Rat na Balkanu I – Dolazak među Titove partizane -Fitzroy MacLean
U Evropi
Trzajem otvorio mi se padobran, tako da sam počeo da visim, kao da me je neko obesio o konopac, visoko iznad neke planinske doline, zelenkastosive i magličaste na mesečevoj svetlosti. Izgledala je, pomislio sam, privlačno sveža i hladna posle peska i užarene severne Afrike. Negde iznad mene avion, koji je ispunio svoj zadatak, uputio se nazad u bazu. Zvuk njegovih motora postupno se gubio u daljini. Daleko ispod mene i na dosta širokom prostranstvu mogao sam da vidim puno zapaljenih vatri. Nadao sam se da su to prave vatre, jer su i Nemci palili noću vatre na različitim mestima Balkana, u nadi da će skrenuti dopremanje materijala i spuštanje padobranaca sa njihovog pravog mesta namene. Što sam se više spuštao, mogao sam čuti udaljeno vikanje koje je dolazilo iz pravca vatri. Još uvek nisam mogao da ugledam tle neposredno ispod mene. Mora da su nas, razmišljao sam, spustili sa znatne visine, kad spuštanje traje ovoliko dugo. Zatim, bez nekog predznaka, trgao sam se i lupio našavši se ležeći u polju vlažne trave. Na vidiku nije bilo nikoga. Oslobodio sam se kaiševa, savio padobran i pošao da tražim partizane.
Na prvom polju, koje sam prešao, još uvek nisam našao nikoga. Zatim, provlačeći se kroz živicu, našao sam se licem u lice s mladićem u nemačkoj uniformi i automatom. Ponadao sam se da je nemačka uniforma zaplenjena. “Zdravo!”, rekao sam bojažljivo. “Ja sam engleski oficir!” Na ovo mladić spusti automat i zagrli me, dovikujući nekome preko ramena: “Našao sam generala!” Ostali partizani pritrčali su da me vide. To su, uglavnom, bili veoma mladi ljudi, sa visokim, slovenskim jagodicama i crvenim zvezdama našivenim na kapama, s neobičnom mešavinom građanske odeće i zaplenjenih neprijateljevih uniformi i opreme. Jedino zajedničko svima bila je crvena zvezda ponegde ukrašena srpom i čekićem. Zajedno smo pošli ka vatrama, koje sam video kako trepere kroz drveće. Dok smo išli, partizani su uzbuđeno pričali.
Bilo je hladno i bio sam srećan kad sam se približio plamenu. Tamo sam zatekao Vivijena Strita (Vivian Street), Slima Fariša (Slim Farish) i narednika Dankana (Duncan), sve u odličnom stanju posle iskakanja. Zajedno smo nabacali pruća i slame, jer još nije bilo traga drugom avionu kojim je, nekoliko minuta posle nas, poleteo ostali deo grupe iz Bizerte, a bilo je važno da održavamo vatre koje će im služiti kao putokaz.
Neko mi je dao jabuku. Dok sam je jeo, visok, tamnoput mlađi partizan, čije su oznake, dobro sašivena uniforma, i oprema ukazivale da je osoba od većeg značaja, prišao mi je i predstavio se kao major Velebit, iz Titovog Vrhovnog štaba. Njega su, kako mi je rekao, poslali da me dočeka i doprati u Titov štab. Pošto me je ovako pozdravio, Velebit nije gubio vreme već je prešao na stvar. Partizani su, rekao je, srećni što sam došao. Nadaju se da moj dolazak znači da će dobiti materijal. Da li saveznici shvataju da se oni već dve godine očajnički bore protiv daleko nadmoćnijih snaga bez oružja i opreme, osim onoga što su uspeli da zaplene od neprijatelja?
Dugo nisam mogao da dodem do reči. Tada sam mu rekao da su me poslali baš zato što britanska vlada želi da zna više o stanju u Jugoslaviji. Politika vlade bila je jednostavna. Ona je bila za to da se pruži sva moguća pomoć onima koji se bore protiv neprijatelja. Ovo ga je, izgleda, umirilo i uskoro smo prešli na uobičajeni razgovor. Dok smo razgovarali sedeći kraj vatre, počelo je uskoro da se razdanjuje. Više nije bilo svrhe da čekamo drugi avion. Sada više neće ni doći. Preostala nam je jedino nada da ih nisu spustili na pogrešno mesto i da nisu pali u ruke Nemaca.
