Rat na Balkanu II – Četnici se bore zajedno s Nemcima -Fitzroy MacLean

Orijentacija

Kasno te noći stigao je preostali deo moje grupe i izgledao dosta iscrpljeno. Osetili smo olakšanje kada smo ih videli jer, kako od njih nije bilo nikakvih vesti, sve više smo počeli da bivamo sigurni da su pali neprijatelju u ruke.

Njihov put se ni iz daleka nije tako glatko odvijao kao naš. Pošli su iz Bizerte, kao što je bilo dogovoreno, nekoliko minuta posle nas, ali je njihov pilot izgubio put i kad se nešto pre zore našao negde, kako izgleda, iznad Bugarske, mudro je odlučio da se vrati zajedno sa svojim putnicima. I tako su oni stigli u Bizertu na doručak, pošto su proveli uzbudljivu i dosta brižnu noć nad Hitlerovom Evropom, svaki čas navlačeći i skidajući padobrane.

Iduće noći, sanjivi i razdražljivi, ponovo su krenuli. Ovoga puta pilot je pronašao put i uspešno se spustio s putnicima na pravo mesto. Partizani su ih toplo dočekali i kad su ispili ostatak rakije, pošli su iz Mrkonjić Grada u zaplenjenom kamionu, na kome se još uvek veselo vijorila crvena zastava. Oni nisu očekivali takvu raskoš. Stvari su, mislili su (sasvim pogrešno), pošle nabolje.

Zatim, kad su prešli izvesnu razdaljinu puta, pojavio se nemački izviđački avion koji je, svakako obavešten o onome šta se desilo prošle noći, radoznalo kružio iznad krošnji drveća. Ugledavši crvenu zastavu, počeo je da ih mitraljira sa svojstvenom temeljnošću, a izviđač, s vremena na vreme, bezbrižno bi izbacio po koju ručnu bombu. Pošto su ispraznili, bez nekog vidljivog dejstva, automatsko oružje na svog mučitelja, putnici su mudro napustili kamion i prešli u veoma vlažan jarak pored puta. Tamo su ostali sve dok se avion, istrošivši svu municiju, nije uputio u svoju bazu.

Kad su najzad izašli iz svog skrovišta mokri, ali, srećom bez ijedne ogrebotine, utvrdili su da je motor kamiona, koji mehanički ni u jednom trenutku nije bio potpuno ispravan, sasvim neupotrebljiv, jer su mu hladnjak izrešetala brojna mitraljeska zrna. S druge strane, točkovi su još uvek ostali, a vozač se nikako nije mogao odlučiti da ih ostavi. Pored toga bio je do vrha napunjen različitim stvarima koje su izbačene iz aviona, uključujući i naše sledovanje ruma. One su, osim nekoliko rupa od zrna, bile još netaknute. Zato su odlučili da bi bilo najbolje da kamion odvuku zajedno sa tovarom do sigurnog mesta i pođoše da traže neko drugo prevozno sredstvo.

Posle višečasovnog obilaženja okoline vratili su se u sumrak sa parom volova koje su uzajmili od jednog obližnjeg seljaka. Kad su upregli volove u kamion, već je pao mrak i počela je da pada jaka kiša. Sa upaljenim farovima koji su osvetljavali zadnjice volova krenuli su za Jajce. Pomislili su da je najzad došao kraj njihovim mukama.

Ponovo su se prevarili. Nisu daleko odmakli, kad je iz žbunja pored puta odjeknula paljba. Uz veseo povik “četnici!”, njihova pratnja je uzvratila vatru i započela je čarka u kojoj su farovi razbijeni, a volovi pobegli. O preostalom delu puta, po mrklom mraku i gustoj kiši, nisu hteli da pričaju. Sada, kad su stigli na cilj puta, dupli rum ih je umirio i oni su zaspali na podu na kome su ležali.

Pošto smo se svi okupili, mogli smo se prihvatiti posla. Idućeg jutra počeli smo zvanične štabne razgovore sa partizanima, u cilju da od njih dobijemo, kao prvo, sliku o vojnoj situaciji u Jugoslaviji, koju bismo onda mogli da proverimo prema obavestenjima kojima smo raspolagali iz drugih izvora.

Vivijen Strit, u svojstvu mog “načelnika štaba”, provodio je vreme nad kartama krupnih razmera, sa partizanskim načelnikom štaba, Arsom Jovanovićem. Piter Mur

(Peter Moore) je diskutovao o rušenju i eksplozivima sa Titovim načelnikom inžinjerije koji je, začudo, bio beloruski emigrant. Parkerov sagovomik bio je intendant i oni su zajedno pravili podrobne liste trebovanja i prioritetnih potreba prema najboljim shemama iz štabnih škola. Gordon Olston (Gordon Alston), čije je tajanstveno ponašanje bilo upadljivije no ikad ranije, svakodnevno je odlazio u jednu usamljenu kuću. Tamo je sa šefom partizanske obaveštajne službe kroz tajanstveno ćaskanje – na osnovu izveštaja agenata i zaplenjenih nemačkih platnih knjižica i oznaka, sklapao izveštaje o neprijateljevom rasporedu, koje smo onda revnosno radio-vezom dostavljali u Kairo i London da bi bili upoređeni sa izveštajima prikupljenim iz drugih izvora.

Svakog drugog ili trećeg dana kad smo imali vremena da pročešljamo i obradimo prikupljeni materijal popeo bih se do tvrđave da sa Titom razmatram opštu situaciju i tada bismo razgovarali o poslednjim događajima, o različitim mogućnostima kojima može da se posluži neprijatelj a i partizani, kao i o svim preostalim neraščišćenim pitanjima.

Ovi preliminarni razgovori pokazali su nam jedno – da partizanski pokret u Jugoslaviji ima efikasnu vrhovnu organizaciju sa kojom je bilo mogućno planirati i izmenjivati obaveštenja i koja je, manje-više, blisko povezana preko kurira, a u nekim slučajevima i radio-vezom, s partizanskim jedinicama u čitavoj zemlji.

Obaveštenja koja su nam partizani dali o njihovoj snazi u čitavoj zemlji, o broju nemačkih divizija koje oni angažuju i, pre svega, o količini materijala koji im je potreban, bili smo skloni da primamo sa rezervom, u svakom slučaju sve dotle dok ne budemo u mogućnosti da to sami proverimo.

U međuvremenu nije bilo sumnje na koji će se način odvijati moja misija i koji će joj biti zadaci. Kao što smo i zamislili, moj štab mora da ostane u blizini partizanskog Vrhovnog štaba, a oficiri sa odgovarajućom obukom, koji će biti sa nama u radio-vezi, moraju se priključiti svim glavnim partizanskim jedinicama. Na osnovu obaveštenja koja bi se na ovaj način pribavila, mogućno je stvoriti dosta tačnu predstavu kako o obimu, tako i o efikasnosti partizanskog otpora i materijalnoj pomoći koju im opravdano treba pružiti. Kad se na taj način uspostavi dobra veza, onda ćemo moći da usaglasimo i operacije partizanskih snaga sa savezničkim na celokupnom sredozemnom ratištu.

Prvi korak bio je da se neposredno povežemo sa tri ili četiri britanska oficira koji su padobranom spušteni u partizane početkom leta i nalazili su se s partizanskim jedinicama u različitim područjima Jugoslavije. Njihova gledišta koja iz bilo kog razloga izgleda nisu doprla do spoljnog sveta, očigledno, bila bi od velikog značaja za našu procenu situacije.

