Vladimir Dedijer
OFANZIVA ZA OSLOBOĐENJE ISTOČNE BOSNE II
UTORAK, 13 JULI
Turalići. — Crni mi je dao svoju beležnicu da je pregledam zbog nekih podataka o Petoj ofanzivi. Crni vodi dnevnik naročite vrste. On zapisuje tok sastanaka, savetovanja, stavlja izvesne svoje primedbe.
Mislim da će ova njegova beležnica biti jedan veoma važan izvor za istoriju naše borbe. Crni govori o rezultatima Četvrte i Pete ofanzive. Dajem te teze u originalu:
Posleđrtji sastanak u Čajniču
(analiza i zaključci)
Opšta ocena rada divizije u Sandžaku vezana je s radom i opštim zadatkom svih jedinica NOV-a u tom prostoru i vremenu.
Postignut opšti rezultat:
1) razbijeni četnici kao vojnička formacija, kao takvi razoružani od okupatora, kao nepotrebni i zbog opšteg razvoja situacije nesigurni.
2) Tendencija neprijatelja pošto nije uspeo na Pivi — da stvori novi obruč, prilično sužen, sadejstvo svih rodova oružja, naročito avijacije. Ostatak Treće divizije na Pivi nije dao rezultate i doveo u tešku situaciju.
Prodor Vrbničke Kolibe — Balinovac nismo umeli preobraziti u onaj rezultat koji se mogao postići iz objektivnih okolnosti koje su se njime stvorile. Nesumnjivo da razlog leži i u opštem stanju vojske i našem nesnalaženju.
1) Razbijanje četnika kao vojnih formacija dovelo je do uprošćenja narodno oslobodilačke borbe — borbe NOV — s okupatorom (sem ustaša).
— Oslon i otporna tačka velikosrpske reakcije — razbijen je. Otvaranje — potreba drugog fronta — prinudilo je u vojničkom i političkom smislu, dovelo je do isticanja na vidik borbu naših naroda protiv okupatora i potrebu oslona na NO vojsku odnosno Vrhovni štab. Dalja situacija ide po razvojnoj liniji (kontakt Engleza, promena vlade, pomoć, saradnja, sadejstva).
2) S ofanzivnim prodorom kod Vrbničkih koliba izvršen je preokret — i pored do kraja neizvršenog i od izvesnih naših snaga zadataka — i pored još i dalje teške situacije.
Probijanje obruča na sektoru druma Foča — Kalinovik nije samo izbegavanje stezanja obruča, već i ostavljanje glavnine neprijateljske vojske na terenu s koga one ne mogu brzo izvršiti pokret i jahanje nama za vrat.
3) Prelaz druma Foča — Kalinovik već je pretstavljao novi proces u daljoj borbi i ustvari stvaranje otskočne daske za naše dalje operacije sa širim manevarskim prostorom.
4) Nismo umeli upotrebiti ceo potencijal naše vojske. (Neke jedinice — druga grupa — nisu se ni razvijale za borbu iako su bile izložene udarima neprijatelja i žrtvama.)
»Liberatori« su nas prošle noći posetili. Očekivali smo i večeras, ali smo morali krenuti, jer su nam se Nemci primakli. Polazak je za osam sati.
SREDA, 14 JULI
Ponijerka. — Još jedna teška, partizanska noć. Kiša nas je tukla svih jedanaest sati noćnog marša. Išli smo preko neke proklete planine. Gubili smo vezu svaki čas. Vatra me je držala čitavo vreme. Kad bi došla zapovest: »Odmor!«, svlačio sam se s konja na raskvašenu stazu i legao u vodu, u blato, i stavljao pod glavu torbu s »Dnevnikom«.
Mali Mika iz Pratećeg bataljona za vreme odmora zavlačio se ispod konja da ne kišne. A kad bi došlo ono teško: »Pokret!«, jedva sam se opet peo na konja. Moj dragi, stari konjić, časno me je izneo. U zoru smo stigli u selu Ponijerku, — dve, tri kuće. Mrtav umoran, sav prokisao, srušio sam se na pod, ali san mi nije dolazio.
Ovde u selu nalazi se PK za Bosnu. Video sam i Roćka Čolakovića. On je bio pošao s jednom grupom drugova da se prebaci za Majevicu, ali je na putu Tuzla — Zvornik zapao u nemačku zasedu. Poginuo je tom prilikom Slobodan Bajić, politički komesar Glavnog štaba za Vojvodinu.
I stari Nazor je bio s Roćkom, ali, srećom, prošao je bez rane, iako se u metežu bio zagubio u nekom šipražju. Poslednjih dana Nazor opet zamalo što nije pao neprijatelju u ruke.
Načelnik štaba Vojvođanske brigade, muzičar Oskar Danon ili Jovo Cigo, kako ga svi partizani znaju, dobio je nalog da smesti u neku kuću Nazora kako bi se stari pesnik odmorio, jer je njegovo stanje zdravlja vrlo ozbiljno. Jovo Cigo mu je našao jednu lepu kuću u selu Mrkajićima.
Nazora su dočekale omladinke, svu su kuću okitile, a jedna među njima čak je za ovu svrhu naučila jednu Nazorovu pesmu i recitovala je. Međutim, Nemci su krenuli u pravcu ovog sela, pa je Jovo Cigo opet morao da seli Nazora. Bio je to težak posao, jer stari pesnik nije hteo da se razdvaja od omladinki.
Popustio je kada je čuo da ga zove drug Tito. Ali Vrhovni štab je bio promenio svoje bivalište, pa je marš umesto tri sata trajao preko dvadeset i osam sati. Nazor je toliko iznemogao da je rekao da ne može više ni koraka napred. Pala je magla, udarila je kiša, spustila se noć, a Jovo Cigo i jedan njegov drug na sve moguće načine pokušavali su
da ubede Nazora da treba da krene, jer su se Nemci nalazili sasvim blizu.
Najzad je Jovo Cigo zapitao Nazora kako je izdržao Petu ofanzivu. Stari pesnik je rekao:
— Kad mi je bilo najteže, ja bih zapjevao Marseljezu, pa bih dignute glave pošao naprijed!
Jovo Cigo je tada zapevao Marseljezu, Nazor je malo po malo prihvatao ariju, natukao šešir s petokrakom na oči i naredio da ga stave na konja. Posle je pevušeći krenuo napred.
U mraku je Nazor sa svojom pratnjom susreo druga Tita, koji je išao u pravcu Ponijerke s jednom četom Pratećeg bataljona. Baš je tada Nazora ponovo izdala snaga i ležao je skoro u besvesti ispod jednog drveta, sav pokisao.
Drug Tito je odmah skinuo svoj kaput i pokrio Nazora. Posle jednog sata stigli su do nas u Ponijerku.
Došli su izveštaj i da su Nemci otkrili naše ranjenike, uglavnom teške.
Računa se da je poginulo deset drugova. Oko podne nemačka artilerija počela je da bije nasumce šumu oko Ponijerke. Nekoliko zrna iz haubice palo je oko nas.
ČETVRTAK. 15 JULI
Ponijerka. — Radioaparata za slušanje vesti nemamo. Služimo se engleskom radiostanicom. Zato smo Tepavčević i ja krenuli s kapetanom Dikenom i Veljkom Ilićem do sela Drapnića gde večeras saveznici treba da spuste dva tovara iz aviona. Opet smo prešli prugu Olovo — Han Pijesak.
Idemo kroz pustoš. Sela su toliko zarasla u bujad da se često ne vidi da su tu nekada živeli ljudi. Od zgrada su ostali samo nužnici i male sušionice šljiva.
Večeras su saveznički avioni krenuli ranije iz svojih baza u Sevemoj Africi, pa su kod nas bili već nešto posle deset. Vatre nisu bile ni pripremljene. Skočili smo, trčali pun kilometar, naišli na neke plastove sena i vatre su buknule.
