Vladimir Dedijer
OFANZIVA ZA OSLOBOĐENJE ISTOČNE BOSNE
– Ratni dnevnik II -1941-1944 –
SREDA, 23 JUNI
Žunovi. — Ovo je selo delom četničko. Po seoskim sokacima nalazim iscepane listove »Ravne Gore«. Juče je ovde Baćević bio zakazao zbor, ali mu mi pokvarismo račun. Ta bitanga — komandant »četničkog korpusa« — prešao je na sedam dana pre nas preko Jahorine za Istočnu Bosnu. U Mrkodolu smo bili u istoj kući u kojoj su oni otseli.
Bilo ih je svega sedam — seljaci nam pričaju da je među njima bio i neki »čiča Branko«. To bi trebalo da je Zarija Ostojić. Neki seljaci pričaju da je među njima bio i Draža Mihailović.
Ali to nije tačno — gde li su mu onih 25 engleskih oficira. Prema podacima kojim mi raspolažemo, on se posle našeg proboja krio u Đurđevim Stupovima, a posle je pošao put Javora, Golije. Baš u vreme naše ofanzive nedićevski major Keserović prešao je kod Draže sa 700 svojih ljudi, kako mi reče pop Vlado. Ti četnici su pričali:
— Idemo u Crnu Goru da se obučemo, pa ćemo posle na more da dočekamo kralja Petra.
Posle su psovali što se neobučeni vraćaju.
Ovaj zločinac Bećović počeo je da nam hvata kurire i ubija.
Brigade se sređuju. Četvrta crnogorska ima svega 18 puškomitraljeza i »šaraca«, a kada je otpočeo proboj na Sutjesci imala je 89 komada automatskog oruđa. Bio je predlog da se bataljoni Pete crnogorske priključe Četvrtoj crnogorskoj, ali je Stari naredio da se Peta
crnogorska ne ukida, već da se pričeka dok se ne prikupe svi njeni delovi. Rukovodioci Pete poslali su dirljivo pismo Starome zahvaljujući na njegovoj odluci.
ČETVRTAK, 24 JUNI
— Jutros rano dođe kod Peka ovo pismo upućeno Titu:
»Komandantu Narodnooslobodilačke vojske
Druže komandante,
Ukoliko pretstoji vaš napad na Olovo, osjećam se dužnim da Vas izvjestim o neprijateljskoj snazi na raspoloženju, zaslugama pojedinca, gledajući na časnu borbu Narodno – oslobodioca.
U Olovu se nalazi svega 80 — 100 naoružanih domaćih legionara — muslimana. Naoružani su s tri laka mitraljeza, a ostali s puškama, većinom obršavke. Ova posada Olova stoji pod komandom zloglasnog krvnika, branitelja Kladnja Avdage Hosića i njegovog zamenika u Olovu Ismeta Mašića. Bunkera oko Olova ima 40 od kojih su samo 12 — 15 noću popunjeni, a ostali uvijek prazni…
Ujedno vas izveštavam o imenima ustaša najvećih narodnih zlikovaca koji su Pasku Luku (u krševima na pruzi) natopili krvlju od 300 naših nedužnih staraca, žena i djece, a to su: Karlo Hekl, Krivalić Hošim, Mašić Ismet, Slijagić Ismet, Dragutin zv. Karlo Veličić, Omer Mećava, Nurija Konić, Hemić Ibrahim, Drgemendžić Avdo, Kankdžija Mehmed, Đogić Bego, Fočić Fadil, Drgemendžić Mustafa, Gledić Sulejman, Stanko Mandić, Petar Bakić, Milan Maksimović, Ibro Bujogralija, Merdon Zahid, Merdon Mušin, Jurić Ulrih i žena mu Franciska i Ilija Dunđer, pa i komandir žandarmeriske stanice.
U Olovu je potrebno uništiti sve pilane, jer punom parom stalno rade za okupatora…
Podatke o najkrvoločnijem zvjerstvu Istočne Bosne Kladnju!
Nemam toliko hartije koja bi na se mogla primiti, nego vam ukratko mogu najsvesrdnije reći da je to ustaško gnijezdo spalilo sva sela Kladanjskog sreza i poklalo na hiljade najčestitijeg našeg naroda, pa je potrebno i sa tom Pavelićevom zlikovačkom bandom i sa njihovim gnijezdom Kladnjem isto učiniti, a sa njihovim zloglasnim braniteljem i najvećim krvolokom svih vremena Avdagom Hosićem postupiti gore nego sa Jurom Vitezom Francetićem.
Ovo vam napisah kao najveći prijatelj Narodno – oslobodilačkog pokreta i borbe,
drugarski vas pozdravljajući
Smrt fašizmu — Sloboda narodu!
Živio savez Rusa, Engleza i Amerikanaca. Živio drug Staljin, živio drug Tito.
22-VI-1943 . Drug A.A.1«
Želja će se ispuniti rodoljubu. Naši večeras udaraju na Olovo.
O nama intelektualcima kruže priče među komandantima da smo izjelice i kukavice. Na žalost N. N. danas dade štofa tim nepravednim optužbama. Dobili smo ručak, a Peko naredi da se kazan ostavi za kurira koji je bio otišao da kroz nemačke i ustaške redove uspostavi vezu s Vrhovnim štabom.
Ostrugati kazan uvek je najslađe, jer je tu najviše masti ostalo. Svi smo se povukli u šumu, da nas avioni ne bi videli,pa je poneko i zadremao. A N. N. se krišom privukao do kazana, osmotrio levo-desno da vidi da li neko gleda, pa se predvostručio preko ivice kazana i počeo obema šakama da grabi mast.
Radio je vrlo prepredeno, bez kašike, da ne bi struganjem privukao na sebe pažnju.
Ali komandir Pekove prateće čete, otresiti seljak iz Grmnice, primetio je šta se radi. U svom gnevu što »intelektualac« N. N. krade hranu namenjenu kuriru, koji je stavio glavu u torbu za sve nas, polako se prikrao N. N.-u, koji, zauzet lizanjem u dubinama kazana, nije ni slutio šta mu se sprema.
Teška seljačka noga pogodila je »intelektualca« N. N. pravo u guzicu, tako da se on zaglavio u kazanu. A gromka psovka komandira prateće čete — sve nas je trgla iz dremeža.
Prizor je bio užasan:
»Intelektualac« N. N. toliko je bio zabijen u kazan, da je u njemu zaglavio svoju krupnu crnu glavu i široka pleća. A preplašen od iznenadnog udarca, skočio je s kazanom na leđima i nasumice udarao od bukve do bukve.