U našem području nalazio se Bil Dikin (Bill Deakin). On je bio odsutan u vreme našeg dolaska, a sad se vraćao. Nastavnik istorije na Oksfordskom univerzitetu, on se nalazio u Titovom štabu za vreme teških borbi u protekla dva-tri meseca i smatrao sam da nam on može dati bolju sliku od bilo koga drugog o značaju partizana.

Do ostalih je bilo mnogo teže doći, jer su ih od nas odvajali neprohodno područje i mnogi neprijateljevi garnizoni. U Hrvatskoj se nalazio profesionalni vojnik Antoni Hanter (Anthony Hunter), škotski strelac koji je komandovao patrolom Daljinske pustinjske izviđačke grupe. Dalje, na severu, u Sloveniji, nalazio se major Džons (Jones), živahna pojava, čija se hrabrost mogla uporediti samo sa snagom njegovog oduševljenja. Kao niži oficir sa Kanađanima u prvom svetskom ratu stekao je Orden za primernu službu i tada postao komandir čete. A sada, iako mu je dosta preko pedeset godina, uspeo je nekako da uredi da ga spuste padobranom u Jugoslaviju, gde su njegova izdržljivost i njegovo živo, iako ponekad nesvakodnevno ponašanje zbunjivali sve one koji su ga poznavali.

U međuvremenu, Piter Mur je obavio tehničke razgovore sa partizanskim stručnjacima za diverzije i sada je želeo da vidi njihov rad na delu. Njegovo putovanje na sever, prema partizanima, koje se moglo ostvariti za šest nedelja, bilo bi višestruko korisno. Prvo, mogao bi posetiti Hantera, a zatim Džonsa i da upozna njihova mišljenja, a zatim da uredi da mi neposredno podnose izveštaje, bilo radio-vezom ili preko kurira. Isto tako, na putu od 400-500 km pešice kroz Jugoslaviju, okupiranu od Nemaca, on će svakako moći da prikupi dragocena obaveštenja. Najzad, dobio je zadatak da razgovara sa partizanskim komandantima u Sloveniji o mogućnosti intenzivnih operacija duž železničke linije Ljubljana – Trst, komunikacije od prvorazrednog strategijskog značaja, koju je neprijatelj koristio za prevoženje materijala i pojačanja na italijanski front a koja je pružala mnoge privlačne mete – mostove i vijadukte.

Partizani su obezbedili vodiča i kasno, jedne večeri, Piter je pošao na put sa opremom svedenom samo na ono što je mogao poneti na leđima. Za čitanje na putu poneo je jednu zamašnu tehničku knjigu. Svi smo pošli da ga ispratimo. Neko mu je doviknuo da pazi gde postavlja eksploziv. On je preko ramena odgovorio da će svakako o tome voditi računa. Nećemo ga videti nekoliko meseci.

Uskoro posle Murovog odlaska stigao je Dikin. Očekivali smo upadljivu akademsku priliku i bilo nam je lakše kad smo utvrdili da izgleda kao veoma mlad i dosta neuredan student i da je uspeo u sebi da sjedini izvrsnu inteligenciju sa darom za uspostavljanje veza. Pošto je nešto pojeo i oslobodio se vašiju, koje su predstavljale gotovo sastavni deo partizanskog ratovanja, počeli smo da ga ispitujemo o njegovim iskustvima. Bila su izuzetna.

Stigao je pravo od kancelarijskog stola iz Kaira i naleteo na nemačku petu ofanzivu u punom jeku i na partizane u pokretu. On se kretao zajedno sa njima brzo, pešice, sa malo hrane i u dugim marševima. Od tada je stalno bio u pokretu. U Crnoj Gori je glavnina partizanskih snaga opkoljena, prinuđena na defanzivu i gotovo istrebljena od daleko nadmoćnijeg neprijatelja, koji se sastojao od sedam nemačkih i četiri italijanske divizije, potpomognutih oklopnim snagama, artiljerijom i avijacijom. On i Tito bili su ranjeni istom bombom. Jedino je izvrsna pokretljivost i poznavanje terena omogućila partizanima da izbegnu potpuno uništenje.

Dikin je svojim držanjem stekao poštovanje i divljenje partizana i izgradio čvrste temelje za naše dalje odnose sa njima.

Upitali smo Dikina šta misli o borbenim vrednostima partizana? On ih je hvalio na sav glas. Govorio je o njihovoj gotovo neograničenoj izdržljivosti i što se tiče njihove efikasnosti u vojnom pogledu, neprestani napori neprijatelja da ih istrebi, predstavljali su najbolji dokaz.

Zatim smo razgovarali o četnicima i o njihovoj, navodno, saradnji s neprijateljem i utvrdili, na osnovu njegovog iskustva u Crnoj Gori i Bosni, da nije sumnjao u ovo. Tamo su se četnici borili rame uz rame s Nemcima i Italijanima protiv partizana, a zaplenjena dokumenta dokazuju o vezama koje su postojale između njihovih komandi. I dalje istoričar u biti, Dikin je ovo pitanje razradio nadugačko i zato sam ga zadužio da pročešlja još neobrađen bogat dokazni materijal kojim smo raspolagala i da o ovome sačini opsežan izveštaj.

Čim se Mur uputio na sever, poslao sam Slima Fariša sa Najtom (Knight), našim drugim inžinjercem, u Glamoč, selo koje se nalazi u planinskoj dolini nekih šezdesetak kilometara jugozapadno od Jajca. Naše povezivanje sa spoljnim svetom bilo je od izuzetnog značaja, a u Glamoču, usred okolnih brda, pronašli smo ravan pojas zemljišta, gde su se mogli spuštati avioni, ako posečemo nekoliko drveta i poravnamo nekoliko humčica.

Tako se Fariš, stručnjak za izgradnju aerodroma, ponovo našao u svojoj mirnodopskoj službi i to brže no što je očekivao, a u radu su mu pomagali muškarci, žene i deca iz Glamoča, koji su, po njegovim uputstvima, uz pomoć pijuka i lopata, ravnali pistu za “dakote”, za koje smo verovali da će sleteti kad aerodrom bude gotov. Kada završimo poletno-sletnu stazu, optimistički smo računali, moći ćemo da uspostavimo redovnu kurirsku vezu sa Kairom i najveći deo naših teškoća biće premošćen. U međuvremenu slali smo radio-vezom bezbroj podataka i pojedinosti štabu Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva, u nadi da ćemo uspeti da otklonimo sumnju i nepoverenje koje su oni, u tim ranim danima, još uvek pokazivali prema amaterskim, improvizovanim poletno-sletnim stazama. Kad nisu radili, Fariš i njegova grupa pažljivo su vraćali iščupane žbunove na njihovo ranije mesto kako bi prikrili tragove i sprečili da izazovu radoznalost neprijateljevih aviona koji su tuda preletali.