Partizani su prikupili materijal izbačen iz našeg aviona i, natovarivši ga na seljačka kola, odvezli su ga na sigurno mesto. Na obližnjim brežuljcima nalazile su se nemačke jedinice, a i nemački avioni u blizini, tako da otkrivena dolina uopšte nije predstavljala pogodno mesto za boravak preko dana. Pogašene su vatre; konji privedeni i tako smo krenuli u pratnji nekoliko desetina partizana.
Put nas je vodio duž obale brzog planinskog potoka, među visokim zelenim bregovima. Sunce je sijalo. S vremena na vreme sretali smo seljake koji su nas vedro pozdravljali. Vlatko Velebit se pokazao kao prijatan saputnik. Pre rata bio je advokat i mladić koji je uživao u gradskom životu. Poreklom Srbin, poticao je iz ugledne oficirske porodice. Otac mu je bio general. Bio je načitan i dosta je proputovao. U prvim danima otpora, pre no što se pridružio partizanima u planini, radio je ilegalno za njih u Zagrebu i u drugim gradovima pod nemačkom okupacijom – izuzetno opasna dužnost. Pored drugih pozitivnih osobina, umeo je brzo da misli a imao je i dosta smisla za humor, što je sve predstavljalo dragocene odlike u doba rata. Narednih osamnaest meseci viđao sam ga vrlo često.
Posle jednog ili dva časa jahanja stigli smo u malo, suncem obasjano selo, visoko u bosanskim brdima. Kuće od drveta bile su zbijene oko trga obraslog drvećem. Iznad kuća uzdizalo se minare džamije. Ovo selo se zvalo Mrkonjić Grad ili, kako ga je zvao narednik Dankan, “Mejkoneči-Grad”. U njemu je bio štab partizanskog komandanta Slavka Rodića, kod koga smo doručkovali.
Rodić, smeo mlad čovek od nekih dvadeset pet godina, pošao nam je u susret, jašući na oficirskom paradnom konju, zarobljenom od Nemaca. Sa njim su bili njegov načelnik štaba i politički komesar, krupan veseo Srbin, dugih brkova. Zajedno smo krenuli ka seljačkoj kući, gde nas je čekao spreman doručak. Na vratima nas je uzdignutom pesnicom pozdravio krupan stražar, naoružan automatom. Jedna lepa devojka, s pištoljem i nizom ručnih bombi za pasom, ubojita izgleda, posipala mi je vodu iz bokala da operem mke i obrisala ih ubrusom. Tada smo seli da doručkujemo, suv crni hleb koji smo zalivali rakijom. Razgovarali smo o raznoraznim stvarima: konjima, padobranstvu, politici, ali razgovor se, kako sam utvrdio, stalno vraćao na isti predmet koji je bio svima na pameti: kada će saveznici poslati oružje partizanima?
Dok smo sedeli, kuriri su donosili izveštaje iz okolnih područja, u kojima su borbe bile u toku. Oni su isporučivali izveštaje pozdravljajući takođe uzdignutom pesnicom. Nekako mi je sve ovo bilo čudno poznato: seljačka koliba, žustar mladi komandant, dobroćudna prilika političkog komesara sa brkovima kao u morža i značkom u vidu srpa i čekića na kapi, devojka s pištoljem i ručnim bombama – opšta atmosfera živosti i iščekivanja. U prvom trenutku nisam mogao da se setim gde sam sve ovo ranije video. Kasnije sam se setio. Čitav ovaj prizor, ovakav kakav je, kao da je bio uzet iz jednog starog sovjetskog filma, o građanskom ratu, koji sam video u Parizu pre sedam-osam godina. U Rusiji video sam revoluciju dvadeset godina posle njenog izbijanja, kad je bila isto tako kruta, pompezna i temeljno uspostavljena kao i svaki drugi režim u Evropi. Sada sam imao priliku da vidim borbu u početku i revolucionare koji se bore za život i slobodu protiv ogromno nadmoćnijeg neprijatelja.