PETAK, 25 JUNI
Olovo. — Skoro bez metka su naši ušli u Olovo. Milicija je pobegla. Olovo, lepo mesto, ima puno novih vila, stanova inženjera i vlasnika strugare, ali još više zapuštenih muslimanskih kuća. Ustaše su znale da dolazimo pa su evakuisali jedan deo magacina. Čak su bili naredili
stanovništvu da se seli, zatekli smo pun voz stvari. Sve smo ih vratili vlasnicima.
Vrhovni štab je izdao oštra uputstva protiv pljačke. Borci su gladni, pa uzimaju šta stignu.
Ali se stvari već sređuju. No desio se jedan nemio slučaj. Poznati intelektualac I., koji ima inače visoku funkciju, ušao u jednu kuću, dograbio karlicu s mlekom i počeo da pije. Stara seljanka, baba četvero unučadi bez oca i majke, počela da zapomaže. Naišla jedna proleterska patrola i uhapsila I.-a. Još po bradi imao je kajmak s mleka koje je oteo nejakoj deci.
Kaznili smo ga ukorom. Njegova krivica je utoliko teža, jer je funkcioner.
— Nemojte da se ostvari ona narodna: Od glave riba smrdi! — reče jedan drug u diskusiji povodom ovog slučaja.
SUBOTA, 26 JUNI
Olovo. — Dobar deo pruge ka Zavidovićima uništili smo. Ozbiljan udarac smo zadali okupatoru. Odavde je on izvlačio ogromne količine drvene građe.
Razgovaramo o tome i Peko veli:
— Rusi i mi smo jedini koji ratujemo, Englezi ćute…
S najvećim nestrpljenjem otvaramo radioaparat. Nigde novosti. Pritajilo se, uoči bure, ali Peko ne veruje da će Englezi skoro otvoriti drugi front.
— Pokušaće neku manju operaciju, ali to neće biti drugi front, neće to biti operacija velikog stila koja će privući krupne nemačke snage! — veli on.
Očekujemo od saveznika prvu pošiljku sanitetskog materijala i dinamita. U Brateljevićima treba da se spuste avioni.
Odlučeno je da se Kladanj napadne u noći između 27 i 28 juna. Biće to velika proba za naše brigade posle ofanzive.
NEDELJA, 27 JUNI
Pokret. — Peko je više puta razgovarao s engleskom misijom o Balkanu. Kaže mu kapetan Diken kako Engleska i Amerika imaju zajednički stav prema Balkanu, iako Amerikanci forsiraju neke svoje ljude.
Dalje Diken priča da je jedna sovjetska vojna delegacija, dolazeći u London, naišla na neki javašluk. Englezi se izvinjavaju, a jedan sovjetski oficir veli:
— Ništa, ništa, tako je i kod nas bilo pre revolucije.
U podne smo krenuli prema Kladnju. Šest sati smo jahali trasiranim putem. Stigli smo u sami mrak. Prve puške su već pripucavale. U napadu učestvuju Druga proleterska, Druga dalmatinska i Četvrta crnogorska. Srbijanci napadaju preko Brateljevića, Dalmatinci od Kovačevića, a Crnogorci od Vučinića i Ravnog.
U toku ovog rata Kladanj je napadan više puta. Četnici su, u leto i jesen 1941, kad nas u Bosni još nisu počeli da napadaju, uvek ometali da se ovaj Kupres Istočne Bosne
zauzme. Naši su dopirali do prvih kuća, pa su se vraćali, jer su četnici udarali na drugu stranu i palili sela muslimana koji su bili u našim jedinicama. Vođa ustaša u Kladnju Avdaga Hosić dobio je titulu viteza Zvonimirove krune, a Kladanj »Poglavnikovu Zlatnu kolajnu«.
PONEDELJAK, 28 JUNI
Kladanj. — »Počasna Poglavnikova bojna viteza Hosića« morala je da popusti pred našim brigadama. Već oko ponoći Dalmatinci su se probili u grad. A oko tri izjutra neprijatelj je prestao da daje otpor.
Najveći je deo umakao, verovatno kroz šume put Tuzle. Borba je bila neobično žestoka, imali smo 13 mrtvih i 30 ranjenih, ali zauzeli smo Kladanj, najveće ustaško uporište u Istočnoj Bosni.
Ali ova pobeda znači za nas nešto mnogo više. U ofanzivi s Nemcima imali smo prilične gubitke. Sada se osećamo kao ranjenik posle prebolele rane. Živu snagu smo sačuvali, ali ljudi su iscrpeni; naše teško oružje smo zakopali, treba se opet naoružati.
Kladanj za jedinice na našem sektoru znači krupan prelom. Zakucalo je živo staro partizansko srce, u jurišu se zaorio usklik: »Ura, proleteri!«, kao u dolini Rame i Neretve, kao na Čelebiću, Vučevu i Balinovcu. I opet će naše brigade biti jake kao uoči ofanzive.
Svetićemo stostruko smrt naših najboljih drugova, u strašnim partizanskim jurišima lomićemo neprijatelja, na hiljade novih boraca će nam dolaziti, nije daleko dan kada ćemo biti i mnogobrojniji i silniji nego pre.
Još jedan problem sada savlađujemo. Majevička brigada je u ofanzivi izgubila ravno dve trećine ljudstva. Neki drugovi sada se pitaju kako će se vratiti na Majevicu ovako prepolovljeni, ovako iscrpeni.
Vratičemo se pobednosno! U borbu smo pošli da se borimo i ginemo. Slavna dela su postigli Majevičani. I oni su uzeli učešća u razbijanju najžešće Hitlerove ofanzive koja nam je donela toliku slavu u zemlji i toliki prestiž u inostranstvu. Dali su Majevičani dve trećine svojih ljudi, dali su ih slavno, o njima će naš narod vekovima pevati.
Oni će biti samo potstrek za novu mobilizaciju, za hiljade novih boraca koji nas na Majevici čekaju. I ovoga puta će narod viđati naše rane, kao posle tolikih ofanziva, iz potkresanog stabla bujaće nove snažne grane.
Kladanj je tipična bosanska kasaba utonula u zelenilo, ispresecana potocima. Sreće nas jedan stari musliman, na glavi mu šajkača. Premundurio se. Malo savio prste pa pozdravlja.
Liči taj pozdrav i na pesnicu, ali može da liči i na četnički pozdrav. Inače većina muškaraca je pobegla.
Smestili smo se u jednu kuću iz koje je domaćin umakao nekoliko sati ranije, ali tek što smo ušli unutra pojaviše se avioni. Bacili su nekoliko bombi u grad pa odoše. Nije ovo prvi put da avioni tuku Kladanj. Pre izvesnog vremena jave ustaše Nemcima da se u okolini Kladnja pojavila veća grupa partizana.
