Vladimir Dedijer » NAROD SI BO SODBO PISAL SAM «

– Ratni dnevnik II -1941-1944 –

SUBOTA, 11 SEPTEMBAR

U Sloveniji. — Na mostu preko Kupe kod Vinice stajao je slovenački partizan. Pozdravio nas je, digao levu pesnicu do srca. Krv mi pođe u lice od uzbuđenja.

Kupa je široka reka kao Sava na Ćukarici, i dosta smo dugo prelazili preko mosta. Na slovenačkoj strani prava tvrđava, masa bunkera, rovova. Do juče tu su bili Italijani. Vozimo se do jedne gostionice. Gostioničar skače, lete mu reči:

» NAROD SI BO SODBO PISAL SAM «
» NAROD SI BO SODBO PISAL SAM «

— Splošna mobilizacija, vse ljudstvo od 17 do 45 leta mobilizirano je. Bela garda je pobegla v gozdove. Italijani jih niso hoteli zaščititi..

Novomobilisani partizani razvode nas po kućama. Mene vodi jedar mladi mesar:

— Svoboda je prišla! — veli mi on.

Ulice su još puste. Tri sata je posle pola noći. Na kućama vidim masu slovenačkih zastava s petokrakom.

Već u osam smo bili na nogama.

Bevc, pop Vlado i Luka odlaze autom napred, a mi ćemo za njima, jer u automobilu su svega tri mesta, šetam se po gradu s katoličkim popom Lampretom, pristalicom Osvobodilne fronte, koji se vraća s nama iz Otočca. Na radnjama još italijanski natpisi. Na nekim mestima već se stružu.

Zamenik političkog komesara Glavnog štaba NOV i PO Slovenije , narodni heroj Viktor Av-belj - Rudi, i zamenik komaadanta XIV divizije narodni her@j Tone Vidmar - Luka kod Sv.Jania na Hrvaškem, 10 januara 1944.
Zamenik političkog komesara Glavnog štaba NOV i PO Slovenije , narodni heroj Viktor Avbelj – Rudi, i zamenik komaadanta XIV divizije narodni heroj Tone Vidmar – Luka kod Sv.Jania na Hrvaškem, 10 januara 1944.

Sat kasnije krenusmo autom za Črnomelj. Kola su nam sva okićena cvećem, kao na svadbi. Kad smo stigli u črnomelj doznali smo otkud ovo cveće. Bevc, pop Vlado i Luka dočekani su svečano i prosto zasuti cvećem. Istovremeno je održan peti miting za ova dva dana. Kad se pop Vlado pojavio, pošto je rečeno da je Srbijanac, punih deset minuta nije mogao da govori od burnih pozdrava. Lep primer bratstva naših naroda u ovim godinama.

Proslava Prvog maja u Starom Trgu od Kolpi (Črnomelj-Novo Mesto).
Proslava Prvog maja u Starom Trgu od Kolpi (Črnomelj-Novo Mesto).

Hodao sam po Črnomelju, zavirivao svuda. Ušao u najmoderniju berbernicu i divio se ogledalima. Put me je naneo posle na kraj grada kod jednog lekara na čijoj je tabli pisalo da ima rendgen. Pregledao mi je glavu, otkrio prokleti geler, pregledao mi stare rane na stopalu, kolenu, stomaku pa kad je čuo odakle sam, nikako da me pusti. Hoće da me zadrži na ručku. Mnogo nas vole Slovenci.

U dva sata smo pošli za sedište OF-a. Juri kamion pored pruge. Gledam i čudim se. Nijedna pruga u našoj zemlji nije bila tako branjena i utvrđena kao ova. Svako selo je takođe tvrđava. Italijani i belogardisti su imali na svaka tri kilometra »postojanku«. A sada narod navalio pa ruši na sve strane bez naređenja. Starci s budacima, babe s lopatama, deca golim šakama.

Kida narod okove, stiče slobodu; prvi put u svojoj istoriji slovenački narod stvara svoju slobodnu zajednicu.

Gledao sam ulaz u jedan tunel. Bunkeri, redovi žica, a sada razvlači raja. Treba se žuriti. Nemci su u Kostanjevici. Ako ovamo prodru pokušali bi da održe prugu po svaku cenu.

Najzad stigosmo u dolinu Krke. Prođosmo kroz Toplice i stadosmo pred jedan srednjevekovni zamak, — princa Aueršperga. Tu se nalazi Izvršni odbor OF-a. Pređosmo preko mosta, nekih zidina, i uđosmo u dvorište prepuno mitraljeza, pušaka, raznog piena.

Gore na spratu srednji vek: puške kremenjače, jelenski rogovi, napunjeni orao, kavez na dva sprata pun ptica, ogroman salon s portretima prćastih grofova i Marije Terezije, koje su radili putujući slikari. Nekako mi se učini da ti germanski plemići iz svojih ramova gledaju popreko na ove žive sinove slovenačkih kmetova koji sada s petokrakom na čelu gaze po parketu.

Vlasnik ovog zamka je princ Karl Aueršperg, zločinac prvog reda. Tražio je od Italijana da zapale Toplice, jer su slovenačke, partizanske. Posle je doveo italijansku vojsku u zamak, napravio naokolo bunkere i puškarnice, čak se s našima jednom i borio.

Hodao sam tim prostranim sobama s baldahinom pod kojim su do pre godinu dana spavali princ i princeza. U prinčevoj sobi za rad sedeli su Bevc, sekretar OF-a Kidrič, komandant Slovenije Stane, politiki komesar Krajger, zamenik komandanta Avšič i Marjeta Kidrič. Uđe
i Luka Leskošek. Svi smo bili radosni. Tri divizije Italijana potpuno razoružane. Onaj bataljon, koji smo mi poveli, ostavio je u Crnomelju sve teško oružje i nastavio je put za granicu, gde će predati i lako oružje.

Člani Glavnega štaba Narodnoosvobodilne vojske in partizanskih odredov Slovenije. Od leve; Boris Kraigher, Jaka Avšič, Franc Rozman, Viktor Avbelj in Dušan Kveder
Člani Glavnega štaba Narodnoosvobodilne vojske in partizanskih odredov Slovenije. Od leve; Boris Kraigher, Jaka Avšič, Franc Rozman, Viktor Avbelj in Dušan Kveder

Održali smo našu reč, iako su to sve fašisti, gad do gada. Bevc mi pokazuje dvorac:

— Vidiš šta smo oslobodili!

Kidrič priča kako je teklo razoružanje Italijana. Cim je primljena vest o kapitulaciji Italije, Glavni štab za Sloveniju je čitavu noć davao pismene direktive svojim jedinicama za razoružavanje Italijana. U Novo Mesto otišli su na pregovore kod generala Cerutija, komandanta divizije »Izonco«, Kidrič, Avšič, engleski major Džons i još nekoliko drugova.

Usred razgovora čeruti je dobio izveštaj da su naši počeli već da razoružavaju Italijane. Lupao je pesnicom, larmao, ali naši su odugovlačili pregovore dok se naše snage ne primaknu Novom Mestu. U samom gradu imali smo svega 15 partizana koji su stigli kao pratnja drugova iz Glavnog štaba, a garnizon je sačinjavala jedna italijanska divizija i 1.500 belogardista. Predveče su pregovori bili završeni bez ikakvog rezultata.

Kidrič i drugovi izišli su na ulicu gde ih je dočekala masa sveta burnim pozdravima. Italijani su bili demoralisani. Narod ih je sam počeo da razoružava. Posle su stigle naše jedinice. Belogardisti su se razbežali.

Italijani su krenuli u pravcu Italije i naši su ih svuda usput razoružavali. Lekar Jože iz Soteske s petnaest ljudi sačekao je čitavu čerutijevu diviziju i uzeo joj jednu trećinu oružja!

A uopšte nije znao kakva je situacija. Naši su uputili sve italijanske divizije u pravcu Kočevja, a taj drum bio je zakrčen stablima, tako da su Italijani morali sve teško oružje i komoru da ostave. Tu ih je Matija (Maček) potpuno razoružao. Treba podvući da nije bilo nikakvih ispada. Nijedan italijanski vojnik nije bio ubijen, iako su italijanske divizije u Sloveniji počinile masu zločina.

Situacija je večeras sledeća:

1) Razoružanje se odlično završilo, kako u ljubljanskoj provinciji, tako i u Slovenačkom Primorju. Sada je jedan od najhitnijih zadataka što pre pokupiti oružje.

2) Nemci još nisu reagirali. Svaki sat nam je skup. Nema vesti o njihovim koncentracijama.

3) Objavljena je mobilizacija svih ljudi od 17 do 45 godina. Neophodno je potrebno da naši ljudi imaju vremena da završe mobilizaciju i obuče partizane. Sve zavisi da li će Nemci brzo napasti.

4) Bela i plava garda doživele su svoj slom. Potpuno su izgubile glavu usled kapitulacije Italije. Najveći deo njihovih »postojanki« se predao. Ostali su se razbežali po šumama.

Tako je propao pokušaj Draže Mihailovića da umesto kompromitovane bele garde stvori plavu gardu. I plava garda je sarađivala s okupatorom.

Stiže nam sovjetska delegacija. Dočekasmo i taj veliki dan! Bevc je poslao ovaj radiogram — na posetnici princa Aueršperga:

»G. Š. Hrvatske. — Od 15 — 20. najavljeni sovjetski padobranci. Javite, hitno, da li Krbavsko polje slobodno. Javite i Titu. Bevc«

NEDELJA, 12 SEPTEMBAR

Zamak Soteska. — Spavao sam u dečjoj sobi princa Aueršperga kada me je probudio Kidrič. Diktirao je jedan od najvažnijih dokumenata u istoriji slovenačkog naroda, o tome da OF preuzima vlast u oslobođenom delu Slovenije. Evo originala tog proglasa:

»SLOVENCI!

Svu vlast na oslobođenoj teritoriji Slovenije preuzeli su Osvobodilna fronta Slovenije i Narodnooslobodilačka vojska Slovenije kao sastavni deo Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije. Slovenci, Slovenke! U ovim odlučnim časovima, kada se bliži potpuno oslobođenje i ujedinjenje slovenačkog naroda, dužni ste da razvijete novi val patriotizma i posvetite sve svoje snage za narodnooslobodilačku borbu.

Izvršavajte sve naredbe Narodnooslobodilačke vojske i Osvobodilne fronte, jer će na taj način biti obezbeđen puni uspeh u oslobodilačkoj borbi slovenačkog i ostalih naroda Jugoslavije.

Sve teškoće, koje su još pred nama, moramo slomiti upornim ofanzivnim duhom, s voljom, da do kraja oslobodimo svoju domovinu i ostvarimo oslobođenu i ujedinjenu Sloveniju u slobodnoj i demokratskoj Jugoslaviji.

Živela Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije.

Živeo vrhovni komandant i vođa jugoslovenskih naroda drug Tito!

Za Izvršni odbor Osvobodilne fronte slovenačkog naroda

Pretsednik, Sekretar,

Josip Vidmar Boris Kidrič«

josip vidmar
josip vidmar

Kad je Kidrič završio ovaj proglas stigla je vest da su naše snage prodrle u Ljubljanu. Nastalo je neopisivo oduševljenje, iako je vest neproverena. Prema informacijama, kojima raspolažemo, u Ljubljani se nalaze Nemci. Oni su razoružali Italijane koji nisu davali nikakav otpor.

Večeras se doznalo da vest o Ljubljani nije tačna. Naši uopšte nisu napadali grad. U Novom Mestu, u kome smo večeras bili, sreli smo jednu grupu Ljubljančana. Sedeli smo do pola noći s njima. Oduševljeni su. Pričaju o velikim danima Ljubljane. Narod je razoružavao Italijane i oružje nosio kućama. A sada iz grada teče prava reka ljudi, sve ide u partizane.

Na dan kapitulacije žene su se u Ljubljani pojavljivale obučene u boje nacionalne trobojke s ispisanim OF na čelu.

