nego je pokušao da mi još nešto kaže. Nisam ga razumeo, jer je izdisao.

Umro je pred mojim očima, a ja nisam bio u stanju da ga spasem.

Gledao sam ga nekoliko sekundi, i najednom umesto njega video svoj lik. To me je toliko uplašilo, da sam brzo izvukao ćebe ispod njegove glave, pokrio ga, a zatim, začudo, kao da sam najednom dobio zdravlje i snagu, krenuo brzim koracima.

Nisam siguran da li sam stvarno dobio snagu, ili sam bio u agoniji. Ne znam ni koliko vremena sam pešačio, ni da li sam uz put odmarao, ali sam celu noć hodao i izjutra stigao u jednu našu jedinicu.

Đorđe DRAGOJLOVIĆ

Sjecanja

Treca krajiska brigada