Učestalost kojom su posećivali ovo područje, ponekad bombardujući i mitraljirajući, a ponekad samo izviđajući, nije ostavljala sumnje u zainteresovanost koju su pokazivali prema nama i našem radu. Medutim, u cilju propagande, Nemci su i dalje odricali moje prisustvo i tvrdili su da partizani nemaju nikakvu vezu sa saveznicima. Priču o našem dolasku, koja se širila kao divlji požar kroz Bosnu, lukavo su razbili objavljujući u mesnim kvislinškim novinama da je čitava stvar prevara. Rekli su da su komunisti uzeli jednog Muslimana, prodavca kobasica, i obukli ga u uniformu britanskog brigadnog generala. Tek nekoliko meseci kasnije, neprijateljska propaganda je odlučila da prizna neprijatnu činjenicu da se nalazimo među partizanima. Ali i to su izveli na fantastičan način. Ponekad uveče, pre no što zaspemo, uključivali smo radio i slušali Beograd. Već mesecima cvet Afričkog korpusa je venuo iza bodljikavih žica u savezničkim zarobljeničkim logorima. Ali još uvek, tačno u deset časova, Lili Marlen je pevala njihovu specijalnu pesmu, sa istim onim sladunjavim bolećivim prizvukom koji smo tako dobro upoznali u pustinji:

Unter der Laterne,

Vor dem grossen Tor …

Beograd je još uvek bio daleko. Sad, kad smo se i sami nalazili u Jugoslaviji, on je dobio novi značaj za nas. Postao je naš konačni cilj koji su Lili Marlen i njena nostalgična melodija nekako simbolizovali. – Kad stignemo u Beograd – govorili smo. A onda smo sa osećanjem krivice gasili radio, jer su se partizani, znali smo to, zgražali nad neobičnim zadovoljstvom koje smo osećali slušajući pesmu ove Nemice, koja se baškarila u njihovoj prestonici.

Postalo je hladnije: oštro, suvo jesenje vreme. Lišće je opadalo, a hladan vetar brisao je dolinom, mreškajući površinu jezera. Zima nije bila daleko; mučno iskušenje za gerilce. Partizanima je ovo bila već treća zima u šumi. Hrane je bilo sve manje, a nedostajala je i odgovarajuća obuća i odeća.

Nemci su ponovo prešli u napad. Pao je Split, a sa pojačanim neprijateljevim snagama u Banja Luci i Travniku, tu odmah kraj druma, naš položaj nije bio posve siguran. Nemačke patrole su se svakim danom sve više približavale. Između nas i mora Nemci su se ponovo probijali ka područjima koja su Italijani napustili.

Rat uklanja prepreke koje nas dele u doba mira. Živeći s partizanima, mi smo ih dobro upoznali, počev od Tita i drugih rukovodilaca, pa do desetak običnih vojnika koji su nam bili dodeljeni kao pratnja, pomagali nam u našim svakodnevnim potrebama.

Jedno je svima bilo zajedničko: bili su veoma ponosni na svoj pokret i na ono što su postigli. Za njih spoljni svet nije imao nekog neposrednog značaja ili interesa. Bili su im samo važni: njihov narodnooslobodilački rat, njihova borba protiv osvajača, njihove pobede, njihove žrtve. Najviše su se ponosili time što nisu nikome ništa dugovali, što su do sada sve postigli bez ikakve pomoći sa strane. U njihovim očima, mi smo bili zaslužni samim tim što smo se nalazili među njima. Bili smo živi dokaz interesovanja koje je spoljni svet najzad počeo da pokazuje prema njima. Mi smo bili sa njima “u šumi”. To je već samo po sebi predstavljalo određenu vezu.

Ovom ponosu pridruživao se duh samopožrtvovanja, koji je bilo teško ne poštovati. Život svakoga od njih odvijao se strogo samodisciplinovano, sa potpunim odricanjem; bez pića, pljačke, ljubavi. Kao da je svako od njih bio vezan zakletvom, koja je delimično bila ideološke, a delimično i vojne prirode, jer u uslovima u kojima su se borili svako popuštanje u disciplini predstavljalo bi propust; isto tako nije se moglo dozvoliti da se uzimaju u obzir lične želje i osećanja.

Ali, i pored svega toga, partizani nisu bili sumorni ljudi. Oni ne bi bili Jugosloveni da su bili takvi. Njihov urođeni nemir, njihova prirodna samostalnost, njihovo duboko ukorenjeno osećanje za dramatičnost ispoljavali su se na niz neočekivanih načina.

Tito je odskakao od svih. Kad je trebalo donositi odluke, on ih je donosio; bilo koje, političke ili vojne, donosio ih je mirno i pribrano, pošto bi prethodno saslušao dokaze i za i protiv. Ja sam sarađivao isključivo sa njim. Bio sam siguran da od njega mogu dobiti brz i neuvijen odgovor, bilo u jednom ili drugom smislu, o svakom pitanju, ma kako ono bilo važno ili beznačajno. Često se nismo slagali, ali Tito je uvek bio spreman da diskutuje o svakom pitanju i o njegovom značaju, i dozvoljavao je sebi da prihvati suprotno mišljenje, ako bi ono bilo dovoljno uverljivo. Često, kad bi se došlo u ćorsokak zbog tvrdoglavosti njegovih potčinjenih, ako bi se obratili njemu, on bi posredovao i izmenio njihovu odluku.

Ono što sam uskoro uočio kod njega, bilo je da je na njega znatno uticala sugestija izneta u psihološki prikladnom trenutku, da ovako ili onako ponašanje priliči ili ne priliči časnoj i civilizovanoj naciji. Potajno koristeći ovo kao argumenat, bio sam kadar da ga više puta odvratim od postupaka koji bi razorno delovali na naše odnose. Istovremeno, on je reagovao podjednako oštro na sve ono što bi se, u najširem mogućem smislu, moglo smatrati kao omalovažavanje nacionalnog dostojanstva Jugoslavije. Ovaj nacionalni ponos, palo mi je u oči, bila je neočekivana odluka čoveka za kojeg se činilo da će kao komunist biti na prvom mestu veran jednoj stranoj sili, Sovjetskom Savezu.

Kod Tita su postojale mnoge neočekivane osobenosti: iznenađujuća širina pogleda; stalno prisutni smisao za humor; neprikriveno uživanje u sitnim životnim zadovoljstvima; uzdržanost ali i prirodna prisnost u odnosima sa ljudima; temperament koji bi se ponekad rasplamsao u nagao bes; brižnost i velikodušnost koje je u svemu stalno pokazivao; iznenađujuća spremnost da sagleda neki problem sa svih strana. Sve su to bile veoma ljudske osobine, koje nikako nisu bile u skladu sa uobičajenom predstavom o nekoj komunističkoj marioneti, a koje su omogućavale da lični odnosi među nama budu bolji nego što sam se uopšte usudivao da očekujem. A ipak, ni za trenutak nisam zaboravio da imam posla sa čovekom čiji su ciljevi bili, vrlo verovatno, sasvim suprotni od mojih.

Od ljudi koji su okruživali Tita, u tim prvim danima najviše smo viđali njegovog načelnika štaba Crnogorca Arsu Jovanovića, koji je bio aktivni oficir jugoslovenske vojske i koji je završio beogradsku generalštabnu akademiju, kod generala Mihailovića. Krut, neelastičan, tvrdoglav, odbojan, strogo se držao tekućeg posla, bez maštovitosti, ali veoma sposoban i svoje dokaze podupirao je činjenicama i ciframa, često gledajući u zaplenjenu nemačku kartu. Za vreme Titovih izliva ljutnje ili zadovoljstava ostajao bi nem. Zatim, kad bi se Tito stišao, nastavio bi da iznosi svoju tačnu i savesnu procenu situacije.

