Vladimir Dedijer » NAROD SI BO SODBO PISAL SAM II « – Ratni dnevnik II -1941-1944 –

Vladimir Dedijer » NAROD SI BO SODBO PISAL SAM II «

–  Ratni dnevnik II -1941-1944 –

SUBOTA, 25 SEPTEMBAR

Šuma. — Na čitavoj oslobođenoj teritoriji u Sloveniji održani su ovih dana izbori za poslanike slovenačkog naroda. Pod zaštitom našeg oružja usred Hitlerove »tvrđave Evrope«, mi održavamo slobodne demokratske izbore. To je srećni vesnik slobode i narodne vlasti u čitavoj Jugoslaviji, čitavo veče smo kraj vatre govorili o značaju ovih izbora.

Neko reče da su se izbori održali i u službenim granicama Velikog Rajha. Nastao je smeh. Niko od nas ne računa štajersku i Korušku kao sastavne delove Hitlerovog Rajha, iako prilikom prelaska granice, naše Save, često mnogi naši drugovi ginu, jer je čitava granica minirana i načičkana zasedama.

Prelistavam danas slovenačko izdanje Perl Bakove »East wind — west wind«. Na koricama te knjige spisak knjiga koje su izdate. Kocbek, član IOOF, i potpredsednik AVNOJ-a, priča mi tim povodom ovaj vic koji je kružio u Ljubljani:

— Staljin, Hitler, Musolini, Gombara (komandant italijanskih snaga u Sloveniji) i Čerčil uzeli ovaj spisak knjiga i evo šta je ko izabrao:

Staljin »Tiha voda« od Pucove, Hitler »Istok – Zapad« od P. Bakove, Musolini »Nema puta natrag« od Alba de Kaspedasa, Gombara »I večno šume šume«, a Čerčil pripovest o psu Džeriju iz Amerike od Džeka Londona!

Noćas smo dugo pevali. Slovenci su nas učili »Hej brigade«, a mi njih »Poš’o Hitler na Rusa«. Posle smo pričali priče iz partizanskog života. Kad je došao red na mene ispričao sam pomalo tužnu priču, koju sam čuo od Đide:

— Kod nas se često ne zna pravo ime partizana. Ljudi se po dve godine bore, postaju najbolji prijatelji, ginu, a ne znaju jedan drugom pravo ime, nego se zovu »Tenk«, »Korčagin«, »Bomba« … Kad su Sremci došli u Bosnu među njima je bio jedan drug po imenu »Isus«.

U jednoj bici »Isus« pogine. Dođe sveštenik da ga opoji i pita drugove kako se pokojnik zvao. Sremci se gurkaju i ne znaju šta će. Ne ide da kažu popu da se zvao Isus, jer kako bi izgledalo čitati podušje »rabu božjem Isusu«. Tek se neko doseti i reče proizvoljno: »Jovan Jovanović…«

Našem Veljku, zameniku Arsinom, sve do Titovog ukaza o proizvodstvu, 99% ljudi u Vrhovnom štabu nije znalo pravo ime.

NEDELJA, 26 SEPTEMBAR

Šuma. — Slušao sam večeras Moskvu. Smolensk je oslobođen. Moskva javlja:

»Jugoslavijo, slušaj Moskvu, slušaj pobedonosno klicanje! Smolensk i Roslavl opet su postali sovjetski. Neka Smolensk i Roslavl budu za vas pozdravi bratskog sovjetskog oružja. Neka je čast junačkoj Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije! Neka je čast dičnoj i junačkoj Crvenoj armiji. Smrt nemačkim otimačima!«

Javio sam drugovima Slovencima ovu radosnu novost. Cestitali smo jedan drugom ovaj dan. Večeras sam držao referat o našoj vojnoj situaciji. Ukazao sam prvo na značaj Četvrte i Pete ofanzive. Ove dve krupne operacije, koje je neprijatelj započeo u cilju zadavanja smrtnih udaraca daljem razvoju narodnooslobodilačke borbe u Jugoslaviji, završile su se
našom veličanstvenom pobedom.

Mi danas beremo plodove tih ofanziva.

Pred našim narodima stekli smo novo poštovanje i ljubav, jer smo izdržali te dobro organizovane napade daleko mnogobrojnijih i bolje naoružanih neprijateljskih snaga, i pokazali neiscrpnost naše snage. Jedna od posledica ovih ofanziva jeste povoljni razvoj ustanka u onim krajevima gde se dotada nije razvijao u toj meri kao u drugim krajevima.

Videle su i najšire naše mase da mi pretstavljamo i vojničku i političku snagu, koja je u stanju da izdrži i ofanzivu širokih razmera Hitlerove armije, da svojom oružanom silom branimo narod, videle su mase da ćemo mi biti u stanju da oslobodimo čitavu zemlju od okupatora i njegovih slugu.

Govorio sam dalje o istorijskoj odluci druga Tita posle Pete ofanzive da se pojedine naše divizije upute na svoje terene, Sedma baniska u Baniju, Prva dalmatinska brigada u Dalmaciju, Deseta hercegovačka u Hercegovinu, Druga divizija u Crnu Goru i na granicu Zapadne Srbije, Šesta bosanska i Majevička na svoj teren. Prekaljene brigade iz ofanziva
doprinele su novom razvoju ustanka u ovim krajevima, postale su stub oko koga se skupljaju hiljade novih boraca.

Ova odluka imala je i veliki vojnički značaj. Više neprijatelj nije mogao da koncentriše svoje snage i izvrši strategisko opkoljavanje naše glavnine.

Dok je glavnina Narodnooslobodilačke vojske privlačila osnovne nemačke, italijanske, ustaške i četničke snage, dotle su naši korpusi, naše divizije i naši odredi u drugim krajevima Jugoslavije otpočeli uporne napade. U potpunosti su izvršene zapovesti druga Tita, izdate tokom Četvrte i Pete ofanzive, da sve naše jedinice treba da odmah
otpočnu žestoke akcije na neprijateljske komunikacije i garnizone.

Kontraofanziva hrvatskih jedinica u Lici, u Kordunu, Baniji i Gorskom Kotaru u aprilu mesecu ove godine, izvanredni uspesi Slavonskog korpusa, kako tokom Četvrte, tako i tokom Pete ofanzive, osvajanje čitavog niza krupnih naselja u Slavoniji, zarobljavanje neprijateljskih pukova, prekidanje osnovne železničke magistrale u Jugoslaviji Beograd — Zagreb za puna dva meseca.

Uporna borba slovenačkih jedinica na uskom terenu u Sloveniji, na koji neprijatelj obraća naročitu pažnju zbog velikog strategiskog značaja Slovenije za sile osovine; prenošenje ustanka na Slovenačko Primorje i Istru, kao i u službene granice Rajha, na Štajersku i Korušku; uspesi narodnog ustanka u Sremu.

Gdje je već stvorena Prva vojvođanska divizija; osnivanje novih srbijanskih brigada i proširivanje oslobođene teritorije u Toplici i Crnoj Travi, kao i značajni izveštaji koji dolaze iz Makedonije, gde makedonski narod pod rukovodstvom Vrhovnog štaba stvara prvi put posle hiljadu godina svoje vojne jedinice.

Sve su to činjenice koje pokazuju da je naš ustanak svenarodni, da i Srbi, i Hrvati, i Slovenci, i Makedonci i Crnogorci polažu na hiljade svojih života da bi se naša domovina oslobodila, da grade i kuju bratstvo naših naroda koje neće moći biti ničim pokolebano, jer je građeno u krvi, u patnjama, u suzama, građeno je jednom za svagda.

U takvim uslovima došla je kapitulacija Italije. Naša vojska je izvršila svoj zadatak. Oslobođena teritorija u Jugoslaviji danas je veća nego što je ikada bila, i to daleko veća. Od Rame na Neretvi, pa sve do Gorice na Soči može se ići drumom preko oslobođene teritorije,
to jest preko osam stotina kilometara.

Naše Jadransko More oslobođeno je u dužini od preko pet stotina kilometara — od Sušaka, preko Senja, Karlobaga, Splita pa sve do ušća Neretve ponosno se vije naša zastava, sem u Zadru i Šibeniku.

Sloboda je došla Istri i Slovenačkom Primorju.

Danas mi s ponosom gledamo na plodove upornih borbi koje smo vodili tokom ove godine. Dve generalne ofanzive na glavninu naših snaga i četrdeset i sedam regionalnih ofanziva vršio je neprijatelj protiv nas za devet meseci ove godine, napadale su nas nemačke i italijanske divizije, bugarske i mađarske, kvislinške albanske jedinice, Pavelićeve
ustaše, domobrani i legionari, četnici Draže Mihailovića, nedićevci, ljotićevci, slovenačka bela garda, trinaest raznih vojski.

Mi nismo ustuknuli i na napad odgovorili smo napadom, dali smo hiljade i hiljade naših dragih i smelih drugova, ali ti gubici nisu bili uzaludni. Pokazalo se da se sloboda može postići samo borbom, upornom, tvrdom borbom, da u borbi, istina, padaju hiljade najboljih, ali da borba rađa na dese tine hiljada novih prekaljenih boraca.

Uzmimo za primer samo Istočnu Bosnu. Šesta bosanska brigada i Majevička brigada izgubile su u Petoj ofanzivi od 60% do 75% svoga ljudstva i po odluci Vrhovnog štaba vraćene su na svoj teren, u Istočnu Bosnu. Narod je primio dolazak ovih boraca s velikim oduševljenjem, vraćali su se borci iz najslavnije bitke našeg rata, s ponosom govori narod Majevice:

»I naši su sinovi učestvovali u Petoj ofanzivi, slavno su mnogi izginuli, ali oni će se spominjati dok je svijeta i vijeka«.

Brzo je narod Majevice, Birča, Posavine izviđao rane svojih brigada, na hiljade novih boraca pohrlilo je u slavne brigade, tako da mi stojimo pred osnivanjem ne novih brigada u Istočnoj Bosni, već novih divizija!

Takav je slučaj i u Baniji, takav je slučaj i u Dalmaciji, gde je ponova formirana Deveta divizija. Danas se skoro jedna polovina Jugoslavije nalazi u našim rukama.

Narodnooslobodilačka vojska se udvostručila u nekim krajevima, a negde učetvorostručila, kao na primer u Sloveniji. Naša vojska danas broji preko dve stotine hiljada naoružanih boraca i povećava se iz dana u dan.

Tako smo, najzad, uspeli da pred svetskom javnošću budemo priznati kao faktor koji daje svoj doprinos u zajedničkoj borbi ujedinjenih nacija. Do juče su govorili izvesni krugovi o nama kao »o internacionalnim banditima«, a danas su primorani da nam odaju dužno priznanje.

Londonski »Tajms« povodom oslobođenja Splita donosi uvodnik pod naslovom »Nagrada za herojstvo«:

»Nemci će teško moći da popune praznine koje su nastale usled nagle predaje Italije. Nemački generali su prisiljeni da se oslone na marionetske države. Sada se potvrđuje opšte verovanje da Pavelićeva vlada nikada nije imala stvarnu podršku hrvatskog naroda. Stvarni predstavnici hrvatskog naroda nalaze se u redovima patriotskih trupa, koje su sada u stanju da prošire svoju vlast.

One su se borile dve godine u teško pristupačnim delovima zemlje, a sada su u stanju da osvoje velike gradove i železničke raskrsnice. Na taj način oni sada ubiraju plodove svog herojstva i izdržljivosti kojima su pružali uporan otpor napadačima.«

Radio London pre neki dan daje izvanredni izveštaj Vrhovnog štaba o oslobođenju Splita, pa onda veli:

»Zaista, reči su suvišne, jer događaji previše jasno govore sami za sebe.

Svi ti događaji objašnjavaju zašto se svet divi partizanima, zašto su partizani otišli u šumu i vode borbu za slobodu i ravnopravnost, zašto su se sastali svi Hrvati i Srbi, da bi izvojevali slobodu od vekovnih neprijatelja.«

Ali dok smo doživeli »da nam se svet divi« trebalo je pregaziti Neretvu, preći Prenj, Zelengoru, doživeti Sutjesku, šator i Grmeč u skoro svakom kraju Jugoslavije. Sada radio London ne pominje Dražu Mihailovića, jer on ne pretstavlja više nikakvu vojničku ni političku silu u Jugoslaviji. I poslednji čovek u našoj zemlji jasno vidi da je Draža Mihailović
izdajnik, da se on oslanja samo na okupatora.

Zato su propali i svi njegovi planovi »da do septembra treba očistiti sve partizanske snage u Lici, Krajini i Dalmaciji kako bi četnici dočekali saveznike na Jadranu«, kao što je komandant Draže Mihailovića za zapadnu Jugoslaviju, advokat Žujović, pisao popu Đujiću.