Stvari su bile bačene. Od silnoga napora ja sam pao. Temperatura mi nije popuštala. Ležao sam pored vatri, bilo ih je osam u krugu i deveta u sredini, kada je naišao drugi »Liberator«.
Nekoliko puta je zaokružio oko nas, pa se najzad spustio i leteo na skoro sto metara iznad zemlje. Ogromna četvoromotoma mašina frcala je vamice iz motora. Odjednom se otvoriše beli padobrani i nešto poče da lupa naokolo. Zamalo što nismo izginuli. Avion je bacio desetak bala bez padobrana koje su pale tačno pored nas. »Liberator« posle baci raketu i vrati se.
Jedna naša četa poče da skuplja kante, koje liče na avionske bombe. Davno je već prošla ponoć kad smo se smestili na ivicu šume da spavamo. Izvalio sam se u ovom pustom bosanskom selu na balu s ćebadima, koja je bila puna pustinjske prašine. Pre četiri sata
bala je bila u Africi.
PETAK, 16 JULI
Drapnići. — Sedma hrvatska divizija poslala je borce da prikupljaju i osiguravaju materijal. Sve do podne prenosila su se crna mala burad pod visoke jele. Počelo je otvaranje. Kapetan Diken i Veljko beleže šta je stiglo. Eksploziva najviše. Bilo je pred nama na gomili preko 800 kilograma eksploziva »Nobel 808«.
Šalju nam saveznici da rušimo pruge, pomažemo ih mnogo. Eto, tražili su preko Glavnog štaba za Hrvatsku da uništimo Zidani Most. Sanitetskog materijala vrlo malo. Ne šalju nam ono što tražimo: kardijake, antipiretike, lekove za proliv.
Na jednoj gomili cipele, borci vrte prezrivo glavama. Cipele su stare, pendžetirane. To osetio i mali telegrafist Englez Volter Roten pa crveni. Predveče krenusmo do štaba Sedme divizije. Smestili smo se na tavan jedne pojate. Kroz badžu je montirana antena za radiostanicu.
SUBOTA, 17 JULI
Drapnići. — Treba da nam dođe i američka misija. Jedan član engleske misije reče nam da će ona biti pod njegovom komandom; Amerikanci će ustvari biti posmatrači. Pitao me šta mislim koliko treba američkih oficira da dođe. Dok sam razmišljao šta da mu odgovorim, on
sam reče:
»Dovoljan je jedan, šta će nam ovde više«.
Iz njegovih reči oseća se da mu je stalo da ta misija ne dođe ovamo. Inače, Englezi se ne slažu s Amerikancima, bar sudeći po držanju ovog člana misije. Kad slušamo vesti sa Sicilije o napredovanju američke Sedme armije oni prave kiselo lice. Puni su viceva o američkoj vojsci: kako svaki ameički vojnik ima po tri reda ordenja posle tri meseca ratovanja.
— Kod njih, ako si dobar strelac, dobiješ odmah orden, a kod nas veću platu! — vele oni.
Dalje nam pričaju kako je Osma britanska armija u Africi stalno morala da spasava Amerikance koje su Nemci opkoljavali.
Povodom Australije opet ironija na račun Amerikanaca. Makartur preuzeo komandu,
Amerikanci obećavali brda i doline, pa od svega toga ništa!
NEDELJA, 18 JULI
Drapnići. — Vrhovni štab sada treba da se razdeli na dva dela. Jedan deo, sa Starim, Markom i Đidom, išao bi na zapad, verovatno u Hrvatsku, a jedan deo, s Crnim, Arsom, Lolom i Veljkom, ostao bi ovde pored Drine.
S drugim delom Vrhovnog štaba bile bi Prva divizija i neke krajiške snage, pa bi pripremile sve što je potrebno za prelaz u Srbiju.
Vrhovni štab u Hrvatskoj bi se naselio na jedno stalno mesto, jer je ovakav način života neobično težak. Ovako smo uvek u pokretu, živimo u šumama ili u pustim selima, ne može se čovek koncentrisati, ne može se raditi, ni stola, ni stolice. Da ne govorimo o hrani. Gojko Nikoliš i Kraus napisali su čitavu studiju o stanju zdravlja ljudi u Vrhovnom štabu i oko njega.
»Ako se hrana ne poboljša u najkraće vreme kod svih drugova nastupiće potpuna nesposobnost za bilo kakav rad«.
I, najzad, važnije od ovih sitnih dnevnih briga, to je međunarodna i naša unutrašnja situacija. Nema sumnje da je Vrhovni štab za se ovo vreme ofanziva održavao stalno vezu sa svim delovima Jugoslavije, uglavnom pomoću radiostanica, da je rukovodio operacijama naših jedinica, ali prisustvo Vrhovnog štaba u svim krajevima kroz koje je prošao imalo je velikog uticaja na dalji razvoj ustanka.
Uzmimo za primer boravak Vrhovnog štaba u Krajini. Taj boravak ne samo da je ogromno doprineo razvoju ustanka u Krajini, već su se povoljne posledice osetile u Dalmaciji, Lici, Kordunu i Baniji.
Za sutra uveče očekujemo novu grupu engleskih padobranaca. Izabrano je novo mesto za spuštanje. Samo da nam Nemci ne pokvare posao. Stalno se ovuda kreću. Na položajima imamo bataljone Sedme divizije, u kojoj je ponovo nastupila glad — meso i voda. Pust kraj!
Danas smo doznali neke nove pojedinosti o sudbini hirurške ekipe Druge divizije u kojoj je bila Olga. Ekipa je još pre tri nedelje zarobljena od Derikonjinih četnika u Milankovićima.
Bolničarka Marija Lompar je pobegla i donela vest da su svi streljani. Međutim, sada seljaci vele da je jedan deo ekipe ostao u životu.
PONEDELJAK, 19 JULI
Drapnići. — Nemci su nam se sasvim približili. Takav smo izveštaj jutros dobili. Nisu dalje od šest kilometara. Posle podne otpočela je vatra bacača i mitraljeza. Biju levo od nas ka Milankovićima. Predveče dobismo naređenje od Starog da ne čekamo noćas Engleze, jer je veoma opasno s obzirom na blizinu Nemaca.
Ipak, oko deset nam javiše iz Vrhovnog štaba da možemo čekati, a onda odmah poći za Milan Planinu, tamo negde oko Vlasenice. Tačno u 11.30 dođoše saveznički avioni, dva »Liberatora«.
Prvo su daleko kružili, išli do Sarajeva i Travnika da zametnu trag Nemcima, a posle došli nad Drapniće. Vatrene znake u obliku slova V postavili smo u jednu udolicu da ih ne bi Nemci videli.
Prvo su bačene stvari. Kada su poletele one bale bez padobrana, Arso reče:
— Pazi da ne pogineš od savezničke ćebadi!
Drugi avion je izbacio ljude s visine od stotinu metara. Prvi je skočio poručnik Tomson, mladić od 22 godine. Otac mu je radio kod Vakuum oil kompanije u Zagrebu punih 12 godina, gde je sin naučio naš jezik.
Srećno se spustio. Odmah je dohvatio pljosnatu flašicu s rumom da rastera pretrpljeni strah. Drugi je bio potporučnik Mak Kej, Škotlanđanin, i treći radiotelegrafist Krozijer. Svi su prošli bez povreda, samo je Mak Kej pao na leđa i dobro se ugruvao.
U tri izjutra smo pošli na Milan Planinu. Pred polazak razgovarao sam s Oskarom Danonom. Došao je bio da primi neki sanitetski materijal. Veli da je opet bilo trke s Nazorom. Smestio ga je bio na Grabovičkom Polju u kuću jednog našeg seljaka, čak mu je pronašao i seljačke haljine u slučaju da naiđe neprijatelj, ali Nazor rasprostro sve svoje knjige oko sebe.