Nemci pošalju avione. Piloti opaze u Kladnju pijacu, pomisle da su partizani ušli u Kladanj i počnu da bacaju bombe po narodu. Bilo je oko 40 mrtvih. Tek što smo napustili varoš i sklonili se u neki šljivik na kraj grada, kad opet dođoše »pikavci«. Na kuću, u kojoj smo bili, bacili su desetak malih bombi. Tri su pogodile samu kuću, ali je nisu mnogo oštetile.
UTORAK, 29 JUNI
Kladanj. — Stalno me vatre muče. Imam parče bacača u glavi. Naprsla mi je kost. Danas mi vatra prestaje, a Peko mi reče:
— E, dobro je što ti je vatra stala. Oni doktori mi rekoše pre neki dan da je tvoje stanje ozbiljno. Boje se meningitisa!
Večeras mi vatra opet skoči — 38.5.
Prolazio sam danas pored jedne srušene kuće u Kladnju. Pogled mi pao na ruševine, vidim vire plave korice Srpske književne zadruge.
Počeo sam da razgrćem cigle i izvadio sam »Lovčeve zapise« od Turgenjeva. Obrisao sam korice, ispravio neke savijene listove drage knjige.
Kako je ona tu dospela? Na njoj nije bilo nikakvog imena. Valjda je neki ustaša, pljačkajući okolna mesta, zgrabio i ovu knjigu. Otišao sam na periferiju Kladnja gde se štab Druge divizije sklanjao preko dana usled opasnosti od bombardovanja. Legao sam u jedan šanac, stavio bagremovo granje da mi sunce ne smeta rani, pa sam otvorio »Lovčeve zapise«. Nisam ni osetio kad se veče primaklo.
SREDA, 30 JUNI
Kladanj. — Hitler je ponovo u svom zvaničnom izveštaju objavio da nas je uništio. Ovo je već drugi put u toku ove godine. Prvi put je javio 30 marta. Naša »Slobodna Jugoslavija« Hitleru je odgovorila da se i ovog puta prevario. Njegove divizije »Vražja«, 118 lovačka i »Princ Eugen« izgubile su 50% svog ljudstva.
Neprijatelj je imao deset do dvanaest hiljada mrtvih i ranjenih, a naši gubici, prema prvim izveštajima, iznose 7.000 mrtvih i ranjenih. Nemamo još nikakvih vesti od Đida i Milutina.
Hitler buči po čitavom svetu da nas je uništio, a mi smo prešli u ofanzivu u Istočnoj Bosni i oslobađamo grad za gradom. Na našem sektoru oslobođeni su Kladanj i Olovo, a danas je stigao izveštaj Prve divizije o izvanrednim uspesima i na njihovom sektoru: Han Pijesak,
Vlasenica, Srebrenica, Bratunac, Drinjača. Nikakve Hitlerove ofanzive ne mogu da sputaju borbu naših naroda.
Na jedan njegov udarac, mi odgovaramo dvostruko, na njegovu ofanzivu, mi odgovaramo našom, još silnijom ofanzivom!
Stigle su pojedinosti o ovim bitkama Prve divizije. Napad na Han Pijesak trebalo je da otpočne u noći, ali naše izvidnice su izbile pred grad još u podne i prime tile da se neprijatelj nalazi baš pred ručkom i da su neki vojnici napustili položaj. Stoga je napad odmah otpočeo.
U kratkoj, ali žestokoj borbi, neprijatelj je bio razbijen. Zadobijen je priličan plen.
Odmah posle Han Pijeska preduzet je napad na Vlasenicu. To je veliki garnizon i izgledalo je da će borba biti vrlo teška. Bosanske i vojvođanske jedinice više puta su napadale Vlasenicu, ali napadi su propadali usled otpora koji je dolazio s položaja zvanog Orlovača.
To je niz bunkera ispred neke kasarne. Proleteri su primenili drugu taktiku. Kad se utvrđenje ne može frontalno zauzeti, onda ga treba zaobići, blokirati, pa nastaviti nadiranje bez zadržavanja. Tako je i učinjeno. Manevar je potpuno uspeo.
Grad je branila neka petnaesta domobranska pukovnija. Njen komandant smatrao je da mu ne možemo ništa, pa je mirno sedeo u garnizonu. Zarobili smo ga. Zaplenjena su i dva topa, prvi naši topovi posle Sutjeske. Domobrani i ustaše počeli su da beže iz grada glavom
bez obzira, pa ih je izginuo veliki broj.
Najmanje šest stotina je pobijeno i ranjeno. Proleteri su pronašli u gradu i 900 kilograma masti. Zanimljiva je istorija te masti. Nju su pre mesec i po dana poslali Sremci preko
Save u Bosnu za naše ranjenike. Mast je prenesena u Šekoviše, ali kad su pre nekoliko nedelja Nemci i ustaše vršili ofanzivu na Šekoviće, uspeli su da je zaplene. Sada je Prva proleterska brigada konačno odrobila ovu sremsku mast.
Prva divizija nastavlja svoje napredovanje. Zauzela je Srebrenicu, Bratunac i Drinjaču i opet izbila na granicu Srbije.
— Žuti se naša pšenica tamo preko Drine! — veli jedan kurir.
Opet se prave planovi za Srbiju. Prva divizija treba da ostane kraj Drine za svaki slučaj. U njen sastav treba da uđe Druga proleterska brigada, a Treća krajiška dolazi u Drugu diviziju.
Danas su navratili do štaba Druge divizije Zoran i Zina. Pitaju me »kako je moj razbijeni globus«. Kažem da je dobro, samo me temperatura još stidno drži. Dogovorili smo se da se nađemo na Terazijama prvi dan po svršetku rata. Ako neko ne stigne, mislićemo na njega.
Na Majevicu je stigao Vlada Ribnikar s Miladom Rajter, Đorđem Kunom, Slavkom Parentom, Branom Perović i još nekim drugovima iz Beoagrada. Doznaćemo od njih šta je u Beogradu.
Ali svaka pomisao na Beograd izaziva u meni tugu. Izgledaće nam kao groblje, na svakom
koraku prisećaćemo se nekog druga koji je pao.
Bilo je javljeno da će doći i Dragoljub Jovanović, ali se nije pojavio.
Šteta. Vele drugovi koji su došli iz Beograda da se krije po gradu prerušen kao žena.
Prvi put jedan engleski avion bacio nam je nešto malo sanitetskog materijala i eksploziva da rušimo pruge. Sanitetski materijal je poslat bez reda. Mnoge nam stvari nisu potrebne, ali našli smo i korisnih.