Propali su im planovi, jer nisu imali narod za sobom. Kad je Italija kapitulirala, sve četničke organizacije u krajevima gde su bili italijanski garnizoni rasplinule su se, jer su ih dotle držali samo italijanski bajonet i konzerva. Sam narod je razoružavao Italijane, bilo je stotinama slučajeva da su obični ljudi, koji nikakve organizacione veze nisu imali s partizanskim jedinicama, razoružavali desetine, vodove, čete, pa i bataljone Italijana, i odmah zvali partizane da im predadu oružje.

Mi smo se borili od prvog dana za narod, za njegovo oslobođenje, on je to pamtio, i, evo, danas, kad su nastupili tako krupni, tako istoriski događaji, on nam se obilato odužio. U toj borbi padalo je hiljadama naših najmilijih, ali na njihova mesta narod nam je slao svoje sinove. Iz potkresanog stabla bujaju danas moćne grane.

PONEDELJAK, 27 SEPTEMBAR

Šuma. — Crni, Đido i Bevc stigli su danas iz Hrvatske na zasedanje poslanika slovenačkog naroda koje će otpočeti prvog oktobra ove godine u Kočevju. Govorili su nam dugo o velikim uspesima koje je postigla naša vojska u Hrvatskoj prilikom kapitulacije Italije.

Priča Crni kako je oslobođeno čitavo Hrvatsko Primorje i Gorski Kotar. Na sam dan kapitulacije jedna brigada Trinaeste divizije tukla se s Italijanima kod Žute Lokve, jedna brigada ove divizije bila je čak oko Gospića, a Treća brigada nekoliko dana pre kapitulacije upućena je na sektor između Sušaka i Crkvenice sa zadatkom da onemogući izvlačenje italijanskih divizija s Primorja.

Dva primorsko-goranska odreda dejstvovala su u Gorskom Kotaru, uglavnom na komunikaciji od Delnica do Ogulina.

Treća brigada se još 8 septembra uveče spustila u Hrvatsko Primorje, ušla na Sušak, u Bakar, Kraljevicu, Crkvenicu, Selce, Bribir, Novi. U svim ovim mestima već je zatekla naoružani narod koji je odmah po objavljivanju kapitulacije počeo da svlači Italijane i da se oblači u njihove uniforme.

Brigada je tako već prvog dana narasla na tri hiljade boraca i svakog časa su pristizale nove grupe dobrovoljaca. Pušku je nosio svako, i žene i ljudi i deca. Oni su pravili ogromne crvene zvezde, velike kao šaka, pa ih stavljali sebi na grudi i na kape. Nije se tih dana
prosto znalo gde se završava vojska, a gde počinje narod, sve je to bilo pod oružjem.

Razoružani Italijani slati su kućama preko Rijeke.

Ali komandant italijanske divizije »Murđe«, koja se, posle teških poraza u dolini Neretve u toku četvrte ofanzive, popunila i premestila u Senj, nikako nije hteo da preda oružje. On je stalno zatezao s pregovorima, ustvari je očekivao da mu stignu u pomoć Nemci. Vođene su kraće borbe, pa su otpočinjali pregovori, pa su opet planule borbe.

Naši su na taj način bili saterali Italijane u sam Senj i držali su u svojim rukama Vratnik. U pregovorima su učestvovali Crni, Vlado Bakarić, komandant Trinaeste divizije Veljko Kovačević i Srećko Manola. Italijanski general bio je drzak. Prvo je tražio da se naša vojska stavi pod njegovu komandu.

Dani su prolazili, a general nije hteo da se preda. Tada smo mi naredili napad na Senj. Italijani su bili spremni za borbu i iz Senja su otvorili strašnu vatru na Vratnik iz 37 topova.

Veljko Kovačević se tu nalazio sa štabom divizije i pričao je kasnije da je to bio jedan od najjačih artileriskih baraža koje je doživeo. Naše brigade već su bile prodrle u Senj.

U borbi, koja je trajala od sedam uveče do devet izjutra, Italijani su imali sedamdeset mrtvih i sto dvadeset ranjenih. Italijanski general nije imao kud, već je pozvao komandante da im se preda. Vlado Bakarić, Veljko Kovačević i Srećko Manola seli su u automobil i ušli u Senj, gde ih je narod oduševljeno dočekao.

Italijanski general se duboko klanjao.

Sav nam je ratni materijal bio predat, a Italijani su se evakuisali preko Rijeke za Italiju. Ali, pre nego što su predali oružje, Italijani su prebacili jednu grupu od nekoliko stotina ličkih četnika na Krk. Mi smo poslali jedan naš bataljon na Krk, a četnici su umakli na Cres, mi za
njima na Cres, a oni na utvrđeni Lošinj.

Na ovom ostrvu postoje najmodernije fortifikacije s dubokim kazamatima, električnim liftovima. Mi smo ukrcali jednu brigadu Trinaeste divizije u Kraljevici na šest brodova i izvršili prvu partizansku desantnu operaciju. Četnici su se bili zatvorili na kotama Tovaru i Tovarčiću, imali su tri haubice i velike obalske topove, ali su se posle dva dana predali, sem jedne grupe koja je umakla brodom.

Zarobljeno je tu 260 četnika, a oni koji su pobegli uzeli su tri broda i ukrcali se u srednji, da bi ih brodovi sa strane zaštićavali. Tako su izišli iz lošinjske luke. Mi smo ih gonili ka pučini, uhvatili smo dva broda, jedan je nosio 100.000 litara petroleja, ali oni su ipak umakli
jednim brodom u pravcu Barija.

Sem ove grupe četnika, uništena je još jedna grupa kod Musulinskog Potoka. Tu su se skupile dve četničke »brigade«, ukupno 1.200 ljudi iz svih krajeva Hrvatske, pa čak i iz Slovenije, s ciljem »da pođu na Jadran da dočekaju saveznike«. Nađena su originalna Dražina naređenja u kojima zapoveda »da se ni po kakvu cenu ne dozvoli komunistima da se dočepaju Trsta«.

Vlado Četković, komandant Osme kordunaške divizije, nalazio se tu u blizini s nekoliko svojih bataljona, pa je četnike opkolio.

Oni su se neverovatno nevojnički držali, bili su se zbili u jedan potok i tu zanoćili bez osiguranja. Naši ih nisu hteli da napadaju noću, već su čekali da se razdani. Ujutru su četnici ustali, postrojili se i taman im je komandant počeo da drži govor, a naš ga je mitraljez pokosio. Četnici su bili zbijeni u kotlinu i veliki ih je broj izginuo. Ostali su brzo digli ruke uvis i predali se.

Manje grupice su uspele da se izvuku bez oružja.

Žene su ih čak u okolini Otočca hvatale i predavaie partizanskim stražama. Tako se rasplinula »vojska« Draže Mihailovića u zapadnoj Jugoslaviji komandanti pobegli kod saveznika u Italiju, a snovi o »čišćenju Krajine i Like od partizana kako bi četnici saveznike spremno dočekali« ostali su zaista snovi.

★

U noći između 13 i 14 septembra jedan ustaški trup (specijalna jedinica za vršenje prepada) upao je u Otočac. Terzić je obavestio komandanta mesta da se napad sprema, ali ovaj ništa nije preduzimao »da paniku ne bi širio«. Srećom, neprijatelj nije bio vešt, pa su se Nazor, ZAVNOH i ostali drugovi srećno izvukli, ali ranjen je drug Stevo Krajačić u nogu dok je držao otstupnicu. On je branio most preko koga se prelazi do kuće u kojoj je bio ZAVNOH.

Jedan ga je metak pogodio u nogu i drug Krajačić nije mogao da se makne s mesta. Ustaše su pokušale da pređu most, ali on ih je dočekao vatrom iz svoje mašinke. Popaljeno je oko 20 kamiona materijala i ubijeno 27 drugova. Desetak je zaklano u bolnici, a straža u komandi mesta je izgorela. Ustaše i četnici su bili svega tri sata u gradu.

Naši su kasnije otkrili da je glavni organizator napada bio kapelan iz Otočca. On i još 16 zlikovaca su izvedeni pred sud, osuđeni i streljani. Pokolj naših ranjenih drugova u bolnici organizovale su kaluđerice, »časne« sestre. One su ustašama prokazivale ko su partizani, pa su ih mučili, sekli butine i mišice da bi što duže izdisali.

I ja sam mogao biti u ovoj bolnici. Na nedelju dana pre napada bio sam poslednji put u bolnici, trebalo je da se operišem, već sam bio došao do operacionog stola, ali sam se predomislio, nije mi se dopadao ni doktor, ni ove »časne« sestre.

Zanimljivo je da su ustaše poveli sobom oko 80 ljudi iz našeg zatvora. Dvadesetorica su se, međutim, posle vratila u zatvor!

Nisu hteli da ih ustaše »oslobađaju«. A naši su ih posle ovog pustili potpuno na slobodu.

★

Moraćemo evakuisati Split, jer Nemci nadiru velikim snagama. Sada su ubacili i SS diviziju »Princ Eugen«.

★

Večeras sam se vratio sa Mihom Brecljom iz Novoga Mesta gde me je pregledao na rendgenu fratar Auguštin. Bio je nešto pijan pa mu baš nisam dao mnogo da me gnjavi, a naročito da čeprka po mojoj rani. Baš ovih dana smo doznali da je u Kočevju uhapšen jedan lekar, hitlerovac, koji je bio u tamošnjoj bolnici. Sabotirao je na sve strane. Tipične slučajeve tifusa proglašavao je gripom.

Crni nam ispriča kako je u Spaniji veliki broj naših drugova nastradao od nesavesnih lekara — fašista.

UTORAK, 28 SEPTEMBAR

Zamak Soteska. — Dvadeset dana je prošlo otkako je Italija kapitulirala a Nemci još ništa veće nisu poduzeli protiv nas u Sloveniji. Nesumnjivo znak njihove slabosti. Istina, Nemci stalno pokušavaju da prodru na oslobođenu teritoriju manjim snagama, ali s priličnim brojem tenkova.

Svuda su bili odbijeni. Kod Rakeka se razvila prava borba i naši su upali u sam Rakek. Nemci sada upotrebljavaju tenkove tipa »Tigar«. To su jaka oružja i s njima se ne možemo lako boriti. Haubica je jednom odbila gusenicu, ali on je nastavio da ide. Kad naiđe na oborena stabla spusti mehaničke testere i začas ih prereže.

Ispred brane od kamena uzdigne se i prelazi preko nje. Dva »Tigra« su već pala u Jugoslaviji. Slovenci su na Rakek otvorili žestoku paljbu iz teških topova, pa se zapalila
jedna štala i požar je posle zahvatio i dva »Tigra«.

U šumi je hladno, pa smo Đido i ja sišli u grad Sotesku. Đido je prepisao povelju Aueršperga, sve natpise na portretima. Uveče smo nas dvojica sedeli sami u velikoj dvorani pored hladnog kamina. Pričali smo o borbi.

— He, moj Đido, gde mi sve nećemo doći u ovom ratu. Evo nas sad u zamku princa Aueršperga … A sećaš se kad smo se rastali u Beogradu,

ispred kuće Vlade Ribnikara, početkom jula 1941, kad si krenuo s bratom Bečom…

I počesmo da pričamo o drugovima koje smo izgubili. Đido računa da je od 500 članova Partije u Beogradu, aprila 1941, dosada poginulo 420!

Đido mi reče da piše zbirku uspomena o našim poginulim drugovima.

Prvo će pisati o Savi Kovačeviću.

— Pisaću i o Olgi Dedijer, — reče on.

U toj polumračnoj dvorani, prostranoj kao crkva, osećao sam se nekako čudno. Gušio me je zadah naftalina. Sedeo sam na velikom kanabetu čiju su čohu izgrizli moljci i gledao sam portrete Marije Terezije, njenog sina, njenog muža i njenih ministara. Razmišljao sam kako se ovaj dvorac čudno zove Soteska, baš kao ona strašna Sutjeska na granici Crne Gore gde su poginuli toliki drugovi, među njima i Olga …

Posle sam legao pod baldahin princa Aueršperga. Nisam mogao dugo zaspati. Teško je partizanu kad dođe iz šuma, sa planina, u ovu krletku.