Na prvi pogled videlo bi se da je intelektualac. Tek što se Oskar vratio u Ponijerku gde je bio Roćko čolaković, a kuriri su javljali da Nemci prodiru ka Grabovici. Oskar je potrčao natrag. Kad je izbio na greben iznad Polja video je kako maloj kući, u kojoj je ostavio Nazora, prilaze Nemci.
Međutim, odmah ispod grebena, u jednom šumarku, opazio je Nazora s porodicom seljaka kod koga se bio smestio. Nemci su bili udaljeni desetak minuta, a Nazor je sedeo naslonjen na jednu smreku i pozvao Oskara da mu čita svoju najnoviju pesmu u kojoj je bio i jedan ovakav stih, bar koliko se Oskar priseća:
Ja sada čekam dragu i merim njene korake,
Ja čekam dragu i merim otkucaje srca njenog…
UTORAK, 20 JULI
Pokret. — Umakli smo Nemcima za dlaku. Nemci su došli u Drapniće oko sedam ujutru, a mi smo bili otišli oko tri. Uhvatili su jednog seljaka, starca, koji ima sina partizana, i dugo ga raspitivali o nama.
Naročito su hteli da znaju kako primamo savezničke padobrance. Besneli su kada su videli gumene padobranske šlemove engleskog porekla.
— Ja se zatvorim u svoju kuću s djecom a mrkne, a šta oni rade noću ne znam! — odgovorio je seljak mudro.
Mi smo sve do podne maršovali. Došli smo do na pet kilometara vazdušne linije od Vlasenice. U daljini su se videle planine Srbije.
Englezi su sinoć dobili za sebe hrane pun avion. Odvojili su nešto i za naše ranjenike.
SREDA, 21 JULI
Milan Planina. — Rano u zoru vratili smo se ka Drapnićima. Maršovali smo do šest izjutra i onda se sklonili u šumu. U prvi sumrak smo krenuli dalje. Pošli smo nekim zaobilaznim putem i izgledalo je da nikad nećemo stići. Posle osam sati neprekidnog marša kroz gustu
šumu izbismo u Drapniće, u onu istu staru štalu u kojoj smo i prvi put
bili.
Izgleda da se Vrhovni štab neće deliti. Idemo svi zajedno na zapad.
Valjda nam neće Nemci po drugi put preseći put.
ČETVRTAK, 22 JULI
Drapnići. — Sedimo Veljko i ja sada po ceo dan s Englezima. Ja slušam radiovesti preko njihove stanice i izveštavam Vrhovni štab. Žestoke borbe se vode na Istočnom frontu.
Priča posle engleski major Diken kako ga kod partizana najviše iznenađuje naša brzina, štab divizije za petnaest minuta je u stanju da se spremi za pokret od trenutka izdavanja naređenja. Ja se sećam jednog slučaja kod Izgora kad je Vrhovni štab krenuo za 12 minuta.
Za to vreme demontirana je radiostanica, natovareni su svi konji, sklopljeni šatori. I sve se to radilo bez neke naročite žurbe. Imamo veliko iskustvo u tim stvarima.
PETAK, 23 JULI
Pokret. — Noćas nisu stigli engleski avioni, a bilo je ugovoreno da nam donesu hranu za marš kroz puste planine do reke Bosne. Pošli smo po kiši za Vladojeviće. Stigla je do nas i Prva brigada. Sada krećemo sa svim našim snagama na zapad. Druga divizija će se zadržati neko vreme na Ozrenu.
Oko devet smo izbili na Žunove. Selo skoro pusto. Svraćam u kuću u kojoj mi je domaćin bio napravio opanke kad sam ovde bio pre mesec dana. On leži bolestan od čireva i nazeba.
Dobar starac. Dao sam mu nešto streptazola iz svoje kesice koju sam nedavno dobio od Gojka Nikoliša. Ovaj lek mi uvek obara temperaturu. Žunovi imaju 30 ljudi u četnicima. Zato je narod gledao u engleske oficire kao u čudo.
Narod sada shvata da su ih četnici lagali da nas saveznici ne priznaju. Pred polazak iz Žunova ostala je jedna prazna konzerva s engleskim natpisom. Neka se čika Branko (Zarija Ostojić) uveri da su ovde bili Englezi.
SUBOTA. 24 JULI
Pokret. — Sinoć smo nastavili pravo za Vladojeviće. Tu je već stigla Prva proleterska brigada koja će stalno ići s nama. Danas smo nastavili put. Divna je naša Bosna. Raj ćemo od nje stvoriti kada se ovaj rat završi. Danas je tužno putovati kroz nju, sve je popaljeno, sve uništeno. Nigde žive duše, samo ponegde može da se naiđe na neku ženu i dete.
NEDELJA, 25 JULI
Pokret. — Zastali smo u jednom zaseoku Križevića gde nam je jutros oko dva sata jedan »Liberator« bacio hranu. Biće nam taman za zub, po 100 grama na čoveka. Ali neka vide partizani da im saveznici ipak nešto šalju. I stvarno pomoć koju smo dobili od Engleza ne pretstavlja ništa u materijalnom pogledu, jedan slab ručak, ali u političkom smislu znači dosta.
Vidi narod našu snagu. Vidi da nas priznaju saveznici. Istina, saveznici bi nas morali u materijalnom pogledu više pomagati, jer su se sada svojim očima na licu mesta uverili koliko mi mnogo značimo u borbi protiv Hitlera.
Poslednjih dana su nas više puta pitali kako je utvrđen Rajlovac, gde su hangari, koliko ima aviona? Dali smo im spisak objekata na aerodromu koje bi obavezno trebalo bombardovati.
PONEDELJAK, 26 JULI
Hočevlje. — Musolini je pao. Doživeli smo i taj srećni trenutak.
Idu fašistička kola nizbrdo. Kraj rata je na vidiku. Setih se naših poginulih drugova. Ovo je i njihova radost.
Ovu vest smo dobili od Štaba Prve brigade dok smo Marko, Vlado Popović, Veljko i mi ostali delili hranu koju smo primili od Engleza.
Najviše je dobila Sedma divizija. Njoj najviše i treba. Događaji će se brzo razvijati. Zato moramo biti bliži vrelu, moramo napustiti ove šume.
Zaboravio sam danas sasvim i na temperaturu koja me, evo, već 37 dana davi. Tek sada vidim kako je čovek izdržljiv.
Posle podne smo pošli ka Vijaki, ali nas opazi jedan izviđač, dovede još dva i počeše da tuku šumu u kojoj su bili razmešteni naši bataljoni s ranjenicima. Poginula su dva druga.
S večeri, kada smo mi već bili u Vijaki, istu šumu su tukla tri »Dornie«-a.
Vijaka je čista varošica. Radost obuzme čoveka kada vidi cveće u prozorima, okrečene kuće, žene i decu, čiste i umivene, kako sede u bašticama u kojima su bosiljak i lepa kata.
Silno smo podivljali u ovim šumama — to čovek primeti kad oseti i najmanji znak civilizovanog života. Sto i stolice su za nas najveća ugodnost, san. Lepo sesti pa pisati!
Da ne govorimo o parčetu hleba.
Vijaka je inače ustaški raspoložena. Imala je dosta jaku miliciju, napadala je ranije Prvu dalmatinsku, ali sada su se raspršili kad smo mi došli. Naše jedinice su se dobro ponele u ovoj varošici. Stare bolesti su počele da se preboljevaju.
UTORAK, 27 JULI
Prvo selo iza Vijake. — Rano jutros probudio nas je Stari da nas avijacija ne bi iznenadila. Imao je pravo. Smestili smo se na tri kilometra od Vijake, a oko devet naišla su tri nemačka »Dornie«-a i počela da bacaju zapaljive i eksplozivne bombe na varošicu. Zatim su otkrili i Drugi crnogorski bataljon koji je bio u pokretu blizu naselja.
Poginula su tri druga.
U šumi, kraj jednog potoka, napravio sam postelju od mahovine.