ČETVRTAK, 1 JULI
Kladanj. — Dobio sam pismo od druga Marka. Veli mi da se vratim u Vrhovni štab i ponovo organizujem radioslužbu, pošto zbog rane ne bih mogao preuzeti kakav teži posao. Treba pratiti događaje u svetu.
Pozdravio sam se s Pekom i Mitrom. Pred polazak govorili smo o poslednjoj nemačkoj ofanzivi. Cilj nemačke ofanzive, veli Peko, bio je uništenje naših snaga, a zatim izbijanje na more kako bi sprečili eventualno iskrcavanje savezničkih trupa. Naše jedinice borile su se izvanredno, ali su bile zamorene.
Nije bilo nikakvog zaziranja od Nemaca. Nekoliko puta su najbolje nemačke jedinice u frontalnoj borbi, prsa u prsa, bile do nogu potučene, kod Celebića, iznad Šavnika, kod Budnja.
PETAK, 2 JULI
Kladanj. — Nalazimo se u Plahoviću, predgrađu Kladnja. Stanujemo u jednoj napuštenoj muslimanskoj kući. Preko dana drugovi izlaze u stene, odmah pored sela, da nas avijacija ne bi iznenadila, Temperatura me je danas mučila, pa sam ležao na slami u ovoj pustoj kućici. Pred podne utrča u sobu Tepavčević:
— Prva divizija javlja da su se Đido, Radovan Vukanović i ostali drugovi probili! Dolaze kod nas sutra!
Kod Starog se nalaze Sremci. Stigli su komandant Glavnog štaba za Vojvodinu Aćim Grulović i politički komesar Slobodan Bajić. Načelnik štaba biće Savo Orović. Stanje u Sremu je odlično. Uprkos svih ofanziva, narodni ustanak u Sremu sve se više širi.
Već postoje dve sremske brigade, a da ima oružja bilo bi još mnogo boraca. U čitavom Sremu nema nijednog četnika, zbog čega se ustanak tako dobro i razvija. Nisu uspeli da razjedine narod.
Razgovarao sam sa Starim o razvoju ustanka u Sremu. Geografski uslovi su neobično teški za partizansku borbu. Pokrajina ravna kao dlan, oivičena dvema velikim rekama, presečena duplom železničkom prugom, nema mnogo šuma. Stari veli da je Srem najlepši primer kako geografski elemenat ne igra prvostepenu ulogu u razvitku ustanka.
Osnovno je uporan politički rad, raspoloženje masa i borbeno rukovodstvo, pa će se onda narod i tući, do poslednjeg. U Sremu su formirane dve brigade, a sada će se stvoriti i Vojvođanska divizija.
Stari reče da će se formirati i Istočno – bosanska divizija. Već su određeni komandanti i komesari ovih divizija.
Ovde su Crni, Koča i Veljko Ilić. Razgovarali smo čitavo veče o Petoj ofanzivi. Ponovo smo prešli dan po dan, gledali na sekciju i tačno utvrdili pojedine datume i bitke. Sada imam mnogo povezaniju sliku čitave ove ofanzive. Crni i Veljko podvlače da je potpuno pogrešno
mišljenje (Terzić) da je Prva divizija prilikom proboja pokazivala tendenciju da se probije za svoj račun.
Druga divizija se morala takođe pod borbom probijati, jer je neprijatelj stalno bacao rezerve u borbu.
Koča veli da je Prva proleterska brigada u probijanju odigrala istorisku ulogu, naročito u bici na Balinovcu i prilikom prelaza druma Foča — Kalinovik.
Nemci su Petu ofanzivu neverovatno pažljivo pripremili. Primenili su novu taktiku, nadirali su u nekoliko kolona, držali važne strategiske pozicije i apsolutno ih se nije ticalo da li smo im mi za leđima. Nemci su bili veoma pokretni, snabdevali su se avionima kao i hiljadama konja.
Mi smo zakasnili u proboju. Moje je mišljenje da smo s Pive trebali ranije da se povučemo — i to u raznim pravcima… Mi smo pokušavali da Nemce razbijemo na jednom pravcu, ali su oni svuda imali trostruki obruč, pa su prodore brzo zatvarali i dovodili rezerve iz duboke pozadine.
Nemci su tri puta pokušavali da opkole naše snage, ali uvek na jednom pravcu. Izgleda da su nas namerno puštali u obruč da bi nas što sigurnije uništili, ali se pokazalo posle da, usled velike upornosti naših jedinica, nisu stizali da zatvore obruč i da nas unište. Tako se treći pokušaj opkoljavanja ispred druma Foča — Kalinovik svršio potpunim razbijanjem njihovih snaga.
SUBOTA, 3 JULI
Kladanj. — Izišao sam danas iz kuće i naslonio se na zid da me sunce greje, kad se odjednom pojavi Đido s puškom u ruci. Odelo mu je bilo na više mesta iscepano, na nogama je imao opanke, ali je fizički dosta dobro izgledao. S Đidom je došao i Radovan Vukanović.
Đido je gledao zavoj na mojoj glavi, a ja ga zapitah:
— Šta je s Vesom, Mitrom, Mahinom, Simom?
Vesa se izgubio. Bio je preživeo onaj 13 juni kada se Treća divizija probijala, ali se posle izgubio idući noću kad je krenuo s Đidom.
Mahin je takođe nestao, Simo Milošević bio je ranjen u butinu 13 juna prilikom proboja. Sklonio se kod nekih seljaka u Vrbnicu. Pri ponovnom prelasku preko Sutjeske Đido je pronašao Simu u Vrbnici.
S njime je zajedno bio i Goran Kovačić. Oni nisu hteli da napuste Vrbnicu. Goran Kovačić je govorio da je najbolje zadržati se u selu neko vreme, dok se operacije ne stišaju. Simo je poslao jedno pismo svojoj drugarici Olgi u kome traži da mu pošalje zavoja, jer u Vrbnici nema ničega.
Đido mi je doneo pismo od Dragice Končar. To je jedna mlada deDravojka iz Krajine. Bila je politički komesar u grupi teških ranjenika.
Odlično se pokazala u bolnici. Sada je ranjena i leži u Vrbnici. Napisala mi je pismo u kome veli da je u selu sama, da nema zavoja, da zna da može biti ubijena svakog časa, ali da se ničega ne boji.
Na kraju pisma šalje pozdrave drugu Titu i »našoj hrabroj Komunističkoj partiji, koja nas je uvek učila da junački ginemo«.
Dugo sam gledao poslednji redak nečitkih slova, ispisanih drhtavom rukom: »Primi drugarski pozdrav od mlade komunistkinje Dragice Končar«.