SREDA, 29 SEPTEMBAR

Soteska. — Jutros su se spustili u Sotesku Crni i Beve. Došla žena iz sela kraj grada da čisti sobu. To je radila i dok je ovde princ bio, pa veli Bevcu:

— Kako se menja. Eto, tu na toj stolici sedeo je princ, ljuljao se i gledao kroz prozor. Kad bi opazio nekog seljaka da mu je uzbrao jednu jabuku, odmah ga je kažnjavao s deset ili dvadeset lira… A sada se to neće više nikad vratiti…

★

U izveštaju iz Ljubljane govori se da se tamo pojavila jedna nova garda. Nije ni bela, ni plava, već žuta, a zastupa Habzburgovce i obnovu stare Austrije …

ČETVRTAK, 30 SEPTEMBAR

Soteska. — Izgleda da su Nemci najzad otpočeli ofanzivu. Prvo su napali na Slovenačko Primorje i Istru. Već drugi put u toku poslednjih dana nemačka vrhovna komanda javlja o borbama u Istri i Slovenačkom Primorju. Prema nekim vestima, Nemci su doveli iz Severne Italije tri divizije, među kojima se nalazi i divizija »Herman Gering«, koja se tukla sa saveznicima na Siciliji.

Glavni štab Slovenije još nema podrobnih izveštaja o toku ofanzive.

Stiglo je iz Istre nekoliko boraca iz novoformiranih brigada i vele da su bili otsečeni od svojih jedinica. Nemačka avijacija počela je žestoko da dejstvuje po čitavoj oslobođenoj teritoriji. Gubici su veliki, jer naš narod u ovim krajevima ne zna dobro da se sklanja od aviona. Istovremeno nas Nemci zasipaju raznim lecima u kojima prete »da će se trupe maršala Romela obračunati s pobunjenicima«. Znači, još jedna ofanziva pred nama.

★

Pričao mi je Đido večeras o Slavoniji. Neobično se iznenadio kako je partizanski pokret silno razvijen u tim krajevima:

— Slavonski partizani spadaju među najbolje u čitavoj Jugoslaviji, — veli Đido. — Oni imaju čvrstu podršku naroda, četnici uopšte nemaju nikakvog uporišta, niti smeju da se pojave.

Slavonci drže i oslobođenu teritoriju, ali to je takav teren, toliko mnogo ima komunikacija, da neprijatelj sasvim lako može tenkovima da se ispne na svaku čuku i da postavi obruč. U poslednjoj ofanzivi Petar Drapšin, komandant korpusa, neobično se dobro snašao.

Zahvaljujući velikoj podršci naroda i dobro organizovanoj obaveštajnoj službi, Slavonci znaju unapred za svaku neprijateljsku ofanzivu, pa je Pera Drapšin poslao brigade izvan obruča koji je neprijatelj pripremao, a on je sam ostao s jednom brigadom. Svi teški ranjenici bili su sklonjeni u bunkere. Kad je ofanziva počela, Pero i njegov komesar Duško Brkić probili su se borbom, pa je čitava ofanziva propala.

Objašnjava Đido kako je prolazio noću kroz selo, odmah pored pruge i druma Beograd — Zagreb, kuriri ga poveli pored same žandarmeriske stanice. Vele kuriri:

— Žandari se boje da zanoće u kasarni da ih ne zarobimo, pa se sklanjaju u kukuruz. Danju se vraćaju natrag, a tada naš odbor ide u kukuruz, jer on radi noću u selu …

PETAK, 1 OKTOBAR

Kočevje. — U bivšem sokolskom domu u Kočevju večeras je otpočeo prvi sastanak poslanika slovenačkog naroda, istoriski dan u ovom našem ratu.

Posle prvih izbora u okupiranoj Evropi, posle prvih demokratskih izbora u Jugoslaviji, sastaju se narodni pretstavnici Slovenije da ocene dosadašnji rad Osvobodilne fronte, da dadu svoj sud o tome kako je OF vodio slovenački narod tokom ove dve i po godine narodnog ustanka, da se dogovore i donesu odluke o daljem vođenju rata, o merama koje treba preduzeti da bi sloboda došla što pre, da izaberu pretstavnike Slovenije za AVNOJ.

U dvorani se nalaze 562 poslanika, među njima je najviše seljaka, i starih i mladih, mnogi su od njih u vojničkim uniformama, s mašinkama na krilu. Vide se i mnoge žene. Tu su ljudi iz svih krajeva Slovenije, i Gorenjci, i Dolenjci, i Notranjci, i Štajerci, tu su pretstavnici
bele Ljubljane, tu su delegati iz Koruške i Slovenačkog Primorja.

Dvorana je izvanredno dekorisana. Svirana je himna, a jedna desetina partizana vojničkim korakom istupila je na binu i polako počela da razvija slovenačku belo-plavo-crvenu
zastavu s petokrakom u sredini.

Gledao sam narodne poslanike Slovenije, gledao sam njihova gruba, trudbenička lica, gledao sam ogromnu parolu, reči Ivana Cankara:

»Narod si bo sodbo pisal sam«, i mislio da je veliki čas najzad došao, evo, ovih pet stotina i šezdeset pretstavnika borbene Slovenije, u ime čitavog naroda, danas zaista ispisuju svoju sudbinu, stvaraju svoju slobodnu slovenačku zajednicu.

Večeras bio je svečani deo. Govorio je prvi Vidmar, ali ne tako dobro kao što ume. Osetio se iz njega slovenački malograđanin — uopšte nije spomenuo borbu drugih naroda u Jugoslaviji, nije spomenuo vojsku!

Bevc i Maček su bili vrlo nezadovoljni. Demokratija u OF!

Kidrič nije uopšte pregledao govor pretsednika. Ni ranije nije to činio, ali ovog puta ovaj zaista pametan čovek zataji!

Ali zato su drugi govori bili na visini.

Samo je nastalo komešanje na podijumu — naročito oko Crnog — kad je major Džons ustao da govori u ime engleske demokracije!

Sve u svemu ovo prvo veče je imalo svečani karakter. Poslanici su mislili da će se sastati u nekoj šumi, pa ih zablesnula ova dvorana. Ali se oseća da će sutrašnji dan biti bolji kada progovore delegati iz naroda.

Odavanje pošte palim drugovima bilo je dirljivo izvedeno. Za taj minut ćutanja prođoše mi slike mnogobrojnih mojih drugova koji padoše u ovom ratu.

Zatim su upućeni telegrami Staljinu, Ruzveltu i Cerčilu. Pročitani su i telegrami drugu Titu i Vrhovnom štabu, AVNOJ-u, ZAVNOH-u, i borbenoj Ljubljani i svim drugim neoslobođenim delovima Slovenije.

Posle su došli pozdravni govori pretstavnika CK KPJ, AVNOJ-a, ZAVNOH-a, vojske, žena, omladine.

SUBOTA, 2 OKTOBAR

Kočevje. — Noćas je progovorio slovenački narod, progovorio je u licu starog seljaka Franca Becela i stare seljanke Marije Ivančič. Podigao se Franc Becele, najstariji narodni poslanik, podigao se dug mršav starac, koštunjava lica, potpuno sličan Cankarevom Jerneju, kako sam ga od ranog detinjstva zamišljao, kad sam prvi put tu pripovetku čitao.

Govorio je starac narodski, mudro, a svima nama se činilo, eto došao je Jernej, najzad, do svoje pravde, došao je čas kada se slovenački narod sam oslobodio svojom snagom, došao je čas da narod kuje svoju sudbinu:

— Ja sam star, preda mnom još nema dugo života, leđa su mi savijena od pedeset i pet godina rada na poljima, ali, eto, došlo je vreme kada se ne pita jesi li star ili mlad, već voliš li ili ne našu slovenačku grudu, želiš ili ne da budemo slobodni, hoćeš li ili ne da budeš, najzad, gospodar na svojemu…

I zato ne sme biti ni jednog Slovenca koji ne pomaže naše partizane, jer su došli veliki dani. S oca na sina, s kolena na koleno, čuvaće se uspomena na današnju borbu, zavidiće nam buduća pokolenja što je sudba baš nas izabrala da izdržimo takva iskušenja, da
se oslobodimo Nemaca i Italijana i izgradimo našu novu slovenačku domovinu u kojoj će biti pravde, u kojoj će se kmet radovati svome klasu, radnik delu svojih ruku.

Govorio je dalje stari Franc, tražio da ne smemo klonuti, da sve moramo izdržati:

— Ja sam star, ali sam već dao dvoje dece za domovinu, prošle godine su mi belogardisti spalili kuću, hteli su i mene da ubiju, pa sam se morao skrivati s mojom starom šest nedelja u bunaru, samo sam noću izlazio, ali sve smo to izdržali, jer nismo sami, jer čitav narod strada.

Još nekoliko govornika je govorilo, pa je reč zatražila Marija Ivančič, stara kmetica iz Bara, kraj Ribnice. Tihim glasom je počela:

— Muža sam izgubila u prvom svetskom ratu. Ostavio je nezbrinutu decu. S mukom i trudom sam ih uzdizala dok nisu izrasli u dobre državljane, svesne podanike slovenačke domovine. 29 jula prošle godine izvršen je zločin nad njima. Četiri su mi sina tog dana Italijani pobili. Trojicu na livadi dok su kosili, a četvrtog kod kuće.

Da su ih samo streljali!

Odrezali su im ruke, noseve, tako ih izmrcvarili da nisu ličili na ljudske stvorove. Eto, to su dela izdajnika, to su dela okupatora. Smrt je predobra i prehitra kazna za takve zločine …

Nije bilo čoveka u dvorani kome suze nisu pošle na oči, gledajući majku Slovenkinju kako diže ruku visoko i spušta je do zemlje, savlađujući svoj bol na taj način.

Stara Marija Ivančič, kmetica iz Bara kraj Ribnice, nastavila je:

— Shvatite s kakvom sam tugom iskopala četiri rake. Izdržala sam to, jer sam znala da sam svoju decu darovala domovini!

Govorim svetu i svom narodu da za slobodu svoje domovine nije velika nikakva žrtva …

Sinovi moji i kćeri moje, pođite veselo na poziv naše domovine … Slava onima koji su prolili krv za slobodu slovenačke domovine …

Tako je Marija završila svoj govor, ljudi su ustali od uzbuđenja. Na daleko su se orili poklici, prekaljeni borci iz stotine okršaja, smeli politički radnici u porobljenoj Ljubljani, sav slovenački narod pozdravljao je kmeticu Mariju, majku braće Ivančič, pozdravljao je majku Slovenkinju.

Mariju su odveli u počasno pretsedništvo, zajedno sa starim Francom Becelom. Sedeli su tamo kao naša savest.

Novi govornici su istupali: borci, radnici, seljaci, književnici, katolički sveštenik Metod Mikuž, pretstavnici omladine, žena. Govorila je jedna starija drugarica:

— U ovom ratu ni u jednoj zemlji ne može se osetiti tako velika ljubav, takva zahvalnost Crvenoj armiji, kao u našoj zemlji, gde požari stotine i stotine naših kuća osvetljavaju nebo, gde hiljadama ljudi gine svakog dana od hitlerovskog terora. Neka živi Crvena armija, veliki osvetnik patnji i suza slovenskog naroda!

★

Ustaje jedan radnik i govori o Titu:

— On je oličenje jedinstva našeg naroda, mati mu Slovenka, otac Hrvat, borbu je započeo u našem Beogradu, njegove proleterske brigade i njeni borci u svakoj našoj zemlji, na svakom našem brdu krv su lili…

★

Noćas se osetila i duboka odanost slovenačkog naroda prema Partiji.

Na njenu inicijativu još aprila 1941 stvorena je koalicija osamnaest raznih grupa, ali se ta koalicija u procesu borbe pretvorila u jedinstveni front. Stvarno, Partija u Sloveniji postala je svenarodna partija koja pretstavlja interese čitavog naroda, jer je prva i jedina u celini ustala u odbranu slovenačke nacije. Kako su pravedne reči bivšeg ministra Ivana Pucelja, čije je reči naveo jedan govornik: »Hvala Komunističkoj partiji što je donela herojsko doba slovenačkom narodu!«

★

Još jedan važan momenat u razvoju ustanka u Sloveniji. Na granici Italije i Nemačke slovenački narod grčevito se opirao svakom odnarođivanju. Otud kod njega neverovatna žilavost, svest o jedinstvu. Dvorana se prolamala kad se pojavio delegat Slovenačkog Primorja i zahvalio se OF-u na pomoći Primorju, koje se, najzad, oslobodilo tuđinskog jarma.

Burno je dočekan i delegat Koruške, gde se partizanski pokret sve više širi.

Delegat Ljubljane, Vlado Krivc, pozdravljen je uzvicima:

— Živela junačka Ljubljana!

On je podvukao da se na Rupnikovu mobilizaciju odazvalo 28 ljudi, a na našu 7.000!

— To nije naša zasluga, to je, pre svega, zasluga naše partizanske vojske… A idući sastanak poslanika slovenačkog naroda da održimo u Ljubljani! — završio je drug Krive.

