PRVA AKCIJA PROTIVAVIONSKOG ODELJENJA

Po formiranju 3. krajiške brigade i njenom dolasku na Krasulje (kod Ključa), formirana je i Prateća četa, na čelu sa komandirom Sajom Grbićem. U četi je formirano PA-odeljenje, čiji je komandir bio Vid Santrač, ujedno i nišandžija; pomoćnici su bili Dane Manojlović i Miloš Kerkez, a donosioci municije Mirko Ševo i Branko Stupar.

S obzirom da je teritorija Bosanskog Petrovca, Drvara i Ključa bila relativno pasivna, a u ustaničkim danima 1941. godine okupatori i ustaše uništili ili opljačkali i ono malo žita i stoke kojim su seljaci raspolagali, to se u 1942. godini pojavio kao prvorazredni problem — prehrana, ne samo stanovništva nego i velikog broja ranjenika Krajine, Srbije i Crne Gore koji su se lečili u partizanskim bolnicama u s. Skakavcu i drugim mestima.

Brojne su bile i partizanske jedinice koje su u to vreme branile Krajinu ili se oporavljale i pripremale za predstojeća ofanzivna dejstva. U takvoj situaciji vojno-političko i partijsko rukovodstvo Krajine, po oslobođenju ključke i saničke doline, donelo je odluku o formiranju omladinskih radnih brigada sa sektora Grahova, Drvara, Bosanskog Petrovca, Ključa i neposredne okoline. Zadatak ovih brigada bio je da saberu letinu (žito, kukuruz, krompir i voće), da sve ovo izvuku iz saničke i ključke doline i evakuišu u magacine koji su izgrađeni u Šobatovcu, s. Skakavcu i drugim mestima.

Omladina je i ovom prilikom pokazala visoku svest i ljubav prema revoluciji i svom narodu. Od usta do usta preko noći se prenela parola: “Neprijatelju ni zrna žita”. Između dve vatrene linije (naše i ustaške) preko noći su “nestajale” njive pšenice, ječma, krompira … Noćno zveckanje srpova i udaranje motike zaglušivali su mitraljeski rafali i eksplozije ručnih granata, a ustaše su danju besnele, gledajući ogolele njive. S ruke na ruke, omladina je iznosila snopove žita i vreće krompira na oslobođenu teritoriju.

I pored dobre organizacije transporta, nije se moglo izvršiti brzo prebacivanje žita u magacine. Zbog toga su velike količine pšenice, a kasnije i kukuruza, prikupljene u rejonu železničke stanice na Bravsku. Za ovo je brzo saznala Pavelićeva obaveštajna služba, pa su počeli avionima ometati evakuaciju i uskladištenje.

Kako su jedinice naše brigade obezbeđivale ovu žetvu, doneta je odluka da se naše protivavionsko odeljenje uputi na Lanište sa zadatkom da PA-mitraljezom ometa dejstvo neprijateljskih niskoletećih aviona. Negde oko 10. oktobra uputili smo se na izvršenje zadatka i kad smo stigli predveče u određeni rejon komandir je trasirao rov i platformu za postolje PA-mitraljeza, naredivši nam da do svanuća rov i skloništa moraju biti gotovi, a zemlja pokupljena i odnesena u šumicu koja se nalazila ispred nas. Iako je za nas izrada ovakvog rova bila potpuno nova stvar, mi smo ga brzo i po oceni komandira propisno izradili.

Tog dana bilo je oblačno sa maglom, tako da avioni nisu dolazili. Sledećeg dana, tek što smo doručkovali, sa pravca Sanskog Mosta pojavio se avion. Prešao je preko Sanice, izviđajući komunikaciju Vrpolje —Paunovac — Bosanski Petrovac, a zatim se vratio istim pravcem do željezničke stanice Bravsko. Pažnju mu je privukao dim koji se iz noćašnjih logorskih vatri izdizao iznad paunovačke šume. Produžujući sa izviđanjem postepeno se spuštao iznad vrhova jela i u momentu kad je otvorio mitraljesku vatru na omladinsku brigadu, koja se odmarala i grejala na jutarnjem suncu, i mi smo na njega otvorili vatru. Zbog našeg nepreciznog gađanja, jer smo prvi put PA-mitraljesci, avion je uspeo da umakne prema bravskom polju.

Dok smo mi diskutovali da li smo oštetili avion ili ne, on se iznenada pojavio sa pravca Bjelajskih uvala, ali na većoj visini. Tom prilikom smo otvarali vatru na njega, ne čekajući da prođe iznad nas. Pošto je pilot ocenio našu nepreciznost, ponovo se vratio i napravio krug oko našeg vatrenog položaja. Brzo nas je uočio, jer smo bili na samom vrhu k. 597 i to loše maskirani. Osuo je na nas mitraljesku vatru, ali ni njegovi rafali nisu pogađali. Mi smo, pretrpevši prvo vatreno krštenje bez gubitaka i već okuraženi kao pravi — PA mitraljesci, i dalje otvarali vatru. U sledećem naletu avion je izbacio bombe od kojih nas je obavio dim i zasula zemlja.

Pošto se avion izgubio u pravcu Lušci Palanke, po sledeći borbeni komplet mitraljeske municije i bombi, a mi se iskobeljali iz zemlje, prvo smo se prebrojali i utvrdili da smo svi živi i zdravi. Tada se i naš komandir setio da i nama treba sledeći borbeni komplet. Naredio nam je da očistimo mitraljez i napunimo redenike, a Branko da ide u četu po municiju. I dok smo mi obavljali svoj zadatak, popravljali oštećeni rov, čistili mitraljez i punili redenik, a komandir se ljutio što nismo uspeli pogoditi avion, Branko se vraća zadihan i znojav od trčanja. Iznenađeni, gledamo Branka i ne znamo šta se desilo, a on, isprekidanim glasom, izveštava komandira da su se konji uplašili od detonacije, pokidali ulare i pobegli.

Kod omladine, koja je pratila dvoboj, zavladao je strah da smo svi izginuli. Tim pre kad su na proplanku videli naše konje, bez samara i sa pokidanim ularima, kako pasu travu. Da bi ipak doznali pravu istinu grupa omladinki i omladinaca uputila se, na čelu sa brigadirkom Anđom Kerkez, na naš položaj. Videvši grupu brigadista kako nam se približava, tek tada smo se i mi uplašili za njih. Pomislili smo da ih je avion desetkovao, međutim i oni su, kao i mi, prošli bez gubitaka.

Naveče, uz zajedničku logorsku vatru, prepričavali smo detalje i odgovarali radoznalim omladincima na bezbroj pitanja o stvaranju našeg prvog PA-odeljenja i njegovoj prvoj akciji.

Miloš KERKEZ