Doktor Šlezinger je nestao.
Poginuo je i Moma Stanojlović, politički komesar kragujevačkog bataljona Prve proleterske, koji je poslednjih dana Pete ofanzive naimenovan za zamenika komandanta Treće sandžačke brigade. On je ranjen u rame prilikom proboja, a kasnije je poginuo.
To je bio jedan od najhrabrijih oficira bivše jugoslovenske vojske. Prvi put smo se sreli u septembru 1941 godine na Dulenima kraj Kragujevca kada je bio komandant Trećeg bataljona Kragujevačkog odreda.
Kad sam napustio Kragujevački odred preporučio sam ga za komandanta Odreda. Bio je neobično hrabar. U Dulenima su njegov bataljon napali nedićevci. Po gustoj magli primakli su se logoru i sa desetakmetara otvorili vatru. Momi je tada jedan metak prosvirio kroz kapu.
Nekoliko dana kasnije nedićevci su izvršili drugi napad na naš logor u Adžinim Livadama. Opet su se privukli po magli. Moma je s drugovima izvršio protivjuriš i jedan metak mu je razbio kundak od puške. Moma nije bio samo hrabar čovek, već i neobično disciplinovan drug. On je bio prvi oficir bivše jugoslovenske vojske koji je postao politički komesar.
Još reče Đido da je nestao na putu od Pive do Sutjeske stari Baćo Stejić, koji je učestvovao u atentatu na kralja Aleksandra na Vidovdan 1921 godine. Stari Baćo pobegao je 1941 godine s grupom naših drugova iz kaznenog zavoda u Sremskoj Mitrovici i čitavo vreme je učestvovao u borbi.
Đido i Radovan Vukanović produžili su do Starog, Marka i Crnog, a predveče su došli na spavanje u selo. Đido i Radovan su bili umorni pa su mi ukratko izneli kako je tekao proboj naše zaštitnice 13 juna na Sutjesci. Radovan veli da su 12 juna posle podne, uoči proboja, dobili poslednji radiogram od Vrhovnog štaba, baš uoči našeg proboja na putu Kalinovik — Foča:
»Kod nas situacija teška. Skrenite ka izvornom delu Neretve. Mi ćemo vam od Kalinovika poslati izviđačke delove. U slučaju da dođete u tešku situaciju, probijaćete se u manjim jedinicama.«
— Još pre toga mi smo bili doneli odluku da, u slučaju da naš proboj ne uspe, nastavimo probijanje s manjim jedinicama, a izvorni deo Neretve, tamo oko Borča, bio je određen kao sabirno mesto, — kaže Radovan.
Dok smo silazili od Dragaš Sedla i približavali se Sutjesci, neprijatelj je bio osetio naš pokret i hitno je prebacio izvesne svoje snage na desnu obalu Sutjeske. S tim nemačkim snagama vodili smo u toku 12 juna uporne borbe. Sem toga, Nemci su koncentrisali velika pojačanja s drugih sektora.
Naši borci su bili prilično iznureni. Pojedini bataljoni nisu bili bez borbe nijedan dan od 15 maja. Usled borbi u toku 12 juna pojedini bataljoni nisu mogli da stignu na vreme za prelaz preko Sutjeske, pa se kolona nije formirala onim redom kako je u zapovesti bilo naznačeno.
Sutjeska je pređena u zoru 13 juna pomoću čeličnog užeta koje je ostavila Sedma baniska divizija, jer je Suha bila u rukama Nemaca. Prvi položaj iznad Sutjeske neprijatelj nije bio zaposeo i čelo naše kolone bilo je stiglo sve do sela Krekovi, kad je neprijatelj iz pripremljenih bunkera osuo vatru.
Izgleda da su Nemci planski pustili naše jedinice da uđu u njihovu zasedu. Iz nemačkih bunkera vatra je otvorena kad su naši drugovi bili na dvadeset metara od njih. Razvila se ogorčena borba, bilo je naređeno da se teška oruđa dovedu u prvu borbenu liniju, kako bi paralisala dejstvo nemačkih bacača i brđana koji su tukli neobično precizno.
Posle pola sata borbe poginuo je Sava Kovačević ispred samih nemačkih bunkera na Ozrenu. On je primetio jedan nemački bunker i taman je povikao: »Naprijed, drugovi, pred vama je vaš komandant!«, potrčao sa svojim kuririma nekoliko metara, a zrno iz nemačkog bunkera pogodilo ga je posred čela. Pored njega je poginuo i njegov sinovac Dragan. Đido je bio petnaestak metara udesno od Save i odmah je dotrčao do njega da mu iznese oružje.
Borba je nastavljena svom žestinom. Na mestu gde je Sava poginuo palo je na desetine naših drugova. To je bio brisani prostor. Posle smo se povukli ulevo i tu sreli Dragišu Ivanovića.
Rešcno je da se snage pregrupišu i izvrše novi pokušaji prodora preko Hrčavke. U slučaju da ovi pokušaji ne uspeju, odlučeno je da se naše jedinice u manjim grupama probiju kroz nemačke linije, a novo sabirno mesto je naznačeno oko Trnavskih Jezera ili Izgora.
U toku 13 juna nijedan bataljon nije uspeo da se probije preko Hrčavke, usled dobro izgrađenih nemačkih položaja. Ali, u toku noći nekoliko bataljona s Dragišom Ivanovićem se probilo i kasnije spojilo s Gligom Mandićem. Đido, Milutin, Radovan Vukanović, Mitra, Vesa
Masleša, Miša Pavićević, Gajo Vojvodić, Raja Nedeljković i jedna veća grupa rukovodilaca pokušali su da se probiju ka Gornjim Barama.
Oni su išli kosama, kroz šumu, dok su sve grebene bili poseli Nemci. Ispod jednog takvog grebena, iza jedne okuke, naši drugovi su se našli lice u lice s dva nemačka vojnika. Nisu hteli da pucaju, jer su nemačka odeljenja bila na grebenu, pedesetak metara iznad njih.
Ova dva nemačka vojnika toliko su bila preplašena, da od straha nisu smeli ni da viču.
U borbi, koja je nastala prsa u prsa, Đido je jednog Nemca ubio hladnim oružjem, a drugog je ubio Raja Nedeljković. U toku noći nastavljen je marš i pređena su oba puta koji vode od Suhe za Bare. U zoru, 14 juna, nalazili su se ispod Bara, a ispod njih je bila Sutjeska.
Drugovi su se sklonili u šumarke ispod stene na kojoj je logorovaio jedno jače nemačko odeljenje. Tu su čitav dan predanili. Lepo su čuli razgovore Nemaca, videli su kako su Nemci uhvatili dva partizana, kako su ih mučili i kako su ih najzad sa stene bacili u provaliju.