★

Izlaganje o međunarodnoj situaciji isto tako je pažljivo praćeno. Kad je Bevc u svom referatu pomenuo drugi front nastao je lom. Ljudi su poskakali na klupe i u horu tražili drugi front, a iz masa su se dizali govornici. Jedan stariji, podebeli drug, crvenog dobroćudnog lica, u oduševljenju popeo se na klupu, podigao ruku i otpočeo:

— Mi nećemo drugi front, jer su ga partizani Jugoslavije već otvorili, mi hoćemo treći front…

Jedan mladić s galerije ga prekida:

— Smrt Nemcima sa svih strana!
— Dajte nam avione i tenkove pa ćemo mi otvoriti drugi front! — uzvikuje jedna drugarica s galerije.

Džons je pored mene trljao ruke:

— Eto šta želi narod u Evropi!

Bevc je u svom referatu podvukao da smo u rat pošli da bismo obezbedili mir, pravedan, pobedonosni mir… Što pre dođe drugi front, pre će doći i mir. Sva krivica za produženje rata, za sve žrtve koje plaćamo, pada na reakcionarne krugove koji zatežu s drugim frontom.

★

Kad se spomenula londonska izbeglička vlada opet lom.
— Neka ih Englezi predadu da im sudimo!
— Štrik im za vrat!

Bevc je ukazao na novu taktiku, naročito na pokušaje »sredine«. Bivši ministar u londonskoj vladi Furlan poslao je Vidmaru radiogram »da se ostvari jedinstvo slovenačkog naroda, da se OF izmiri s belom gardom« i naznačio je nekog Stojana Bajića da mu se Vidmar javi. Vidmar je odgovorio:

— Jedinstvo slovenačkog naroda je već ostvareno i to u OF-u.

★

Novi, dosad nepoznati, nacionalni ponos u istoriji Slovenaca, sada se pojavio. Govorili su delegati:

— Mi više nismo narod hlapaca (slugu). Mi sami svoju sudbu kujemo…

— Kranjski Janezi su se u istoriji borili za careve i krv lili, a sada se Slovenci prvi put za sebe bore!

NEDELJA, 3 OKTOBAR

Kočevje. — Noću radimo zbog opasnosti od avijacije, a preko dana se odmaramo. Vavpotić, pretstavnik slovenačkih mačekovaca u OF-u, hoće po svaku cenu vina. I uzeo čovek auto i 80 kilometara se vozio da bi doneo vino. Zločin, jer naši tenkovi stoje, pošto nema benzina.

Nekoliko drugova je Vavpotiću reklo još pre polaska da je stvar nepravilna.

Ali, ovo nije sve. Zbog opasnosti od bombardovanja stanujemo izvan Kočevja, u jednoj pustoj kući, u kojoj spremaju i kuvaju tri devojke.

Jedna od njih ne valja. Istina, otac joj je partizan, ali se ona vodala s Italijanima. Drugovi to nisu znali, pa su joj kao partizanskoj ćerci poverili ovaj zadatak. Ona se brzo sprijateljila sa Vavpotićem i sela s njim u auto po vino.

Kad je auto prolazio Kočevjem jedan partizan digao je pušku na automobil i zaustavio ga.

Devojci je rekao:
— Izlazi ti iz auta. S Italijanima si se vozikala, ali kod nas nećeš..

A ti, druže, nemoj više ovakve devojke da uzimaš u automobil.

U tome leži naša snaga. Svaki partizan je svestan svoje dužnosti prema domovini…

★

Noćas su držani stručni referati, prvo, o konkretnim zadacima narodnooslobodilačke borbe, izgradnji narodne vlasti i uključivanju civilnog stanovništva u narodnooslobodilački rat, a zatim o privredi, finansijama i ishrani.

Posle se razvila diskusija i, na kraju, je odato priznanje Izvršnom odboru OF:

»Zbor poslanika slovenačkog naroda izjavljuje Izvršnom odboru Osvobodilne fronte slovenačkog naroda priznanje za uspešno rukovođenje narodnooslobodilačkim pokretom Slovenije.

Na osnovu svog potpunog uverenja Zbor poslanika slovenačkog naroda bira i postavlja Izvršni odbor Osvobodilne fronte u njegovom dosadašnjem sastavu za čitavo vreme trajanja narodnooslobodilačkog rata.«

Zatim se prešlo na izbor plenuma OF i delegata za AVNOJ. Lep prilog jedinstvu naših naroda bio je izbor Pere Popivode i Rajka Atanackovića, koji su još pre godinu dana, po odluci Vrhovnog štaba, došli u Sloveniju. Vidmar je tom prilikom rekao:

— Ta dva sina srpskog i crnogorskog naroda pokazala su svojom
borbom za našu slobodu da dostojno mogu vršiti ovu dužnost…

★

Od istoriskog značaja je rezolucija doneta na ovom zasedanju.

U njoj se konstatuju sledeće činjenice:

I

1) Po vojnom i političkom slomu predaprilske Jugoslavije, političkom i organizacionom slomu svih legalnih jugoslovenskih političkih stranaka, Osvobodilna fronta slovenačkog naroda, osnovana na inicijativu Komunističke partije Slovenije, jedina je na slovenačkoj teritoriji podigla zastavu narodnooslobodilačke borbe.

2) Da se u Osvobodilnoj fronti nalaze sve zaista patriotske grupe i organizacije i da iza Osvobodilne fronte stoji ogromna većina slovenačkih narodnih masa.

3) Da Osvobodilna fronta slovenačkog naroda već dve godine vodi uspešno slovenački narodnooslobodilački pokret protiv okupatora i da pretstavlja uporedo s Narodnooslobodilačkom vojskom Slovenije, kao sastavnim delom Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, jedino jemstvo za konačnu pobedu slovenačkog naroda, za izgradnju slobodne i ujedinjene Slovenije u slobodnoj i ujedinjenoj Jugoslaviji i za srećnu budućnost slovenačkih narodnih masa.

4) Da je Osvobodilna fronta slovenačkog naroda jedina zakonita narodna vlast na slovenačkoj teritoriji.

5) Da je Osvobodilna fronta slovenačkog naroda otpočela slovenački partizanski pokret, iz koga je izrasla Narodnooslobodilačka vojska Slovenije, uključena u jedinstvenu Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije pod vodstvom vrhovnog komandanta druga Tita.

6) Da je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, kojom komanduje njen proslavljeni komandant i voditelj južnoslovenskih naroda drug Tito, jedina narodna vojska u Jugoslaviji i da ta vojska već treću godinu sa sjajnim uspesima vodi narodnooslobodilački rat protiv okupatora.

7) Da je Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, sa svojim proslavljenim komandantom drugom Titom na čelu, naoružani narodni tvorac nove, demokratske i moćne Jugoslavije.

8) Da je Izvršni odbor Osvobodilne fronte slovenačkog naroda časno ispunio sveto načelo sloge i jedinstva južnoslovenskih naroda u borbi protiv okupatora, delujući istovremeno u duhu samoopredeljenja slovenačkog naroda za demokratsku Jugoslaviju — istinsku i jednakopravnu domovinu južnoslovenskih naroda — kada je uputio svoje pretstavnike u AVNOJ kao jedinstveno vrhovno pretstavništvo naroda Jugoslavije.

II

Zbor poslanika slovenačkog naroda osuđuje belu i plavu gardu kao izdajničke pomoćnike okupatora i izazivače građanskog rata i svečano izjavljuje pred našim narodima i pred inostranstvom, da je Osvobodilna fronta kao Svenarodni pokret slovenačkog naroda omogućila svakom poštenom i svesnom Slovencu i svakoj poštenoj i svesnoj grupi da može učestvovati u narodnooslobodilačkom pokretu.

Zbor poslanika slovenačkog naroda osuđuje pred našim narodima i pred inostranstvom Dražu Mihailovića kao podlog izdajnika jugoslovenskih naroda i Jugoslavije, kao slugu okupatora.

Istovremeno zbor naglašava pred našim narodima i pred inostranstvom da se izbeglička londonska vlada izrodila u petokolonašku agenturu okupatora i da nema nikakvog prava da govori u ime slovenačkog naroda i drugih jugoslovenskih naroda.

Zbor poslanika slovenačkog naroda nalaže slovenačkoj narodnoj vlasti da neumoljivo uništava ostatke izdajničkog petokolonaškog belogardizma i plavogardizma. Istovremeno utvrđuje zbor poslanika slovenačkog naroda, da je bivši general Rupnik, koji je, po nalogu i iz ruku nemačkog okupatora, preuzeo vodstvo nad ostacima belogardiskih i plavogardiskih bandi, narodni izdajnik i da isto tako čini izdaju pred svojim narodom svaki onaj, koji izvršava bilo kakve odluke, bilo kakva naređenja Rupnika.

III

Zbor poslanika slovenačkog naroda potvrđuje sve dosadašnje vojne, političke i upravne odluke Izvršnog odbora Osvobodilne fronte kao nužne i pravilne odluke u borbi protiv spoljnih i unutrašnjih neprijatelja našeg naroda, kao i za izgradnju naše nove, istinski narodne vlasti. Svim Slovencima preporučuje da savesno izvršavaju naređenja naših političkih, vojnih i upravnih organa.

Zbor poslanika slovenačkog naroda nalaže svakome da časno ispuni svoju patriotsku dužnost, da dà sve što je u njegovoj moći, bilo kao vojnik, bilo kao radnik u pozadini, u borbi protiv nemačkih okupatora, u cilju oslobođenja i ujedinjenja naše domovine.

IV

Zbor poslanika slovenačkog naroda konstatuje da bez jedinstvene borbe Sovjetskog Saveza i njegove legendarne Crvene armije slovenački narod i drugi narodi Jugoslavije ne bi mogli izdržati u svom otporu protiv neprijateljskih brojnijih snaga.

Za uspehe naše vlastite borbe moramo mi, Slovenci, i svi Jugosloveni da iskažemo svoju zahvalnost pre svega velikom ruskom narodu, nesavladljivoj tvrđavi slobode, Sovjetskom Savezu i velikom srategu oslobodilačke borbe naroda drugu Staljinu.

V

Zbor poslanika slovenačkog naroda konstatuje da su narodi Jugoslavije ispunili i da dalje ispunjavaju svojom junačkom borbom sve svoje dužnosti prema ujedinjenim nacijama. I baš zbog toga zahtevaju da se otvori drugi front na zapadu, koji će pomoći skraćivanju rata i smanjivanju žrtava malih naroda.«

*

Kad je rezolucija primljena grmnula je pesma za pesmom. Posle je otpočela priredba. Izvođena je Klopčićeva »Mati«, pevane su slovenačke narodne pesme. Sve do pet izjutra pesma nije prestajala.

PONEDELJAK, 4 OKTOBAR

Soteska. — Otpratio sam Crnog i Bevca do Glavnog štaba, a ja sam legao na travu, na sunce, i zagledao se u Krku i čitavu dolinu ispod Roga.

Planina je počela da rumeni, a dole u njenom podnožju, u selima, vri.Žene kose heljdu, piaste seno i slažu ga na kozolec, dovlače velike žute bundeve, jabuke oko mene padaju s grana, narod se sprema za zimu.

Gledam ovu dolinu i sećam se jeseni prošle godine kad sam zajedno s Olgom posmatrao Drinićane kako pripremaju zimnicu. Isto tako vredni ljudi. Danas su Drinići popaljeni. Da li takva sudbina čeka i ovu dolinu.

Hoće li nemački tenkovi sve ovo pregaziti? Tek kad je mrak počeo da se spušta, pošao sam do Crnog i Bevca.

★

Juče u Kočevju poveli su me Crni, Đido i Pajo Gregorić do jednog rendgen aparata. Pajo je otkrio dva parčeta gvožđa u mojoj lobanji. Veli da se moraju što hitnije vaditi, jer mi otuda dolazi temperatura koja se javila ponova ima već desetak dana. Rana mi se prilično proširila, izgleda da trune kost, a najgore je od svega — stalni šum, sličan grebanju miša,
koji čujem kad god naglo maknem glavu pa krv pođe iz rane.

★

Spavam s Crnim u krajnjoj sobi ovog ogromnog dvorca koji ima valjda četrdesetak soba. Večeras nešto čitamo, a Crni se prenu:

— Zaboravili smo da ugasimo elektriku u osmoj sobi od naše!

Ovo reče, hitro skoči i poče da otvara vrata za vratima, da prolazi iz sobe u sobu dok ne dođe do osme sobe i ugasi elektriku.

— Ovo je partizanska imovina, mora se paziti — reče on pri povratku!

UTORAK, 5 OKTOBAR

Soteska. — Poznati slovenački slikar Jakac utrčao je u veliku dvoranu Soteske skoro sav izbezumljen, prekinuo sam pisanje Dnevnika.