Zbog neprijateljevih aviona i jedinica koje su patrolirale okolinom, izgleda, nije bilo preporučljivo da nastavimo put za štab sve do večeri, a sa naše strane bili smo srećni da se malo odmorimo. U obližnjem voćnjaku ispružili smo se u senci šljiva. Sunce, koje se probijalo kroz lišće, bacalo je promenljive šare po travi. Poslednje čega se sećam pre no što sam zaspao bio je zvuk nemačkog aviona koji je leteo iznad nas, ne sluteći naše prisustvo.
Kad sam se probudio, sunce je već zašlo i bilo je vreme da krenemo. Partizani su nam priredili iznenađenje. Na seoskom trgu nalazio se zaplenjen nemački kamion, izbušen mecima, ali, izgleda, još upotrebljiv. Dva-tri partizana sipala su benzin i vodu u njega, dok je jedan energično trubio. Gomila dece pela se po vozilu.
Ogromna crvena zastava vijorila se sa haube, iako nije bilo jasno da li treba da označava opasnost ili da izrazi politička uverenja vozača. Ovo je pravo slavlje. Osećajući se neprijatno zbog upadljivosti, ukrcali smo se i krenuli.
Kamion nas je povezao duž obale jezera, sa brežuljcima čije su se padine strmo spuštale sa svih strana. Nekoliko kilometara vozili smo se pored jezera. Zatim se dolina odjednom suzila i našli smo se ispod tamnih obrisa tvrđave u ruševinama koja se dizala visoko iznad puta. Oko nje bilo je zbijeno nekoliko kuća, a svetla drugih videla su se na suprotnoj obali planinskog potoka. Negde u blizini čuo se šum vodopada. Još uvek u najvećoj brzini, naš vozač projuri preko klimavog drvenog mosta i pritisnu kočnice. Stigli smo do cilja našeg puta: u Jajce.
Samo što smo ostavili stvari u kući koja nam je bila dodeljena, kad se Velebit, koji je nestao za trenutak, vrati i reče da bi komandant bio srećan ako bih mu se ja sa mojim načelnikom štaba pridružio za večerom. Očigledno, načelnik štaba bio je nužno potreban, a kad je već to potrebno, bolje da imam dvojicu, jednog britanskog i jednog američkog. Tako su i Vivijen i Slim Fariš unapređeni na taj položaj. Narednik Dankan je postao moj lični pratilac, i tako smo krenuli.
Velebit je išao napred. Ponovo smo prešli reku i popeli se do razvalina tvrđave koju smo ranije primetili. Dok smo se probijali kroz drveće, zaustavi nas partizanski stražar izašavši iz senke, a zatim, kad je dobio lozinku, sprovede nas kroz srušene zidove do otvorenog prostora, gde je sedeo neki čovek ispod drveta i proučavao kartu pri treperavoj svetlosti lampe.
Oružje i čovek
Kada smo se pojavili, Tito nam pođe u susret. Pažljivo sam ga posmatrao, jer se pred nama nalazilo, kako mi se činilo, jedno od ključnih rešenja našeg problema. “U ratu”, govorio je Napoleon, “nisu važni ljudi, već čovek”.
Tito je bio srednjeg rasta, izbrijan, preplanulog lica sa pravilnim crtama, čeličnosive kose. Imao je snažno oblikovana usta i žive plave oči. Nosio je tamni poluvojnički kaput i čakšire, bez ikakvih oznaka; uredno vezana tačkasta kravata predstavljala je jedini kontrast u boji. Rukovali smo se i seli.
Kako će, pitao sam se, on izgledati u poređenju sa komunistima koje sam upoznao u Rusiji? Od članova Politbiroa do agenata NKVD-a koji su me svuda pratili, svi su imali jedno zajedničko obeležje: osećanje užasa pred odgovornošću, oklevanje da misle svojom glavom i slepu, bezuslovnu pokornost partijskoj liniji koja je diktirana od viših organa, i groznu atmosferu straha i sumnjičavosti, koja je prožimala njihov život. Da li i Tito spada u takvu vrstu komunista?
Stražar sa nemačkim automatom prebačenim preko ramena donese bocu šljivovice i nali nam u čaše. Ispismo je. Onda nasta počivka.
