Slobodan Mitrov Danko – Narodni heroj iz Koprivnice

( Hrvatska )

Slobodan Mitrov Danko proslavljeni komandant Španske republikanske vojske i Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije je rođen 14. marta 1919. godine u podravskom gradiću Đurđevac. Njegova majka Mara Radanović je bila iz Đakova, dok je otac Lazar, rođen u Starom Slankamenu, došao u Slavoniju nakon studija veterine u Beču. Porodica se selila kako je otac menjao zaposlenja od Petrinje i Banja Luke, do Đevđelije i Stepanovićeva.

Slobodan Mitrov Danko
Slobodan Mitrov Danko

Zajedno sa bratom Vojinom i sestrom Zoricom, Slobodan Mitrov Danko je proživeo srećno i vedro djetinjstvo. Više je bio naklonjen sportu i društvenom životu, nego ozbiljnnom školovanju. Aktivno se posvetio fudbalu i bio golman u banjalučkim klubovima BSK i Borac. Upravo u društvu sportista se po prvi put upoznao sa idejama komunizma i socijalizma i 1934. godine. postao član SKOJ-a. Politika je postajala važan deo svakodnevice mladog golmana, koji je sa zanimanjem i strašću pratio dešavanja u svetu i zemlji. Veoma brzo se uključio u tribine i razgovore koje je organizovao Klub akademičara Banja Luke (KAP), kao i u čitav niz društvenih i političkih aktivnosti. Tokom 1936. je bio jedan od organizatora bojkota Olimpijskih igara u Berlinu. Učestovao je u razbijanju demonstracija pristalica Olimpijade, što ga je uvelo u prvi direktan sukob sa policijom.

Porodica se iste godine preselila u Đevđeliju, gde je Danko je postao član fudbalskog kluba Kožuf. Sa novim klubom je 1937. otišao u na utakmicu Atinu. Bio je to samo spretan manevar kako bi došao do pasoša sa kojim je iz Atine, preko Sofije, Bukurešta i Beča sjeo na voz za Francusku. Krajnja destinacija njegovog putovanja je bila Španija. Kao mladić od 17 godina je rešio da se pridruži oružanoj borbi protiv fašizma. Kolika je bila njegova želja da se domogne Španije svedoči i činjenica da je, u strahu da bi francuska policija mogla da mu zabrani ulazak u zemlju, švajcarsko-francusku granicu prešao, u sred zime, držeći se za čeličnu konstrukciju ispod vagona.

U Španiju je stigao početkom januara 1937. godine i postao borac u bataljonu «Ernst Telman», da bi se kasnije borio u bataljonu «Dombrovski», poto,m i u jugoslovenskom bataljonu “Đuro Đaković”. Više puta je ranjavan u stomak i povređivan, što ga nije sprečavalo da aktivno učestvuje u različitim vidovima borbe i političkog delovanja. Kao ranjenik je neumorno radio na uređivanju lista «Dimitrovac» i emisija na srpskohrvatskom jeziku Radio Madrida, bio je saradnik Jugoslovenske sekcije pri Komesarijatu Internacionalnih brigada u Albaseti zajedno sa Božidarom Maslarićem i Karlom Mrazovićem. Zajedno sa K. Angerom, B. Maslarićem i Veljkom Vlahovićem uredio je publikaciju Krv i život za slobodu.

Čim bi rane zacelile, i pored protivljenja ljekara, vraćao se u borbene jedinice gde je postao politički komesar i dobio čin majora. Njegovu srčanost i smelost su uočili i vodeći kadrovi Internacionalnih brigada, te je na predlog Andre Martija postao jedan od obaveštajnih oficira koji je istraživao delatnost ubačenih fašističkih grupa u jedinicama i organizacijama republikanaca. Prema svedočenju njegovih saboraca Gojka Nikoliša, Lazara Udovičkog i Marka Perića, na sastanku jugoslovenske grupe interbrigadista održanom 24. januara 1939 u Ljersu, Danko Mitrov, poznat i po nadimku Šilja, predložio je da zatraže dozvolu od vlade Republike da se priključe borbi (ranijom odlukom vlade Huana Negrina jedinicie Internacionalnih brigada su bile povučene sa svih frontova) za odbranu Barselone prema kojoj su nadirale Frankove snage. Ogromna većina, oko 90% interbrigadista su prihvatili taj predlog i posle njegovog prihvatanja od španske vlade ušli su u borbu u ponovo formiranom bataljonu “Đuro Đaković” sa Kostom Nađom kao komandantom i Dankom kao komesarom. Svojom borbom oni nisu zaustavili pad Barselone i slom Republike, ali su olakšali povlačenje oko pola miliona izbeglica prema francuskoj granici.