Posle ponoći smo pošli natrag u Sotesku. U okolini Novog Mesta pucalo je sa svih strana. Nije se znalo tačno ko puca — novomobilisani ili belogardisti koji se kriju po šumama.

Po povratku doznali smo da je u selu Grčaricama,i kraj Ribnice, uhvaćeno preko 120 plavogardista, među njima i 40 oficira. Ubio se major Koprivica, zamenik majora Novaka, komandanta Draže Mihailovića za Sloveniju. Ovo je jedan od naših krupnih uspeha.

U zamku Turjaku nalazi se još oko 1.000 belih i plavih. Naše jedinice su krenule da ih unište.

Značajno je da se među zarobljenima belim u jednoj drugoj postojanki nalazi i neki Toni, Slovenac, koga su Saveznici spustili avionom Novaku. On je do poslednjeg časa održavao vezu pomoću radiostanice s Kairom, izveštavao Engleze da su partizani naokolo, pitao šta da radi, ali odgovor nije dobio, jer su naši u međuvremenu prodrli unutra.

Kod Novaka su bila poslata tri engleska čoveka. Jednog je Novak ubio, jer je nekom prilikom rekao da plava garda radi s Italijanima. Drugog smo mi sada zarobili, a treći se, izgleda, nalazi u Ljubljani.

Od Hrvata smo dobili telegram da i kod njih razoružavanje Italijana ide odlično. Čitavo Hrvatsko Primorje je oslobođeno. Naši su u Crikvenici, Novom Vinodolu, Sušaku, Senju, a Prva dalmatinska je krenula na Split. Oslobođen je i sav Gorski Kotar.

PONEDELJAK, 13 SEPTEMBAR

Soteska. — U jednom selu kraj Toplice smeštena je partiska škola. Kidrič je pošao tamo i pozvao drugaricu Lidiju i mene. Škola se sada raspušta, jer drugovi moraju na teren.

Situacija to zahteva. Okupili smo se na travi iza škole. Kidrič je dao ove direktive:

1) Bez revolucionarne prakse nema teorije, i obratno. Zato sada na teren, a kad se glavni zadatak završi, onda ćemo opet početi kurs.

2) Sva ljubljanska provincija oslobođena je, osim Ljubljane. Tri divizije su potpuno razoružane. Bela garda se sklonila u nemačke žice, ukoliko nije uništena.

3) Oslobođenje velikog dela Slovenije dolazi u jeku slavnih pobeda Crvene armije. Usred leta Crvena armija razvija neviđenu ofanzivu i mrvi Hitlerovu armiju. Kapitulacija Italije u prvom redu posledica je pobeda Crvene armije. Zaoštriti stav prema emigrantskoj vladi, ali ne razbijati anglo-sovjetsko-američku koaliciju. Pitanje drugog fronta, pitanje završetka rata.

4) Snažan razvitak narodnooslobodilačkog rata po čitavoj Jugoslaviji, pod mudrim rukovodstvom druga Tita. Glavnina naših snaga izdržala je dve žestoke nemačke ofanzive i time je stekla novu ljubav naših naroda, a ugled i respekt u inostranstvu.

5) Nemci će verovatno pokušati ofanzivu. Prvi momenat su već izgubili. Nemaju dovoljno snaga. Istočni front ih je iscrpeo.

6) Partija postaje svenarodna snaga. Narodne mase su svesne njene uloge kao pobornika za nacionalnu slobodu.

7) Izbori za »odposlance« — poslanike slovenačkog naroda, održaće se od 20 do 25 septembra. Pet stotina birača šalju jednog »odposlanca«; bataljon dva. Pravo glasa imaju građani oba pola koji su navršili sedamnaest godina. Glasa se tajno. Ovi »ođposlanci« će izabrati plenum i izvršni odbor OF-a, kao i delegate za AVNOJ. Prilikom izbora voditi računa da se kandiduju ljudi koji su se istakli u borbi.

Paziti i na socijalno poreklo — radnike i siromašne seljake, ali po nekog i iz bogatijih krugova. Ne biti uzak, ali biti budan.

8) Značaj mobilizacije. Razviti agitaciju za dobrovoljnu mobilizaciju žena, omladine ispod 17 i ljudi iznad 45 godina za rad. Razviti mobilizaciju za oživljenje privrede.

9) Učvrstiti pozadinske vojne vlasti: komande područja, komande mesta i partizanske straže. U selima će biti Narodna zaštita, organ OF-a, a borbu protiv pete kolone vodiče bataljoni Varnostne obaveštajne službe — VOS-a. Vojni sudovi sude sve, pa čak i kriminal.

Paziti na ugled naših vlasti, ali ne birokratizovati ih.

10) Pitanje izgradnje skloništa za zaštitu od avionskih napada.

11) Pitanje ishrane naroda i vojske.

12) Potpora porodicama partizana i mobilisanih.

13) Paziti da ne dođe do skretanja u desno u odnosu na belu gardu.

Uoči same kapitulacije OF je objavio amnestiju svih belogardista, naravno ukoliko nisu lično izvršili kakve zločine. Ali sada je već prošlo pet dana od kapitulacije Italije i bilo bi grubo desno skretanje, ako bi se amnestija primenila na one koji još s puškama sede u šumi. Do kraja politički dotući belu i plavu gardu.

Nastavio sam s Kidričem za Toplice. Slušali smo izveštaj instruktora Vrhovnog plenuma OF, koji su se vratili s terena. Bili su prisutni i bivši ban Dravske banovine Dušan Sernec, ugledni član Slovenske ljudske stranke, kojoj je nekada Korošec bio šef; Svetek, vođa socijaldemokrata Slovenije; Jeras, pretsednik Udruženja ratnih dobrovoljaca za Sloveniju.

Dušan Sernec
Dušan Sernec

U Kočevju je mobilisano 500 boraca. Raspoloženje odlično. Nedostaci: novomobilisani prilično nedisciplinovani, ali mobilizacija za 100% bolja od jugoslovenske. Mnogo se troši partizanski benzin. Nepotrebno vozanje automobilima. Hrane ima do 20 oktobra.

Bela Krajina. Mobilizacija odlično uspela. Sami seljaci su popisali svu količinu hrane. Iz sreza Črnomelj 150 lica bilo je pobeglo u belu gardu, dosada se vratilo 136. Svi su bili zarobljeni. Jadno se držali. Plakali i molili »da pre justifikacije mogu da pišu majkama«.

Posle govora njih 123 javila se u partizane, u Tomšičevu brigadu. Narod sam spontano
uništio bunkere.

Tomšičeva brigada v začetku aprila 1943 na Mokrcu, kjer je borcem govoril Franc Leskovšek
Tomšičeva brigada v začetku aprila 1943 na Mokrcu, kjer je borcem govoril Franc Leskovšek

Svetek daje svoje mišljenje, odnosno izvesne primedbe: da se uspostavi naš tip smisla za red, da se sprovede opšta higijena javnih mesta.

Sernec govori o predizbornoj agitaciji:

— Političko iskustvd me je naučilo da se na mitinzima daje samo hrabrost kolebljivcima, a ubeđuje se na malim sastancima, uveče po kućama idući od jedne do druge … Tamo se kuglice dobijaju.

Večeras su Bevc, pop Vlado i Maček otišli u Primorje, a ja ću ostati kod Borisa Ziherla u jednom selu kraj Toplice. Hoću da pripremim brošuru o Četvrtoj i Petoj ofanzivi za Slovence.

Citavo Slovenačko Primorje, sem Trsta, je slobodno.

Boris Ziherl
Boris Ziherl

UTORAK, 14 SEPTEMBAR

Soteska. — Posle šest dana Nemci su se pokrenuli. Danas su bombardovali Novo Mesto i Šent Jemej. Oko 90 ljudi je poginulo. Zato smo se preselili iz Soteske u šumski logor gde se naši drugovi nalaze već od marta ove godine. Ulaz je prilično kamufliran. Čim smo stigli održan je sastanak Vrhovnog plenuma OF kome sam prisustvovao kao gost, kao član AVNOJ-a.

Kidrič je u uvodnoj reči podvukao da je ovo prva sednica plenuma OF na teritoriji koju su oslobodile jedinice Narodnooslobodilačke vojske.

Borbu za jedinstvo slovenačkog naroda treba produžiti, jer bela garda i dalje rovari.

Bombardovanje gradova i naših štabova delo je belogardista. Oni se već sastaju s Nemcima i potkazuju kretanje naših jedinica, razmeštaj ustanova.

Naglo slabljenje nemačke oružane sile ogleda se i u tome što su nam dali već šest dana predaha. Mi tako možemo da uspešno organizujemo svoju vojsku. Ne znamo još da li se Nemci pripremaju za ofanzivu. Po aktivnosti avijacije moglo bi se oceniti da se spremaju, ali koncentracije vojske nema.

Zatim Kidrič govori o našim operacijama:

— Naše motorizovane brigade su u Slovenačkom Primorju i uništavaju utvrđenja, ispunjavajući naše prastare nacionalne zadatke.

Hrvati su oslobodili svu Istru sem Rijeke i Pule… Ako vodimo pravilnu vojničku i političku liniju, dobro ćemo proći. Neprijatelj je oslabio, mi smo ojačali. Ali, teška iskušenja su pred nama. Dobro bi bilo da imamo još nekoliko dana predaha. Ne smemo biti pasivni — dali smo nalog Gorenjskoj i Štajerskoj da vrše mobilizaciju, poslali smo im automatsko oružje.

Bacićemo nekoliko brigada tamo, jer će to biti najbolja odbrana ove oslobođene teritorije.

Zatim Kidrič govori o unutrašnjoj situaciji i veli da će belogardisti u Turjaku možda još danas biti uništeni. Formiran je Vrhovni vojni sud kome će pretsedavati dr Kržišnik, sudija upravnog suda u Celju, najvišeg upravnog suda u staroj Jugoslaviji. Vrhovni vojni sud će suditi izdajnicima. Sem Kržišnika u sudu će biti drugovi Stante, Tominšek i dr

Na kraju Kidrič govori o konkretnim zadacima. Stvorena je Upravna komisija koja će upravljati oslobođenom teritorijom. Ona je prolaznog karaktera i po sređivanju prilika zameniće je upravni organi izabrani na demokratski način. Da je oslobođena sva Slovenija,

Izvršni odbor OF bi neposredno vršio vlast. Ovako je taj zadatak poverio Upravnoj komisiji.

Članovi Upravne komisije će postati načelnici kad čitava Slovenija bude oslobođena. Rad pojedinih članova Upravne komisije kontrolisaće članovi Izvršnog odbora OF, a čitava

Upravna komisija za svoje poslovanje neposredno je odgovorna Izvršnom odboru i Vrhovnom plenumu OF.

Upravna komisija ima ove resore: opštu upravu, finansije, industriju, privredu i prehranu, narodno vaspitanje i prosvetu, saobraćaj, zaštitu civilnog stanovništva i zdravlja.

U diskusiji socijaldemokrat Svetek veli da se pazi da novomobilisani ne idu odmah u jake okršaje. Sernec pozdravlja skup i veli da je uz OF od njenog prvog dana. Govorio je i engleski major Džons. Rekao je da mu je žao što Engleska nije mogla da dà sve ono što je narodima Jugoslavije potrebno dati. Na kraju sam i ja rekao nekoliko reči.

Nemci nisu otpočeli ofanzivu. Dejstvo avijacije je bilo lokalnog karaktera. Glavni štab je izdao naređenje da se ruše sve pruge i mostovi u pravcu nemačkih linija.

U razgovoru s narodom primetio sam da je kod mnogih ljudi veoma rasprostranjeno mišljenje da će se rat vrlo brzo svršiti, skoro da je već završen.

— Največ še dva meseca! — vele neki.

Zato je Kidrič i u partiskoj školi i na sednici OF pravilno podvukao da su još teška iskušenja pred nama.

SREDA, 15 SEPTEMBAR

Šuma majka. — Moja lobanja je prosvirana. Parče mine nalazi mi se blizu mozga!