Vraćao se iz svog rodnog grada Novog Mesta, koji su Nemci prekjuče ponovo bombardovali.

— To je užas, sav grad je sravnjen, sve će nam uništiti…

Jakcu su suze u očima. Njegov rodni grad je razriven. Uništeni su mnogi uglovi lepog dolenjskog grada koji je on prenosio na svoja platna, na svoje crteže. Govorio sam mu:

— Uništeno nam je mnogo. I meni je bilo teško kad sam prolazio kroz moj zapaljeni Beograd, kad sam stao pred zgarište Narodne biblioteke, ali ne smemo stati na pola puta.

To je baš i cilj Nemaca da nas terorom zaplaše, ali im nećemo nasesti!

Jakac me je pogledao i rekao:

— Tako je!

Posle sam nastavio da pišem »Dnevnik«, a on mi je, kao uspomenu na ovo veče, poklonio crtež ove neobične dvorane, koji je radio pre nedelju dana.

SREDA, 6 OKTOBAR

Soteska. — Izvanredna vest iz Bosne i Crne Gore. Oslobođena je Tuzla posle upornih borbi. Tako je sada čitava Istočna Bosna, sem Brčkog i Zvomika, potpuno očišćena od neprijatelja.

U Tuzli je zaplenjeno 2.000 pušaka, 29 topova, 200 mitraljeza, 20 vagona municije.

Zarobljeno je 2.138 neprijateljskih vojnika, trideset oficira i jedan general.

Ubijeno je 500 neprijateljskih vojnika. Ovu veliku pobedu izvojevale su jedinice Prvog bosanskog korpusa: Šesta bosanska, Druga Krajiška, Prva majevička i Druga majevička brigada, odnosno Petnaesta i šesnaesta bosanska brigada, kao i Šesnaesta vojvođanska divizija.

U Sandžaku su oslobođena Pljevlja. Ova pobeda mnogo znači za razvoj naše borbe ne samo u Sandžaku, već i u Crnoj Gori. Osvećeni su crnogorski junaci koji su 1 decembra 1941 godine pali u jurišima na utvrđenja Pljevalja.

★

Pošao sam danas do Agitpropa u zaselak Turka, do Borisa Ziherla, i na putu me sretoše jedna kola. Vozi ih visok mladić, a kraj njega starica. Primiše me u kola i otpoče razgovor.

Mladić je iz nekog sela, tu blizu. Pre neki dan je došao iz koncentracionog logora na Rabu, jedne od grobnica slovenačkog naroda.

— Italijanski komandanti u Sloveniji naredili im da se za svakog poginulog italijanskog vojnika u Sloveniji ubije glađu jedan Slovenac na Rabu. I u toku zime 1942 — 1943 na Rabu je sahranjeno 4.863 Slo­ venaca. Bili smo u otvorenim šatorima na plaži, skoro bez ikakve hrane… Mene je snaga spasla! — priča mladi seljak.

— A šta je sa komandantom logora?
— Kad je Italija kapitulirala mi smo se pobunili i razoružali čitavu posadu koja nas je mučila i morila glađu. Naš odbor OF u logoru rešio je da se pukovnik Kujuli, komandant logora, odvede u Sloveniju na suđenje, da slovenačke majke vide čoveka koji je ubio 4.800 njihovih sinova. Ostale smo pustili… Pošli su za Italiju jednom lađom, ali ih je ispred Trsta stigla »Štuka« i svi su se podavili.

A pukovnik Kujuli je na putu za Sloveniju presekao žile i umro. — Mladić mi je dao i jednu fotografiju Kujulij a s grupom italijanskih oficira.

Kola su se kretala ka Toplicama, a ja sam išao na drugu stranu. Sišao sam s kola. Mladić me pozva na čašu vina u svoje selo.

ČETVRTAK, 7 OKTOBAR

Soteska. — Nemačka vrhovna komanda ponovo govori o borbama u Sloveniji. Izgleda da su Nemci na Slovenačko Primorje i Istru bacili velike snage. Sada se spominju tri pune divizije i delovi dveju drugih divizija. Na našem sektoru Nemci su pokušali da prodru na oslobođenu teritoriju, ali su odbačeni. Tako se ovaj deo oslobođene teritorije sačuvao od ofanzive skoro mesec dana, što je za nas od velikog značaja.

Počeli smo vojsku da sređujemo i sada možemo reći da smo osnovni deo zadatka već svršili. Isto tako sklonjeno je u bunkere i prilično municije, kao i rezervnog oružja što je ostalo od Italijana.

Razgovaramo o našoj vojnoj situaciji i Kidrič veli da naš partizanski rat s gledišta vojne nauke predstavlja novinu i da su mnoge stare vojne teorije sada opovrgnute. Mi danas imamo armiju od stotine hiljada ljudi, a ona se bori, i to veoma uporno, bez pozadine, bez
magacina, bez fabrika oružja.

Istina, mi ne vodimo još frontalne borbe velikog stila, kakve se vode na drugim bojištima, ali vojska se održava i stalno uvećava. I sam nastanak naše vojske od četica, pa dalji razvitak do brigada i divizija, zaista je bez primera u dosadašnjoj istoriji. Sam nastanak naše vojske i njeno održanje uslovljeni su neizmemom podrškom masa, što takođe pokazuje duboki narodnooslobodilački karakter našeg rata.

— U svakom slučaju, — veli Kidrič, — posle rata biće posla za vojne teoretičare!

PETAK, 8 OKTOBAR

Pokret. — Danas se u jednoj školi pet kilometara od Soteske održava partisko savetovanje za čitavu Sloveniju. Pošao sam tamo s Bevcom, Crnim, Kidričem, Mačekom i Ziherlom.
Bevcje održao politički referat.

Evo nekoliko tačaka iz njegovog izlaganja:

I

Posle velikih uspeha koje su naši narodi postigli tokom poslednjih meseci, moramo budno paziti da nas ne uhvati vrtoglavica od uspeha. Krupni i teški zadaci nalaze se pred nama. Biće potrebno još mnogo upornog rada, mnogo žrtava, dok ne ostvarimo naš zadatak i oslobodimo našu zemlju.

1) Jedan od problema koji se nameće, u svetu i kod nas, jeste pitanje posleratnog uređenja. Hitlerov poraz je jasan. Nemci nastavljaju rat nadajući se da će doći do rascepa antihitlerovske koalicije, oni se nadaju da će moći ostvariti kompromis s reakcionarnim elementima u Engleskoj i Americi.

Istovremeno pojavile su se nove sile — reakcionarni elementi u Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama — koje hoće da poslednje etape rata s Hitlerom iskoriste za svoje posleratne ciljeve, da ne dozvole narodima da sami odlučuju o obliku vladavine posle rata, već da im nametnu stare reakcionarne režime.

2) Uspesi Crvene armije silno su podigli u najširim masama u svetu značaj i ulogu Sovjetskog Saveza kao sile prvog reda u posleratnoin uređenju.

S druge strane, reakcionarne sile u svetu jako su oslabile. One su se oslanjale do rata na iskorišćavanju nejedinstva radničke klase u Evropi i gaženju kolonijalnih naroda. Razvoj Narodnooslobodilačke borbe u našoj zemlji kao i drugim zemljama Evrope, jasno pokazuje porast demokratskih masa.

One uviđaju koliko im ogromnu podršku daje Sovjetski Savez i Crvena armija uništavajući glavne snage Hitlera, te prema tome uticaj Sovjetskog Saveza sve je veći, takođe sve je veći uticaj rukovodilaca Narodnooslobodilačke borbe u Evropi — komunističkih partija pojedinih zemalja.

3) Reakcionarne snage u svetu žele da spreČe ovaj proces, i to na sledeći način:

a) slabljenjem — i vojnički i politički Sovjetskog Saveza. Puštati da glavno breme rata i dalje stoji na plećima Sovjetskog Saveza, kako bi se on što više iskrvario, kako bi što više oslabio, tako da posle rata izađe potpuno iscrpen, kako bi bio u zavisnom položaju od imperijalističkih sila.

b) Stvoriti takve odnose u Evropi, koji bi omogućili stvaranje novih baza za napad na Sovjetski Savez, kao na primer nedavni predloži za stvaranje »evropske federacije«, stvaranje raznih sanitetskih kordona putem katoličke države u Srednjoj Evropi i tako dalje.

c) Istrgnuti vodstvo Narodnooslobodilačkog pokreta u evropskim zemljama iz ruku komunističkih partija, iz ruku radničke klase. U slučaju Jugoslavije to je najočiglednije. Dve i po godine engleska reakcija potpomagala je Dražu Mihailovića.

Njoj je bilo poznato da on sarađuje sa okupatorom, ona je to i odobravala, jer je smatrala, zajedno s domaćom reakcijom, da je to jedini način da se Narodnooslobodilačka borba uguši. Sličan je proces i u Poljskoj, Grčkoj, to je suština i igra sa Darlanom u Francuskoj.

4) Ove momente moramo imati stalno pred očima. Ali moramo se paziti da ih ne generališemo. Ti pokušaji međunarodne reakcije ne samo da nisu uspeli, iako nanose narodnim masama velike žrtve i štete, već malo izgleda imaju da će uspeti.

Zašto?

a) Silni uspesi Crvene armije jasno su pokazali masama u čitavom svetu kolika je snaga Sovjetskog Saveza. I to ne samo kao vojničke sile, koja je savladala Hitlera, već ujedno pokazuje veličinu i snagu sovjetskog sistema, pokazuje istorisku ulogu Savezne komunističke partije (boljševika).

b) Od velikog značaja jeste promena u raspoloženju masa u Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama.

I one iz dana u dan sve više uviđaju istorisku ulogu Sovjetskog Saveza i Crvene armije kao osnovne sile u uništenju Hitlera. Engleske i američke mase sve više saznaju o borbi porobljenih naroda i o organizovanju njihovog otpora. Pogledajmo samo kakvu pomoć
danas engleske i američke mase pružaju našoj borbi. I nema te vlade, koja
bi se usudila da otvoreno, oružanom silom, pokuša da uguši naš Narodnooslobodilački pokret.

Oslanjajući se na Sovjetski Savez, oslanjajući se na narodne mase u Engleskoj i Americi, neće nam biti teško da stvorimo onakvu zajednicu kakvu naši narodi žele, i za kakvu danas svoju krv liju.

c) Položaj kolonijalnih naroda. Ugled Sovjetskog Saveza uzdigao se i među kolonijalnim narodima, podigao se ugled onih snaga u kolonijalnim narodima, koje se s oružjem u rukama odupiru protiv fašističkih zavojevača. Borba kineskog naroda okupila je sve kolonijalne narode.

U Aziji sada nisu samo tučeni japanski imperijalisti, već poraz doživljuju i izvesne tendencije reakcionarnih sila Engleske i Amerike. Ruši se jedan od glavnih stubova imperijalizma u svetu. Ovaj momenat moramo stalno imati u vidu, jer to sprečava reakcionarne sile da se koncentrišu u borbu protiv narodnih pokreta u Evropi.

d) Imperijalističke suprotnosti nisu ukinute; one će se, naravno, i dalje pojavljivati.

5) Sve su ovo naše rezerve, koje će nam omogućiti učvršćenje tekovina narodnooslobodilačke borbe. Svi ti elementi razbijaju pokušaje reakcionarnih sila da unište narodnooslobodilačke pokrete i njegovo rukovodstvo.

Na osnovu ove analize, naša opšta perspektiva izgleda sledeća:

Ukoliko se više bliži kraj rata, ukoliko se više vidi naša pobeda, imaćemo pokušaja slabljenja naših pozicija, pokušaja razbijanja englesko – sovjetsko – američke koalicije, pokušaja sporazume van ja s hitlerovskom Nemačkom i spasavanja fašizma od raspada.

U svetlosti tih činjenica pitanje otvaranja drugog fronta nije samo vojnički problem. To je pokazala jasno velika ofanziva Crvene armije ovoga leta. Međutim značaj otvaranja drugog fronta je naročito velik u tome, što će on onemogućiti pokušaje reakcionarnih grupa da se ostvare izvesni kompromisi s hitlerovskom Nemačkom. Kada milionske mase savezničkih armija stupe u direktnu borbu s glavninama fašističke vojske, teško bi bilo, skoro nemogućno, tu istu vojsku iskoristiti za borbu protiv naprednih snaga, protiv svojih drugova po oružju iz antihitlerovskog rata.

6) Koji su osnovni zadaci u našoj agitaciji i propagandi?

a) Potpuno uništenje fašizma i svih sila koje ga stvaraju, potpuno uništenje svih ostataka fašizma.

Reakcija postavlja pitanje šta će biti sutra. I mi to pitanje postavljamo.