Ali Arso nije spadao u krug Titovih najprisnijih saradnika. Oni su bili, kako smo uskoro utvrdili, ljudi istog životnog iskustva: profesionalni revolucionari koji su sa Titom delili njegova izgnanstva i boravke u tamnici, koji su mu pomagali da organizuje radničke ćelije i štrajkove, koji su sa njim prolazili kroz šibu policijskog gonjenja. Postupno smo ih upoznali.

Možda je najvažniji od njih bio Edvard Kardelj, nizak, zdepast, bled Slovenac cme kose, tridesetih godina, sa naočarima čeličnog rama i urednim malim brkovima, koji je ličio na provincijskog učitelja, što je, kako se ispostavilo, i bio. On je, kako sam utvrdio, bio teoretičar Partije, stručnjak za marksističku dijalektiku.

Postojala su mnoga pitanja iz teorije i prakse komunizma, na koja sam oduvek želeo da dobijem odgovor. Sad sam imao priliku za to. Kardelj je znao na sve da odgovori. On je bio veoma zanimljiva ličnost za razgovor. Nikada ga niste mogli zbuniti ili razljutiti. Bio je savršeno iskren, savršeno logičan, savršeno miran i pribran. Objašnjavao je da će jednoga dana nestati njihove teškoće; nestaće njihovi neprijatelji; narod će se obrazovati a komunistička era učiniće svet srećnijim i boljim. Onda će prestati potreba za bilo kakvim oštrim merama. On možda neće doživeti ovaj period. Ali je bio sasvim spreman, kao i svi ostali, ne samo da sam umre za to već da žrtvuje svakoga i sve koji su mu bliski i dragi za ideju koju je odabrao, da ukloni svakoga ko mu stoji na putu. Ovakve žrtve čine se za dobro čovečanstva. Ima li uzvišenijeg cilja? I on bi me, govoreći, pouzdano i prijatno gledao kroza svoje naočari.

Zatim, tu je bio Marko, Srbin čije je pravo ime bilo Aleksandar Ranković. “Marko” je, izgleda, bio njegov konspirativni nadimak. I zaista, sve je oko njega bilo konspirativno. On je umeo nekako da ostane u pozadini, a tek sam posle izvesnog vremena shvatio koliko važnu ulogu ima u pokretu. Uglavnom, kao organizator. On je bio taj koji je, pod Titovim nadzorom, rukovodio partijskim aparatom; oslobađao se nepouzdanih, postavljao ispravne ljude na prava mesta; ubacivao ilegalne radnike u velike gradove; infiltrirao se u kvislinške jedinice, u Gestapo. Isto kao i Kardelj, tridesetih godina, on je već bio u tamnici pre rata; sa Titom bio je od početka i aktivno učestvovao u prvim danima ustanka u Srbiji, u leto 1941. godine. Sin seljaka, imao je tvrdoglav, dosta lukav izraz lica koji seljaci često imaju. On nije bio, kako se činilo, čovek koji će se dati nadmudriti u nekom cenkanju. A ipak, nekako, bio je dosta privlačan. “Konspiracija”, govorio bi mi veselo, sa prstom pored nosa, “konspiracija”.

Zatim, tu je bio i Đilas, Crnogorac, mlad, netrpeljiv i zgodan, razbarušene kose; i Moša Pijade, stariji intelektualac iz Beograda, koji je, kao gotovo jedini Jevrejin među partizanima, postao omiljena meta nacističke propagande; obadvojica su imala visok položaj u partijskoj hijerarhiji. Tu su takođe bile Zdenka i Olga, koje su se smenjivale radeći kod Tita, brinući se o njegovim mapama, spiskovima i čitavim svežnjevima poruka. Zdenka, čudno, bledo, fanatično malo stvorenje. Olga, visoka, dobro građena, u crnim jahaćim čakširama i čizmama, s pištoljem o pasu, govorila je savršeno engleski, jer je pre rata bila u jednoj uglednoj školi u Londonu, gde ju je otac, ministar kraljevske jugoslovenske vlade, poslao u nadi da će je tako sačuvati od nevolja. Ova nada bila je osuđena na razočarenje, jer je, čim se vratila u zemlju, uprkos poreklu i vaspitanju, postala član Komunističke partije i zavetovala se da će zbaciti vladu čiji je član bio njen otac, i zbog učešća u komunističkim nemirima bila je bačena u zatvor od policije iste vlade. Sada, već dve godine skrivala se u šumi i hodala po planinama, bombardovana i mitraljirana, kao otpadnik, pobunjenik, revolucionar, partizan. Ali, kad bi progovorila engleski, izgledalo mi je kao da razgovaram s nekom našom devojkom od pre rata; iste reči i izrazi, isti način izražavanja, isti mladalački ukus i oduševljenje – sve je to bilo tako prijatno osveženje u sumornoj sredini. Nekako čovek nije mogao da shvati da je udata, da ima muža Bosanca – Muslimana i dete koje je ostavila kad se pridružila partizanima. Sada se beba – devojčica – nalazila u Mostaru, gradu blizu mora gde se nalazio nemački garnizon, prepuštena na milost i nemilost Gestapou i čestim bombardovanjima Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva. Pitala se da li će je ikada videti? Jednom joj je jedan ilegalac iz Mostara doneo fotografiju – malenu, zamagljenu sličicu, na kojoj je, kako je rekao Vlatko Velebit, dete izgledalo kao punoglavac. Ali, Olga je bila očarana. Njeno dete bilo je živo, bar pre nedelju dana.

Najzad, da upotpunimo Titovu okolinu. U njoj su se nalazili i Boško i Prlja, njegovi pratioci – upadljivi snažni mladići koji ga nikad nisu napuštali – i njegov pas Tigar, ogroman vučjak, koga su svojevremeno zarobili od Nemaca i koji je sad bio njegov stalni pratilac.

Kod ove neobične grupe, prema kojoj se Tito odnosio sa nekom veselom blaganaklonošću, uočio sam: prvo, njenu potpunu odanost Starom, kako su ga zvali, i drugo, da su svi oni, mladi i stari, muškarci i žene, intelektualci i zanatlije, Srbi i Hrvati bili sa njim u šumi od prvih dana otpora i delili sa njim sve teškoće i opasnosti, neuspehe i uspehe. Ovo zajedničko iskustvo slomilo je sve klasne razlike, razlike u narodnosti ili temperamentu i iskovalo među njima trajne veze odanosti i prisnosti.

Partizani koji su pripadali našoj pratnji takode su bili stari borci, po borbenom iskustvu, iako su neki bili sasvim mladi. Oni nisu baš naočito izgledali u iznošenim nemačkim i italijanskim vojničkim bluzama i zakrpljenim pantalonama, uvučenim u pocepane čizme, ali su bili hitri i odlučni i dobro su rukovali oružjem, koje je bilo sjajno i očuvano naspram otrcane odeće, kao u ljudi koji su nosili oružje čitavog svog života.

Njihov rukovodilac imao je položaj ekonoma ili intendantskog vodnika, jer su u njegove dužnosti spadali: uzimanje našeg sledovanja crnog hleba i jela od kuvara, nadgledanje naše komore koja se sastojala od dva ili tri umorna bosanska konjića, uz druge poslove više administrativne no borbene. Mi smo ga zvali ekonomist. Isprva nam se nije mnogo dopadao. Izgledao je, mislili smo, suviše pametan, tamne kože i lukavih crta lica. Ali, vremenom, kad smo imali priliku da procenimo njegove kvalitete, zavoleli smo ga na određen način i utvrdili da je spreman da pomogne, prijateljski nastrojen, maštovit i pouzdan u nedaćama. Kasnije mi je poverio svoju najveću želju: hoće da postane “pravi vojnik”. Nadao se da će moći da se osposobi putem neke posebne obuke, posle čega bi, ako bude imao sreće, mogao da postane oficir. Ali, za sada on je ostao komandir naše pratnje i sve i sva.