Da je još pet milimetara dublje, ostao bih na padinama Romanije pored Olge. Treba gvožđe vaditi, ali lekari vele da sada nisu uslovi za to, sem ako parče ne počne da pritiskuje mozak. Onda će se operacija morati vršiti po svaku cenu.

Sad je glavno ne praviti od ovoga problem, ne misliti na glavu, jer mogu izvesne stvari da uobrazim, — da me ovde pritiskuje, da me ovde boli. Guraj i radi svoj posao, previjaj glavu i — mirna Bosna.  Rat je rat. Srećan sam koliko sam težak što parče nije prošlo ono famozno pola santimetra.

Sada drugovi prave šale da se ovo moja duša šeta posle moje smrti i gleda šta se radi. To mi je već treći »zagrobni život« u ovom ratu. Prvi put u Milanovcu kad eksplodira detonator avionske bombe od 100 kila, drugi put u Užicu prilikom eksplozije naše fabrike municije kad sam bio zatrpan u ruševinama i sada treći put.

Đido mi je još u Bosni govorio da se sada ne smem ljutiti kad mi kaže da imam rupu u glavi.

U vezi s previjanjem posetio sam jednu partizansku bolnicu. Setih se i onih sto dana koje sam proveo u sanitetu za vreme Četvrte i Pete ofanzive. Slovenci imaju dobar sanitet.

Neobično teški uslovi dosadašnjeg ratovanja, — mali teren, ispresecan komunikacijama, — naterali su Slovence da stvaraju čist tip bolnica u bunkerima. Za vreme ofanzive ranjenici se nisu evakuisali već bi ostajali u bunkerima. Tokom prošlih velikih operacija, od jula do novembra 1942, Italijani su pronašli svega dva ranjenika i, naravno, ubili ih. Zapalili bunker i drugovi su živi izgoreli.

U Sloveniji je iznađena specijalna tehnika za bunkere. Ne sme neprijatelj da otkrije tragove koji vode u bolnicu. Sam ulaz je veoma komplikovan. Ranjenici se uvode zavezanih očiju.

Išli smo jednom stazom i odjedanput smo s nje sišli da ni đavo ne bi primetio kako smo ušli u bolnicu.

Po stazici mora se obilaziti trava i cveće da se ne ugaze, a kad kola prolaze, jedan partizan metlom čisti svaki trag točkova i kopita. Čitav OF skrivao se u bunkerima. Za vreme prošlogodišnje ofanzive

Italijani su bili na desetak metara od Izvršnog odbora OF i CK Partije.

U Ljubljani je takođe razvijen sistem bunkera. Samo su Italijani jednog dana provalili sistem i otkrili skoro dvadeset bunkera, sem jednog u kome je bio Bevc. U taj se bunker ulazilo kroz pod jedne nuzprostorije.

Bevc je imao unutra nameštenu sobu, radioaparat, pisaću mašinu. Kad bi došla policija, gazda od kuće bi pritisnuo jedno dugme, a kod Bevca bi se pojavila crvena svetlost!

Dva puta su Italijani pregledali taj stan i nisu otkrili Bevca.

Na mesec dana pre kapitulacije 7.000 Italijana opkolilo je jednu planinu,  a 1.000 ih je vršilo pretres, čitavu noć su logorovali pored bolničkih bunkera, ranjenici su ih s puškama u rukama posmatrali, ali Italijani ih nisu otkrili.

Priličnu opasnost pretstavljaju policiski psi. I tome su jadu Slovenci doskočili. Lepo postave sud sa sumporom, pas onjuši i više njuh ne radi!

Samo još nisu našli lek protiv snega. Ali i o tome mozgaju!

U bolnicama vlada priličan red. Na 30 ranjenika u ovoj bolnici bilo je deset lica pomoćnog osoblja (bolnica može da primi i po 60 ranjenika i isto toliko osoblja). To osoblje nosi ranjenike čak iz doline, četiri sata hoda, i dovlači hranu na leđima idući po vodi!

Lekarskog personala ima dovoljno. OF je mobilisao lekare iz Ljubljane i oni su došli. Jedne noći ih je prešlo dvadeset. Opustele dve klinike u Ljubljani. Doktori su sobom poneli instrumente i sanitetski materijal.

U slovenačkim bolnicama operacije se vrše pred svim ranjenicima, jer nema dovoljno prostorija. Hrana je dobra. Mnogo se pazi na ranjene drugove.

Sada se slovenački sanitet nalazi pred novim problemima. Karakter operacija se izmenio. Vode se frontalne borbe, biće mnogo veći priliv ranjenika. Već sada ih ima 600!

ČETVRTAK, 16 SEPTEMBAR

Šuma. — Split je u našim rukama. Duboki ponos nas je sve obuzeo kada smo tu vest čuli. Čitavo veče smo slušali razne strane radiostanice.

Sve donose na prvom mestu izvanredno saopštenje Vrhovnog štaba.

»Jedinice Narodnooslobodilačke vojske zauzele su Split, veliki pristanišni grad na Jadranskom Moru. Italijanska divizija „Bergamo“ predala je oružje i ratnu spremu Narodnooslobodilačkoj vojsci. U Dalmaciji organizovana je brigada „Garibaldi”, u koju su stupili italijanski vojnici i oficiri, koji su izrazili želju da se bore zajedno s Narodnooslobodilačkom vojskom protiv nemačkih okupatora. U Hrvatskom Primorju naše jedinice zauzele su grad Senj.«

Koča Popović, Mijalko Todorović, Ivo Lola Ribar, Mika Đorđević, Vicko Krstulović, Vaso Jovanović i stoji Svetislav Stefanović, u okolini Splita septembra 1943
Koča Popović, Mijalko Todorović, Ivo Lola Ribar, Mika Đorđević, Vicko Krstulović, Vaso Jovanović i stoji Svetislav Stefanović, u okolini Splita septembra 1943

Ovde je u logoru i engleski major Džons. Pitam ga šta misli o govoru Čerčila da će se kralj Petar vratiti u Jugoslaviju:

— Ćerčil nije rekao da ga primite već da on ide iz Engleske …

Danas je Izvršni odbor OF doneo odluku da se javna uprava na Slovenačkom Primorju poverava Narodnooslobodilačkoj skupštini Slovenačkog Primorja.

Prilično je uzbuđenje kod nas izazvala vest da belogardisti iz Turjaka imaju vezu sa Glavnim štabom britanske vojske u Kairu. Vidmar i ja smo razgovarali sa Džonsom i on je poslao telegram u Kairo. Posle je rekao:

— Ili će se odreći Draže Mihailovića ili će mene najuriti… Videćemo!

Prvi partizanski avion u Sloveniji spustio se u Novom Mestu. Kad se približio gradu naši su mislili da je to nemački avion pa su otvorili vatru iz protivavionskih mitraljeza, ali se avion ipak srećno spustio na jednu livadu. Jedna partizanska četa je krenula na juriš, još uvek verujući da je to nemački avion.

Komandir čete je uperio revolver na grudi jednom putniku u kombinezonu s natučenom avijatičarskom kapom, ali ga je odmah zagrlio. To je bio Aleš Bebler — Primož, instruktor Izvršnog odbora OF za Primorje. Uzleteo je na jednom malom, otvorenom školskom avionu s jednog aerodroma kraj Gorice.

Aleksij Aleš Bebler
Aleksij Aleš Bebler

Pola ovog grada je u našim rukama. Na aerodromu, na ničijoj zemlji, stoji deset bombardera. Naši nemaju benzina, pa ćemo ih po svoj prilici uništiti. Bebler je ceo avion
uvio u slovenačku zastavu. Na repu mu nacrtao tri vrha Triglava, znak OF. Pilot je Italijan, učitelj pilotske škole u Gorici. Bebler priča zanimljive stvari o ovom letu. Nisu imali ni kompasa, ni geografske karte. Udario bi pilota po ramenu i pokazivao mu rukom kad treba malo levo, a kad desno.

— Leteo sam preko Velike Gore kraj Ribnice. Prošle zime mi je trebalo osam sati marša po noći, a sada za minut preko nje! — veli Bebler.

Usput nisu naišli ni na jedan nemački avion.

U samom Primorju narod je dočekao oslobođenje s ogromnim oduševljenjem. Osam dana vladao je pravi delirijum. Zastave na svakoj kući, na svakoj banderi, na svakom pčelinjaku.

Ni to nije bilo dosta. Pravljena su odela od zastava, šeširi u slovenačkim nacionalnim bojama. Primož je seo s čitavim štabom u jedan kamion, istakao slovenačku zastavu i pojurio glavnim drumom iz Podrage prema Gorici. Narod je bacao cveće, a Italijani oružje. Italijanski oficiri su uzbuđeno pitali:

— Da li su saveznici blizu?

Mislili su da se Englezi iskrcali u Istri. Primož priča o velikoj radosti Italijana. Musolini je propao kao da ga nikad nije bilo. Italijani samo bacaju čisto komunističke parole!

Petokolonaški elementi u italijanskoj vojsci šuruju. Komandanti korpusa u Trstu i Udinama Canini i Đorđeti izdali su proglas vojsci da pređe na stranu Nemaca. Bela garda se na Primorju istopila. Ipak se oseča njen uticaj. Žigon, upravnik katoličke knjižare u Gorici, i Rustjak, inače službeno u OF-u, predložili su ovo:

— Da se sav narod razoruža, oružje zakopa. Stari partizani da se vrate u šume. Iz šume da ne napadaju Nemce. Najbolje bi bilo da odu u Južnu Italiju i da se tamo zajedno sa saveznicima biju protiv Nemaca.

Plave garde u Slovenačkom Primorju nema, sem što je nešto prebeglo iz Ljubljanske Provincije posle kapitulacije Italije. Izgleda da ih Nemci šalju tamo planski. Kod Crnog Vrha došli su Nemci s tenkovima i poručili narodu:

— Dolazi sada regularna jugoslovenska vojska, pa će poterati one bandite iz šume!

Naši su uhvatili Krigera, šefa Gestapoa Ljubljanske Provincije, i Rufinija, ličnog sekretara visokog komesara Dalmacije. Streljali su ih.

Razgovarao sam s Beblerom o razvoju ustanka u Slovenačkom Primorju. On je posle velike italijanske ofanzive protiv glavnine partizanskih snaga u Sloveniji, u julu — avgustu 1942, dobio naređenje od Izvršnog odbora OF da pođe na rad u Slovenačko Primorje. U to vreme ustanak u Slovenačkom Primorju već je bio uzeo široke razmere. Soški odred imao je svoje čete od Pivke pa do predgrađa Gorice. Komandant mu je bio Mirko Bračić, iz Trsta, a komesar Dušan Pirjavec (Ahac), iz Gorice.

Mirko Bračič i Dušan Pirjevec
Mirko Bračič i Dušan Pirjevec

Akcije su vršene iz dana u dan, rušene su železničke pruge, vođene su otvorene, frontalne borbe s italijanskom vojskom od kojih je bila najpoznatija bitka na Trnovskom Gozdu. U mnogim selima iznikli su organi narodne vlasti, narodnooslobodilački odbori, a bio je stvoren i Pokrajinski narodnooslobodilački odbor, u kome su bili drugovi Tomo Brejc,
Tone Velušček,Darko Marušić i drugi.

Darko Marušič
Darko Marušič

Narodnooslobodilački pokret u Slovenačkom Primorju imao je tako silnu podršku, kao u retko kome drugom kraju Slovenije. Priča Bebler da je narod, i mlado i staro, i bogat i siromah, dočekivao partizane kao najrođeniju braću. Kad je on dolazio u Slovenačko Primorje dan ga je uhvatio u blizini jednog sela u Gornjoj Vipavskoj.

On je bio s jednom patrolom i sklonio se u šiblje u okolini sela, u nameri da tu provede dan, da bi iduće noći krenuo dalje, jer su u blizini bile jake italijanske patrole.