Ležao sam skrhan od temperature, slušao detonacije bombi i razmišljao kako sad mora strašno da izgledaju one čiste, bele kućice sa saksijama u prozorima, obavijene dimom, razdrte.
Kad je bombardovanje prošlo naišli su Tošo Vujasinović, sada zamenik komandanta Prvog bosanskog korpusa, Jovo Vukotić, načelnik štaba Prvog bosanskog korpusa, i još nekoliko drugova.
Doneli su tačne vesti o Drugoj diviziji. Borci su se fizički odlično popravili, nema više gladi
i iscrpenosti. Druga divizija je na ovom sektoru postigla značajne uspehe. Pruga Tuzla — Doboj je presečena. Uništen je čitav niz rudnika u tuzlanskom basenu. Oni su mesečno davali preko 35.000 tona uglja.
Četnici s Ozrena udarili su našima s leđa, ali smo ih odbili. Dve do tri stotine mladića iz ovog kraja stupilo je u naše jedinice, ali četnici sada vrše pokolj njihovih porodica. Naišla je i »Vražja divizija«, pa je zajedno s četnicima pokušala da razbije Drugu diviziju.
Član savezničke misije na Majevici, Serdar, bio je na licu mesta i predao je šefu savezničke
misije kod Vrhovnog štaba, majoru Dikenu, podatke o ovoj izdaji četnika Draže Mihailovića.
Doneo je Tošo Vujasinović vesti s Majevice, gde je stigla Majevička brigada. Narod je dočekao svoje junake sa suzama radosnicama.
Mnoga je majka zaplakala za izgubljenim sinom, ali nije žalila da svog drugog sina pošalje u brigadu. Na stotine novih boraca javlja se u brigadu. Svi hoće da uđu u slavnu Majevičku brigadu koja se borila u Petoj ofanzivi.
Sada će se uskoro na Majevici stvoriti još jedna brigada. Pre nekoliko nedelja, dok brigada nije bila još stigla na Majevicu, jedan naš smeli komandant bataljona, po imenu Veljko Kurjak, napao je sa svojim bataljonom, sastavljenim od prezdravelih ranjenika i novih boraca, jedan čitav domobranski puk i zarobio ga.
On je dobio obaveštenje da će se jedan domobranski puk preseliti iz Brčkog u Bijeljinu, pa je postavio dobru zasedu pokraj puta. Kada su domobrani naišli Kurjak je naredio da se otvori vatra, a domobrani su se posle kraće borbe predali. Zaplenjen je veliki ratni materijal, a jedan deo domobrana se javio za naše jedinice.
Tošo Vujasinović reče da je u jednoj borbi nestao Rade Marijanac, komandant Sedme krajiške brigade. Na jednom sektoru Nemci su prodrli kroz naše linije i udarili na štab Sedme brigade. Marijanac je dograbio mašinku i uzeo zaklon za jednim drvetom pokušavajući da štabu obezbedi otstupnicu.
Više se ništa nije čulo o njemu.
Nemci su pre dve nedelje takođe prodrli u selu Goletiću u štab Druge divizije. Jedan ojačani nemački bataljon poseo je stenu iznad sela. Peko i Mitar su se izvukli uz najveće teškoće. Nemci su bili na stotinu metara od njih i zasuli ih vatrom. Prvi bataljon četvrte crnogorske izvršio je protivjuriš i spasao situaciju.
SREDA, 28 JULI
Šuma. — Zašli smo valjda u najgušću šumu u Jugoslaviji. Nigde puta. Spremamo se za prelazak reke Bosne, čak nas ni avijacija ne može da nađe. Mislili su Nemci da hoćemo da udarimo na Vareš pa nas je avijacija gonila, a sada nam je izgubila trag.
Danas se dogodi nesreća. Mali Rus Kolja poterao prvi put konja s radioaparatom koji smo dobili od Prve brigade. Bio je nepažljiv i konj se prevrnuo u vodu zajedno s radioaparatom. Da bi nesreća bila veća, drugi radioaparat kod radiotelegrafiste Veljka je prokisnuo, pa smo
tako ostali bez ijednog radioprijemnika u ovako važnom periodu.
Morat ćemo se opet služiti engleskom radiostanicom.
ČETVRTAK, 29 JULI
Šuma. — Delio nam je Marko danas konzerve i američka sledovanja i kazao da to treba čuvati za prelaz preko Bosne, a uveče je vršio smotru u Pratećem bataljonu da vidi da li je ko pojeo svoje sledovanje.
Za nagradu dao je još po jedno sledovanje onima koji nisu pojeli prvo.
Treba biti strpljiv i uzdržljiv uprkos najveće gladi.
Situacija u Sloveniji, Dalmaciji i Crnoj Gori po padu Musolinija neobično je povoljna. Iz Slovenije stižu izveštaji da se razgara borba u Istri i Slovenačkom Primorju. Tito veli da Bevc neobično pametno radi.
Slovenci su stvorili dve brigade u Slovenačkom Primorju, Petu i Šestu slovenačku brigadu, pa su ih sada uputili u Benešku Sloveniju da pomognu našim odredima i u toj oblasti koja čeka već tolike decenije svoju slobodu.
Zanimljivo je Titovo tumačenje pada Musolinija. Najbolji dokaz kako ličnosti ne stvaraju istoriju. Kako su se italijanski kapitalisti lako odrekli Musolinija kad više nije odgovarao njihovim interesima. Iz ustaških novina vidimo da Gebels govori o »ukidanju fašizma« u Italiji i kaže:
»Pošto saveznici nastavljaju borbu Italije i posle ukidanja fašizma, to je dokaz da oni vode rat protiv italijanskog naroda«.
Jednom rečju Gebels priprema teren za »ukidanje nacionalsocijalizma« u Nemačkoj.
— Prefrigani su ovi imperijalisti. Misle raspuštena Kominterna, pa ćemo mi sada »raspustiti« fašizam i nacional – socijalizam. Hoće da »raspuste« fašizam i nacional – socijalizam, da daju drugo ime svojoj diktaturi, a narodi da mirno gledaju na sve te mahinacije, — kaže Stari.
PETAK, 30 JULI
Suma ispred reke Bosne. — U najgušćoj smo šumi što se da zamisliti. Evo, već dve godine idemo po Jugoslaviji, ali ovako neprohodnih šuma još nikad nismo videli.
Došao sam kod engleske misije da slušam radiovesti. Veli radio London:
»Ruske trupe su kod Orela napredovale tri do pet milja.«
Jedan član engleske misije pakosno reče:
— Izgleda mi da ovaj Orel stalno beži na zapad. Nikako da ga Rusi stignu!
Setih se Katanije, gde dve nemačke divizije drže deset savezničkih.
Ništa nisam hteo da odgovorim.
SUBOTA, 31 JULI
Na reci Bosni. — Spremamo se da večeras pregazimo Bosnu. Major Diken polazi ranije na prugu da vidi kako će dejstvovati engleski eksploziv. Baš kada smo nameravali da krenemo naišli su Koča i MIJALKO TODOROVIC – PLAVI i doneli vesti da je u Bijelim Vodama, prvome selu kraj pruge, uhvaćen komandir Zeničkog četničkog odreda Golub Mitrović.
To je stari razbojnik. Bio je ranije partizan, komandir Desete čete odreda »Zvijezda«,
pa je organizovao četnički puč, u proleće 1942 i pobio slavne husinjske rudare.
Pre neki dan uhvatio je jednu veću patrolu Sedme divizije i streljao je jednog politkoma i još neke drugove. Kod Mitrovića je nađena arhiva, sporazum sa Nemcima o čuvanju pruge, ugovor s ustašama, sličan ugovoru Drenovića.
Nađeno je i jedno pismo koje je Golub napisao baš uoči hvatanja.