Ali samim uništenjem fašizma i onih što ga stvaraju već sada se rešavaju
 pitanja posleratnog uređenja. Na čelu narodnooslobodilačkih pokreta stoje demokratske snage naroda, stoji radnička klasa.

b) Jedinstvo englesko-sovjetsko-američkog bloka. U ovom ratu u našem je interesu ne samo da uništimo fašističke sile, već i da se potkopa koren onih reakcionarnih krugova u svetu, koji pomažu fašizam. Ojačavanje englesko – sovjetsko – američkog bloka znači držati reakcionarne snage u savezničkim zemljama pod kontrolom narodnih masa tih zemalja. Otuda učvršćenje toga bloka treba da bude jedan od naših najjačih zahteva.

c) Naša zahvalnost što smo se u ovoj borbi održali u prvom redu ide Sovjetskom Savezu, koji je razbio osnovne sile hitlerovske ratne mašine. Otuda kod naših masa želja da se najviše oslonimo na ruski narod i Sovjetski Savez.

d) Zahtev za drugi front usko je povezan sa željom masa za mirom. Pokazati ko je kriv što mir još nije došao? Rat se može odmah završiti otvara njem drugog fronta, ali to neće oni koji nemaju pred sobom opšte interese, interese napaćenih miliona u svetu, već imaju pred očima samo svoje sebične interese; pitanje drugog fronta jeste pitanje brzog završetka rata, pitanje mira.

Samo treba precizno reći kakav mir mi želimo?

Mi želimo onakav mir kakav je narod sebi stavio za cilj, to jest pobedonosni mir. Postoje reakcionarne klike koje vrše pritisak na englesku i američku vladu u cilju sklapanja kompromisnog mira s hitlerovskom Nemačkom. Takav mir mi ne želimo.

II

Međunarodna situacija, logično, odražava se i na našu situaciju.

1) Osmotrimo prvo našu vojničku situaciju. Kod nas u Jugoslaviji postalo je prosto fizičko pravilo: što više neprijatelj na nas napada, što je veća nepri jateljska ofanziva, to više raste naša snaga, to je naša vojska mnogobrojnija.

To pravilo važi kako za Sloveniju, tako i za čitavu Jugoslaviju. Tolike je ofanzive Hitler preduzimao protiv nas u toku ove godine, a kad danas pogle damo, mi smo daleko jači, nema kuta Jugoslavije, koji nije prekriven našim jedinicama. Naša narodnooslobodilačka vojska dejstvuje sada ne samo u granicama stare Jugoslavije, već se ona bori svuda gde živi naš narod.

Ona se stvorila, ona se rodila i u Slovenačkom Primorju, ona je deo naroda toga kraja, ona se naziva u tim krajevima Gupčeva vojska, to joj je ime sam narod dao, ona je donela danas slobodu čitavom Slovenačkom Primorju.

2) Osvrnimo se na političku situaciju. Na pitanju Jugoslavije najviše se zaoštrila borba reakcionarnih i slobodoljubivih sila u svetu. Reakcionarne sile postavile su sebi za cilj: pomagati reakcionarnu monarhiju u interesu Engleske i američke reakcije, silom gaziti narodnu volju. Tu smo pobedili.

Izbeglička vlada izgubila je svaki ugled u inostranstvu. Pred celim svetom naši poslednji uspesi pokazali su ne samo našu vojničku pobedu, već također i političku. Bez pomoći naroda mi ne bismo mogli te pobede ostvariti. Razoružavanje italijanskih divizija, posle kapitulacije Italije, nije samo pobeda naših vojnih jedinica, već naše snage na terenu; sam naš narod razoružavao je Italijane, uzimao njihovo oružje i stavljao sebi crvenu zvezdu na kapu.

Međunarodna reakcija uprkos svih svojih pokušaja nije mogla skriti ove veličanstvene pobede. Naterali smo ih da objavljuju izveštaje Vrhovnog štaba. Snažno su uzdrmane sve pozicije izbegličke vlade.

3) Ali ne smemo se mnogo ponositi, ne sme nas uhvatiti vrtoglavica od uspeha. Međunarodna reakcija će pokušati novim manevrima da nas prevari. Ali ako mi budemo pravilno radili, ako sačuvamo širinu pokreta, mi nećemo biti pobeđeni. Uvek u glavi treba da pamtimo Lenjinove reči:

Ko ne zna u svakoj situaciji da iskoristi svaku rezervu, svakog saveznika, pa i najmanjeg, taj nije marksist.

Naša Partija znala je da poveže sve rezerve. To je dokaz njene političke moći i njene  teoretske snage. Kad je naša Partija povela čitav narod u rat, kad je stvorila široki front svih onih, koji su se izjašnjavali za borbu, neki su nam govorili da ćemo se utopiti u moru kolebljivaca.

Međutim, mi se nismo utopili, već smo naprotiv taj čitav pokret sredili, ojačali i pretvorili u veliku snagu. I zato danas tako čvrsto i politički i vojnički stojimo. Zato se treba otresti stavova koji se negde čuju:

,Jedva čekamo vreme kada ćemo mi komunisti sami rešavati.”

To je potpuno sektaški i vanredno štetan i pogrešan stav koji nema ništa zajedničkog sa marksizmom – lenjinizmom. Pred nama se odvija proces zbijanja, udruživanja širokih narodnih snaga i njihovog čišćenja od uticaja reakcionarnih sila. Što je u našem frontu valjano, što se istinski bori protiv okupatora, što ima taj cilj stalno pred očima, to se prekaljuje u borbi, to će valjati i sutra.

Mi možemo pobediti samo pošto budemo imali većinu naroda za sobom.

Pogrešno je misliti da će nama slobodu neko doneti na zlatnom tanjiru. Ako mi sami ne bismo uprli svim svojim snagama, ako ne bismo išli u širinu, ako ne bismo pozivali čitav narod na borbu, mi ne bismo imali narod za sobom posle rata kad se bude odlučivalo pitanje državnog uređenja. Sovjetski Savez će nas pomoći na principu nemešanja u unutrašnje stvari.

On neće dozvoliti reakcionarnim silama da uz pomoć oružanih snaga guše narodnooslobodilačku borbu. Ali unutarnje uređenje države stvar je samih naših naroda. Zato je nužno ići što više u širinu i u procesu borbe podizati svest narodnih masa.

4) Postavlja se pitanje Jugoslavije kao državne celine. Čuju se neki daleki glasovi rezervisanosti prema Jugoslaviji kao državnoj celini, da je Jugoslavija tvorevina Versaja, da je Jugoslavija stvorena 1918 da bude baza za napad na Sovjetski Savez?

Ništa pogrešnije od ovog gledišta. Današnja Jugoslavija ima sasvim drukčiji karakter nego što je imala Jugoslavija kada je bila stvarana u Versaju 1920 godine. Nova Jugoslavija biće Jugoslavija ravnopravnih naroda, slobodnih naroda. Na paroli samoopredeljenja naroda, mi smo razbili Dražu Mihaiovića i oslabili pozicije velikosrba.

Kad smo ih razbili, u vrhovima velikosrpske reakcije promenio se stav.

Umesto očuvanja vlasti velikosrpske reakcije nad svim narodima Jugoslavije, oni su pošli linijom razbijanja Jugoslavije, očuvati pozicije velikosrpstva u Srbiji, velikohrvatstva u Hrvatskoj i velikoslovenstva u Sloveniji.

Našim stavom o demokratskoj i federativnoj Jugoslaviji nije samo ugrožena velikosrpska reakcija, već i reakcija u svim drugim zemljama Jugoslavije. Federativna Jugoslavija ruši pozicije velikosrpske reakcije i svetske reakcije, zato je velikosrpska reakcija zakleti neprijatelj Jugoslavije kao državne zajednice svih naroda koji žive u njoj.

Zato mi moramo da očuvamo državnu zajednicu Jugoslavije, zajednicu slobodnih naroda. Otud i toliki porast uloge AVNOJ-a, oličenja državnog jedinstva demokratske i federativne Jugoslavije.

III

Unutrašnji problemi Slovenije.

1) Narodnooslobodilačka vojska Slovenije povećala se za četiri puta. Naša vojna situacija danas je dobra, ali ima izvesnih opasnosti: Većina novih boraca nisu bili u okršajima, nemaju toliko ratnog iskustva kao naše stare jedinice, neprijatelj je planski ubacio prilikom masovnog prilaska naroda u našu vojsku i izvesne svoje agente koji imaju zadatak da razbiju jedinstvo, udarnost i odanost ciljevima narodnooslobodilačke borbe.

Zato je jedan od najnužnijih zadataka vojničko učvršćenje naše vojske kao i politički rad
s novim borcima. Ne treba imati pogrešno mišljenje o novim borcima, o njihovoj volji za borbom. Eto, u poslednjoj nemačkoj ofanzivi u Slovenskom Primorju, Nemci su uspeli da razbiju nekoliko naših bataljona, sastavljenih od mladih neiskusnih boraca.

Međutim, posle tri-četiri dana svi su se borci ponovo vratili i bataljoni su nastavili borbu.

Nemci sada trenutno nemaju dovoljno snaga na našem frontu. Ali ih ne treba potcenjivati. Nemačka vrhovna komanda ima nameru da još daje otpor na našem terenu.

Ukoliko Nemci uspeju da ostvare svoj zadatak, ukoliko otpočnu ofanzive protiv nas, treba narod još čvršće organizovati za borbu. Pred nas se postavljaju naročito dva zadatka:

a) zadati Nemcima što veće gubitke,
b) sačuvati u narodu veru da nikakva ofanziva ne može slomiti naše snage dokle god je narod jedinstven u borbi.

2) Unutrašnja reakcija.

Razbijene su sve postojanke bele i plave garde na oslobođenoj teritoriji.

Pokazalo se da plava i bela garda nemaju nikakve vojničke vrednosti čim se odvoje od okupatorskih snaga.

Sada je reakcija u Sloveniji našla novog saveznika — Nemce. General Rupnik osniva domobrance, koji idu sa slovenačkim zastavama, pevaju ,,Naprej zastava Slovena”, nose jugoslovenske vojničke šajkače i na njima grbove, a na rukavima hitlerovske hakenkrojce.

„Sredina” je sve aktivnija i ona postaje glavno uporište reakcije. Ona istupa s raznim „demokratskim parolama”, braneći i jačajući belu i plavu gardu. I baš ta „sredina” poručuje beloj i plavoj gardi da drže Ljubljanu dok ne dođu savezničke trupe.

Treba zato vatru uperiti baš na „sredinu”, koja hoće da dà sada novu političku masku beloj i plavoj gardi, odnosno Rupniku. Telegram Furlana Vidmaru „da braća koja se bore, treba da se pomire”, to najbolje pokazuje.

Naš je stav jasan: Osvobodilna fronta, to je sav slovenački narod, a oni koji su izvan Osvobodilne fronte, oni su za okupatora. Geslo pomirenja s onim koji su prolili more narodne krvi služeći okupatora, to su nove parole starih neprijatelja. Ne postoji nikakav klasni rat niti u Sloveniji niti u Jugoslaviji.

Postoji samo odbrana slovenačkog naroda koji se bori za svoj život, za svoj opstanak od okupatora i njegovih slugu.«

Drug Bevc je na kraju govorio o radu odbora OF, političke kičme narodnooslobodilačke borbe, i o radu narodnooslobodilačkih odbora, organa vlasti. Završio je rečima:

— Nije nam potrebno samo imati liniju, već nam je potrebno znati sprovoditi liniju u delo!

Posle je Kidrič držao referat o problemu izgradnje narodne vlasti, a Maček i Crni o organizacionim pitanjima. U toku rada ušao je Krajger i saopštio da je Crvena armija otpočela novu ofanzivu. Svi smo skočili na noge i dugo klicali Crvenoj armiji i Staljinu.

SUBOTA, 9 OKTOBAR

Soteska. — Danas je major Džons saopštio da dolazi engleski potpukovnik Mor i da on ne želi da sam primi tog potpukovnika, već samo u prisustvu čitavog Izvršnog odbora OF i Glavnog štaba Slovenije. Tako je taj neobični sastanak otpočeo u velikoj dvorani u Soteski.

Kada je stigao potpukovnik Mor automobilom, bio je uveden pravo u dvoranu, i tu se pozdravio prvi put s Džonsom.

Potpukovnik Mor dolazi iz Jajca automobilom. Prešao je po oslobođenoj teritoriji skoro sedam stotina kilometara. Kaže nam da je u Vrhovni štab stigao šef engleske misije general Maklejn.

Posle pretstavljanja, major Džons prelazi na stvar. Kaže potpukovniku Moru:

— Molim vas saopštite pred ovim drugovima zašto ste došli!