Jedan drug je, preobučen u civilno odelo, pošao da izvidi situaciju, ali su ga na jednoj njivi primetile neke devojke koje su kopale. One su opazile da ovaj drug ima svezane nogavice, pa su mu odmah mahnule rukom i pitale ga da li je on partizan. Kad je on potvrdio, brzo su otišle u selo i posle jednog sata čitava povorka devojaka i žena došle su do šipražja i donele bogat, pravi nedeljni ručak.

U Trstu isto tako radi naš ilegalni Narodnooslobodilački odbor. Sem druga Marušića tu su radila braća Kovačići, koji su pali u ruke italijanke policije.Italijanski radnici u Trstu ukazuju punu pomoć partizanima. Naročito u Tržiću gde uspešno rade braća Fontanot.

Krajem 1942 godine Soški odred počeo je naglo da se povećava. Na sve strane su se javljali mladići u partizane, a naročito momci od 17 i 18 godina, jer su Italijani nameravali da ove dve klase mobilišu. Primanje novih partizana u odrede sprovodili su ustvari pojedini narodnooslobodilački odbori. Da bi porodice bile zaštićene od terora karabinijera, kad
momci odu u partizane, narodnooslobodilački odbori su delili štampane pozivnice na kojima je stajalo da se taj i taj poziva da odmah pođe s patrolom u Narodnooslobodilačku vojsku.

Tako su momci odlazili u šumu, narodnooslobodilački odbori delili pozivnice majkama, a kad bi karabinijeri dolazili i pitali gde su momci, majke su pokazivale pozivnice!

U decembru 1942 godine Soški odred toliko je narastao da su stvorena dva odreda:

Južnoprimorski i Severnoprimorski, a Glavni štab Slovenije naimenovao je štab POZ-a (Primorske operativne zone). U toku zime 1942 godine nicale su čete na sve strane.

Naročito je u Gornjoj Vipavskoj ustanak bujao. Od Gornjovipavske čete student Janko Premrl-Vojko stvorio je ubrzo nekoliko bataljona. To je bio hrabar, uporan mladić, koji je ostao u najlepšoj uspomeni kod naroda Slovenačkog Primorja.

On je teško ranjen u trbuh dok je junački napadao na Crnom Vrhu italijansku kolonu. Izdahnuo je posle nekoliko dana, kada je stigla zapovest Glavnog štaba Slovenije o formiranju prvih brigada u Slovenačkom Primorju i naimenovanju Vojka za komandanta brigade!

Janko Premrl - Vojko
Janko Premrl – Vojko

Osnivanje brigada na Slovenačkom Primorju mnogo je pomoglo daljem razvitku ustanka. Jedna brigada je dobila ime slovenačkog pesnika Simona Gregorčića, a druga puntara Ivana Gradnika, vođe tolminskih seljaka (u borbi protiv goričkog grofa, u osamnaestom veku).

Brigade su vodile žestoke okršaje s italijanskim trupama. Italijanska vrhovna komanda je uputila specijalne jedinice za borbu protiv partizana. To su takozvani »antiparakadutisti«, trupe za borbu protiv padobranaca, ali su ih Italijani sada bacili protiv partizana. Ove trupe su imale specijalne uniforme, pa ih je narod zvao »močeradi«, — gušteri, jer je uniforma
bila napravljena od materije za kamuflažu.

Neprijatelj je posedao prelaze preko planina, pravio zasede i mnogi su naši kuriri i manje patrole bile pobijene iz zasede. Ove trupe su se uskoro pokazale nemoćne da zaustave razvitak ustanka u Slovenačkom Primorju. Dizalo se i malo i veliko protiv tiranije i ugnjetavanja. Herojstva nisu činili samo borci u brigadama, već pojedinci, obične seoske devojke.

Jedna devojka u Baškoj Dolini ušla je s puškom u karabinijersku stanicu i razoružala sve karabinijere. Kod Vojskog jedna četa karabinijera došla je da uhapsi nekog mladića koji je odbio da se odazove pozivu za mobilizaciju u italijansku vojsku. Dok je on bio sprovođen, njegova sestra pokupi u selu pet-šest mladića, povade skrivene puške i izvrše prepad na ovu četu, odrobe brata i bez gubitaka se povuku u obližnju šumu.

Naše brigade u Slovenačkom Primorju imale su početkom 1943 neobično žestoke borbe na planini Pivka. Borba je trajala punih šest časova, ali italijanski obruč bio je probijen i neprijatelju naneti veliki gubici.

Ove dve brigade kasnije su prodrle u Benešku Sloveniju i na osam kilometara od Čedada vodile su ogorčene borbe s regularnim italijanskim trupama.

Glavni štab za Sloveniju pozvao je avgusta meseca ove godine obe naše brigade iz Slovenačkog Primorja da se prebace na Dolenjsko i Gorenjsko radi operacija na tim sektorima. Uprkos odlaska brigada sa Slovenačkog Primorja, ustanak se i dalje razvijao.

Osnivani su novi odredi i bataljoni. Utom je došla kapitulacija Italije i ovi odredi i bataljoni
ubrzo su oslobodili, uz punu pomoć naroda, čitavo Slovenačko Primorje, osim Trsta.

Tako mi je Bebler završio svoje pričanje o razvoju ustanka u Slovenačkom Primorju.

PETAK, 17 SEPTEMBAR

Šuma. — Ljubljana je za Slovence više nego glavni grad. Ona je njihov ponos. Sa skupština šalju se pozdravi Ljubljani; partizani su srećni kad mogu makar iz daleka da vide beli grad u Ljubljanskom Polju.

Tu ljubav je Ljubljana i zaslužila. Ljubljana je najborbeniji grad Slovenije, sa Splitom i Mostarom spada među najborbenije gradove čitave Jugoslavije. U Ljubljani tokom ove dve i po godine neprekidno dolazi do masovnih demonstracija, jedinstvo naroda tako je čvrsto da je u Ljubljani zaista postojala država u državi. Evo nekoliko manifestacija Ljubljane:

OF je 29 oktobra 1941, na godišnjicu propasti Austro – Ugarske, pozvao sav narod da ne bude na ulicama toga dana od sedam do osam uveče. I sve su ulice bile puste. Ista akcija bila je izvedena i decembra. Italijani su sve učinili da ljudi ostanu na ulicama, zaustavljali tramvaje, hapsili one koji idu kućama, ali ništa nije pomoglo.

Na dan 3 januara 1942 slična manifestacija je bila izvedena u počast izginulih partizana, a 7 februara proslavljeni su zajedno Staljinov rođendan, Prešernova godišnjica i dvadeset četvrta godišnjica Crvene armije.

Italijani i belogardisti su pokušali da prirede sličnu manifestaciju.

Pozvali su narod da ne iziđe na ulice nego da sedi kod kuća i na taj način oda poštu italijanskim fašistima i domaćim izdajnicima koji su poginuli u borbi protiv nas. Međutim, OF je naredio da svi budu na ulicama. I sav je narod listom izišao na ulice, iako su Italijani hapsili, tukli kundacima.

Ljubljana je tokom 1942 bila pretvorena u tvrđavu. Italijanski garnizon se povećao na 40.000 ljudi. Dovedeno je 2.000 italijanskih policajaca.

Ispred nadleštava su izgrađeni bunkeri, oko čitavog grada žice; vršene su blokade. Svi ljudi i žene iz opkoljenog dela grada odvođeni su u naročite barake, legitimisani, pretresani; veliki broj je odmah slat u logore, ali Ljubljana nije bila pokorena. Preko 7.500 Ljubljančana odvedeno je u koncentracione logore u Gonarsu, ali se Ljubljana nije predavala.

U svakoj ulici, u skoro svakoj kući, preduzeću, postojao je odbor OF. Naročito je veliku aktivnost razvijao VOS, organ OF za bezbednost i obaveštajnu službu. Samo zahvaljujući silnoj potpori naroda VOS je mogao da razvije takvu delatnost, takve podvige, da se Ljubljana pretvorila u državu u državi.

Ljubljana u zici
Ljubljana u zici

Izvršni odbor OF imao je svako jutro na svom stolu čitavu knjigu izveštaja VOS-a o radu neprijatelja i čitav niz najdragocenijih obaveštenja. Iz svake ulice VOS-u je stizao izveštaj o svim sumnjivim ljudima. Jedno jutro je Bevc pročitao da se u toj i toj ulici krije jedno sumnjivo lice. To lice bio je on sam!

Drugu u čijem je stanu živeo rekao je da ne radi ništa, kako ne bi po nekoj drugoj liniji bio provaljen, pa tako policija došla u stan u kome se nalazio Bevčev bunker. Ali, narod je u toj ulici primetio da je Bevčev domaćin jedino lice koje ne dolazi na konferencije OF, da ne daje priloge, pa su počeli da ga motre.

Kod tog »neprijateljski« nastrojenog čoveka primetili su jedno drugo »sumnjivo« lice kako ulazi u kuću, primetili su Bevca. VOS je isto tako pratio i Marijetu Kidrič, šefa VOS-a za čitavu Sloveniju, i isto tako i nju prijavio, kao lice koje »ima mnogo sastanaka«.

VOS je u Ljubljani bio zaista država u državi. Kaže Bevc da se naročito odlikovao svojim organizacionim sposobnostima i odlučnošću mladi Štefan Brajnik. Usred belog dana ulazili su organi VOS-a u kafane u centru Ljubljane, legitimisali sve prisutne, a one koje su tražili odvodili su na saslušanje u automobilu!

Jednom su pratili plavogardiste i otkrili njihovu štampariju. Posle je došao naš automobil i odneo čitavu štampariju. Tako su naši leci štampani na četničkoj mašini.

Štefan Brajnik
Štefan Brajnik

Odmah po ulasku italijanskih okupaciskih trupa u Ljubljanu, OF je preko svog organa, »Slovenskog poročevalca«, doneo zakon po kome se svako lice koje denuncira okupatoru

Slovence kažnjava smrću. Na osnovu tog zakona VOS je izvršavao smrtne presude. Tu su pravljeni nezapamćeni podvizi. Oni su bili mogućni samo što je OF imao jaku podršku
u masama.

Jedan od stubova italijanske policije bio je policiski komesar Polak, koji je istovremeno bio u službi Gestapoa i ltalijana i organizovao svoju obaveštajnu mrežu. Isto tako je održavao vezu između policije i belogardista. Iz centra grada nije nigde išao. Sa pištoljem u džepu šetao se ljubljanskim ulicama. Po koji put je otišao u Tivoli, park u Ljubljani, gde se šetao u neposrednoj blizini italijanske straže.

Početkom januara 1942 dva elegantna »gospodina« šetala su se kroz Tivoli. Oprezni Polak bio je spremio pištolj. Drugovi su bili brži i pre nego što je izdajnik uspeo da okine i jedan metak, s njim je bilo svršeno. Pištolj mu je bio oduzet, a organi VOS-a iščezli su bez traga pre nego što su Italijani shvatili šta se dogodilo.

Jedan od najvećih podviga jeste justifikacija industrijalca Augusta Praportnika, koji je organizovao obaveštajnu službu za Italijane, i na čiji je predlog Italijanska komanda pristupila blokadi Ljubljane. On je bio osuđen od narodnog suda OF na smrt i to mu je bilo poznato. Zato se kretao u najužem centru grada, uvek u pratnji jednog agenta.

Početkom februara 1942 Praportnik je svratio u bife, dvadeset metara od sudske zgrade, ispred koje se nalazilo do stotinu naoružanih Italijana. Naši drugovi su došli automobilom do bifea, jedan drug je čuvao otstupnicu i ostao napolju, a dvojica su ušla unutra. Prvo su svu publiku sterali u zadnju odaju, a zatim je jedan drug stavio do znanja agentu da se ne
miče, dok je drugi počeo da puca na Praportnika.

On se sklonio iza svoje ljubaznice Žerjavove, a naš drug ga je uhvatio za kosu, izvukao i ubio.