Na osnovu naših zapažanja i izveštaja koje sam sada primio od mojih oficira iz različitih delova zemlje, postupno smo počeli da stičemo predstavu o obimu i prirodi partizanskog pokreta u Jugoslaviji. Ovde je, kako je izgledalo, bilo nešto daleko značajnije, kako vojnički, tako i politički, nego što je to iko izvan Jugoslavije mogao naslutiti.

U prvo vreme, malene gerilske grupe pod rukovodstvom komunista, kad im se pružila prilika, koristile su oružje koje su imale i napadale neprijateljeve predstraže, sačekivale u zasedama konvoje na usamljenim putevima, ubijale neprijateljeve vojnike i uzimale njihovo oružje i opremu. Zatim, bolje naoružani i opremljeni na račun neopreznog neprijatelja, bili su kadri da sprovedu i ambicioznije akcije: dolazili su do sve većih količina oružja i opreme. Sa svakim uspehom povećavao se i njihov broj. Kad se saznalo o njihovim pobedama, pridružili su im se Jugosloveni iz čitave zemlje, muskarci i žene svih uzrasta i svih staleža. Iako su im gledišta i ubeđenja bila različita, ujedinjavalo ih je uverenje da partizanski pokret pod Titovim rukovodstvom pruža najbolje mogućnosti za zadavanje udaraca i oslobađanje zemlje. Svi su bili ispunjeni neutoljivim oduševljenjem za ogorčenu borbu koju su vodili i za novu i bolju Jugoslaviju, koja im je predstavljala krajnji cilj i nagradu. Tako je pokret dobijao u snazi.

Strategijski, stanje je bilo pogodno za neregularno ratovanje. Sve je u Jugoslaviji govorilo u prilog gerilskog rata: neprijateljeve razvučene komunikacije, izolovani garnizoni i objekti. I zemljište je bilo pogodno za ovu svrhu. U brdima i šumama partizani su imali osnovicu za svoje akcije i ona im je mogla služiti po volji kao baza, polazna tačka, prostor za manevrisanje, mesto u kome će se skrivati. To je bio neophodan element za njihov način ratovanja, kao što je more neophodno za pomorsko ratovanje. Pojavljujući se odatle neočekivano, oni su bili kadri da postižu iznenađenje, koje je bitan element u neregularnom ratovanju. Nestajući u šumi, čim obave svoj zadatak, mogli su da uskrate neprijatelju svaku sigurnu metu prema kojoj može da usmeri svoj protivudar. Oni su, takođe, uživali i podršku civilnog stanovništva, koje je bilo duboko zadojeno tradicjom pružanja otpora stranim osvajačima bili oni Tevtonci ili Latini, Mađari ili Turci. Ali možda se osnovni razlog uspeha partizana mogao naći i u osobinama njihovih vođa. Oni su bili komunisti. U gerilskom ratu, ideje su značajnije od materijalnih mogućnosti. Mali broj ideja može se izjednačiti sa komunizmom po jačini, ustrajnosti, lukavosti, u snazi nad pojedincima. Komunističke vođe dali su partizanima jedinstven cilj, surovu rešenost, neumoljivu disciplinu bez koje ne bi mogli opstati, a još manje postići svoj cilj. Oni su sami imali i udahnjivali onima oko sebe duh apsolutne odanosti, koji ih je vodio dotle da uopšte ne žale sebe ni svoje živote kao ni živote drugih; oni nisu ni davali ni očekivali milost. Oni su udahnuli pokretu i proročanski smer: partijsku liniju. Oni su uveli već ustanovljen sistem obaveštavanja – dobro oprobanu, raširenu i od ranije utvrđenu ilegalnu mrežu. Onome što je počelo kao rat, oni su dali karakter revolucije. Najzad – a ovo je možda njihovo najznačajnije dostignuće – oni su uspeli da ubede svoje sledbenike da zaborave na stare istrebljivačke svađe i mržnje, i, uključujući zajedno Srbe, Hrvate, Slovence, Crnogorce i ostale u borbu protiv zajedničkog neprijatelja, stvorili su u svojim redovima novo osećanje nacionalnog jedinstva.

Godine 1943. partizani su imali, ukoliko je to bilo moguće utvrditi, oko 150. 000 ljudi, a možda i više. Ova sila, koja se sastojala od jedinica različite jačine, bila je raspoređena po čitavoj Jugoslaviji, sa uporištima, uglavnom, u planinama i šumama. Svaka partizanska jedinica imala je svoj štab koji je, posredno ili neposredno, bio odgovoran Titovom Vrhovnom štabu, koji je na ovaj način vršio efikasnu operativnu kontrolu nad čitavim oružanim snagama. Veze su se održavale radiom i pri tom su se, uglavnom, koristile zaplenjene nemačke radio-stanice, ili preko kurira koji su prevaljivali opasan put iz jednog dela zemlje u drugi, kroz neprijateljeve linije.

Rat koji su partizani vodili bio je neobičan. Nije bilo ustaljenog fronta. Kako su se, uglavnom, borili pešadijskim naoružanjem, sa ograničenim zalihama municije, protiv dobro obučenog, dobro naoružanog, dobro opremljenog, dobro snabdevenog i motorizovanog neprijatelja, podržanog oklopnim jedinicama, artiljerijom i avijacijom, morali su da izbegavaju frontalnu borbu u kojoj bi neizbežno gore prošli. Da bi uspeli, bilo je nužno da očuvaju inicijativu, da ne dozvole da ona pređe u ruke protivnika. Cilj je bio da se napadne neprijatelj tamo gde je predstavljao najizdašniju metu, gde je bio najslabiji i, iznad svega, gde je to najmanje očekivao. Podjednako je bilo važno da se, kad postignu cilj, ne zadržavaju, već da odmah nestanu u okrilje brda i šuma, gde ih potera ne može doseći. Ovo je iziskivalo visok stepen pokretljivosti. Njihovi ljudski i materijalni izvori bili su neizvesni. Svaku akciju u kojoj neprijateljevi gubici nisu premašivali njihove u srazmeri od najmanje pet prema jedan, partizani su smatrali porazom.

Da bi gerilci opstali u uslovima u kojima su se borili partizani, oni moraju po svaku cenu da uskrate neprijatelju metu za protivakciju. Kako se njihov broj i obim borbenih aktivnosti povećavao, ovo je postajalo sve teže. Morali su da se odupru iskušenjima da pređu u gonjenje neprijatelja i učvrste svoje uspehe. Svi uspesi morali su se smatrati privremenim. Sela i male gradove koje su osvojili iznenadnim napadima, morali su ponovo da napuste kad bi neprijateljeve jedinice prešle u jači protivnapad. Bila bi fatalna greška da partizani dozvole sebi da budu prinuđeni na ulogu opsednutog garnizona, što su pojedini komandanti naučili kroz gorka iskustva. I tako su gradovi i sela prelazili iz ruke u ruku zajedno sa stanovnicima, a svaki put je sve više stanovnika u ovom procesu stradalo i bilo izgubljeno.