Nemci su slali patrole da ispitaju šumarak u kome su se drugovi nalazili. Radovan Vukanović i Obrad Cicmil bili su poslati u izvidnicu. Nemci su dolazili na pedeset metara do naših drugova, koji su s naperenim puškama čekali neprijatelja da se sasvim približi pa da otvore vatru.
U tom šumarku bilo je skriveno preko dve stotine naših drugova. Radovan Vukanović u ovoj situaciji pocepao je svoj dnevnik kako ne bi neprijatelju pao u ruke. To su uradili i ostali drugovi. Srećom, Nemci ih nisu otkrili.
Čim je pao mrak, u noći između 14 i 15 juna, kolona je krenula da se prebaci preko Sutješke, na putu za Izgore, odmah ispod mosta kod Suhe. Ovaj most je bio u rukama Nemaca. Noć je bila potpuno mračna. Kad su drugovi bili nasred Sutjeske, Nemci su otvorili na njih vatru sa svih strana. Prilikom prelaska Sutjeske drugovi su se držali za ruke da
ih voda ne bi odnela.
Vesa Masleša bio je pored Mitre. Nekoliko trenutaka pre nego što su Nemci pripucali, Mitra mu je šapnula:
»Sećaš li se, Veso, Bihaća, kad si rekao da je herojsko doba partizana prošlo i da
više neće biti ofanziva«.
Kad su Nemci otvorili vatru nekoliko drugova je palo. Đidi i Radovanu se učinilo da je tu pao i Vesa Masleša, jer su čuli kako je jedno telo pljesnulo u vodu posle prvih nemačkih rafala.
Posle rata, u leto 1948, obišli smo s drugom Đilasom Sutjesku i Krekove. Tu smo utvrdili da je na Krekovima bilo oko pedesetak nemačkih bunkera. Treća divizija bila je očistila skoro sve te bunkere, osim jednog ili dva. Sava Kovačević je poginuo pred poslednjim bunkerom.
Da je taj bunker bio uzet, proboj bi možda uspeo, jer dalje nije bilo nikakvih nemačkih utvrđenja.
Đido je prvi istrčao na drugu obalu, povikao: »Napred, drugovi!« i bacio bombu u nemačku zasedu. Noć je bila tako tamna da su drugovi izgubili vezu jedan s drugim. U mrklom mraku su se izmešali s Nemcima, pa nisu smeli da pucaju da ne bi ubili nekog svog.
Radovan Vukanović je u mraku najašio na nemački »šarac« koji je nastavljao da dejstvuje između njegovih nogu. On je lupio Nemca po lobanji i nastavio da se probija. Dok se puzao uz jednu stenu primetio je jednog druga. To je bio Milutin.
Tu na Sutjesci drugovi su se razbili u nekoliko grupa. U toku 15 juna pokušavali su da se probiju kroz prašumu u Perućici u pravcu Izgora, ali su Nemci već bili zaposeli kose i nekoliko grupa se moralo vratiti.
Đido, Mitra i još nekoliko drugova naišli su na jednu nemačku zasedu i bili su primorani da izmene pravac. I Milutin i Radovan su se morali vratiti. Zavukli su se u gusto lišće i tu proveli čitav dan. Tu Su naišli na jednog konja, zaklali ga i najeli se živog mesa. Sutradan su tek uspeli da se probiju u pravcu Izgora.
Toga dana neprijatelj je povukao sve svoje jedinice s okolnih položaja. Đido se takođe probio do Izgora. Usput, na jednoj steni pod njim se odronio kamen. Tako se Đido survao niz jedno točilo i prevrtao niz kamenje punih trideset metara. Srećom, nije bio ozbiljnije povređen.
U Izgorima se bilo okupilo nekoliko stotina naših boraca. Na savetovanju bilo je odlučeno da Milutin prikupi sve naše ljude i krene s njima u Crnu Goru, a Đido i Radovan Vukanović da odu do Vrhovnog štaba i podnesu izveštaj o situaciji. Posle nekoliko dana, s jednom grupom od četrdeset drugova, Đido i Radovan su krenuli.
Nemci su bili napustili Sutjesku, ali su se pojavili četnici, koji su ubijali naše ranjenike, tražili zakopano oružje, kupili konje i stoku. Naša kolona je prošla pored Sutjeske, Đido je pokušao da nađe leš Vese Masleše na onom mestu ispod mosta kod Suhe, ali ga nije mogao naći.
Pored reke su ležali leševi naših drugova koje su Nemci pobili. Lica su bila crna, koža se odlepila od prstiju, a na mnogim lobanjama videle su se rupe od kuršuma iz nemačkih pištolja. Nailazili su na grupe od po petnaest do dvadeset ranjenika kako leže jedan pored drugog. Oni su tu pali kako su ih Nemci streljali.
Usput su sretali i pojedine naše ranjenike koji su izmakli ispred nemačkih pištolja i četničkih kama. Doznali su da je drug Luka Vučinić, komesar čete u Petoj brigadi, ostao živ, a otac mu je bio obavešten da je poginuo.
Luka je bio teško ranjen i pao je nedaleko od Save Kovačevića. Drugovi su mislili da je mrtav, pa su ga prekrili šatorskim krilom i ostavili. Nemci su posle došli na to mesto, ubijali iz pištolja naše ranjenike, ali Luku su nekako mimoišli. On je, posle, u noći, došao k sebi i
otpuzao do Sutjeske.
Tu je naišao na jednu bolničarku koja ga je pazila punih deset dana, pronašla je i neku kravu, muzla je svaku noć, pa se tako Luka otrgnuo od rana.
Pronađen je bio i Savin grob. Seljaci iz Vrbniče su zakopali Savu na istom mestu gde je i poginuo.
Đido se vrlo brzo prebacio do Istočne Bosne. Odmah je naišao u selima na staru partizansku vezu. Uprkos svih napora Nemaca, ustaša i četnika, uprkos svih žestokih ofanziva, ipak nisu mogli da unište u narodu našu organizaciju. Mladi seljaci sprovodili su Đidinu grupu od sela do sela, davali im hranu, tako da su se drugovi brzo pojavili na
Glasincu.
Đido je čuo da se tu nalazi neki poručnik Đokić, komandant Rogatičke četničke brigade. Došao je s njime u dodir i čak su se sastali. Đokić je bio u engleskoj uniformi. Đokić je nameravao da pobije Đidu i ostale drugove, ali u tome nije uspeo.