Italijanska straža je čula pucnjavu, ali je naš drug, koji je čuvao stražu, uperio na stražare svoj mauzer, tako da Italijani nisu smeli da skinu puške s ramena. Posle su sva tri druga uskočila u automobil koji je pojurio punom brzinom. Italijani su počeli da pucaju za automobilom, a narod je iskakao pred njihove puške, onemogućujući im da pucaju na
vosovce.

Ipak je jedan drug bio ranjen. On je prenesen kod jednog privatnog lekara,  a zatim u sanatorijum »Emona« gde je d-r Lavrić izvršio operaciju. Međutim, ranjeni drug je umro.

Tada se postavilo pitanje šta da se radi s lešom. Uprava sanatorijuma je, prema dogovoru s drugovima, izvestila italijanske vlasti da je umro jedan prolaznik, koji je slučajno ranjen, a u rodnom kraju ovog druga pronesen je glas da je slučajno ranjen u pucnjavi kod suda.

Italijani su vodili istragu, dovodili su Žerjavovu i policiskog agenta da vide leš, ali oni su tvrdili da nikada tog čoveka nisu videli.

Drug koji je poginuo prilikom justifikacije Praportnika zvao se Štefan Babnik. Pseudonim mu je bio Lojze. Bio je seljak iz okoline Ljubljane, iz Dravlja.

VOS je justifikovao i profesora Erliha, koji je organizovao studentsku omladinu u klub »Straža«. Članovi toga kluba, »stražari«, hapsili su po Ljubljani za račun Italijana, a Erlih se sastajao s italijanskim vlastima i dostavljao spiskove Slovenaca koje treba slati u koncentracioni logor.

Erlih je znao da je osuđen na smrt, pa ga je pratila uvek velika grupa »stražara«. Jedno jutro, kad se posle mise pojavio u Streliškoj ulici, vosovci su ubili njega i njegovog glavnog pomoćnika, a ostale »stražare« razjurili.

Istog dana je justifikovan i komandant belogardista Ivo Peršuh. Naši organi su prodrli u štab belogardista u Ljubljani u »Vzajemnu zavarovalnieu« u Miklošićevoj ulici, pored železničke stanice, i pucali na Peršuha. Belogardisti su otpočeli da gone naše drugove.

Mladi Dušan Turk — Dule pogrešio je put i, umesto da uđe u radnju koja je imala izlaz na drugoj strani, ušao je u radnju bez izlaza. Belogardistima su se pridružili Italijani i hteli su Turka da uhvate živog. Prva petorica karabinijera, koji su ušli u radnju, poginula su od prvih hitaca druga Turka.

Tada su Italijani počeli da bacaju bombe u radnju, a Turk se sklonio za pult, otvarajući vatru iz svog pištolja kad god su Italijani pokušali da prodru. Kada su mu ostala dva poslednja metka ubio se da ne bi živ pao Italijanima u ruke. Italijani su pokušali na sve moguće načine da utvrde identitet ovog mladića od 17 godina, koji se tako hrabro tukao.

Vladimir Dedijer » NAROD SI BO SODBO PISAL SAM « - Ratni dnevnik II -1941-1944 -

Pored ostalih, pred Turkov leš doveli su i njegovog oca. Kada su oca pitali da li zna ko je to, otac je stegao srce i odgovorio da ne zna. Dule Turk je bio đak srednje tehničke škole.

Italijani su u ovo vreme pojačali svoje patrole po ulicama i legitimisali sve prolaznike. Na jednu takvu italijansku patrolu od pedeset vojnika naišao je automobilom vosovac Srećko Potnik s oružjem u džepu. Srećko je iskočio iz automobila, ubio nekoliko Italijana i počeo da se povlači u pravcu Pražakove ulice. Međutim, Italijani su ga pogodili u obe noge i on je pao na zemlju. Uspeo je da izvuče bombu i, kad su Italijani prišli, bacio je i nekolicina je poginula.

Vladimir Dedijer » NAROD SI BO SODBO PISAL SAM « - Ratni dnevnik II -1941-1944 -

Italijani su počeli sa svih strana da pucaju u Srećka, a on se pravio da je mrtav. Oprezno su prilazili njegovom telu, a on je neprimetno promenio šaržer na revolveru i ponovo otvorio vatru na Italijane. Tu je ubio još tri Italijana, a zatim su ga ostali izrešetali. Srećko Potnik je bio student istorije umetnosti.

VOS je izvršio justifikaciju poslednjeg Koroščevog bana, Natlačena, koji je na čelu slovenačkih izdajnika išao u poklonstvenu deputaciju Musoliniju i papi Piju XII odmah po slomu Jugoslavije. Natlačen je stupio otvoreno u službu okupatora i radio protiv narodnooslobodilačkog pokreta.

Italijani su ga naimenovali za pretsednika fašističkog saveta Ljubljanske Provincije. On je živeo u jednoj kući, a prekoputa njega se nalazila straža od trideset i talijanskih vojnika.

Jedan naš drug, preobučen u katoličkog popa, pojavio se pred Natlačenovom kućom s pismom jednog fratra iz Dolenjskog, Natlačenovog poznanika. Tako je naš drug ušao
u kuću, razgovarao nekoliko minuta s Natlačenom, a zatim izvadio revolver i ubio ga.

Prilikom bekstva ovaj je drug morao da preskače preko nekoliko plotova, na jednom mu se zakačila mantija, pa je tu i ostala.

Drug se dokopao određenog mesta, gde ga je čekao jedan tricikl, i odatle je pobegao u svoju bazu. Prilikom bekstva ispao mu je revolver. U tradiciji VOS-a bilo je da se sačuva svako oružje kojim je izvršena smrtna kazna nad izdajnicima. Nekoliko dana posle atentata, VOS je došao do revolvera iz koga je ubijen Natlačen.

U nekoliko mahova VOS je pokušao da izvrši smrtnu presudu nad izdajnikom generalom Rupnikom. Jednom je on bio lakše ranjen. Posle dugih priprema za ponovni napad na Rupnika drugovi iz VOS-a su odlučili da ostvare sledeći plan: pošto Rupnik nije išao pešice ulicama Ljubljane, a vrlo je malo verovatnoće pogoditi izdajnika dok se vozi automobilom, to je rešeno da se automobil digne u vazduh dinamitom dok bude prolazio ulicama Ljubljane.

Ispitano je tačno kojim ulicama Rupnik ide od kuće u kancelariju, izabrano je zgodno mesto i jedno jutro pojavili su se radnici da popravljaju kaldrmu. To su ustvari bili organi VOS-a, koji su postavili eksploziv, sproveli žicu do jedne radnje, u kojoj su takođe bili poverenici VOS-a. Ovaj posao trajao je više dana. Međutim, u to vreme Rupnik se razboleo i nekoliko nedelja je ležao u svojoj kući. Puna četiri meseca čekala je zaseda. Ali, bilo je isuviše opasno dalje očekivati Rupnika, pa je VOS doneo odluku da se obustave
pripreme za atentat.

Ponovo su došli radnici, »popravili kaldrmu« i odneli eksploziv.

VOS je spasao život velikom broju naših rukovodilaca koji su bili pali okupatoru u ruke. Takav je slučaj sa Marijom Kidrič, šefom VOS-a za čitavu Sloveniju. Nju je provalio jedan oficir Draže Mihailovića. Spašena je iz bolnice usred dana. Došli su vosovci s cvećem u rukama, a u buketu bio je revolver, ubili jednog karabinijera koji je pokušao da ih zaustavi, zgrabili Marijetu i pobegli s njom.

Drug Luka Leskošek, jedno vreme komandant Glavnog štaba za Sloveniju, bio je uhvaćen u jednoj od prvih racija u Ljubljani. Nekoliko dana kasnije dobio je testericu, napio je sve čuvare, prestrugao rešetke i pobegao sa šest drugova!

VOS je uz pomoć svoje tehnike pokušao da spase drugove Toneta Tomšiča, Mihu Marinka, Pepicu Kardelj i Vidu Tomšič, rukovodioce narodnooslobodilačke borbe u Sloveniji, koji su bili pali 1942 godine u Ljubljani policiji u ruke.

Vida Tomšič
Vida Tomšič

Dokumentna tehnika VOS-a izradila je dozvolu s pečatima i potpisima italijanskog komandanta sudskog zatvora, u kome su se nalazili naši drugovi, da ih advokati mogu da posete i da razgovaraju s njima. Plan je bio da drugovi iziđu na sastanak, a zatim da pobegnu uz pomoć organa VOS-a.

Dva »advokata«, početkom maja 1942 godine, prošli su pored straža koje su im pregledale dokumenta u sudski zatvor na Petrovom trgu. Za njima su ušla još četiri vosovca, kao da traže neke podatke, i dve devojke koje su u kotaricama prenele osam revolvera, čekiće i konopce.

Istovremeno na ulicama se nalazilo oko četrdeset vosovaca s bombama i revolverima, koji su imali zadatak da otvore vatru po okolnim ulicama na italijanske straže čim se začuje borba u zatvoru i da skrenu pažnju neprijatelja s glavnog poprišta.

Ključar je primio falsifikovano naređenje za sastanak »advokata« i njihovih »štićenika« i pošao je da ih dovede. U sobi za sastanke nalazio se i jedan stražar, Slovenac, koga je u međuvremenu trebalo ućutkati.

Vosovci su imali naređenje da ga ne ubiju, već samo da ga onesveste.

Drugovi su ga lupili dva puta čekićem po glavi, ali udarci nisu bili dovoljno jaki i on je počeo da viče. Tako je čitava akcija propala, a vosovci su se morali povući iz zatvora.

Nekoliko dana pre toga, dok su se uhapšeni drugovi nalazili u policiskom zatvoru, bio je jedan neobično smeo pokušaj da se spase Tomšič.

Jedan policajac, Slovenac, napravio je otisak brave na Tomšičevoj ćeliji. Vosovci su izradili ključ; dva druga su noću preskočila preko zida i, uz pomoć Slovenaca policajaca, ušli u zatvor. Pokušali su da otvore Tomšičevu ćeliju, čak su s njim razgovarali. Međutim, ključ nije bio dobro napravljen i oni su se morali da vrate. Originalni ključ od ćelije držao je ključar Italijan.

Po drugi put je uzet otisak od brave i dva druga su krenula na izvršenje zadatka. Međutim, Italijani su još od prvog puta primetili tragove na zidu, i kad su vosovci skočili u dvorište, obasjali su ih reflektori i oni su se našli pred mitraljezima. Oba druga su osuđena na po 8 godina robije kad je i Tomšiču bilo suđenje.

Tone Tomšič je osuđen na smrt i streljan. Jedna od prvih slovenačkih brigada nosi njegovo ime. Drugovi Marinko, Pepica Kardelj i Vida Tomšič osuđeni su na po 20 i 30 godina robije.

Tone Tomšič
Tone Tomšič

Italijani su još krajem 1941 godine uspeli da uhvate jednu grupu funkcionera OF, među kojima su bili drugovi Viktor Abvelj, France Popit i još šest drugova. VOS-ova tehnika je izradila falsifikovana naređenja italijanske kvesture u Ljubljani u kojima je stajalo da še smesta iz zatvora u šentpeterskoj kasarni puste na slobodu uhapšeni drugovi.

Jože Klanjšek, Viktor Avbelj, Ivica Gretič in Stane Dobovičnik
Jože Klanjšek, Viktor Avbelj, Ivica Gretič in Stane Dobovičnik

Uz pomoć slovenačkih policajaca ovo naređenje je odneseno u kasarnu, a čuvari zatvora, Italijani, nisu mogli da primete da je nalog lažan, pa su tako ti naši drugovi izišli na slobodu. Viktor Abvelj potom je bio zamenik političkog komesara Glavnog štaba za Sloveniju.