Prvo je, očigledno, bilo da nađemo zajednički jezik. Ovo, kako sam utvrdio, nije bilo teško. Tito je govorio tečno nemački i ruski, a bio je takođe veoma spreman da mi pomogne u mojim prvim pokušajima na srpskohrvatskom jeziku. Posle nekoliko čašica šljivovice već smo utonuli u razgovor. Jedno sam odmah uočio – Titovu spremnost da bilo koje pitanje svestrano razmotri i, ako je potrebno, da na licu mesta donese odluku. Izgledao je sasvim siguran u sebe; čovek koji odlučuje, a ne potčinjeni. Naići na ovakvu uverenost i nezavisnost u komunista, predstavljalo je za mene novo iskustvo.
Počeo sam time što sam mu izložio cilj moje misije. Britanska vlada, rekao sam, dobila je izveštaje o otporu partizana i želi da im pomogne. Ali ona još uvek nema tačnih obaveštenja o obimu i prirodi partizanskog pokreta. Zato su me poslali sa grupom vojnih stručnjaka da sastavim iscrpan izveštaj i izvestim Glavnog komandanta o najboljem načinu da se pruži pomoć.
Tito je odgovorio da mu je drago da to čuje. Partizani se već dve godine sami i bez pomoći bore protiv nadmoćnije sile. Od opreme su imali samo ono što bi zaplenili od neprijatelja. Kapitulacija Italije ogromno im je pomogla. Ali, veoma im je potrebna i pomoć sa strane. Istina je da je s vremena na vreme, proteklih nekoliko nedelja, nasumice bačen padobranom po neki tovar, ali mala količina koja je na ovaj način doprla do njih, iako su i za to zahvalni, od neznatne je praktične koristi kad se podeli na više od 100. partizana.
Ja sam objasnio naše teškoće; nedostatak aviona; najbliže baze nalaze se u sevemoj Africi; potrebe naših sopstvenih jedinica. Nadamo se da ćemo kasnije moći da prebacimo naše baze u Italiju. To će biti od pomoći. U međuvremenu, kao prvi korak da se poboljša naša organizacija, predložio sam da se spusti padobranom u svaki partizanski glavni štab, u čitavoj zemlji, po jedan oficir sa radio-stanicom. Oni bi bili u vezi sa mnom i našom bazom za snabdevanje. Tako bismo mogli urediti da se oprema dostavlja prema glavnom planu koji bi on i ja sastavili.
Tito se odmah složio sa ovim predlogom. To će, rekao je, pomoći njemu, a nama pružiti priliku da se sami uverimo kako se partizani bore u različitim krajevima zemlje. Zatim je pitao da li smo mislili na to da opremu šaljemo i morem. Posle kapitulacije Italije pre nedelju dana, stanje u obalskom području, koje je bilo pod italijanskom okupacijom, veoma je nesigurno. Partizani ovog trenutka stvarno drže grad i pristanište Split, iako nije bilo verovatno da će ga dugo zadržati. Ukoliko bi se preko Jadranskog mora iz Italije moglo dopremiti nekoliko brodskih tovara oružja i istovariti na određena mesta duž dalmatinske obale oni bi se na neki način mogli transportovati u unutrašnjost, pre no što Nemci konačno učvrste svoj položaj na teritoriji koju su napustili Italijani. Na ovaj način, za nekoliko dana dopremilo bi se u zemlju više materijala no što može da ga prenese nekoliko stotina aviona.
Ovu mogućnost vredelo je ispitati i rekao sam da ću hitno depešom zatražiti mišljenje Glavne komande. Isto tako saglasili smo se da naši načelnici štabova već sutradan počnu izradu zajedničkog plana, po kome će britanski ili američki oficiri za vezu pod mojom komandom, biti dodeljeni svim glavnim partizanskim jedinicama, kao i o pitanju prioriteta kako između pojedinih delova zemlje tako i u pogledu vrste materijala.
Što je noć više odmicala, naš razgovor se udaljavao od najhitnijih vojnih pitanja o kojima smo razgovarali, i Tito, koji se već davno oslobodio one prvobitne uzdržanosti, ispričao mi je nešto o svom životu. Praznine u njegovom pričanju popunio sam kasnije.