U drugom pismu neki železnički činovnik, četnički špijun »broj 17«, piše da su ga ustaše, neki Hamzić i Hofbauer, prijavili Nemcima zbog neke robe, pa poručuje »braći«:
»Braću molim da se Hamziću i Hofbaueru osvetite. Hamziću kao prva opomena, jebati ženu, a da je on drži za to vreme. To bi mu bila najveća kazna. A ako bih ja otišao u logor, onda obojicu smazati.«
U jednom drugom pismu javljaju četnici sa Ozrena da ih Peko goni, — »razdvojeni smo na dva dela«. Iz pisama se takođe vidi da je posle pada Musolinija nastala panika među Nemcima. Mnogi oficiri beže iz Bosne pod izgovorom da im je porodica nastradala prilikom bombardovanja Nemačke.
Prošli smo pored Goluba. Bio je vezan i ležao je na zemlji. Prilikom hvatanja pokušao je da beži pa su ga naši borci udarili kundakom po glavi. Da je Treći kragujevački bataljon stigao na vreme lov bi bio veći.
Ovako je umakao jedan oficir.
Diken je prepisao ugovor između Goluba Mitrovića i nemačke komande u Zenici. U tome ugovoru tačno se određuje relacija pruge koju će čuvati četnici Zeničkog odreda, kao i uslovi tog čuvanja.
Nemci će davati određenu količinu municije za potrebe četnika.
Gledali smo Mitrovićev štab. Svi imaju glave zarasle u kosurinu i bradu. Dvojica su bila na robiji u Zenici kao kriminalci. Pustili su ih Nemci na slobodu kad su se prijavili u četnike. U štabu se nalazi i jedan maturant, koji je vršio dužnost pisara u štabu.
— Ko je napisao »Gorski vijenac«? — pita ga Radovan Zogović.
Maturant ćuti.
— E, rđo od rđe, kad ne znaš ko je napisao »Gorski vijenac«, baš si izdajnik! — veli mu ljutito Radovan.
Malo kasnije odjeknule su partizanske puške objavljujući da su naši drugovi rudari iz Husinja osvećeni!
S Arsom, Veljkom i Kočom došli smo do same pruge i dugo je osmatrali. Divna je naša Bosna. Otsekli smo potpuno Nemce i ustaše u Sarajevu.
Ovu prugu Sarajevo — Brod prvo je razrušila Peta divizija, a ove noći je napadamo mi, zatim do nas Peko, a severno od njega Dvanaesta krajiška divizija, ukoliko stigne na vreme, Sarajevo je opkoljeno sa svih strana, jer su Treća i Sedma krajiška brigada pokidale prugu Sarajevo — Višegrad, a most kod Jablanice još nije opravljen tako da ni pruga Sarajevo — Mostar ne radi.
I tu ćemo prugu ponovo rušiti. Na taj način od večeras će biti presečena veza Bosne sa severom, važni železnički čvor, Sarajevo, izolovan. Istovremeno je i rudarskom basenu u Bosni zadat težak udarac, — Kakanj, tuzlanski reviri.
Na prugu smo sišli oko deset uveče, ali nastao je priličan metež, jer Treći kragujevački bataljon opet nije stigao na vreme. Taman smo došli do Tita, Marka i Crnog, kraj pruge, kad se pomoliše farovi oklopnog voza. Stajali smo na deset metara od pruge, pritajeni, i čekali rafal mitraljeza.
Umesto toga, jedan naš drug ispali metak iz puške u lokomotivu. I prođe oklopni voz, a uskoro zatim počeše da grme mine.
Pruga se rušila.
Sada je došla Bosna na red. Gazili smo je. Pored same leve obale reka je duboka i neobično brza. Dolazila je do grudi. Neke nam drugove odvuče voda, ali su se svi spasli.
I Nazor je srećno prešao na svom konju. Posle pođosmo drumom ka Nemili. Na jednoj livadici smo se okupili. Stari priča:
— Zapomaže jedan vodić: »Udavih se, upo-o-moo-ć«, pa sam pošao da ga spasem. Kada dođem do njega, a ono mu voda do koljena.
Eksplozije su učestale. Pošli smo uzbrdo. Jedna drugarica se surva u potok dubok deset metara, ali joj ništa nije bilo. Produžili smo pnjanje sve do šest i po izjutra. Prilikom jednog odmora zaspao sam od silnog umora. Kad sam se probudio bio sam sam. Posle dva sata
hoda zatekao sam drugove u jednoj šumici, bez vode, bez hrane, gde spavaju mrtvi umorni.
NEDELJA, 1 AVGUST
Pokret. — Došli smo u Srednju Bosnu. To se oseća već na prvom koraku, — bar na ovim mestima manje je kuća popaljeno, čak se vidi stoka po pašnjacima. Oko tri posle podne pošli smo dalje za Šeriće.
S nama je i Nazor. Jedva ide. Na jednoj strmini pade s konja. Đido naređuje da stane čitava kolona. Čekamo da se Nazor odmori, pa će on na čelo kolone. Bilo je prošlo devet sati kad smo stigli u muslimansko selo Šeriće. Oko sela rovovi koje je pravila muslimanska milicija. Ona nas dočekuje vrlo srdačno. Velika je razlika između muslimana ovih krajeva i onih oko Kladnja.
Tamo su četnici i ustaše uspeli da izazovu bratoubilački rat. Tamo su sela popaljena, narod istrebljen.
Ovde je drukčije. Eto, ovde nas muslimani smatraju kao svoju rođenu vojsku. Kad je Lola prolazio proletos s Petom divizijom Šerići su lepo primili partizane. Nadamo se da neće ni sada hteti da ostave rđavu uspomenu. Odmah, već na prvom koraku, srdačno su nas ugostili. One rovove su iskopali da se brane od četnika, jer su ih više puta napadali.
Na okolnim visovima imaju osmatrače. Noću puštaju i pse.
PONEDELJAK, 2 AVGUST
Šerići. — Ceo dan smo se odmarali u ovom selu. Englezi razapeli antenu na jednom tavanu. Naravno, čitavo se selo skupilo oko njih. Zaviruju, gledaju, raspituju, pa posle pričaju:
— Ovi partizani se dogovaraju i s ćesarom ingleskim…
Posle su poslali jednog seljaka, koji je bio u Americi, da ispita da li su to baš pravi Englezi. Major Diken ga je počastio egipatskim duvanom, indiskim čajem i istočno – indiskim šećerom.
Vidim promenu i kod samih Engleza. Čude se kako dobro živimo s muslimanima. Narod nas prima kao svoju vojsku, oslobodilačku, zna dobro zašto se borimo, pa ako neki nespretni partizan hoće da napravi što nepravilno, sam se seljak ne da, brani svoje pravo.
Navalili neki Dalmatinci na jedan plast, hoće sena za konje. A seljak musliman se isprečio pa ne da. U nekim krajevima Istočne Bosne musliman bi sagnuo šiju, a ovaj ne da, pa ne da.
— Idite u odbor, on raspoređuje ko ima da da …
I Dalmatinci popustiše.
Spavali smo u školi. Na zidu velik plakat s Titovom slikom i nemačkom učenom od 100.000 zlatnih maraka. Predveče dođe muktar da razgovara s Titom, a Tito slučajno seo pod plakat. Priča muktar kako zna Osmana Karabegovića, a sve zagleda u ovaj plakat. Nismo rekli muktaru s kime razgovara.
Ali on na kraju osetio, pa mu lice sija od sreće. Tito je naredio da se Šerićima da jedan puškomitraljez na poklon da se brane od četnika.
Beg ode sav srećan. Mi krenusmo oko ponoći, čeka nas marš od najmanje deset sati.
UTORAK, 3 AVGUST
Pokret. —Lepa ti je Srednja Bosna, kao da čovek ide po engleskom parku, nema neprohodnih šuma, kao u Istočnoj Bosni, bar između Šerića i Petrovog Polja. Gledam s jednog brda našu kolonu, jednu od najmilijih slika u ovom našem ratu. Da sam slikar radio bih prvo partizansku kolonu.