U Ljubljani je bila organizovana Narodna zaštita, masovna vojnička organizacija, sa zadatkom da prikuplja ljudstvo i oružje. Ona je imala mobilizacioni karakter, slala je ljude u partizane i davala im prethodnu vojničku obuku. Narodna zaštita bila je podeljena na osam bataljona i preko pedeset četa. Krajem 1942 godine Narodna zaštita u Ljubljani brojila je preko 3.000 ljudi. S vremena na vreme vršena je smotra Narodne zaštite.

To se vršilo na sledeći način: svaka četa imala je svoje zborno mesto u jednoj od gradskih ulica. Tu su stajali komandant i komesar s vodnicima. U određeno vreme neprimetno su prolazili pored njih, svi borci.

U Narodnoj zaštiti održavali su se usred grada kursevi za rukovanje oružjem. Na tim kursevima borci su se upoznavali sa svakim oružjem od revolvera do mitraljeza. Sve se oružje prenosilo iz bunkera u određeni stan, tamo su se drugovi obučavali, a posle se opet kroz grad vraćalo u bunker. I Narodna zaštita, pod rukovodstvom VOS-a, vršila je manje akcije u Ljubljani i razoružavala italijanske oficire i vojnike.

U toku 1943 u Ljubljani se povećao broj masovnih demonstracija. Treba istaći nekoliko najznačajnijih. Italijani su ušli u Ljubljanu aprila 1941 godine. Taj dan su hteli da proslave 1943 godine.

Jedan omladinac iz Narodne zaštite, predveče 11 aprila, ušao je u franjevačku crkvu, tu se sakrio, a u noći popeo se na visoki toranj i pričvrstio na sam vrh veliku zastavu s petokrakom zvezdom. Kad je silazio povadio je sve klinove za koje je bio pričvršćen gromobran.

Preko noći se sakrio u crkvi, a rano ujutru je pobegao napolje. Tako je osvanula partizanska
zastava na dan italijanske proslave okupacije Ljubljane. Italijani su pobesneli, ali zastavu nisu mogli odmah da skinu. Masa sveta se okupila na trgu ispred crkve i posmatrala zastavu koja se lepršala navrh tornja i prkosila Italijanima. Pred podne bilo je preko tri hiljade ljudi na Marijinom trgu.

Italijani su tukli narod, gonili ga kući, ali niko nije odlazio. Tek u podne Italijani su uspeli da skinu zastavu i narod se počeo vraćati kućama. Tako je propala italijanska proslava.

Zanimljivo je da je omladinac, koji je izvršio ovu akciju, čitavu godinu dana pripremao plan kako da postavi zastavu na vrh tornja. Kad je bio gotov onda je dobio nalog od Narodne zaštite da se zastava istakne za 11 april.

Prvi maj 1943 pretvorio se u Ljubljani u ogromnu narodnu manifestaciju. Uoči 1 maja, od 8 do 9 sati uveče, izišle su žene i omladina i prekrili Ljubljanu parolama ispisanim po zidovima i pločnicima, specijalnim listićima obične hartije na kojima su bile kratke parole »OF«, »2. SSSR«, »ž. 1 MAJ«, crvenim, plavo – belo – crvenim i belo – plavo – crvenim zastavicama štampanim na papirićima.

Dešavalo se da omladinci idu preko ulice i punom šakom rasipaju letke. Ljudi su se zaustavljali, davali znak omladincima da se sakriju kad naiđu italijanske patrole.

Svaki zid u Ljubljani imao je svoju parolu. Među masovnim organizacijama bilo je takmičenje ko će bolje ukrasiti svoju ulicu.

Italijani su se izbezumili, vojska je izišla na ulice i terala ljude kući. Ali najveće iznenađenje došlo je tek u devet sati uveče. Tačno u 9 sati i 2 minuta počela je proslava koju je pripremio VOS. Na šišanskem Hribu, u produženju parka Tivoli, na Golovcu i na ljubljanskoj
tvrđavi zapalile su se velike vatre.

Eksplozije pripremljenog benzina bacale su vatru po 20 metara uvis. Vatre su se videle po čitavoj Ljubljani i okolini. Istovremeno buknule su mnoge male vatrice po brdima oko Ljubljane, sa svih strana bacale su se rakete koje su padale usred grada. Na Golovcu je najedanput bilo ispaljeno 20 raketa koje su osvetlile čitavu Ljubljanu.

Po reci Ljubljanici plovila je velika flota malih brodića dugih od pola do jednog metra, na kojima su bili lampioni u narodnim bojama i natpisi »živeo 1 maj«. Svi brodići su bili osvetljeni, a bilo ih je preko trideset. U određeno vreme oni su prolazili kroz
centar grada.

Kad su buknule vatre, potetele rakete i krenula flotila, jedna udarna grupa od deset drugova s velikim megafonima u parku Tivoli bacala je parole u horu. Parole su se čule po čitavom gradu sasvim jasno i ljudi su imali utisak da se uzvikuju iza prvog ugla. Narod se sakupljao u velikim grupama i posmatrao vatromete, rakete i flotilu. Italijani su bili izvan sebe.

Mislili su da su partizani ušli u Ljubljanu. Izišla je italijanska motorizacija, tenkovi, blindirani kamioni i blokirali sva mesta gde su gorele vatre i sve parkove. Niko od ltalijana od straha nije izišao iz zaklona, tenkova i blinda i čitavu su tu noć čekali napad. Jake patrole krstarile su ulicama i legitimisale prolaznike.

Ali nijednog učesnika i organizatora ove velike akcije nisu uspeli da uhapse. Mitraljezima su
pucali sa svih strana na vatre koje su gorele u neposrednoj blizini njihovih kasarni i blokova. Na ljubljanskoj tvrđavi vatra je buknula dvadeset metara ispod italijanske baterije topova, ali niko se od ltalijana nije usudio da je ugasi, već su čekali da sama dogori do kraja.

Drugog dana ujutru na kupoli glavne pošte, u centru grada, visile su dve zastave: slovenačka s petokrakom i crvena. Ispod kupole nalazila se soba u kojoj je spavalo četrdeset fašista, stražara u glavnoj pošti.

Kad su Italijani krenuli da skidaju zastave naišli su na krovu na razbacane žice i neke crvene kutije na kojima je pisalo:

»Opasno po život, ne diraj«.

I oni su se povukli natrag. Tek u devet sati uz pomoć vatrogasaca zastave su bile skinute. Onda su Italijani, na svoju veliku bruku, utvrdili da u »opasnim« kutijama nema ni mina, ni paklenih mašina, već da su to potpuno nevine kartonske kutije. Od sramote toga dana
italijanske patrole se uopšte nisu pojavljivale po ulicama.

U podne 1 maja s raznih strana u Ljubljani pušteni su bili u vazduh baloni sa slovenačkim i crvenim zastavama. Fašisti su od nemoći pucali iz svih oružja na balone dok su oni ponosno nosili naše zastave preko bele Ljubljane. Tako je dostojno proslavljen 1 maj 1943 godine u glavnom gradu Slovenije.

Ni najžešći teror Italijana, ni slanje u logor hiljada stanovnika Ljubljane, nisu mogli da slome slobodoljubivi duh Ljubljančana. Sve do kapitulacije Italije mase su u Ljubljani izlazile na ulice. U nekoliko mahova po tri do pet hiljada žena demonstriralo je pred italijanskim sudom. Italijani su tenkovima razbijali povorke Slovenkinja, hapsili ih masovno, bacali u logore, ali demonstracije su se opet ponavljale.

Eto, razgovarao sam tako o Ljubljani s Marijetom Kidrič, razgovarao sam s Vidmarom, razgovarao sam s kuririma, razgovarao sam sa seljacima. Svi oni s velikim ponosom govore o svom belom gradu.

SUBOTA, 18 SEPTEMBAR

Šuma. — Večeras me je Luka Leskošek odveo u Toplice da napravim čizme, »škorne«, kako kažu Slovenci, kod poznatog slovenačkog majstora Henigmana. Hoće Slovenci da me obuku od glave do pete.

Stigli smo kasno, probudili staru Henigmanovicu. Malo se starica uplašila, ali poznade Luku, dolazio je ilegalno kod njenog starijeg sina još pre rata. Priča nam starica svoje muke… Ima devetoro dece — osam partizana, a deveti najmlađi sin — belogardist. školovali su ga fratri u Novom Mestu, pa ga zatucali. Najstariji Henigman, Maks, hrabro je poginuo kao partizan. Setila se majka najstarijeg sina kad je videla Luku, pa plače.

Priča dalje, pa opet plače, jer se seća najmlađeg sina, belogardiste:

— Pepca je šla v Novo Mesto, vidla je brata na ulici, klicala ga je naj se vme, a on je odbiu.

Pravi da gre v Afriko… Mislite ga streljati? Mlad je še, on ne ve kaj dela. ».

I opet plače majka. Sad za sinom koga su fratri zabludeli…

— A kaj je z intemirancima … Moja Angela je obsojena na 30 let…

Svaki dan jo čekam…

I opet jedna suza za Angelu …

Tu je Pepca Henigman koja je za vreme rata bila u zloglasnom koncentracionom logoru na Rabu. To je jaka devojka, rumena. Da nije imala tog zdravlja, podlegla bi u strašnom logoru.

— Stiri tisoč in pol Slovencev je umrlo od lakote in mraza… Dobili smo samo sedamdeset gramov kruha in po zrno fižola ves dan…

A majka se opet krsti i plače.

Tonček Henigman nam uzima meru i priča kako su skojevci u Topli- čama otrovali italijanske mazge. Stigla italijanska baterija topova u Toplice, a omladina sasula otrov u veliko bure iz koga se stoka pojila.

Spremili se Italijani, napojili mazge pred polazak, postrojili se i baš kad su kretali, mazge počeše jedna po jedna da kreče noge i udaraju gubicom o kaldrmu. Omladinci su sipali mnogo otrova, pa je počeo da dejstvuje pre vremena.

Posle petnaest minuta četrnaest mazgi je bilo mrtvo, čitavo selo bilo je opkoljeno, vršene premetačine, kolonelo urlao da će za svaku mazgu streljati po jednog Slovenca, a lekar Slovenac, dokazivao Italijanima da naše seno ne prija italijanskim mazgama i da su se od toga razbolele…

Svi se smejemo. Majka više ne plače. Donosi nam jaja, grožđe, vino…

— Tuđi moj pokojni Maks je rad imeo to grozje… Jejte ga vi, njegovi tovariši…

NEDELJA, 19 SEPTEMBAR

Šuma. — Vratili su se Bevc i pop Vlado iz Istre i Slovenačkog Primorja. Pop Vlado je o tom svom putu napisao članak i dao mi je da ga iskoristim za svoj Dnevnik:

»Krenuli smo iz Soteske put Primorja. Po drumu za Kočevje leži razbacani ratni plen razoružanih Italijana… Naš automobil se jedva provlači kroz napuštene kamione, kare, topove. Ovo razoružanje se desilo baš u selima koja su Italijani popalili. Tako su ruševine čitavih naselja i sela, koja su fašisti u svojoj nemoći palili, svedoci kapitulacije te iste vojske.«

Dalje pop Vlado opisuje boravak u štabu jedne slovenačke divizije i susret idućeg jutra sa Šercerovom brigadom (šercer, jugoslovenski potporučnik, pao kao heroj):

Vlado Zečević - član AVNOJ-a u Sloveniji 1944.
Vlado Zečević – član AVNOJ-a u Sloveniji 1944.

»U selu Podob nailazimo na Šercerovu brigadu. Borci su veseli iako su umorni i neispavani. Celu noć su vodili borbu s plavogardistima koji su bili zatvoreni u jednoj tvrđavi i očajnički se branili. Naši su ih gađali iz topova na otstojanju od 20 do 100 metara. Zgrada je upola srušena od naših topova.