Sin hrvatskog seljaka, borio se u prvom svetskom ratu u redovima carske austrougarske armije. Poslat je na ruski front, gde je ranjen i zarobljen od ruske carske vojske. Tako se 1917. godine, u vreme boljševičke revolucije, zatekao u Rusiji. Svi ratni zarobljenici su oslobođeni i on se dobrovoljno prijavio u tek formiranu Crvenu armiju. U njoj je služio čitavo vreme građanskog rata. Ovde je prvi put došao u dodir sa novim idejama. U svoju zemlju vratio se kao ubeđeni komunist.
Tito, ili Josip Broz, da ga nazovemo pravim imenom, sada je počeo da živi životom profesionalnog revolucionara, vernog sledbenika Komunističke internacionale. On to nije krio. U novoj kraljevini Jugoslaviji, čiji je sad bio građanin, Komunistička partija je proglašena ilegalnom skoro odmah posle njenog osnivanja, a protiv njenih članova preduzimale su se teške represalije. Tako je on proveo sledećih dvadeset godina ili u zatvoru, ili skrivajući se, ili u izgnanstvu. Ponosno mi je pokazao svoju fotografiju koju su partizani pronašli u nekim policijskim arhivama i koju je čuvao kao sećanje na ovaj period svog života.
Zatim, 1937. godine, nastalo je novo razdoblje u njegovoj karijeri. Komunistička internacionala sprovodila je čišćenje u inostranim komunističkim partijama. U Jugoslaviji su utvrdili da je partija ozbiljno dezorganizovana i da je zapala u teško sektaštvo. To je ugrožavalo ključno mesto u jugoistočnoj Evropi. Bio je potreban pouzdan, odlučan čovek koji će srediti stvari. Gorkić, generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije, je uklonjen, a Josip Broz postavljen na njegovo mesto.
On je bio dobar organizator. U svojoj ilegalnoj vojsci izvršio je novu podelu odgovornosti, dodelio nove zadatke i uspostavio novu disciplinu. Pozivao je ljude k sebi i određivao im zadatke. Ti – rekao bi – uradi to; a ti – to. To je tako često činio da su njegovi prijatelji počeli da ga zovu Tito. Ime se zadržalo. Preraslo je značenje nadimka. Postalo je poziv na akciju, stožer okupljanja.
Nemačka invazija Jugoslavije 1941. godine neizbežno je izazvala nelagodnost u Moskvi, uprkos sovjetsko-nemačkog pakta. Mudraci iz Kremlja još uvek su odbijali da veruju u priče o predstojećem nemačkom napadu na Sovjetski Savez, ali ipak nisu mogli sa zadovoljstvom da posmatraju širenje Hitlerove vladavine na slovenske zemlje Balkana, koje su istorijski predstavljale sferu uticaja Rusije. Svuda u drugim delovima sveta, komunisti su i dalje nazivali borbu Velike Britanije i njenih saveznika protiv nacističke Nemačke “drugim imperijalističkim ratom”. U okupiranoj Jugoslaviji, Komunistička partija, još uvek u ilegalstvu, izgleda da je imala drugačije instrukcije od onih koje su poslate njihovim drugovima u drugim zemljama, uputstva koja nisu bila sasvim u duhu sovjetsko-nemačkog pakta. Čak i pre juna 1941. godine, kad je nemačka invazija na Sovjetski Savez pretvorila “drugi imperijalistički rat” u “herojsku borbu demokratije protiv fašizma”, Tito i jugoslovenski komunisti su počeli da se pripremaju za otpor osvajaču. U leto 1941. godine, prvi partizanski odredi su se pod Titovom komandom već borili u Srbiji i na drugim mestima. U početku, oni su se sastojali od manjih grupa odlučnih ljudi i žena, odmetnutih u planine i šume, naoružanih tojagama, sekirama, starim lovačkim puškama i svim drugim što se moglo pronaći. Snabdevanje partizana ostalim oružjem zavisilo je od onoga što bi zaplenili od neprijatelja i što bi im dali seljaci.