Potpukovniku Moru je nezgodno, ali Džons neće da popusti. Izgleda da se Džons nešto posvađao sa svojom komandom zbog svojih radiograma o razvoju naše borbe. Na ponovno insistiranje potpukovnik Mor je najzad počeo:

— Naša organizacija će ubuduće biti pod vojnom komandom, to je prvo… A ja sam dodeljen na vaš sektor sa zadatkom organizovanja sabotaže na železnicama, sa zadatkom organizovanja diverzija. Doneo sam sa sobom nove vrste eksploziva… Eto, video sam oko Novog Mesta neke železničke vagone koji nisu bili zapaljeni…

Prevodilac je preveo ove reči na slovenački, a Džons se okrenuo prema nama, pa nam na engleskom, glasno, daje svoju verziju reči potpukovnika Mora:

— Kaže on da je došao da poduči partizane kako se ruše železnice!

A ja mislim da su partizani najveći majstori za te stvari i da bi i ovaj potpukovnik Mor mogao doći kod njih da se uči!

Ovaj neobični razgovor nastavljao se još prilično dugo. Na kraju je Džons pobedonosno izišao iz dvorane.

★

Bevc, Crni i ja krećemo za Hrvatsku. Moramo se žuriti, jer je nekoliko nemačkih divizija prešlo preko Istre i sada nastupaju kroz Gorski Kotar ka Ogulinu. Mogu nam preseći put pa bismo morali, umesto automobilom, opet po partizanski — noću preko pruge. S nama
su pošli Vidmar i njegov sin, momčić od trinaestak godina koji već zna da čita četiri – pet jezika. Ide i Kocbek. Oni treba da učestvuju zajedno s Bevcom, kao delegati Slovenije, na drugom zasedanju ZAVNOH-a, koje će otpočeti za koji dan.

Došli smo preko Černomelja do Vinice, na reku Kupu. Tu smo dobili vesti o toku nemačke ofanzive. Štab Karlovačkog odreda nema preciznih podataka, ali, izgleda, da se Nemci bliže Vrbovskom, kuda mi treba da prođemo. Isto tako jedan krak nemačkog nadiranja spušta se i ka jugu, tako da se u Otočcu, po svoj prilici, neće moći održati drugo zasedanje ZAVNOH-a.

Zbog toga su Vidmar i Kocbek ostali u Vinici, s tim da se vrate u Sotesku, dok se situacija ne razbistri i dok im ne javimo da li će se održati zasedanje ZAVNOH-a. A mi smo nastavili
našim automobilom ne bi li pretekli Nemce i prošli kroz Vrbovsko za Otočac, pošto su Bevc i Crni morali da idu u Jajce, u Vrhovni štab.

★

Mrak se već spuštao, došli smo na široki drum »Lujzijanu« koji je pravio Napoleon još pre stotinu i više godina, pa otpočeo razgovor o 6 aprilu 1941 godine kada je Bevca zateklo bombardovanje Beograda u kući moje majke, o Bevcovom putu za Zagreb, nekoliko dana kasnije, o prebacivanju na oslobođenu teritoriju, o povratku u okupirane gradove.

Evo šta je Bevc ispričao Crnom i meni o tim svojim putešestvijima:

Kad je otišao iz Beograda u Zagreb, u aprilu 1941 posle bombardovanja, krenuo je dalje za Ljubljanu. Više puta dolazio je u Zagreb, pa se ponova vraćao u Ljubljanu. Prelaz je bio težak. Postavljena je granica između Hrvatske i Slovenije, bilo je potrebno imati razne dokumente, propusnice.

Jedne noći, u septembru, prilikom povratka u Ljubljanu, voz je zakasnio i Bevc je izišao na ulicu s ostalim putnicima posle policiskog časa. Karabinijeri su zaustavili pet – šest putnika, među njima i Bevca, i odveli su ih u policisku stanicu. Bevc je imao kod sebe falsifikovanu legitimaciju italijanskih vlasti, a svi ostali su imali uredna dokumenta, koje im je izdala kvislinška policija.

Čitavu noć su držali karabinijeri Bevca i ovih pet građana u ovoj stanici, dok su oni neprekidno tražili da ih puste kućama. Karabinijeri nisu hteli da popuste i rekli su da će ih sutra ujutru sve prevesti u zgradu glavne policije u Ljubljani.

Tamo je Bevca poznavao skoro svaki agent i zato je on, zajedno s građanima, uporno zahtevao da ih karabinijeri puste. Najzad se najstarijem karabinijeru dosadilo, pa je uzeo Bevcovu falsifikovanu legitimaciju, kazao da može ići, zamahao njom kroz vazduh i rekao
ostalim građanima:

— Svi vi treba da imate ovakvu legitimaciju, jer ona jedino valja.

Zato ćete ostati ovde do ujutru, pa ćete u glavnu policiju!

Posle šest sati boravka u karabinijerskoj stražari Bevc je izišao napolje i posle mnogo muka, jer je još bila noć, važio je policiski čas, najzad stigao do svoje kuće.

★

Nekoliko dana kasnije Beve je pošao iz Ljubljane na prvo savetovanje Vrhovnog štaba koje je održano u Stolicama na oslobođenoj teritoriji Zapadne Srbije u septembru 1941 godine.

Morao je hitno da krene, nabavio je legitimaciju delegata Crvenog krsta, pa je pošao za Beograd.

Nikakvih propusnica nije imao za put, a kontrola bila je vrlo stroga.

Bevca je pratila jedna kurirka koja je imala uredne dokumente i propusnicu. U Staroj Pazovi kontrolu propusnica za put vršili su Nemci.

Gestapovci su opkolili čitav voz da niko ne može da iziđe napolje, jedan deo njih se popeo u voz i počeo da pregleda propusnice. Srećom, naišao je iz Beograda jedan lokal, pa je Bevc u njega uskočio i tako se provukao.

Pešice je posle išao do iduće stanice, a odatle vozom za Beograd. Morao je sada ponovo preći kontrolu na beogradskoj stanici. U slučaju da bude uhvaćen, nije hteo da propadne partiski novac, koji je imao kod sebe, pa ga je predao kurirki, sem nekoliko stotina dinara.

Međutim, Bevc se nekako provukao između agenata bez propusnice, a kurirku s urednim dokumentima zadržali su agenti i odveli u policiju.

Bevc se uputio na javku, ali tamo mu saopšteno da je policija dolazila da traži devojku koja je držala javku i da se ona sklonila. Bevc je pokušao da nađe nekog poznatog, kako bi se povezao s našom organizacijom u Beogradu. Bio je svratio i do stana moje majke, ali je na
vratima zatekao objavu nemačke vojske da je stan rekviriran, pa nije hteo da ulazi unutra.

Nije imao kud, već da se vrati s istim dokumentima, istim putem u Zagreb, pa da tamo traži javku. Srećom, bilo mu je ostalo u džepu nekoliko stotina dinara, pa je imao novca za železničku kartu.

U Zagrebu Bevc je bio svega jedan dan, dobio je novu javku, pa je s istim dokumentima, opet bez propusnice, krenuo za Beograd. Nekako se provukao kroz Staru Pazovu, ali nije hteo da ide kroz beogradsku železničku stanicu. Sišao je u Zemunu i pokušao da sazna kakve se propusnice traže na ulazu u brod za Beograd.

Sreo je jednog radnika, počeli su da razgovaraju, pa kad je radnik pomenuo izraz »petokolonaš«. Bevc je osetio da je naš čovek, pa ga je zapitao:

— Kako može da se pređe u Beograd, kakve propusnice danas traže?
— Ma svaki ih dan menjaju, a sada važi zelena karta!

Bevcova legitimacija imala je zelenu boju, pa je on krenuo na brod, a agentu je promahao zelenom legitimacijom i tako je srećno prošao.

U Beogradu je proveo nekoliko dana, pa je s istim dokumentima pošao na oslobođenu teritoriju. Izišao je preko Čukarice na obrenovački drum, našao jedna seljačka kola, seo na njih i krenuo na oslobođenu teritoriju koja je tada počinjala već na desetak kilometara od Beograda. Sreo je jednu partizansku patrolu, ona ga je legitimisala i pustila dalje, sreo je drugu patrolu, i ona ga je propustila, ali trećoj patroli je izgledao sumnjiv, pa ga je uhapsila.

Sproveli su tako partizani Bevca do štaba jednog bataljona Posavskog odreda i tu je zatekao Miladina Ivanovića i Ljupčeta španca. Kaže Bevc da su ga drugovi u početku s nepoverenjem gledali, sve dok im nije objasnio kuda ide i kakvim poslom. Tako
je Bevc, najzad, stigao do Stolica gde je već započelo zasedanje rukovodilaca ustanka iz svih krajeva Jugoslavije.

★

Posle toga Beve je došao u Užice, pa u Sandžak, pa zatim u Bosnu, a u januaru 1942 godine opet je krenuo za Hrvatsku i Sloveniju. Iz Čevljanovića, gde se nalazio Vrhovni štab, spustio se u Sarajevo i tu, uz pomoć druga Tempa, napravio je propusnicu za Zagreb.

Tempo je dobavio formular, a Bevc je napravio pečate. Zajedno s Bevcom otputovao je i Ivan Maček – Matija. U Zagrebu, u tom periodu, bili su neobično teški uslovi za život ilegalaca.

Racije su bile svakodnevne. Ustaše su streljale svakog onog čoveka koji bi primio ilegalca na stan. Često se dešavalo da do devet sati uveče, kada je počinjao policiski čas, Bevc
nije znao gde će spavati preko noći.

Iz Zagreba je Bevc pošao za Ljubljanu. Išao je do Karlovca vozom, pa je pešice prešao granicu između Hrvatske i Slovenije. U Metliki, na slovenačkoj strani, čekala ga je veza. U to vreme otpočele su velike blokade u Ljubljani i bilo je vrlo teško ući u grad.

Drugovi iz Slovenije poslali su drugu Bevcu u Metliku železničarsku uniformu, pa je on ušao u poštanski furgon s malim železničarskim koferčetom i fenjerom.

Kad je stigao na Dolenjsku železničku stanicu u Ljubljani, postavio se problem kako da uđe u grad, a da izbegne kontrolu Italijana. Drugovi železničari su kazali Bevcu da se popne na jednu lokomotivu koja je pošla u grad i zastala kod velike rampe u blizini igrališta »Ilirije«.

Bevc je u železničarskoj uniformi iskočio iz lokomotive, ona je krenula dalje, rampa se digla i Bevc je ušao u grad s fenjerom i koferčetom.

Tako je pravo otišao do svog ilegalnog stana.

★

U Ljubljani Beve je živeo u bunkeru, prilično vešto sagrađenom.

Dvaputa su Italijani dolazili u taj stan, lupali svojim puškama o tavanicu Bevcovog bunkera, ali ga nisu pronašli.

Kad je s proleća 1942 godine stvorena velika oslobođena teritorija na Dolenjskoj i Notranjskoj, Bevc je izišao iz Ljubljane. U julu je otpočela velika italijanska ofanziva.

Planina na kojoj se nalazio Glavm štab Slovenije, Izvršni odbor OF, kao i naše druge ustanove, bila je opkoljena. Nikakvih unapred pripremljenih bunkera nije bilo. Bevc se,
zajedno s čitavim Izvršnim odborom OF-a, komandantom Slovenije drugom Leskošekom, kao i sa sedamdeset drugova i drugarica, uglavnom iz tehničkog aparata, sklonio u jednu veliku vrtaču koja je bila nešto malo zamaskirana.

Pre toga su drugovi triputa pokušali da se probiju, ali su uvek nailazili na italijanski obruč, Italijani su prošli sasvim blizu ove vrtače, pojedini vojnici nisu bili više od deset metara od nje, ali, srećom, nisu je primetili.

U ovoj vrtači Bevc je s drugovima ostao punih šest dana, pa su ponova krenuli da se probiju. U noći naišli su na italijanski obruč, ali su ipak uspeli da prođu kroz njega. Bilo je i žrtava. Na drugom kraju ove planine, na kojoj su bili opkoljeni, poginuo je i brat druga Bevca.

Usled gubitaka koje smo pretrpeli u velikoj ofanzivi u julu — avgustu, usled pojave bele garde, čije su osnivanje potpomogli Italijani, nastalo je izvesno kolebanje, pa je bilo potrebno da se naše rukovodstvo u Sloveniji približi Ljubljani i drugim osnovnim političkim centrima, jer je rukovođenje s planina u Dolenjskom bilo stvarno udaljeno od ognjišta borbe.