Drugovi nas vode i pokazuju zarobljene plavogardiste, ima ih 140. Narodni gnev spram plavih jasno se pokazuje u Novoj Vasi. Žene su jurišale na njih želeći da ih zubima iskidaju. Prolazile su kroz redove zarobljenih i pokazivale prstom na izdajnike:

— Ove treba streljati! Oni su nas izdavali Italijanima!«

Bolničarka brigade Ljubo Šercer, narodni heroj Majda Šilc, pruža prvu pomoć ranjenom borcu, posle bitke na Jelenovom Žlebu, 26. marta 1943.
Bolničarka brigade Ljubo Šercer, narodni heroj Majda Šilc, pruža prvu pomoć ranjenom borcu, posle bitke na Jelenovom Žlebu, 26. marta 1943.

Bivša jugoslovensko – italijanska granica je pusta. Tu su u steni izgrađeni podzemni bunkeri s liftovima. Naišli su na razoružane Italijane.

»Nigde ni traga od njihove jučerašnje nadutosti kao da to nije ona jučerašnja vojska koja je žarila i palila po gradovima i selima Slovenije i čitave Jugoslavije… Zastali smo kod kasarne, a jedan bledi italijanski vojnik mi prilazi:

— Partidžano, pop, mandžare, mandžare …

I dajem mu da jede …

U Mošunu razgovaram s decom. Oči im sijaju od radosti i veselo govore:

— Sad više ne moramo da učimo italijanski jezik… Mi, Slovenci, imamo svoj jezik… Vidiš naše zastave!

Tu je i jedan italijanski kapetan, bivši socijalista, advokat Bjanki iz Milana. Sada ostaje u našim redovima da se bori protiv Nemaca. Priča kako je naša obaveštajna služba dobro radila. U Sušaku, avgusta meseca, održan je tajni sastanak italijanskih oficira gde su dobili instrukcije za ofanzivu protiv partizana. A po povratku u Novo Mesto, dva dana kasnije, pita ga jedno dete:

— Učestvujete li i vi u ofanzivi protiv partizana, koja će početi ovih dana!

Uoči te ofanzive Musolini je došao u Goricu, držao preteći govor i poslao 60.000 Italijana. Koštala ga je ta ofanziva mnogo mrtvih i ranjenih, a u novcu 360,000,000 lira! A partizani su imali u toj ofanzivi pedeset mrtvih i 200 — 300 ranjenih i izgubljenih. Narod je mnogo prepatio. Čitava sela su spaljena, mnogi pobijeni i oterani u logore.. .

Dobijamo izveštaj da se u sastavu goričkih partizana bori i jedan italijanski bataljon. On je zarobljene Nemce odmah poslao štabu jedne naše brigade.

Na dan 15 septembra ujutru krenuli smo u pravcu Ilirske Bistrice. Ispred nas je Šercerova motorizovana brigada. Opet stižemo i prelazimo čitave kolone Italijana. U ovoj je grupi i komandant divizije »Izonco« iz Novog Mesta general Čeruti. Obradatio je, ide peške i poštapa se toljagom. Mazga mu nosi stvari. Moli nas da mu damo što za jelo. Izlazimo iz njegovog automobila i dajemo mu hranu. On se preko svog ađutanta zahvaljuje i veli:

— Slovenci su veliki narod!

U Koritnici, Knežku i Baču narod nas dočekuje radosno. Svuda slovenske zastave i cveće.

U deset sati smo stigli u Ilirsku Bistricu, odmah iza naše brigade. Opet iste slike: devojke, žene i deca trče oko kamiona, oklopnih kola i tenkova i nude partizane voćem, cigaretama, hlebom, a najviše vinom. Na svima licima razdraganost i veselje. Ulazimo u poštansku zgradu.

U Bistrici magacini su puni oružja, odela, hrane. Naši kamioni počinju da odvlače taj ratni plen put Mošuna. Oko 13 časova Nemci nas napadaju od pravca Podgrada. Malo su nas iznenadili. Meci zvižde iznad naših glava.

A naši stari borci mirno idu, bez žurbe, da zauzmu položaje…«

Dalje pop Vlado opisuje kako je kroz Ilirsku Bistricu prošla jedna grupa Srba, Dalmatinaca i Crnogoraca koji su pobegli iz italijanskih logora. Tu je sreo brata Glige Mandića s 50 partizana iz Orijenskog bataljona koji se juna 1942 nisu mogli da probiju do nas, u Vrbnicu,
pa su posle bili zarobljeni.

Na kraju pop Vlado piše o povlačenju iz Bistrice i o povratku u Sotesku.

Ovaj naš logor neobično je mudro građen. Teško je pronaći put od jedne barake do druge, pa makar da su udaljene dvadeset metara jedna od druge, čitava ova šuma je puna vrtača, razbacanih stena, polomljenih stabala, sunce jedva dopire do naših malih kuća napravljenih od dasaka.

U jednoj od tih kućica stanujem s majorom Džonsom. Jedno od najmilijih zanimanja majora Džonsa su pčele. U ovoj šumi ima divljih  pčela i on je nekolike pripitomio, pa mu svako jutro doleću na tacnu na kojoj stoji rastopljena bonbona.

Po čitav sat Džons razgovara s pčelama, one mu dopuštaju da ih miuje po krilcima, da pravi red među njima kad neka hoće da sisa šećer pre druge. Džons diže svoj debeli
prst, preti nevaljaloj pčeli, hvali dobru pčelu i tako po čitav sat.

Došli danas neki oficiri iz engleske misije, traže nešto od Džonsa, a on im odgovara na glas:

— Ne mogu vam dati nikakav novac, vi morate da živite isto kao i partizani. Niko od njih nema platu niti je traži.

Posle se Džons vraća i govori o prošlom svetskom ratu, o borbama, o baražu stotine topova. Pričali su mi drugovi Slovenci da je Džons neobično hrabar čovek. Tražio je jednom da ide na položaj, a Italijani otvorili vatru iz bacača. Padaju mine oko Džonsa, a on neće da se sagne. Morao je jedan naš komandant da se baci na njega i da ga prikuje na zemlju, jer bilo bi glupo da saveznički oficir pogine bez nužde u našoj zemlji.

Pred podne pošli smo Džons i ja da se prošetamo kroz šumu, ne bi li našli neku čistinu da uhvatimo malo sunca. Peli smo se iznad logora, pored kuće s radioaparatom, a odjednom začusmo neko brektanje.

Imamo šta da vidimo: Jože Rus, član Izvršnog odbora OF, stari soko, neumorno vežba.

— Nijedan dan nisam propustio, pa makar bila najžešća ofanziva, a da ne radim sokolske vežbe. To drži čoveka!

Josip (Jože) Rus
Josip (Jože) Rus

PONEDELJAK, 20 SEPTEMBAR

Šuma. — Pao je Turjak, poslednje petokolonaško uporište izvan nemačkih žica u Sloveniji. Borba je bila duga. Pet dana i četiri noći napadali su naši ovu srednjovekovnu tvrđavu dok se nije predala.

Haubicama smo morali da probijemo zidove pet metara debele. Tako je palo ovo uporište koje je trebalo da postane po zamisli belogardista »slovenački Alkazar«. Kratak dnevnik s tim naslovom nađen je u samom gradu. Pisao ga je jedan od komandanata belih. Pokazalo se da su u Jugoslaviji »alkazari« kratkog veka. Pronađena je i jedna molitva koju su belogardisti specijalno napisali za zdravlje kralja Petra. Ali, ni to im nije pomoglo.

Turjak ne znači samo pobedu nad belogardistima. Osvećena je jedna stara nepravda, još iz doba feudalizma. Tu, u tom gradu, živeli su nemački grofovi Aueršperzi (Auer — tur, slovenački bik) pa otuda i ime Turjak. U svojoj istoriji Turjaka, učitelj Lojze Župane piše da su se kmetovi još u petnaestom veku opirali haraču Turjačana.

»Mnoge teške uspomene na dane tog nesnosnog sužanjstva i tlačenja, na nasilje i bezobzirnost gradske gospode još su i danas sačuvane u narodnim pričama u Turjaškim gorama.«

Spominje narod Jurija plemenitog Turna i njegovog valpeta (upravnika), protiv kojih se digao i pobio ih u njihovom gradu Kočevju. Narodni ustanak savladao je Julij Herberštajn,
tu, nedaleko, na Krškom Polju …

A danas se dogodilo da se u brigadi, koja je jurišala na zidine grada Turjaka, nalazi veliki broj potomaka turjačkih kmetova, čije su slamne kućice još uvek zbijene ispod starog grada. Kmetovski sinovi, današnji partizani, tačno su poznavali svaki kut, svaki zid starog grada u koji su nekada davno odvođeni njihovi očevi na šibanje, sestre na grofovsko
»pravo prve noći«, a plodovi s polja u gradske ambare.

Borba je zaista bila teška, neprijatelj uporan. On danas nije imao lice grofa, ali je pretstavljao one iste snage tuđinske tiranije i domaćih podvorica, nazadnjaštva i ropstva.

Tu se skupilo sedam stotina belo- i plavogardista, mahom funkcionera ovih izdajničkih organizacija, koji su se sklonili, po raspadu Italije, iz malih postojanki u debele zidine
Turjaka.

Kad je grad već pao, u ruševinama su nađena tri prašnjava komada hartije. Sem molitve kralju Petru i dnevnika o »Alkazaru«, pronađena je i rasprava »Zašto bela i plava garda idu s okupatorom«.

Otvoreno, cinički, tu se veli da veliki narodi kao Francuzi i česi sarađuju s okupatorom, pa to može da čini i mali slovenački narod. »A partizani su kao glupa lisica. Psi su joj odgrizli rep, pa sada svakog navlači na borbu, kako bi i on izgubio rep.« Dalje se hvale kako je bela garda sačuvala svoje snage, da ima 7.000 boraca, da nije uništena kao partizani.

Značajan dokumenat. Povampirene turjačke sile, potomci turjačkog valpeta idu hladno i u nacionalnu izdaju, samo da bi sačuvali svoje sebične interese. Svaka belogardiska postojanka u Sloveniji bila je leglo izdaje, odaja u koju su uvođeni slovenački rodoljubi i mučeni baš kao kmetovi u Turjaku.

 NAPAD NA TURJAK 
NAPAD NA TURJAK

Komanda Prešernove brigade, koja je napadala Turjak, poslala je Glavnom štabu izveštaj da je u noći između 15 i 16 septembra kružio jedan teški bombarder pun sat iznad Turjaka i davao signale opkoljenim belogardistima u gradu. To je mogao biti jedino engleski bombarder.

Turjačani su baš u to vreme držali miting. Naši borci oko grada čuli su pijane glasove (voda je bila presečena, pa su Turjačani žeđ utoljavali vinom iz grofovskog podruma) kako će pomoć stići iz Ljubljane, nemačka pomoć. I bacali su belogardisti crvene rakete u vazduh, pozivali u pomoć Nemce na 28 kilometara odatle, u Ljubljani, kucali su radiotelegrafske znakove i pozivali u pomoć Kairo.

A kad su naši borci posle pet dana i četiri noći probili artilerijom zidine debele preko pet metara, i kad su uz strmi breg jurnuli kroz taj otvor, zatekli su među belogardistima i jednog engleskog radiotelegrafistu. Pokušao je da se buni, ali ga je komandant Slovenije Stane zgrabio za grudi i rekao da ćuti, jer je uhvaćen među pomagačima italijanskih fašista.

Skupina borcev Prešernove brigade na Črnem vrhu, junij 1944
Skupina borcev Prešernove brigade na Črnem vrhu, junij 1944

Od pravca Ljubljane Nemci su uzalud napadali da oslobode belogardiste. Naši su zadržali položaje dok Turjak nije bio likvidiran. Vidmar i ja smo razgovarali s majorom Džonsom i izneli smo mu šta su naše jedinice našle u Turjaku. Dobroćudni major je lupao pesnicom o sto i govorio da će poslati najoštriji telegram u Kairo, jer ovo uplitanje u naše unutrašnje stvari može da ima štetne posledice za odnose s Engleskom.

Turjak se osvajao stopu po stopu. Uhvaćena je masa vođa i vodica bele i plave garde. Među njima i 26 popova!