Kad su se partizani u leto 1941. godine prvi put pojavili na bojnom polju naišli su na još jedan pokret otpora – četnika, koji su se okupili oko grupe oficira i vojnika kraljevske jugoslovenske vojske pod vodstvom pukovnika Draže Mihailovića. Oni su u prvim danima bili brojniji i bolje naoružani od partizana. Međutim, ni u jednom trenutku njihova disciplina nije bila tako čvrsta, niti organizacija tako dobra kao u partizana.
U prvom trenutku, Jugoslavija je bila obezglavljena iznenadnošću nemačkog napada. No, sada je prošao prvi šok, jugoslovenskom narodu vratio se onaj snažni duh otpora, po kome su bili čuveni u čitavoj svojoj istoriji. Ustanak koji je dignut u Srbiji u leto 1941. godine, imao je, u biti, odlike nacionalnog ustanka. U ovom ustanku partizani i četnici borili su se jedni pored drugih. On je imao zapanjujućeg uspeha. Nemci su bili iznenađeni. Oslobođeni su veliki delovi zemlje, a seljaci su se listom pridruživali pokretu otpora. Jedinstvena komanda i jedinstven otpor okupatoru izgledao je moguć, čak izvodljiv.
U ovakvim uslovima, u okolini Užica održan je sastanak između Tita i Mihailovića. Izgleda da je na ovom sastanku došlo do nekog privremenog modus operandi, iako nije bilo mogućno postići potpunu saglasnost u pogledu jedinstvene komande. U daljim akcijama, međutim, svaka strana je drugu optuživala za izdaju, a partizani su naročito isticali da su četnici odavali njihove položaje Nemcima i da su se pridružili nemačkom napadu protiv njih. Drugi sastanak dvojice rukovodilaca nije doneo bolje rezultate. Zatim su nastali uzastopni sukobi.
U međuvremenu, Nemci su imali vremena da se priberu. Prikupili su potrebne snage, ponovo okupirali oslobodene teritorije, naterali gerilce da se povuku uz velike gubitke i preduzeli surove odmazde protiv civilnog stanovništva. Dok su preživeli partizani i četnici zaceljivali rane u šumama i planinama, gradovi i sela po ravnicama spaljivani su i uništavani, a streljano je na hiljade talaca, muškaraca, žena i dece.
Na ove i dalje nesreće, partizani i četnici su različito reagovali. U ovom različitom stavu nalazi se i objašnjenje mnogo čega drugog, što je kasnije usledilo.
Četnici su smatrali da rezultati njihovih akcija ne opravdavaju štetu i patnju koje se nanose civilnom stanovništvu. Njihov cilj je bio da sačuvaju stanovništvo, a ne da ga uništavaju. Stoga su nadalje bili sve više protiv aktivnih dejstava; uskoro su neki čak postigli i uzajamno korisne sporazume sa neprijateljem.
Partizani, s druge strane, s pravom komunističkom rešenošću, odbijali su da ih ma kakve prepreke ili represalije odvrate u postizanju zadataka koje su sebi postavili. Oni uopšte nisu vodili računa o sopstvenim životima. A što se tiče civila, i oni su se nalazili u prvoj borbenoj liniji i pružala im se ista prilika da herojski ginu. Što su Nemci streljali više građana i više sela spaljivali, toliko su partizani sačekivali u zasedama više neprijateljevih kolona, i rušili više mostova. To je bila teška odluka, naročito za ljude koji su se borili na svojoj rodnoj teritoriji, ali su je na kraju opravdali događaji i poštovanje koje su Nemci mimo svoje volje morali da pokažu prema partizanima, poštovanje koje ne bi mogla da izazove ni najmanja pomirljivost.
I sada dok smo razgovarali pod zvezdanim nebom, zapitao sam Tita da li bi, posle dve godine od prvih razgovora s Mihailovićem, postojala neka nada da se sa četnicima postigne sporazum i da se stvori ujedinjeni front protiv neprijatelja. On je odmah odgovorio da bi bilo nade ako bi četnici prestali da se bore protiv partizana i okrenuli se protiv Nemaca i ako bi se oni koji su našli zajednički jezik s neprijateljem, vratili na pravi put, ili bili konačno odbačeni. Međutim, on ne veruje da može nastati takva promena stava. Pre dve godine, kad je prvi put video Mihailovića, on je bio čak spreman da se stavi i pod njegovu komandu, ali Mihailović je postavljao uslove koje Tito nije mogao da prihvati.