Podršku koju je davalo partizanima, stanovništvo je surovo plaćalo. Pored gladi i nestašice koja je harala opustošenom zemljom, Nemci, Italijani, Bugari i različiti mesni kvislinzi preduzimali su divlje represalije nad narodom kao osvetu za štetu koju su počinili partizani. Ali ni partizani ni civilno stanovništvo nisu dozvoljavali da ih ma šta spreči da se odupiru neprijatelju. I, u stvari, neprijatelj je svojom surovošću podrivao sopstveni cilj, jer je izazivao takvu mržnju i ogorčenost da su time snaga i jačina nacionalnog otpora bile samo udvostručene.

Još mnogo pre saveznika, Nemci i Italijani su shvatili da partizani predstavljaju vojni činilac od prvorazrednog značaja, pred kojim je savremena armija u mnogo čemu bespomoćna. U toku tri godine, oni su protiv njih poveli ne manje od sedam ofanziva širokih razmera, od kojih je svaka angažovala više od po deset divizija sa svim podržavajućim rodovima vojske. Jednom ili dvaput veće snage partizana nalazile su se blizu opkoljavanja i istrebljenja. Neprijateljeva avijacija, protiv koje nisu imali nikakve zaštite, igrala je ovde značajnu ulogu otkrivajući njihove položaje i vezujući ih dok bi pristigle jedinice kopnene vojske da se obračunaju sa njima. Ali, svaki put su uspevali da se izvuku, nestanu i da se opet pojave na drugome mestu, napadajući neprijatelja tamo gde je najmanje očekivao. Za vreme svake od ovih ofanziva, obimna pomeranja trupa izlgala su neprijatelja, više no ikad ranije, napadima i zasedama partizana. Zbog toga su sve ove ofanzive propale a partizani, iako iznureni, gladni i loše opremljeni, nastavili su neometano sa svojim otporom. U međuvremenu su Nemci, s neprijateljem koji im je izmicao iz ruku, s nepouzdanim saveznicima i bez dovoljno sopstvenih trupa kojima bi efikasno držali pod okupacijom celu zemlju, mogli samo da smeste svoje garnizone u veće gradove i da pokušaju sačuvati linije komunikacija među njima. I, samo da bi ovo sproveli, morali su upotrebiti dvanaestak ili više dragocenih divizija, koje su mogle veoma koristiti na drugim frontovima.

U područjima koja bi privremeno oslobodili, partizani su uspostavljali privremenu upravu. Ona se zasnivala na antifašističkom Narodnom frontu, koaliciji pod komunističkim rukovodstvom. Politička i upravna jedinica je bio odbor, koji je u grubom odgovarao ruskom sovjetu. Vezu između partizanskih civilnih i vojnih vlasti održavali su politički komesari, koji su isto tako bili zaduženi za ideološko obrazovanje jedinica. Da ne bi otuđili nekomuniste iz pokreta i civilno stanovništvo, sprovođena je relativno umerena linija, a komunisti su pazili da ne insistiraju više no što je potrebno na svojim konačnim ciljevima ili spornim pitanjima. Ali svuda su ključna mesta držali članovi Partije, i u stvari oni su diktirali politiku. Svuda sam, takođe, nalazio komunističke agitatore koji su vatreno iznosili svoja ubeđenja i pridobijali kolebljive.

Nije bilo znakova o nekom stvarnom posredovanju Sovjetske Rusije i o njenoj kontroli. Nijedan zvanični sovjetski predstavnik još nije dopro do partizana, iako je, izgleda, bila uspostavljena radio-veza sa Sovjetskim Savezom. Ali komunistima Titovog kalibra, koji su obučeni u Moskvi i koji su se nalazili na čelu pokreta, očigledno nije bilo potrebno da iz dana u dan dobijaju instrukcije iz Moskve. I zaista, sa uobičajenim komunističkim žargonom na usnama svih, sa istim starim partijskim parolama ispisanim na svakom zidu i sa crvenom zvezdom, srpom i čekićem na kapi svakog partizana, “posmatrač, upoznat sa Sovjetskim Savezom, mogao bi pomisliti”, kako sam pisao u jednom od svojih najranijih izveštaja, “da se nalazi u jednoj od republika Sovjetskog Saveza”.

Postupno smo isto tako saznali nešto i o stanju u ostalim delovima zemlje. Tamo gde su velika područja stalno prelazila iz ruku u ruke to nije bilo tako teško.

Bosna, gde smo se sada nalazili, bila je deo tzv. Nezavisne Države Hrvatske. Nominalno, ovo je bila kraljevina, ali njen kralj, italijanski vojvoda od Spoleta, mudro je izbegao da preuzme svoje naimenovanje i sva vlast se nalazila u rukama Ante Pavelića i njegovih ustaša, uz podršku Vermahta. Oblik vladavine bila je diktatura na fašističkim ili nacističkim osnovama. U ulozi poglavnika ili firera bio je Pavelić, a ustaše su bile njegova pretorijanska garda. Pored ustaša, koji su bili podeljeni u jedinice slične Hitlerovim SS-jedinicama, nova “hrvatska država” hvalila se sopstvenom vojskom i vazduhoplovstvom, pod nemačkom operativnom kontrolom. Ove oružane snage bile su veoma nesigurne u svojoj lojalnosti prema Paveliću i dezerteri su u velikom broju prilazili partizanima.

Pavelićevo preuzimanje vlasti bilo je propraćeno vladavinom terora, koji se ne pamti čak ni na Balkanu. On je imao da namiri dosta svojih starih računa. Na svakom koraku masakri i zverstva; najviše su stradali Srbi, naročito u Bosni, gde ih je bio veliki broj; zatim, takođe, da bi se udvorio svojim nacističkim gospodarima, Pavelić je uništavao Jevreje; i najzad, gde bi ih uhvatio, komuniste i simpatizere komunista. Rasno i političko proganjanje bilo je propraćeno podjednako surovim religioznim proganjanjem. Sad, kad im se najzad pružila prilika da to ostvare, oni su uništavali pravoslavnu crkvu na svojoj teritoriji. Pustošili su pravoslavna sela, masakrirali njihove stanovnike; podjednako – staro i mlado, ljude, žene i decu. Pravoslavno sveštenstvo su mučili i ubijali. Oskrnavljivali pravoslavne crkve i uništavali ili spaljivali dok bi se unutra nalazila čitava pastva (ovo je bio ustaški specijalitet). Neki bosanski Muslimani, podjednako fanatični, koje su Pavelić i Nemci organizovali u specijalne jedinice a uz podršku jerusalimskog muftije, pridružili su se, sa uživanjem, rafinirano i sa svojevrsnom surovošću, zadovoljni što im se pruža prilika da masakriraju hrišćane bilo koje pripadnosti. Najzad su se hrvatski ustaše svetili za dvadeset godina srpske dominacije.

U Srbiji Nemci su držali najveći deo vlasti u svojim rukama. Na čelu nemačke marionetske vlade nalazio se general Nedić, bivši načelnik Generalštaba kraljevske jugoslovenske vojske, znatno blažeg karaktera od Pavelića, koji je smatrao, ako prihvati ovaj položaj i saradnju sa Nemcima, da to čini u najboljem interesu srpskog naroda. Ovo, međutim, nije sprečilo ni njega ni njegovu vladu da pristanu na zatvaranje velikog broja Srba u koncentracione logore, na masakr srpskih talaca i na sve druge propratne pojave svojstvene nacističkoj okupaciji. Aktivniju pronacističku ulogu odigrao je Ljotić, srpski fašistički vođ, i Srpski dobrovoljački korpus, koji se, uglavnom, sastojao od njegovih pristalica i čiji je glavni zadatak bio potiskivanje partizana.