Ispružila se preko naših planina i šuma, naslonili borci ruke na puške dok se penju uzbrdo dugim, sporim koracima, drugi vode konje, na njima mitraljezi ili kazani, za njima ranjenik na samaru umornim pogledom traži gde bi se odmorio, sve je to u pokretu, sve to ide,
uporno, korak po korak, svom cilju.
Narod je ovde mnogo zaostao. Nikakvi putevi ne prolaze ovuda. Sreli smo neke žene koje su piastile seno. Nekako čudno nakićene. Kad govore viču iz sveg glasa. A muškarci kraj ovaca stidljivo oborili glavu i pletu čarape. Treba pomoći ovom kraju. Podići industriju u Bosni, pa će se izmeniti ovi ljudi u novim uslovima.
Zastali smo oko osam izjutra, postavili antenu i slušamo vesti, čujemo da je radio London objavio kako su Peta i Šesta brigada Draže Mihailovića prešle italijansku granicu i sada oslobađaju Istru!
Naiđoše Koča i Lola. Englezi se nelagodno osećaju. Nije laka stvar. Zvariična engleska stanica govori ovakve neistine. Englezi vele da će odmah poslati radiogram u London da se ova stvar ispravi. Posle su objašnjavali kako se ovo moglo dogoditi.
Forin ofis (englesko Ministarstvo spoljnih poslova) inicijator je politike »još nije vreme«, ono je pomagalo lansiranje Draže Mihailovića i »sada vide da su igrali na pogrešnu kartu«, priča jedan engleski oficir, »ali ipak po neki put misle: u poslednje vreme pominjemo partizane, pa, hajde, po koji put i Dražu«.
— Ali je ovo veoma perfidno. Slovenija je zemlja u kojoj je jedinstvo našeg naroda najjače, gde Draža nema nikakvih vojničkih jedinica. S druge strane, ovom vešću hoće da se prikaže kao da i on uzima učešća u borbi protiv Italije od koje je baš primao oružje i pare! — veli Koča.
— Znate, jugoslovenska vlada ima stalno vezu s Forin ofisom i protura ovakve vesti. Ovog puta-je uspela… Vi ne znate šta može da učini jedan običan činovnik naklonjen Draži. Ne mora on da bude neki viši faktor. Dovoljno je, recimo, da moje izveštaje baci na stranu, u arhivu, i da napravi neprimetno veliku štetu! — pravda se engleski oficir.
Posle, u razgovoru, veli da je iz Kaira stigao radiogram u kome se engleska komanda za Bliski Istok izvinjava što je još pre neki dan pitala:
»Iz kojih je razloga partizanski vođa Hamović ubio u Odžaku majore Musakadića i Pantića, poručnika Pantića i još jednog narednika.«
ubio u Odžaku majore Musakadića i Pantića,
Mi smo odgovorili da su ti ljudi bili izdajnici. Pantić je komandovao grupom brigada protiv nas u bici na Neretvi zajedno s Nemcima, Italijanima i ustašama, Musakadić je održavao tesne veze s ustašama i Dražom Mihailovićem u isto vreme. Sada se oni iz Kaira »plaše da
mi nismo shvatili ovo kao mešanje u naše unutrašnje stvari«.
Uveče smo nastavili put za Petrovo Polje. U jednom selu smo sreli Kostu Nada koji je sada postao komandant Prvog bosanskog korpusa.
Kostu Nada
Govori nam Košta koliko je mnogo porastao ugled naše vojske posle Hitlerovih ofanziva. Narod vidi da smo snaga, da smo u stanju ne samo da se odbranimo od napada nemačkih i italijanskih divizija, već i da zaštitimo narod. Rastu naše jedinice stalno. Na stotine novih boraca javlja se u naše brigade.
U Krajini je ostao jedan korpus, a sada je osnovan još jedan korpus kome je Košta komandant.
U Kostin korpus, Prvi bosanski, ulaze Sedamnaesta divizija (Šesta bosanska brigada, Majevička brigada i Majevički odred), Druga krajiška brigada, Srednjobosanski partizanski odred, kao i čitava Šesnaesta vojvođanska divizija.
Veli Košta da se Krajina sve jače diže. Poslali su Krajišnici mnogo brigada da se bore izvan Krajine. Treća i Sedma išle su s nama u Petu ofanzivu; Prva, Četvrta i Deseta, to jest Peta divizija s Milutinom Moračom, sada vrše obuhvat oko Sarajeva s južne strane, pa će posle da čiste dolinu Vrbasa (Vakuf, Bugojno);
Osma krajiška brigada nalazi se trenutno u Hrvatskoj gde razbija Nemce i ustaše s one strane Une. Ali, u Krajini se nove brigade stvaraju. To je naš odgovor Hitleru.
Posle jednog sata nastavili smo put za Petrovo Polje gde smo brzo stigli. Košta je bratski dočekao našu vojsku. Obezbedio je pšenični hleb i sir za svakog partizana. Smestili smo se na ivicu šume, razapeli šatore i naložili vatre.
SREDA, 4 AVGUST
Petrovo Polje. — Danas je uložen zvanični protest kod engleske misije povodom vesti o Dražinim brigadama u Sloveniji. Došao je Arso i predao taj protest u ime Vrhovnog štaba.
Ja sam ga prevodio. Traženo je da Radio London tu stvar ispravi. Istovremeno je službeno zahtevano da se američka misija što pre uputi.
Posle nastade nevezani razgovor. Arso, sav zanesen u svoje reči, pita englesku misiju:
— Prevedi im, Vlado, molim te lijepo, kakvi su ti engleski oficiri, kako im dozvoljava oficirska čast da sjede kod Draže Mihailovića, jedu italijanske konzerve i lažno izvještavaju svoju komandu?
Razumiješ li ti: lažno izvještavaju svoju komandu!
Englezi se uzvrpoljili. Ne znaju šta će. Razumeli su Arsu i bez prevoda. Na kraju rekoše da će protest biti odmah poslat.
— Javićemo, — vele oni, — da je jedna ovakva vest pokvarila sve ono poverenje stvoreno do sada između Vrhovnog štaba i naše misije.
Posle Englezi zatražiše od Arse da im dostavi spisak naših akcija u poslednje vreme …
— Voleo bih da znam broj vaših brigada, njihovu snagu i naoružanje, kao i taktiku za vreme Pete ofanzive…
Arso odgovori da će im predati službeni prikaz ofanzive.
Sada imam mnogo posla, jer moram da prevodim svu prepisku između Vrhovnog štaba i Engleza. Večeras odlazimo da dočekamo avion.
To će biti prva pošiljka u ovom periodu meseca, jer avioni dolaze samo kada je mesečina.
ČETVRTAK, 5 AVGUST
Petrovo Polje. — Noćas avion nije došao. Seljaci se okupili još od prvog sumraka da vide kako saveznici pomažu partizane. Razočarani su se vratili kućama. Ovde je u svoje vreme žario i palio četnički komandant Rade Radić, pa je seljak čuo mnogo četničkih laži.
Ujutru smo dobili radiogram da će avion doći tek 8 avgusta. Ćekaćemo ga ovde na ivici grdne provalije.
Danas je oslobođen Orel. Silno sam se obradovao. Đido mi reče da ovo kažem Englezima s obzirom na njihove viceve kako Orel beži na zapad.
— Radujemo se što je pao Orel, ali bi naša radost bila potpuna kada bi i Katanija pala.
I to se dogodilo večeras. Major Diken je priredio čast. Otvorio je nekoliko konzervi.
Dosada je bilo više engleskih misija u Jugoslaviji. Prva s kapetanom Hadzonom (Markom), Lalatovićem i Zarijom Ostojićem bila je preko nas upućena Draži Mihailoviću. Mi smo je korektno primili i pomogli joj da ode na Ravnu Goru. Zamalo nam glave nije došla. Sam nam je Hadzon priznao da je četnički napad na Užice propao, jer je Dangić izdao.
Drugu misiju je vodio pukovnik Beli, jedan od glavnih engleskih ljudi u Trepči. On je još uvek kod Draže Mihailovića.