Đido je nastavio put ka Vrhovnom štabu. Na Glasincu su drugovi patili od gladi. Đido je jednog dana ubio zeca u trku s otstojanja od 200 metara, a odmah zatim još jednog,
pa su tako utolili glad.
Druga divizija dobila je nalog da s ove prostorije krene na sever i prekine prugu Tuzla — Doboj, a posle, eventualno, da napadne Tuzlu, ako uslovi budu zreli za tu akciju.
Iz Zvornika jedan domobranski pukovnik nam nudi pregovore, hoće da se preda zajedno s celim garnizonom. Ali, izgleda, da je ovo samo njegov trik kako bi dobio u vremenu dok mu ne stigne pomoć od Nemaca. Dobili smo vesti o novim koncentracijama Nemaca u okolini Tuzle.
Hoće Hitler da nas uništi ne znam već po koji put. Pre neki dan je nemačka komanda objavila u svom dnevnom ratnom izveštaju da nas je uništila u Crnoj Gori, pa će sada
morati nove kominikeje da izmišlja.
NEDELJA, 4 JULI
Kladanj. — Arso, Lola, Vlado Popović pojaviše se danas. Slatko se izgrlismo. Zdravi, jaki. Mi pored njih prave senke. Lola mi kroz zagrljaj reče da su krajiške jedinice, koje su nam pošle u pomoć sa severa, napravile veliki uspeh. Peta divizija je razrušila prugu Sarajevo — Brod na dužini od trideset kilometara i zauzela rudnik Kakanj, najveći rudnik uglja u Pavelićevoj državi.
Davao je 120 vagona uglja dnevno. Zenica će morati da uspori rad. Pavelićeve železnice su izgubile svog glavnog snabdevača ugljem.
Arso je pun zdravlja. Čudi se kako smo mi svi toliko oslabili. Reče da je Peta divizija sada dobro. Inače je i ona mnogo propatila od pegavca. Pitam Arsu kako je bilo u Sloveniji. Veli da je jedinstvo naroda primerno. Naših trideset vojnih rukovodilaca, koji su otišli u Sloveniju s Arsom, dobro su se pokazali.
Vlado Popović mi gleda ranu. Kaže da mi temperatura dolazi od gelera koji je verovatno u glavi. I dok geler ne izvadim neću se osloboditi vatre. Vlado je doneo ustaške novine iz kojih vadim ovaj isečak o Petoj ofanzivi:
»OPKOUENE MOSKOVSKE BANDE U CRNOJ GORI
njemačke, hrvatske, bugarske i talijanske čete zadaju smrtonosne udarce odmetnicima — Osvojenje Zabljaka
x. ZAGREB, 17 lipnja. (TP)
U zamašnom podhvatu, koji se sada odvija u crnogorskim brdima, a svrha mu je uništenje komunističkih bandi, koje teroriziraju ova područja, postignut je odlučan trenutak.
Njemačkim divizijama koje operiraju zajedno s hrvatskim, bugarskim i talijanskim jedinicama, pošlo je za rukom zatvoriti poslednju luknju u obruču, koji više nije osobito obsežan, a u kojem su ove bande obkoljene, pa im nema više nikakve nade da će izbjeći.
Kraj ogromnih teškoća s obzirom na područje gdje nema nikakvih puteva ni cesta, što iziskuje od četa krajnje napore, ove će operacije trajati još neko vrieme, dok konačno ne bude sasvim uništen neprijatelj, koji se žilavo bori za život.
Izhod je međutim sigurniji, pa se već opažaju jasni znakovi panike i očaja unutar obruča. Kod boljševičkih bandi, koje su njemačke, talijanske, hrvatske i bugarske čete obkolile u crnogorskom kršu opažaju se mjestimično već pojave razpadanja. Naši su lovci i gorski lovci tokom operacija obkoljavanja protjerali neprijatelja na najviše gorske postave i zadali mu osjetljive gubitke u borbama, koje traju kroz tjedne uz najteže vremenske i terenske okolnosti.
Oslobođenjem Žabljaka izgubile su bande na crnogorskom području jedno od svojih poslednjih velikih uporišta. Relativno brzo napredovanje naših četa nisu bile u stanju zadržati stotine zapreka od prevaljenih stabala, koje su gusto poredane i razrovane ceste, često puta do 30 metara širine.
Zarobljenici i prebjezi, koji prilaze u sve većem broju potvrđuju u svojim izjavama velike gubitke bandi.
Obkoljeni neprijatelj vuče za sobom na bijegu samo bolesnike od tifusa oko 4.000. Jedna njemačka jedinica, koja je djelovala na najtežem borbenom odsjeku, nabrojala je u jednom danu preko 500 mrtvih neprijatelja.
Ratni izvjestitelj
Hans Kenig.«
PONEDELJAK, 5 JULI
Kladanj. — Opet nam Nemci ne daju mira. Prvo je jutros naletelo desetak aviona. Bilo nam je odmah jasno da su operacije u toku. Tek što su se avioni udaljili, čula se paljba u samoj varošici. To su dva velika nemačka tenka ušla u Kladanj. Do nas nisu mogla da prodru, jer
samo uzani sokaci vode iz grada do ovog predgrađa. Tenkovi su se zadržali u gradu sve do podne, pa su se posle povukli.
Naše jedinice su bile otsekle pešadiju od tenkova, tako da Nemci nisu mogli da zaposednu
Kladanj pri prvom naletu.
Oko tri posle podne krenuli smo za Brateljeviće. Pred mrak smo stigli u ovo selo. Ono je bilo bombardovano prošle noći. Nemci su u poslednje vreme uznemireni zato što poneki engleski avion dolazi do nas pa nam baca municiju i sanitetski materijal. Da bi engleski avion znao gde da baci teret, mi obično pravimo znakove od vatre.
Zato Nemci noću šalju bombardere da motre ima li gde vatri. Prošle noći zapalile su se neke kuće u Brateljevićima, a Nemci, videći požar, pomisle da su znaci za Engleze, pa počnu da bombarduju jadno selo.
U Brateljevićima se nismo dugo zadržali. U jedanaest noću naređen je pokret preko Konjuh Planine. Danas mi je Veljko Ilić dao svoga konja, jer me je temperatura toliko iscrpla da se jedva krećem. Konj je prilično star, ne vidi na jedno oko, nema ni uzde, pa ga gonim nogama.
Ako treba da ide levo ja ga desnom nogom čvrknem po njušci. Marko je odredio jednog druga iz Prve dalmatinske brigade da mi usput pomaže.
Marš je bio neobično naporan, išli smo niz urvine, po stazicama kojima već davno nije prošao ni pešak, akamoli konjanik.