Zbog toga su se Izvršni odbor OF kao i Glavni štab preselili u Dolomite, na sat i po od Ljubljane. S prozora kuće u kojoj je živeo u to vreme, Bevc je lepo gledao Ljubljanu. A kad su Italijani otpočeli ofanzivu protiv naših odreda na Dolomitima, gađali su s ljubljanskog grada topovima čitavu ovu prostoriju.

Period rada na Dolomitima bio je od velikog značaja za dalji razvitak narodnooslobodilačke borbe u Sloveniji. Beve, Kidrič i ostali drugovi iz rukovodstva sišli su u Ljubljanu, gde su proveli mesec i po dana.

Održan je sastanak plenuma OF, doneta je rezolucija i bio je zaustavljen proces kolebanja, a zatim su se vratili na Dolomite. Zahvaljujući dobrom položaju Dolomita, naše rukovodstvo je imalo brze veze sa svima krajevima Slovenije. Drug Leskošek je otišao na Slovenačko
Primorje, Kidrič na Gorenjsku.

Naši su boravili šest meseci na Dolomitima, i tada su Italijani otpočeli ofanzivu. Izvršni odbor OF sklonio se u bunkere, u jednu kuću, u koju su Italijani ulazili. Dalje se nije moglo opstati na Dolomitima, pa su Izvršni odbor OF i Glavni štab prešli ponovo na Dolenjsku.

Politička situacija bitno se izmenila. Narodnooslobodilački pokret uzeo je čvrstog maha u svim delovima Slovenije.

★

Tako smo razgovarali s Bevcom, kilometar za kilometrom je prolazio.

Zaustavljali smo automobil s vremena na vreme, ja bih izlazio napolje, tražio ljude naokolo i pitao gde se nalaze Nemci. Niko ništa nije znao pozitivno. U jednoj kući smo zatekli neke drugove iz Narodnooslobodilačkog odbora iz Vrbovskog. Oni nam rekoše da su nemački tenkovi i blizini Mrkoplja, ali da imamo još vremena da se probijemo.

U jednom drugom selu daje se priredba. Peva hor kulturne grupe Trinaeste divizije i neće ni da čuju o Nemcima. Kad je trebalo da pređemo u Vrbovsko pogrešili smo put pa smo pošli u pravcu Srpskih Moravica. Srećom, zaustavila nas je jedna žena:

— Nemojte tamo ići, drugovi, jer izgleda da su njemački tenkovi vrlo blizu. Čuju se svu noć iza brda…

Okrenusmo automobil i pođosmo putem kojim nam je ova žena pokazala. U dolini ispod nas videle su se svetiljke Vrbovskog. Zastali smo pred komandom mesta.

— Idite što god brže možete ka Mrkoplju, jer tuda vodi jedini otvoren put prema Drežnici i Otočcu. Sve druge puteve, koji se od druma Vrbovsko — Ravna Gora — Mrkopalj — Fužine razdvajaju na jug, mi smo već davno zakrčili.

Poslednji izveštaj kojim raspolažemo kaže da su Nemci na nekoliko kilometara ispred Mrkoplja. Oni noću ne idu. Tu su sinoć zastali. Ako imate sreće moći ćete se probiti…

Naš šofer je poterao automobil što je brže mogao. Prolazili smo kroz Ravnu Goru, neobično dugu varošicu s kućama s jedne i s druge strane druma. Ovo je jedan od prvih oslobođenih gradova u Hrvatskoj.

U Lici su prvo oslobođeni Lapac i Korenica, ali oslobođenje Ravne Gore i Mrkoplja u Gorskom Kotaru, zimi 1941 — 1942 godine, od velikog je značaja, jer su to prvi oslobođeni gradovi u čisto hrvatskim krajevima.

Uporedo s Dalmacijom, Gorski Kotar s Hrvatskim Primorjem prva su žarišta našeg ustanka u čisto hrvatskim krajevima.

Vozili smo se preko jednog sata do Mrkoplja. Kad smo ušli u ovu varošicu primetili smo plamen. Gorela je jedna kuća. Ispred nje su bila razbacana benzinska burad. Izišao sam napolje i primetio jednog partizana.

— Može li se, druže, skrenuti za Jasenak, Jezerane, pa za Brinje?
— Ne može, jer smo mi već pregradili taj put. Nemački »Tigar« tenkovi bili su sinoć na tri kilometra odavde!
— A ko si ti?
— Ja sam komandant Mrkoplja. Grad je već evakuisan, a ja evo poslednji polazim. Zapalio sam komandu mesta!

Savetovao sam se s Crnim i Bevcom. Oni nikako ne pristaju da napustimo automobil, pa da pođemo peške, jer se žure da što pre stignu u Otočac, pošto odmah moraju da produže za Bosnu. Pita Bevc komandanta mesta možemo li kako da zaobiđemo prepreke na putu za
Jasenak.

On nam reče da pokušamo da se kolskim putem spustimo iz Begovog Razdolja na ovaj put. Vratili smo se ka Begovom Razdolju i tu smo zatekli komandanta Trinaeste divizije Veljka Kovačevića, Španca.

Razgovarali smo sa njim o razvoju nemačke ofanzive:

Iz Severne Italije nemačka komanda ubacila je u ovu ofanzivu tri potpune divizije i delove dveju drugih divizija. Među ovim divizijama nalazi se i »Herman Gering« divizija. Izgleda da se sve ove divizije povlače iz Italije, jer tamo borbe idu vrlo sporo, i hitno se šalju na Istočni front, da bi zatvorile proboj koji je Crvena armija napravila na nemačkom frontu.

Nemci su prvo poslali jednu motorizovanu kolonu ka Rijeci, koja je bila prodrla preko Bistrice. Na Rijeci se stalno držao general Gambara, stari fašista, koji je, tobože, vodio pregovore s nama o predaji, a ustvari samo je očekivao kada će doći Nemci. Mi smo bili izbačeni iz Sušaka i borbe su vođene na okolnim položajima punih deset dana.

U tom je došla druga faza ofanzive. Nemačke divizije su prešle čitavo Slovenačko Primorje i Istru. Izbile su na Kastav, Sušak, Klanu, pa su manevrom preko Snežnika i Risnjaka udarile nama u bok preko Jelenja na Bakar i Križišće. Ovde su uspele da opkole jednu našu brigadu, ali ona se ipak uspela da probije.

Posle ove operacije nemačke divizije su se razdelile u nekoliko kolona. Jedna je krenula ka Čabru i Gerovu, jedna na Delnice i dalje ka Ogulinu, a treća je obalom došla do Novog.

Najveća je kolona koja sada nadire ka Ogulinu. Izgleda da Nemci imaju prvo nameru da očiste Gorski Kotar, pa tek onda da se okrenu na Sloveniju.

Kaže Veljko da Nemci upotrebljavaju »Tigar« tenkove, koji vrlo lako savlađuju sve prepreke na putu. Ništa ne vredi prekopavati put ili rušiti stabla. Jedino pomaže dinamit. Svaliti kakvu stenu na drum.

Pričao nam je Veljko o velikom uspehu naše vojske, i naroda u Gorskom Kotaru prilikom kapitulacije Italije. Prvi i Drugi primorsko – -goranski odredi uz pomoć naroda razoružali su italijanske garnizone u Mrzlim Vodicama, Fužinama, Lokvama, Delnicama, Čabru, Gerovu, Brodu na Kupi, Mrkoplju, Ravnoj Gori, Skradu, Srpskim Moravicama, Vrbovskom.

Razoružan je i ogulinski garnizon koji je napustio grad pa pošao u pravcu Rijeke. Stigao je do Ravne Gore i tu predao oružje. Sem toga razoružan je čitav niz manjih uporišta na pruzi. Ukupno je na sektoru Gorskog Kotara i Hrvatskog Primorja razoružano blizu 35.000
italijanskih vojnika.

Pre nego što je otpočela ova nemačka ofanziva jedinice Četvrtog korpusa (Prvog hrvatskog) vršile su napad na Ogulin i Oštarije. Trebalo je osloboditi ovu važnu raskrsnicu odakle se račva pruga za Dalmaciju i za Sušak. Za nas je Ogulin bio važan zbog lakših veza Hrvatske
i Slovenije.

Ogulin su branile ustaše i Nemci. Neprijatelj je imao priličan broj tenkova. U samom napadu su učestvovale Osma i Sedma divizija, kao i Četvrta brigada Trinaeste divizije.

Osma divizija je imala zadatak da likvidira Oštarije, pa onda da pređe u napad na sam Ogulin. A Sedma divizija napadala je severno od Ogulina i držala komunikaciju Ogulin — Karlovac. Četvrta brigada Trinaeste divizije napadala je utvrđenje Sveti Petar. Međutim, Osma divizija nije uspela da zauzme Oštarije i to je ukočilo čitavu ogulinsku operaciju. Nemci su na ovom sektoru ubacili velike tenkove, koji su uvek zaustavljali naše napade.
Isto tako, nemačka avijacija bila je veoma aktivna.

Četvrta brigada Trinaeste divizije osvojila je Sveti Petar, ali su Nemci uz pomoć tenkova
i avijacije povratili ovo utvrđenje. Naši su po drugi put zauzeli Sveti Petar, ali su Nemci ponovo povratili položaj. Naši su onda po treći put vršili juriš, osvojili utvrđenje, ali opet je neprijatelj skupio snage i povratio pozicije.

Četvrta brigada u ovim borbama imala je velike gubitke. Za tri dana borbi izbačeno je iz stroja preko 150 drugova. Ova nova brigada se izvanredno borila, iako je bila formirana četiri dana pre ove bitke. U njoj je bilo 1.800 boraca, a od toga svega 50 starih boraca.

Sedma divizija je izvršila svoj zadatak. Ona je porušila most u Glogornici i odbila nemačke napade od Karlovca.

Još nam reče Veljko za uspešnu akciju Prve i Druge brigade Trinaeste divizije na Karlobag, koja se vodila uporedo s borbama oko Ogulina.

Posle razbijanja četnika na Lošinju, jedna naša brigada krenula je drumom Senj — Karlobag, druga je išla visovima Velebita, a jedan bataljon bačen je trabakulima južno od Karlobaga.

Ispred samog Karlobaga jedna ustaška bojna, pod komandom Delka Bogdanića, napala je našu kolonu koja je išla drumom. Ustaše su otvorile žestoku vatru na našu kolonu koja se nalazila pored samog mora.

Situacija je bila teška, jer su ustaše imale dominantne pozicije. Veljko je poslao jedan bataljon sa začelja da se zabaci ustašama za leđa. I to je učinio. Bogdanićeva bojna tako se našla između dve vatre i bila je potpuno razbijena. Sam Bogdanić bio je ranjen u nogu.

Odmah zatim izvršen je napad na sam Karlobag. Borba je bila žestoka, naši su ubacili u borbu i četiri tenka. Najzad je Karlobag bio oslobođen. Čitava ustaška bojna bila je uništena. U Karlobagu oslobođeno je osam stotina Italijana koje su ustaše zarobile.

★

Oprostili smo se s Veljkom, pa smo pošli nekim malim puteljkom.

Vodić nam je rekao da moramo preći preko polja na kome uopšte nema puteva. Izišli smo iz automobila, jer je bio zapao u neku jarugu, šofer je već digao ruke i kazao da se više ne može izvući, a Crni je rekao da može. Šofer je ostao pri svome, a Crni se prihvatio da izvuče automobil.

Počeo je da slaže kamenje pod osovinu, pravio planove i malo po malo automobil bio je izvađen iz jaruge. Tako smo posle jednog sata napora i muka najzad izgurali automobil na put za Jasenak.

Iza nas su ostale prepreke prema Mrkoplju. Nismo se vozili ni deset minuta, pa smo se morali zaustaviti, jer je stajala duga kolona kamiona koje smo zaplenili od Italijana. Izišao sam napolje i pitao zašto stoji kolona, ali niko ne zna da kaže.

Na kamionima su žito, konzerve, municija, puške. To je naš plen koji smo evakuisali iz Hrvatskog Primorja ispred naleta Nemaca. šoferi izišli iz kamiona i zajedno s pratiocima leže ispod drveća, mrtvi umorni.

Kroz gusto blato išao sam dugo  do čela kolone. Jedan kamion se svalio u jarak, pa zakrčio čitav put. šofer spava pored kamiona. Probudio sam ga, pronašao sam još nekoliko partizana, pa smo potpuno preturili kamion u jendek:

— Nemci su na tri kilometra odavde. Nema smisla da im ostavljamo ovih trideset kamiona hrane i municije!

Tako je kolona krenula, a mi za njom. Već je svitalo. Od pravca Mrkoplja čula se mitraljeska vatra. U pravi čas smo prošli ovaj deo puta…

Nastavak na :

Vladimir Dedijer  DRUGO ZASEDANJE ZAVNOH-a