I treća misija je bila upućena Draži Mihailoviću. Nju je vodio Aterton.
Sada su uslovi drukčiji. Sada smo mnogo veća snaga. Sada su Englezi poslali misiju našem Vrhovnom štabu. Odnos nam je korektan prema članovima misije. I oni su sami zadovoljni. Priča major Diken da je kod nas zatekao ljude kakve se nadao da će naći: oficire, seljake,
profesore, novinare, radnike. Lično je vrlo dobro primljen. S druge strane naišao je, veli on, na mnogo bolji prijem kao član engleske misije nego što je očekivao.
— Bojali smo se pre dolaska da nas ne tretirate kao špijune koji su došli kod vas da skupljaju materijal pa da ga šalju Draži! — veli on.
Dolazak engleske misije naša je velika pobeda. To je čvrst doprinos učvršćenju englesko-sovjetsko-američke koalicije. Ovih dana sam naišao u ustaškim novinama na pisanje Virđinija Gajde o dolasku engleske misije kod nas.
Pravi provokacije tvrdeći da je naš CK izdao proglas u kome veli »da sve Engleze treba baciti u more«.
Nemci sada bacaju letke u kojima vele da smo izgubili 25.000 boraca na Durmitoru i u Krajini. Tako nas je Gebels sve do jednog pobio. U drugom delu letka Nemci besne zbog dolaska engleske vojne misije kod nas. Oni su, izgleda, odmah na Zabljaku saznali da se spustila engleska misija. Verovatno su naišli na engleske konzerve.
»Ovi koji su žrtvovani samo tuđim interesima, optužuju!
Oni optužuju izdajicu Tita i engleske agente kojima je uspjelo njemu doći i koji imaju zadaću da vas nahuškaju na besmislenu borbu protiv braće i da od vas stvore sluge koji će tuđim interesima služiti.
Pomoć, koja vam je obećana od strane Engleza, izostaće, kao što je i do sada uvijek izostala! Oni nemaju ni namjeru, a ni ne mogu da vam pruže stvarnu pomoć!
Ako bi oni pokušali, ma gdje to bilo, da se iskrcaju sa slabim snagama, da nađu bandite, koji su plaćeni iz inostranstva i koji u mraku prave svoje krvave poslove, kao i glupe sljedbenike, — tada će oni kao i svugdje biti proterani od jake njemačke vojske i uništeni!«
Ove su nam letke doneli sami seljaci. O njima smo čuli već ranije.
Prva dalmatinska je našla slične letke još krajem juna.
Engleska misija je bila neobično radosna kad ih je dobila. Zamolila me je da im dam jedan letak. Sadržina je poslata u Kairo.
Večeras su nam seljaci u čast oslobođenja Orela doneli mleka.
PETAK, 6 AVGUST
Petrovo Polje. — Danas sam bio u našem logoru. Video sam sve naše drugove i dugo razgovarao s njima.
Priča mi Lola Ribar da je u martu mesecu jedna naša jedinica u Hrvatskoj ušla u jedno selo u kome su Nemci bili tog istog dana i pobili masu stanovnika. U jednoj kući naši borci su zatekli jednu ubijenu ženu i kraj nje njenu čerčicu, dete od dve godine. Devojčica je plakala
kraj majčinog leša i drugovi su je poveli sobom, jer u selu nikog živog nije bilo.
Partizani su nahranili dete, ali nisu znali kako da ga zovu, jer mala nije umela da kaže svoje ime. Te večeri su drugovi slušali vesti radio Moskve. Iz Rusije su javljali da je tog dana, bilo je to sredinom marta ove godine, oslobođena Vjazma. Komesar je tada predložio:
— Danas je Crvena armija oslobodila iz nemačkog ropstva Vjazmu, mi smo danas spasli ovu devojčicu, nazovimo je u slavu ovoga dana —
Vjazmom.
Svi su se složili.
SUBOTA, 7 AVGUST
Petrovo Polje. — Pored vatre sedeli smo Koča, engleski oficiri i ja sve do pola noći. Diskutovali smo o posleratnom uređenju Evrope. Prilično zanimljiva diskusija. Uglavnom je ovakvo mišljenje Engleza:
1) Sve izbegličke vlade koje se nalaze u Londonu u sukobu su sa vođama otpora u zemlji, to je čak i u slučaju Norveške. Primer Jugoslavije nije ništa izuzetno, u svim zemljama postoje mlađi energični ljudi koji rukovode ustancima, nasuprot starim političarima koji su napustili zemlju.
2) Treba posmatrati Grčku. Ona će verovatno biti model prema kome će se rešavati to pitanje i u ostalim zemljama, moći će se tada videti generalna linija za rešenje tog problema. U Grčkoj narodnooslobodilačkim pokretom EAM-om rukovodi Komunistička partija.
Sem nje postoji još nekoliko nezavisnih grupa koje se takođe bore protiv okupatora. Grupama na čelu većinom stoje oficiri, ali rade zajedno s EAM-om. Između tih grupa postoji sporazum da se ne vodi nikakva međusobna borba.
3) Engleska neće ratovati s ostalim saveznicima zbog unutrašnjih problema pojedinih zemalja. Potražiće se forma sporazuma koja neće biti glupa i neće se svesti na pitanje zona uticaja … Verovatno će postojati demarkacione linije, ali će se odustati od glupe politike sfera uticaja.
4) Forin of is je očigledno pogrešio svojim podržavanjem Draže Mihailovića. Ipak se smatra da Draža ima uticaja u Srbiji.
Sada mu se daje prilika za popravni ispit. On, i Dragiša Vasić iza njega, uopšte nemaju političkog smisla. Treba da pokušaju nešto protiv okupatora u Srbiji. Draža Mihailović je propustio priliku da postane vođa protivrevolucionamog bloka i izvan Jugoslavije, u Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji, gde će posle rata doći sigurno do revolucije. On se tu objektivno diskvalifikovao.
5) Teže će biti za partizane da razbiju »legendu o Mačku«. Oh ima jaku podršku u liberalnim krugovima u svetu, u Engleskoj, u Švajcarskoj, u emigraciji u Americi. On je čovek koji nije pobegao, nego je ostao s narodom.
6) Američka politika isticanja emigranata na čelo pokreta u pojedinim zemljama, — Lagvardija u Italiji, Adamič u Jugoslaviji, — neće uspeti, jer su baš emigranti u Americi izolacionistički raspoloženi…
Amerikanci imaju takođe dosta slabosti prema krunisanim glavama, možda zato što nemaju sopstvenog kralja… Zato će oni, možda, pokušati s Habzburgovcima. U tome će ih pomagati katolička crkva koja je u Americi veoma jaka … Englezi ističu Beneša kao protivtezu.
7) Stvari će se posle rata rešavati po principu: koliko imaš snage, toliko imaš i prava! Eto, Turska je u Prvom svetskom ratu bila na strani pobeđenih, ali je uspela da se održi, jer je jedinstveno i snažno istupila.
Diskusija je bila vrlo živa, tri puta sam dometao klade na oganj; završili smo razgovor u samu zoru. Reče nam jedan od Engleza na kraju:
— Ja sam vojnik i ne bi trebalo da vodim ovakve političke diskusije …
— Ma ne može biti vojnik bez političkog stava… Uostalom, rat je produženje politike, samo drugim sredstvima! — odgovorih Englezu.
NEDELJA, 8 AVGUST
Petrovo Polje. — Engleska misija je predala poverljiv izveštaj Titu o stanju u Grčkoj. Nemci preduzimaju jaku ofanzivu protiv EAM-a, a cilj im je da nas otseku od Grka i izbiju na Jadran. EAM ima velikog uticaja, naročito u Atini i Solunu.
Dalje misija saopštava da iz Kaira javljaju da će preduzeti najenergičnije mere da se demantuje vest o Sloveniji. Dan i čas emisije javiće.