Za nas su od najvećeg značaja bili četnici. Ovo je bio u biti srpski pokret. Od samog početka, glavna snaga četničkog pokreta nalazila se u Srbiji, iako su četnici bili, takođe, aktivni u Bosni, Dalmaciji i Crnoj Gori. Oni su stekli ovo ime po srpskim četama koje su se borile protiv Turaka u srednjem veku. Njihov vođ, Draža Mihailović, bio je Srbin, aktivni oficir Kraljevske jugoslovenske vojske, koji se posle kapitulacije povukao u šume sa ljudima koje je uspeo da okupi oko sebe, u nameri da organizuje otpor protiv zavojevača.

Toliko smo znali. Šta je zatim usledilo, u leto 1941. godine, bilo je manje jasno. Izgleda da su se četnici i partizani borili zajedno, rame uz rame, protiv Nemaca u Srbiji. Zatim su nastala obostrana optuživanja o izdajstvu (ja sam čuo Titovu verziju) i krajem 1941. godine, oni su se borili jedni protiv drugih. Partizani nisu mogli da se odbrane od zajedničkog napada Nemaca i četnika tako da su početkom 1942. godine, uz teške gubitke, bili odbačeni iz Srbije, i prešli su u Bosnu i Crnu Goru da tamo vidaju svoje rane.

Složenost situacije koja se sada odvijala bila je izrazito balkanska. Mihailović je, izgleda, nastavio i dalje da mrzi Nemce i da se nada savezničkoj pobedi i konačnom oslobođenju svoje zemlje. Ali četnici nisu mogli istovremeno da se bore protiv partizana i Nemaca. Od ovog trenutka, pa nadalje, njihov stav prema Nemcima postajao je sve pasivniji, a udvostručili su svoje napore da slome partizane.

Nije bilo potrebno ići daleko da se otkriju osnovne pobude za ovakvu politiku. U svojim prvim sudarima s Nemcima, četnici su, kao i partizani, pretrpeli velike gubitke; njihove zajedničke akcije su dovele do divljačkih represalija neprijatelja nad civilnim stanovništvom. Njima je nedostajala čvrsta rešenost partizana pod vođstvom komunista, i ovo ih je onda obeshrabrilo. Oni su uz to primali radio-poruke od kraljevske jugoslovenske vlade u izgnanstvu i od savezničke Glavne komande Bliskog istoka, koja im je preporučila da se uzdrže od akcija. Od ovog trenutka, njihov cilj bio je da se sačuvaju a ne da uništavaju; da održe plamen srpskog patriotizma, kao što su to činili njihovi preci pod turskom okupacijom, da bi kasnije, posle savezničke pobede kojoj su se nadali, mogli da povrate staru, sa srpskom dominacijom, Jugoslaviju, koja im je toliko značila.

No, da bi ovo postigli, oni su prvo morali da odstrane partizane predvođene komunistima, čije su revolucionarne težnje, očigledno, predstavljale opasnu prepreku za uspostavljanje starog režima, a privrženost Moskvi pretnju za jugoslovensku nezavisnost. Ono što je počelo kao pokret otpora, ubrzo se pretvorilo u građanski rat u kome su, to ne treba posebno naglašavati, partizani vraćali milo za drago.

Nemci su bili sasvim zadovoljni. Ništa im nije više odgovaralo no da četnici prestanu da se bore protiv njih i da svu svoju snagu usmere protiv partizana, čiji je uporan, odlučan otpor već počeo da im zadaje ozbiljne smetnje. Tako je nastao prećutan sporazum između Nemaca i četnika da se međusobno ne napadaju i da se usredsrede na uništenje partizana.

Ovo je bio početak klizavog puta koji vodi do kolaboracije; kolaboracije čije su pobude mogle biti shvatljive, a bile su tobož i patriotske, ali su ipak predstavljale kolaboraciju. Šta je bilo prirodnije od toga nego da jedinice koje se bore protiv zajedničkog neprijatelja, usklađuju svoja dejstva? Neki četnički komandanti otišli su još dalje i uputili svoje oficire za vezu u nemačke i italijanske štabove, a zauzvrat prihvatili su nemačke i italijanske oficire za vezu. Neki su stavili sebe i svoje jedinice pod nemačku i italijansku komandu i dopustili da ih oni snabdevaju i opremaju.

Ko je tu bio prevaren, a ko se ovim više koristio? Da li Nemci, koji su uspeli da otklone ono što je počelo kao pokret otpora? Ili četnici koje je, u stvari, naoružavao neprijatelj, protiv koga su nameravali da se dignu jednog dana? Sve se ovo odvijalo po klasičnoj balkanskoj tradiciji. Zar se Miloš Obrenović nije naizmenično borio protiv Turaka i bio njihov vazal? Zar on nije poslao u Carigrad odsečenu glavu svoga sadruga-oslobodioca, Karađorđa?

Sam Mihailović se, izgleda, nije slagao sa direktnom saradnjom s neprijateljem, iako je sam počeo politiku napuštanja aktivnog otpora i usmeravanja ka odstranjivanju partizana. Ali njegova kontrola nad komandantima nije bila neposredna i stalna. Tako je uskoro došlo do toga da se neki četnički komandanti još uvek bore sa pola srca protiv Sila osovine, drugi da ništa ne rade, a neki nisu krili svoju saradnju i otvoreno su živeli u nemačkim i italijanskim štabovima.

Ovaj kaleidoskop heroizma i izdajstva, suparništva i spletki već je postao pozadina našeg dnevnog života.

Bosna, gde smo prvi put ugledali Jugoslaviju okupiranu od neprijatelja, predstavljala je, u izvesnom smislu, mikrokosmos čitave zemlje. U prošlosti su se oko Bosne naizmenično borili Turci, Austrijanci i Srbi, i ovde je najžešće bila zastupljena većina nacionalnih strujanja i tendencija. Stanovništvo se sastojalo od strasno privrženih katolika – Hrvata i ne manje privrženih pravoslavnih Srba, sa velikim delom jednako fanatičnih mesnih Muslimana. Planinska, jako šumovita zemlja bila je veoma pogodna za gerilski rat i dugo je predstavljala glavno partizansko uporište, dok su istovremeno postojale mestimične četničke gmpe. Ovo je bila pozornica najgorih zverstava ustaša, kao i neprirodno drastičnih represalija četnika i partizana.

Svako ko se sam nije nalazio u Evropi pod nemačkom okupacijom za vreme rata, teško može zamisliti neobuzdani intenzitet strasti koje su se razbuktavale ili krajnosti ogorčenja koje su one izazivale. U Jugoslaviji stara rasna, religiozna i politička neslaganja bila su uvećana i obnovljena ratom, okupacijom i otporom, a prikrivene tradicije nasilja oživljene. Lekcija kojoj smo prisustvovali bila je ilustrovana spaljenim selima, oskrnavljenim crkvama, masakriranim taocima i unakaženim telima.