Sećao se prizora u seljačkoj kolibi kraj Užica: obe strane su bile veoma oprezne; on sam, koga je kraljevska policija toliko godina tražila, osećao se čudno što razgovara na ravnoj nozi sa kraljevskim ministrom vojske; Mihailović, profesionalni, generalštabni oficir, koji nije znao kako da primi ovog komunističkog agitatora koji je postao vojnik, a za koga je napola bio ubeđen da je Rus; obadvojica su smatrali da će onaj drugi da ponudi nešto što bi vredelo prihvatiti.
Tih dana, govorio je on, četnici su imali prednost. Sad su partizani jači, i na njima je da postavljaju svoje uslove. Ali, u svakom slučaju, smatrao je da su četnici postali suviše nedisciplinovani i demoralisani zbog pasivnog držanja i da su suviše otišli u saradnju sa neprijateljem da bi zaista promenili stav. Mnogo štošta se desilo za ove dve godine, što se nije moglo lako zaboraviti.
Upitao sam ga da li su neki četnici dobrovoljno prešli partizanima? – Mnogi – odgovorio je. – Pop Vlado će vam pričati o njima – i on dade znak jednom čoveku sa upadljivo riđom bradom i čitavom zbirkom pištolja, redenika i ručnih granata, koji je izgledao duša i srce male grupe oficira koja je sedela na drugom kraju stola. Kad nam se pridružio, primetio sam da pored uobičajene crvene zvezde, ovaj pokretni arsenal ima i zlatan krst na svojoj kapi. Ovo je bio srpski pravoslavni sveštenik koji je u trenutku nemačke okupacije pokupio sve za borbu sposobne parohijane i poveo ih u šumu. Prvo se pridružio Mihailoviću i postao komandant jedne četničke jedinice. Ubrzo je, međutim, napustio četnike i prišao partizanima. Ovo je uradio, objasnio nam je, zato što kod Mihailovića nije imao dovoljno prilike da se bori. Kod partizana, s druge strane, mogao je da se bori koliko hoće, a istovremeno da i dalje zadovoljava duhovne potrebe Srba u Titovim jedinicama. I mnogi drugi četnici, rekao je, učinili su to isto i iz istih razloga.
Uskoro nam je pop Vlado pokazao da se njegove sposobnosti ne ograničavaju samo na predikaonicu i na bojno polje već da je vešt pripovedač i pravi gurman. On je uopšte bio veoma zanimljiva osoba.
Posle Mihailovića razgovarali smo o kralju Petru. Tito je rekao da pitanje ponovnog dovođenja dinastije ne može konačno da se reši sve dok se ne isteraju Nemci. Kralj se dobro pokazao u vreme državnog udara. Ali, oduševljenje naroda za kralja splašnjavalo je kad bi se narod setio da ovaj udobno živi u Londonu, a on se u planinama i šumama bori za život. Staviše, neki kraljevi proglasi preko radija izazvali su veliko ogorčenje naroda. Na primer, pre nekoliko meseci, kralj je dodelio Karađorđevu zvezdu za “hrabrost pokazanu prema neprijatelju” jednom od Mihailovićevih komandanata, koji je u to vreme živeo u italijanskom štabu, a drugu Karađorđevu zvezdu dodelio je jednom četničkom vođi u trenutku kad je ovaj isti čovek dobio i Gvozdeni krst od Hitlera. Nedavno su, takode, radio-emisije iz Londona, na srpskohrvatskom javljale da je kralj stavio van zakona Titovog načelnika štaba kao izdajicu. Ovo obaveštenje stiglo je do njih posle izuzetno teške bitke s Nemcima, a Tito je rekao da je njegov načelnik štaba, visok, ozbiljan čovek koji je sedeo na drugom kraju stola, ovo veoma primio k srcu.
Na ovo sam odgovorio da su oni možda malo prestrogi prema kralju, jer je on nesumnjivo pogrešno obavešten o izvesnim aspektima situacije i da sam uveren da bi on kao mlad, poletan čovek želeo da se uključi u borbu kad bi imao prilike za to. Kad bi došlo do toga, da li bi mu se dozvolilo da se priključi partizanima, ako bi se on nekako mogao dovesti dovde?