PONEDELJAK, 9 AVGUST
Petrovo Polje. — Najzad se uveriše seljaci ovog kraja da ih nismo prevarili da će nam saveznici baciti materijal iz aviona. Nastalo je veliko veselje kad su se dva »Liberatora« pojavila oko jedan sat posle ponoći. Seljaci su nam tim povodom doneli na poklon cicvaru, sira, mleka i mnogo drugih stvari.
Englezi su nam bacili 6 protivtenkovskih pušaka. Odlično oružje, ali vrlo malo municije. Inače, umesto 400 pari odela došlo je svega 70. Palo je i pet radiostanica, jedna se polupala. Samo, Kairo traži da ih možemo upotrebljavati pod dva uslova:
a) Za jedinice iznad 3.000 boraca;
b) da se služimo njihovim sistemom šifre, — pomoću knjige, — a ne brojevima, »jer mogu Nemci da otkriju šifru«. Pristali smo na oba uslova.
Poslali su nam Englezi i dva bureta puna malih lopatica za ubijanje muva. Gledamo Veljko i ja te čudne naprave pa se smejemo. Jedan engleski oficir pored nas crveni. Kažem mu:
— Mi smo tražili protivavionske mitraljeze, a dobismo ove lopatice za muve. Njima ćemo teško obarati avione!
UTORAK, 10 AVGUST
Petrovo Polje. — I noćas je došao jedan avion. Bacio je pet protivtenkovskih pušaka, 320 ručnih bombi, 70 odela i nešto rublja. Prilikom bacanja iz aviona svih pet pušaka se razbilo.
Nekako ćemo ih opraviti.
Kad sam se vraćao u naš logor sreo sam Solomona koji je radio u Drinićima u štampariji »Borbe«. On mi je rekao da ću ići u Hrvatsku s Đidom i Mitrom da izdajemo »Borbu«. Ali me posle srete Lola i reče da je kombinacija zastarela.
Moraću ovde ostati. Odmah sam pošao da nađem Đidu. Zatekao sam ga u potoku kako se kupa.
— Što me izdade? Bez mene hoćeš da izdaješ »Borbu«?
— Ne da te Stari. Kaže da si mu potreban za Engleze. A ja sam mu rekao da bi bilo nužno da pođeš sa mnom radi »Borbe«. Ipak te nije dao. Još sam mu rekao da te Vlatko, još bolje, može zameniti u diplomatiji s Englezima, a Tepavčević u prevođenju. Nego, idi ako hoćeš pravo kod Tita, ali ne verujem da ćeš uspeti…
Stari me je pažljivo saslušao. Ponovio sam kako me Vlatko i Tepavčević mogu da zamene, a glavni argumenat sam na kraju izneo:
— Od 1937 do 1941 godine radio sam u sedamnaest legalnih, polulegalnih i ilegalnih listova i časopisa, za vreme rata bio sam u »Borbi« kad god se pokretala, pa mi je teško da se odvojim od mog poziva…
Mislim da ću tu više koristiti…
— Ubedio si me! — reče Stari.
Još smo razgovarali desetak minuta, a kad sam polazio, zaustavio me:
— Priznaj mi: gde si se s Đidom dogovorio o ovome?
— Dole u potoku!
Večeras su deljeni prvi činovi u našoj vojsci. Svi smo bili srećni, uzbuđeni. Mi prerastamo zaista u redovnu vojsku. Koliko je mnogo drugova moralo da padne da bismo doživeli ovaj dan. Svi smo se postro jili na ivici šume, mrak je već padao, a komandant Pratećeg bataljona Moma Đurić pročitao je Titov ukaz o zavođenju činova. Savo Orović je general – laj tnant, Arso je general – major. Osim Arsa ovaj čin su dobili pokojni Vojislav Đokić i stari Škorpik. Veljko Ilić, Terzić i Mitar Vujović pukovnici.
Ali niko nije bio srećniji od čika Luke Stevića, starog seljaka iz Podgore u Srbiji. Trebalo je još u prvom svetskom ratu da postane oficir, bio odlikovan Karađorđevom zvezdom, ali mu je ne dadoše, zato što je javno protivurečio kralju Aleksandru:
— Vaše veličanstvo, Vaš brat nije na Mačkovom Kamenu spasao situaciju. Ja znam tačno gde je svaki top bio…
I nije dobio oficirski čin. Sada je nepravda ispravljena. Cika Luka, naš major, plače. Major je i čika Deva, a Čosić je kapetan.
Tito večeras nije bio na ovoj svečanosti, jer je vršio smotru Sedme divizije i proizveo oficire u ovoj diviziji. Pavle Jakšić je potpukovnik.
Tito je doneo odluku da se Sedma divizija vrati na svoj teren. Vraća se svega jedna trećina od boraca koji su krenuli početkom januara u četvrtu ofanzivu, vraćaju se kao živi svedoci junaštva i upornosti baniskih brigada u slavnim bitkama od Save pa sve do Neretve.
Dugo se noćas orila pesma kraj naših vatri. Prva pesma koju sam čuo posle Sutjeske. Ljute rane zarašćuju, spremamo se za nove bojeve. Pošao sam posle do aerodroma, do Engleza.
Zatekao sam Veljka. čestitao sam mu čin i poljubili smo se. Čekali smo noćas avion. Nije
došao. U dva izjutra sam krenuo za štab Sedme divizije, u tri sata je pokret za Hrvatsku. S nama ide i Prva dalmatinska brigada.
SREDA, 11 AVGUST
Pokret. — Partizan ti je opasno izdržljiva životinjka. Punih dvadeset i osam časova smo maršovali. Prevalili smo put od Petrovog Polja pa sve do Janja, prešli dva neprijateljska druma, železničku prugu, pregazili Vrbas i još dva kanjona. Odmarali smo se svega jednom, tri četvrti sata, a ostalo sve uobičajeni partizanski marš s pet minuta zastanka
na svaki sat.
Povrh svega partizani su još pevali. Razloga za to ima mnogo:
1) Mi idemo sa Sedmom divizijom koja se posle osam meseci vraća kući. Išli bi Banijci i stotinu kilometara na dan, uprkos gladi, uprkos iznemoglosti. S nama je i Prva dalmatinska, koja se takođe vraća kući, u Dalmaciju.
2) Situacija se razvija povoljno i u Krajini i u Hrvatskoj. Narod masovno stupa u naše jedinice. HSS se raspada. Krupni događaji su pred nama. Treba biti na licu mesta.
3) Naša obaveštajna služba javlja da Nemci koncentrišu jake snage u Bihaću u cilju probijanja kroz Liku u pravcu mora. Zato treba na vreme da prođemo taj nemački krak.
Izlaskom iz ove šume čovek se prosto preporodi. Dolaziš u dodir s narodom, s masama — osećaš međunarodne događaje na našem planu — jednom rečju u šumi ti preti opasnost da izgubiš perspektivu.
Sem Đide u Hrvatsku idu Crni, kao i jedan deo AVNOJ-a: Ribar, pop Vlado Zečević, Iveković. S nama je i stari Nazor. Terzić je određen za načelnika Glavnog štaba Hrvatske. I on putuje s nama.
Večeras, prilikom prelaska druma Jajce — Travnik, uhvatili smo dvoja kola s konjskom zapregom. Vraćaju se neki muslimani iz Jajca.
Jedan od njih nam priča da je pad Musolinija izazvao veliku pometnju među domobranima, pa čak i među Nemcima. Mnogi manji domobranski garnizoni počeli su da se osipaju. Beže ljudi kućama, a neki se predaju partizanima. Ovi muslimani vele da će Nemci napustiti ovih
dana Jajce!
Prelaz preko Vrbasa bio je lak. Kad smo već bili zašli uza stranu, stigli su Nemci s tenkovima i oklopnim vozom. Zakasnili su. Komandant Sedme divizije Jakšić odlično je organizovao čitav ovaj marš
Nastavak na :