O njegovim uverenjima i dalekovidom političkom razmišljanju i zaključivanju najjasnije svedoči pismo koje je uputio porodici iz Španije:

Draga majko i ostali… Moj život više ne pripada ni vama ni meni. On pripada borbi protiv fašizma. Jer ako se ne budemo borili protiv ovog najvećeg neprijatelja čovječanstva u tuđoj zemlji i ako nam ne pođe za rukom da ga savladamo ovdje, on će doći i na naša vrata i u našoj zemlji će biti porušeni gradovi i sela i u našoj zemlji će biti ubijani ljudi, žene, djeca i starci i to ne smijemo dozvoliti… Voli vas vaš major Danko!

Nakon povlačenja interbrigadista iz Španije jedno vreme je proveo u logorima Arželes i Verne i u zatvoru u tvrđavi Koljur. Pobjegao je iz logora zajedno sa čuvenim Dimitrijem Koturovićem i u Avinjonu dočekao majku Maru koja mu je donela potrebna sredstva i dokumenta kako bi se vratio u zemlju.

Po povratku u Jugoslaviju je bio prinuđen na služenje vojnog roka u «jugoslovenskom Sibiru» u Debru na granici sa Albanijom. Veoma brzo se povezao sa drugovima iz Partije i odmah po izbijanju rata uspjeo da se prebaci u srednju Bosnu. U dobro poznatom kraju je učestvovao u organizovanju ustanka zajedno sa svojim drugovima iz Španije. Kosta Nađ, Vlada Popović, Marko Orešković, Miljenko Cvitković, Voja Todorović (Samuel Lerer), Danko Mitrov, zajedno sa legendarnim herojima Krajine kao što su bili dr Mladen Stojanović i Simela Šolaja su svojom hrabrošću i autoritetom uspeli da zaustave bratoubilački rat i potisnu ustaške snage.

Tokom 1941. i 1942. godine Slobodan Mitrov Danko je vodio teške borbe sa ustaškim jedinicama i onemogućavao pokušaje pročetničkih komandanata da uspostave saradnju sa Italijanima. Iako je u početku prihvatio saradnju sa njima, veoma brzo je shvatio da je nemoguća. Slobodan Mitrov Danko je postao komandant Štaba narodnooslobodilačkih odreda za Bosansku krajinu i koordinirao saradnju partizanskih jedinica na prostoru Like i Bosanske krajine.

Slobodan Mitrov Danko je sklopio partizanski brak sa Nadom Mažar. Opisujući svog druga, Nada je između ostalog rekla: Borci su voljeli Danka, ali su ga se istovremeno mnogo plašili. Bio je sav iskasapljen po rukama, nogama i stomaku od ranjavanja u Španiji, ali se nikada nije žalio na rane. Imao je neviđenu hrabrost, koja me je uvijek plašila da će mu se dogoditi ono najgore. Visok, stasit, uvijek besprijekorno odjeven i utegnut, odavao je utisak pravog oficira. Iako je bio prestrog, prava vatra, kako su neki govorili, u duši je bio jednostavan, drag, pažljiv i dobar drug, koji je imao dosta toplog u sebi…

Slobodan Mitrov Danko je ostao zajedno sa Zdravkom Čelarom u Bosni i nakon prebacivanja glavnine jedinica u Slavoniju. Tu je i poginuo, boreći se sa četnicima 12. juna 1942. godine u selu Srđevići u blizini Srpca.

Ukazom Predsedništva Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), 26. jula 1945. godine, među prvim borcima Narodnooslobodilačke vojske, Slobodan Mitrov Danko proglašen je za narodnog heroja.

Slobodanova majka Mara, brat Vojin, sestra Zorica i njegova žena Nada su preživeli rat i svi bili nosioci Partizanske spomenice 1941. Oca Lazara su ubili četnici.