Razmišljajući o ovome, Tita je očigledno zanimala pomisao da bi on, komunistički prognanik, imao jednog kralja pod svojom komandom. To bi, rekao je, moglo doprineti prestižu pokreta u Srbiji, mada ne i u Hrvatskoj, gde je dinastija Karađorđevića nepopularna. To bi dovelo do raznih komplikacija, ali on ne bi sasvim odbacio ovakvu mogućnost. Samo, kad bi došao, kralj bi morao da dođe kao vojnik, a ne kao vladajući suveren; jer, još jednom, o pitanju buduće vladavine u zemlji može se rešavati samo kad se rat završi.
Vodili smo opšti razgovor o politici. Ja sam rekao da sam konzervativac; on, komunista. Razgovarali smo o teoriji i praksi savremenog komunizma. Njegova teorija, u najširim linijama, bila je da cilj opravdava sredstvo. On je ovo iznosio sa velikom iskrenošću. Zapitao sam ga da li je njegov konačni cilj da stvori komunističku državu u Jugoslaviji. Rekao je da jeste, ali da bi to bio postupan proces. Trenutno se pokret, na primer, politički zasniva na “narodnom frontu”, ne na strogo jednopartijskom sistemu. Istovremeno, okupacija i rat brzo ruše temelje starih političkih i ekonomskih institucija, tako da će, kad se prašina slegne, ostati veoma malo i put će biti čist za nov sistem. U izvesnom smislu, revolucija je već otpočela.
– A da li će vaša nova Jugoslavija biti nezavisna država ili deo Sovjetskog Saveza? – upitao sam. On nije odmah odgovorio. Zatim reče: – Morate imati na umu da su žrtve koje dajemo u ovoj borbi, žrtve za našu nezavisnost. Stotine hiljada Jugoslovena, muškaraca, žena i dece, izdržalo je mučenja i našlo smrt. Ogromna područja naše zemlje su razrušena. Ne smete misliti da ćemo tako lako odbaciti ono što smo postigli po ovakvu cenu.
Ovo će možda nešto značiti. A s druge strane, razmišljao sam, možda i neće.
Ovo su bile zanimljive misli sa kojima ću leći u postelju. Kad smo se spuštali nizbrdo i preko reke, pokušao sam da sredim svoje utiske o čoveku sa kojim sam razgovarao i zaključio sam da neće biti nemoguće sarađivati sa njim. S vojnog stanovišta, bilo je suviše rano donositi neki zaključak o partizanima ili Titu kao vođi. Prvo moram da vidim šta sve mogu sam da učinim. Ali, Tito je, očigledno, imao energije, odlučnosti i inteligenciju. Isto tako, na moje veliko zadovoljstvo, imao je i smisla za humor. Iako u društvu neobično uzdržan (dosta privlačna mana), bio je sasvim siguran u sebe kad se radilo o suštinskim stvarima. Isto tako, oslanjao se na sopstveni sud o događajima i bio spreman da iznese svoje mišljenje o bilo kom pitanju koje bi se postavilo.
Ukratko, najzad sam naišao na komunistu koji nije morao da sve prosledi na “nadležno mesto”, koji bi se držao partijske linije na svakom koraku. On sam bio je merodavna ličnost, a što se tiče partijske linije, on ju je instinktivno znao, ili je možda čak i sam stvarao na svom putu. Istovremeno, nije bilo nikakvog pretvaranja da pripada liberalizmu, ili “socijalnoj demokratiji” ili bilo čemu drugom, osim komunizmu. Bar što se ovoga tiče, znao sam tačno gde se nalazim.
Da li će on vremenom evoluirati – postati više nacionalista, a manje komunista? Da li će i dalje biti veran Moskvi? Da li će ikad biti kadar da odbaci duhovnu privrženost koju je mukotrpno i rigorozno izgrađivao u sebi više od dvadeset godina? To nije izgledalo verovatno.
Ipak, on je imao onu neočekivanu nezavisnost mišljenja, ono neobično nepokoravanje …
(NASTAVIĆE SE)