Oni su odmah napisali pokajničku izjavu, a naši su dvojicu vodili od sela do sela i oni se javno pred narodom busaju u grudi. Među njima ima i profesionalnih zločinaca koji su svoje ruke umrljali u narodnu krv.

Zločinci iz Turjaka biće izvedeni pred sud. To će biti jedan od najvećih procesa našeg vremena, proces novoga tipa, prvi proces ratnim zločincima u okupiranoj Evropi.

U borbama u Turjaku poginulo je po sobama oko 80 vođa bele i plave garde. Oni su uvukli sa sobom i nešto civilnog stanovništva.

Glavni štab Slovenije povodom uništenja Turjaka izdao je dnevnu zapovest u kojoj pohvaljuje borce Prešernove brigade.

Zaista je to velika pobeda, tim pre što su Nemci pokušavali više puta iz Ljubljane da se probiju u ovom pravcu, ali su ih naši uvek odbijali.

Tako je propao pokušaj slovenačke reakcije da od Turjaka stvori Alkazar.

Krupna naša pobeda!

UTORAK, 21 SEPTEMBAR

Šuma. — Svako veče, kad nema kiše, ispred barake Izvršnog odbora OF-a gori vatra, pričamo oko nje i pevamo. Naravno, vesti s Istočnog fronta su glavni predmet diskusije. Obično bi se pop Vlado i ja vratili s radija i doneli najnovije vesti o napredovanju Crvene armije.

Oslobođenje Brijanska, Novorosijska, Lozovaje, Pavlovgrada, proslavili smo pevanjem ruskih pesama. Odmah su dolazili i komentari. U tome je uvek prvi bivši ban Dravske banovine, a današnji član OF-a, Dušan Sernec. On je član plenuma OF još od aprila 1941! Italijani su ga hapsili. Dobro se držao. Zajedno s njime bio je i bivši ban Marušić samo se on još nalazi u internaciji.

Priča tako Semec jedne večeri o posleratnoj međunarodnoj situaciji i veli da će Rusija biti najuticajnija zemlja na svetu:

— I to iz dva razloga: prvo, ona će biti jedina zemlja na svetu koja se neće imati bojati boljševizacije posle rata; i, drugo, ona uopšte neće imati kriza u preobraćanju industrije s ratne baze na mirnodopsku…

I Engleska i Amerika će imati ogromnih potresa, a Rusija će, zahvaljujući svom socijalističkom sistemu, stvar svršiti za dan!

Mudar starac!

Bevc je hitno otišao u Hrvatsku, ali će se vratiti za koji dan da bi stigao na skupštinu poslanika slovenačkog naroda 1 oktobra.

SREDA, 22 SEPTEMBAR

Šuma. — Vraćao sam se iz bolnice gustom šumom Roga u kojoj se čovek oseća kao na dnu mora, jer visoke smreke ne daju ni da se nebo vidi, i razmišljao o plemenitosti slovenačkog naroda. Gledao sam malopre u bolnici album jednog italijanskog narednika.

Slike pokazuju dolazak fašističke vojske, aprila 1941 godine, u Sloveniju, isticanje njihovih znakova svuda, pokazuju vozove koji izvlače bogatstva u Italiju, a zatim te iste vozove ispreturane od partizanske ruke. Ispod poslednje slike na italijanskom jeziku: »Essi così« — (»Oni ovako«) a na drugoj strani belim tušem: »E noi così« — (»Mi tako«), A ispod ovog drugog naslova prizori zapaljenih sela, leševi pobijenih ljudi.

I to im je bilo malo, već su čak uhvatili i jedan leš za kosu, uzdigli ga i tako slikali!

Grdni su zločini fašističke vojske.

Ti isti ljudi, koji su ta zverstva pravili, bili su u Sloveniji i posle kapitulacije Italije. U ovim divnim danima slobode slovenački narod nije se bavio osvetama. Setih se Bcvcovih reči:

— Sudiće im sam italijanski narod! Udariti sada na njih značilo bi ići istom linijom kao Nemci i ustaše… Ova vojska je prestala biti rezerva fašizma …

Samo bi trebalo prikupiti imena svih tih zločinaca, imena jedinica, tačan spisak žrtava, jer se pravda mora zadovoljiti!

To i Tito veli preko »Slobodne Jugoslavije« povodom bombardovanja Jajca. Upamtiće se imena tih zverova koji su se na pijačni dan spustili nad grad na Plivi i pobili toliki broj građana.

ČETVRTAK, 23 SEPTEMBAR

Šuma. — Kulturan je slovenački narod. Redak je Slovenac bez male knjižice povezane u kožu: Prešernovih pesama, Gregorčića, Aškerca, slovenačkih narodnih pesama.

Najlepši su mi časovi u ovoj šumi dok ležim u svojoj daščari i čitam zbirku pripovedaka »Samorastnike« nesrećnog Kuhara — Prežihovog Voranca, koji sada leži u nemačkom zatvoru, i »Povest o dobrim ljudima« još nesrećnijeg Miška Kranjca, koji je ili poginuo, ili se nekud po šikarama njegove Mure skriva kao njegov pravedni razbojnik Petar. Mislim da u našoj književnosti — prozi — danas nemamo većih ljudi od Kuhara i Kranjca.

Dobre su stvari Slovenci dali i u narodnooslobodilačkoj borbi. Matija Bor i novo otkriće
Kajuh daleko su otskočili nad našim Jovanima, Zogovićima i Cedama.

Karel_Destovnik_Kajuh_recitira_na_mitingu_1943_Stari_trg_
Karel Destovnik Kajuh recitira na mitingu 1943 Stari trg

Razgovarao sam dugo sa Vidmarom o našoj borbi. On je arbitar slovenačke književnosti. Neka vrsta sive eminencije, nalik na Živka Milićevića (Srpska književna zadruga — Politika — Gcca Kon), samo politički mnogo pošteniji.

Bevc mi ukazuje na mladog pesnika Kajuha, koji mnogo obećava.

Razgovarao sam dugo s Vidmarom, pretsednikom OF-a, o našoj partizanskoj literaturi, ako je tako možemo nazvati.

Vidmar veli da mi, deca ove generacije, uopšte ne možemo da uvidimo veličinu naših dana i pored naše visoke političke svesti. Mnoge nam veličanstvene stvari sada izgledaju obične, svakodnevne. Heroj je narod, herojstvo je masovna pojava.

— A kad prođe vreme, kad mine pedeset – sto godina, tek će se tada roditi remek delo o našim danima! — veli Vidmar.

Tako se rodio »Rat i mir«. Više od pedeset godina je prošlo od Napoleonovih ratova kad se pojavio ovaj najveći roman u svetskoj književnosti.

PETAK, 24 SEPTEMBAR

Suma. — U našu šumu stigla je mršava devojka Mira Tomšič, jedan od glavnih runkcionera OF u Ljubljani.

Priča nam da se general Rupnik stavio u službu Nemaca, osnovao je slovenačke domobrane u koje su ušli i beli plavi. Ovi poslednji nose na šajkačama grb Jugoslavije, a na rukavima lakenkrojc — očiti znak slabosti Nemaca. U proglasu, koji preko Jutra« i »Slovenca« Rupnik šalje narodu, veli se da se »komunistička opasnost« može savladati samo »našim domaćim snagama«.

I odmah e objavio mobilizaciju svih Slovenaca u Ljubljanskoj Provinciji. Dosad je dobrovoljno javilo 28 ljudi, a na poziv OF iz Ljubljane je posle 8 septembra otišlo u partizane 7.000 ljudi!

Rupnik je stara izdajica. Ljubljansko izdanje našeg »Slovenskog doročevalca« objavilo je »slike iz fotografskog albuma Lava Rupnika«.

Pod Austrijom je verno služio cara Franju Josifa, a kad je Austrija propala postao je oficir u jugoslovenskoj vojsci. Bio je jedan od najvećih akcionara, desna ruka Nedića. Rupnik je bio jedan od četiri slovenačka generala. Još jedan dokaz velikosrpske politike u staroj Jugoslaiji.

Nisu primali oficire drugih naroda da im rukovode vojskom, »stari Slovenci, generali, su bili: general Majster, vođa dobrovoljaca Koruškoj, koji je umro; zatim jedan general — pošten čovek koji se ubio 6 aprila, kad je video da Jugoslavija propada; i, najzad, jedan general koji sedi u Ljubljani i nema rđav odnos prema nama.

Značajno je držanje Slovenaca oficira iz bivše jugoslovenske vojske, ima ih ukupno 330, prema pričanju našeg general – laj tnanta Avšiča našoj vojsci nalazi se sada polovina, došli su mahom posle kapitulaije Italije, dok ih kod belih i plavih nema ni 50. Jedan deo je uhvaćen Grčaricama i Turjaku.

Sada se organizuje kongres bivših oficira jugoovenske vojske i dobrovoljaca. U plenumu OF nalazi se pretsednik druženja dobrovoljaca za Sloveniju profesor Jeras, koji je još 1914
poznavao čika Janka kada se prijavio u četnički odred vojvode Vuka a taj način vidi se da je i oficirski kadar u Sloveniji u narodnoj vojsci, a nažalost nije slučaj u drugim našim zemljama.

Svi ti oficiri gledaju na Rupnika kao na izdajnika koji svakome tuđinu služi. Od jugoslovenskog diviziskog generala on se 6 aprila 1941 godine pretvorio u poniznog italijanskog župana Leona Rupnika.

A kad su Nemci došli u Ljubljanu, Rupnik se ponovo ponudio, a oni su ga oberučke prihvatili. Sada se prozvao Leo, a titula mu je »Herr Präsident der Provinzialverwaltung«!

Posle dvoglavog crnog orla, kraljevske jugoslovenske krune, fašističke sekire, sada nosi orla s hakenkrojcom. Četiri takve karikature naši su izdali u Ljubljani. Kažu da su ove Rupnikove karikature imale veliki uspeh u Ljubljani. Narod ih je tražio na sve strane.

 

Vladimir Dedijer » NAROD SI BO SODBO PISAL SAM « - Ratni dnevnik II -1941-1944 -

S velikom radošću je primljena u Ljubljani vest da su Slovenci dobili prve generale u Narodnooslobodilačkoj vojsci. Komandant Glavnog štaba Slovenije Stane Rožman otišao je kao pekarski radnik u Španiju, gde se istakao svojom hrabrošću u mnogim bitkama. U našem ustanku u borbi je od prvog dana.

Franc Rozman – Stane, narodni heroj, sa zarobljenim nemačkim vojnicima, negde u Sloveniji
Franc Rozman – Stane, narodni heroj, sa zarobljenim nemačkim vojnicima, negde u Sloveniji

Ogromno ga vole svi borci. Drugi general je Jaka Avšič. On je pod Jugoslavijom bio pukovnik, a kad je došao slom aprila 1941, išao je do Draže Mihailovića na Ravnu Goru. Draža mu je dao titulu komandanta Slovenije, ali čim je Avšič čuo da je Draža napao na partizane on je prešao na našu stranu, a na njegovo mesto Draža je postavio majora Novaka. Avšič je kod nas zamenik komandanta Slovenije.

Jakob Avšič
Jakob Avšič

Poslednjih dana došao je radiogram Vrhovnog štaba da se ustanak u Makedoniji neobično lepo razvija. Stvoreni su mnogi novi odredi.

Makedonske jedinice u zajednici s albanskim partizanima oslobodile su Debar i Kičevo. U Makedoniju je otišao Tempo još krajem godine kao delegat Vrhovnog štaba. Tempo je radio u Makedoniji i pred rat. Jednom mi je u Beogradu, u stanu moje majke, diktirao proglas CK za Makedoniju na makedonskom jeziku.

Svetozar Vukmanović Tempo, delegat CK KPJ, govori makedonskim partizanima, na Osogovu 1943.
Svetozar Vukmanović Tempo, delegat CK KPJ, govori makedonskim partizanima, na Osogovu 1943.

 

Nastavak na:

Vladimir Dedijer » NAROD SI BO SODBO PISAL SAM II«