Jednom, posle borbe koja je trajala čitavog dana, među zelenim bregovima i dolinama, naišao sam na užasno razneto telo jednog ustaše. Kad je primetio da će biti zarobljen, on je izvadio osigurač ručne bombe i držeći je uz sebe, razneo je svoje telo u komade. Nekako je njegovo lice ostalo pošteđeno, a mrtve oči užasno su zjapile sa bledog, uvučenog lica, izobličenih crta. Ispod košulje natopljene krvlju izvirivali su raspeće i crno-bela traka ordena, verovatno Gvozdenog krsta, koja se još uvek držala za komadić kaputa nemačkog kroja. Boreći se za stranu silu protiv svojih zemljaka, on je sebe uništio samo da ne bi pao u šake ljudi iste rase, ali različitog, isto tako dubokog ubeđenja, za koje bi ubili ili poginuli sa istom spremnošću kao on za svoje. Nije se mogao naći bolji primer žestine i fanatizma u ovom balkanskom ratu. Iz ove zbrkane, tipično balkanske situacije, jasno su se izdvajale dve činjenice.

Moja je misija vojnog karaktera; rečeno mi je da politika spada u drugi plan; najvažnije je bilo ko se bori protiv Nemaca. U to nije bilo nikakve sumnje. Partizani, ma kakva bila njihova politika, borili su se protiv njih i to izuzetno uspešno, a četnici, ma kako gledali na njihove motive, uglavnom se nisu borili ili su se, pak, borili zajedno s Nemcima protiv svojih sopstvenih zemljaka. Štaviše, ako bi se posmatrali kao vojna snaga, partizani su bili brojniji, bolje organizovani, disciplinovaniji i bolje vođeni nego četnici.

Rečeno mi je da razmotrim pitanje kako ćemo najbolje pomoći partizanima. I ovo je, takođe, bilo jasno. Partizani su već ovde vezivali nekih dvadesetak ili više neprijateljevih divizija. Ako povećamo za sada praktično nepostojeće snabdevanje, i ako im obezbedimo podršku avijacije, možemo biti sigurni da će i dalje vezivati ove snage. Štaviše, njihove akcije, ako bi se koordinirale sa našima, mogle bi biti i od neposredne pomoći savezničkim armijama u Italiji. Oni ne bi morali da menjaju svoju strategiju. U stvari, bilo je najvažnije da ne odstupaju od svojih gerilskih metoda ratovanja. Ako ih snabdemo oružjem i opremom, i obezbedimo im podršku avijacije koju su tražili, omogućili bismo im da dalje održavaju, a i možda pojačaju sadašnje napore i tada bismo svakako dobili i protivvrednost onoga što smo im dali.

Postojao je i drugi vid snabdevanja. Mi smo dobijali, kako je izgledalo, malo ili ništa zauzvrat za oružje što smo bacali četnicima, koje su količinski do sada mnogo više dobili od nas no partizani. U stvari, do sada su ga koristili protiv partizana, koji su se borili protiv Nemaca, i oni su smetali, a nikako doprinosili ratnim naporima. Prema tome, bilo bi logično, iz čisto vojnih razloga, da prestanemo da snabdevamo četnike i da sve raspoloživo oružje i svu opremu šaljemo partizanima.

I politički su neke činjenice bile jasne. Na prvom mestu, partizani, bez obzira na našu pomoć, predstavljaće odlučujući činilac u novoj Jugoslaviji. I zaista, nije trebalo posumnjati da će uz njihovu široku i uspešnu organizaciju, kad se isteraju Nemci, postati pravi gospodari Jugoslavije. Drugo, oni su komunisti i stoga se mora očekivati da će, kad dođu na vlast, uspostaviti totalitarni oblik vladavine nalik na sovjetski, po svoj prilici, vema orijentisan prema Moskvi.

I ovo su, takođe, bile činjenice od prvorazrednog značaja, koje će, verovatno, uticati na buduću političku orijentaciju Balkana i, u krajnjoj liniji, ravnotežu snaga u Evropi. Da li ovo treba da utiče na odluku britanske vlade u pružanju vojne podrške partizanima?

O ovom pitanju je morala da odluči vlada. Ja sam, još pre polaska iz Engleske, postavio tada hipotetično pitanje da li treba da se bavimo zaustavljanjem širenja sovjetskog uticaja na Balkan? Tada mi je rečeno da takva razmatranja ne treba da utiču na našu politiku. Da li će vlada promeniti mišljenje kad dobije određenija obaveštenja? To nisam mogao znati. Ali, instinktivno, nastavio sam da dalje razmatram ovo pitanje.

Očigledno, ma šta ko rekao, mi ne možemo posmatrati sa oduševljenjem uspostavljanje komunističkog režima pod sovjetskim uticajem u Jugoslaviji. Ali, da li je buduće političko opredeljenje Jugoslavije zavisilo od nas? Koliko sam ja mogao da sagledam, nije. Ako sam pravilno protumačio situaciju, samo bi oružana intervencija, u mnogo većem i uspešnijem obimu od one što su je preduzeli Nemci, mogla da savlada partizane. A to, usred rata, u kome su oni i njihovi sovjetski zaštitnici bili naši saveznici i u vreme kada su nam, u svakom slučaju, veoma nedostajale jedinice, nije izgledao praktičan predlog. Pre dve godine, pre no što se iskristalisala situacija, možda bismo bili kadri da utičemo na tok događaja, u jednom ili drugom pravcu, ali ne i sada.

Pošto je stanje bilo ovakvo, trebalo je, sa vojnog stanovišta, da izvučemo što je moguće veće koristi. Da odbijemo pomoć partizanima zato što su komunisti, u trenutku kad smo činili sve što je u našoj moći da ojačamo Sovjetski Savez, zaista bi bilo neshvatljivo. Pored toga, ukoliko ranije uspostavimo zadovoljavajuće odnose sa partizanima, koji će, po svoj prilici, postati budući gospodari Jugoslavije, utoliko bolje! I ako išta znam o komunistima, ovo neće biti lako.

Trebalo je da se razmotri još jedan faktor. Životno iskustvo oblikuje karakter ljudi. Uticaj dogadaja na pojedinca ne može se sasvim zanemariti. Tito je prošao kroz mnoge teškoće od 1937. godine, kada je postao generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije. Od tada je on prebrodio bezbrojne opasnosti i teškoće ogorčenog rata koji je vodio za nezavisnost svoje zemlje; doživeo je zadovoljstvo da ni iz čega izgradi snažnu vojnu i političku organizaciju, čiji je bio apsolutni gospodar. Da li će iz svih ovih napornih i uzbudljivih godina izaći nepromenjen? Da li će prihvatiti sovjetski diktat i sovjetsko uplitanje isto onako bez pitanja kao i ranije? Već mi je pala u oči samostalnost njegovog duha. A znao sam da je nezavisnost, bilo kakve vrste, nespojiva sa ortodoksnim komunizmom.

Mogućnost da će se Tito i ljudi oko njega vremenom izmeniti i postati nešto drugo, a ne obični sovjetski sateliti, izgledala je suviše daleko da bi poslužila kao osnova za neka naša razmatranja. Ali to je ipak bila mogućnost koju je, izgleda, trebalo imati u vidu. “Mnogo će”, napisao sam u izveštaju koji sam poslao gospodinu Čerčilu, “zavisiti od Tita i od toga da li on sebe vidi u svojoj ranijoj ulozi zastupnika Kominterne, ili kao potencijalnog vladara nezavisne jugoslovenske države.”

(NASTAVIĆE SE)

Pisao:Ficroj Meklin

*Prevela Desanka Milekić