Najgore su grane. Svakog časa može da te lupe po glavi. Vlado Popović je jahao ispred mene i uvek bi mi doviknuo: »Grana!«, da bih se na vreme sagnuo. Posle devet sati stigli smo u selo Milenkoviće, odnosno u zaselak koji se zove Šubašići. Vlado Popović mi je izmerio temperaturu. Preko 39 stepeni…
Lepo je sada žive ti, i doživeti osvetu nad fašizmom, pronaći one zveri avijatičare koji su 9 juna na Milinkladama ubili Olgu. To me je stalno zaokupljalo u ovoj vatri.
UTORAK, 6 JULI
Milenkovići. — Stari je naredio da preko dana niko ne sme da ostane u selu kako nas avijacija ne bi iznenadila. Zavukli smo se u neke stene iznad sela.
Temperatura mi je malo popustila, pa sam pisao »Dnevnik« o prošloj noći. Seta me stalno guši. Posle se ponovo podigla, ležao sam na jednoj steni, na jakom suncu, i u bunilu sam razumeo tek poneku reč druga Marjana Lekića koji mi je govorio da je bio učitelj na Magliću
nekoliko godina i da je lečio tuberkulozu lekovitim biljem.
Veli da je znao 63 trave koje čovek može da jede, pa kad je bio politički komesar bataljona uvek je svojim borcima mogao da pokaže najhranljivije gorske trave. Da li ima trave za sepsu?
U bunilu mi izlaze slike operacionog stola i lekara u belim mantilima. Sanjam da sam na Krimu i lekari mi vade četnički geler iz noge i nemački geler iz glave. Predveče me je
probudio Lola i pomogao mi da siđem do sela. Slušao sam posle preko engleske radiostanice poslednje vesti. Hitler je otpočeo žestoku ofanzivu kod Kurska. Kad je mrak potpuno pao krenuli smo dalje.
SREDA, 7 JULI
Glavešina. — Nemci će poludeti — nigde ne mogu da nas nađu. Juri »Vražja divizija«, ali udara u prazno. Čitavu noć smo išli i taman se smestili pred jednu kuću u selu Glavešini, kad nas orosi dobra kiša.
Digli smo se bunovni posle posla sata teškog sna i tražili gde bismo se mogli skloniti. S drugog kraja sela dotrčao je telegrafist Veljko i predao nam radiogram Prve divizije. Koča je zauzeo Zvornik izvanrednim manevrom. Mi smo imali svega nekoliko mrtvih drugova, a ustaše preko hiljadu ljudi izbačenih iz stroja.
U neprijateljskim redovima nastala je panika, pa su preko zvomičkog mosta u buljucima bežali na srbijansku obalu, dok ih je Prva proleterska dočekala koncetričnom mitraljeskom
i bacačkom vatrom.
Ova vest je izazvala veliku radost.
ČETVRTAK, 8 JULI
Metilj (Riječica). — Naš Fića je poginuo, poginuo je na pragu Srbije, gledajući u žutu srbijansku pšenicu, poginuo je na domaku Srbije on, koji je uvek govorio:
»Lepo je biti Srbin, ali teško«.
Izlazio je iz Zvomika kada ga je belogardejski metak pogodio. Išao je na čelu jedne naše manje kolone, pa kad su naišli drugovi mislili su da mu je pozlilo, rana se na prvi pogled nije videla. Unutrašnje krvoliptanje izazvalo je smrt. Tako je Prva divizija izgubila svog politkoma Fiću, obućarskog radnika iz Beograda, koji je uvek hrabro gledao neprijatelju u oči.
Godine 1940 uhvaćen je na jednom brodu na Dunavu s koferom ilegalnog materijala. Vujković i Kosmajac su ga mučili, prebijali da im kaže ko mu je dao taj materijal. A kofer mu je bio predao Marko. Fića je stavio do znanja dželatima da želi da im nešto saopšti. Oni su mu izvadili krpu iz usta, a on im je mirno rekao:
— Ja sam komunist i neću ništa da vam kažem!
Kad je buknuo ustanak u Srbiji Fića je bio član Glavnog štaba za Srbiju. Sećam se dobro njegovog govora u Dulenima, kraj Kragujevca, kada je Kragujevački odred polagao zakletvu. Držao je u ruci zastavu i rekao:
— Kucnuo je čas da se možemo pod ovom zastavom boriti s oružjem…
Fića je mnogo pazio na ljude. Kako je samo pomagao ranjenike. On je lično obezbedio jednu pošiljku od preko 12.000 kilograma žita iz Sandžaka za naše bolnice između četvrte i Pete ofanzive. Sada nam i njega ubiše.
Kladanj je opet u našim rukama. Nemci su ga napustili i ostavili u gradu neke ustaše, a Sedma divizija je poslala jedan bataljon i grad je brzo očišćen. Zato smo danas pošli po danu za Kladanj. Kako je lako danju putovati. Prešli smo put za polovinu vremena manje nego kad smo noću išli. Zanoćili smo u Brateijevićima.
Nemamo radioaparata i slušamo vesti na radiostanici engleske vojne misije koja je s nama.
Vatra me je opet stegla, preko 39 stepeni, ali sam odjurio do Starog, Đide, Marka i Crnog da im javim radosnu vest:
— Saveznici se iskrcali na Siciliji!
Svi su se uzbudili. Brzo je izvađena geografska karta Sredozemlja.
Počela je diskusija. Đido je razmatrao pravce nadiranja saveznika. Marko je rekao da će Italija za dva meseca od danas biti izbačena iz stroja.
Crni podvlači da ovo ne znači da je otvoren drugi front. Stari je pozvao englesku misiju na večeru i nazdravio je pobedi savezničkog oružja. Legli smo u dvanaest sati, a ustali smo već u dva.
PETAK, 9 JULI
Kladanj. — Opet smo došli u naše stare kuće u Plahovićima, na periferiji Kladnja. Englezi su spustili još pre nekoliko meseci jednu grupu od tri padobranca južno od Majevice, pa su se oni povezali s našim partizanima u Šekovićima. Ta grupa je sada stigla do glavne engleske misije koja stalno ide s Vrhovnim štabom.
SUBOTA, 10 JULI
Kladanj. — I Bugari su se tukli protiv nas na Durmitoru. O tome piše ustaški »Hrvatski narod« od 6 jula:
»BUGARSKI VOJNICI NA DURMITORU
Prvo uspješno sudjelovanje bugarskih vojnika u borbi protiv boljševizma pozdravio je cieli bugarski narod
(Od našeg redovitog dopisnika)
SOFIJA, 6. srpnja. Ovdje je odlikovan bugarski general Asen Nikolov njemačkim željeznim križem prvoga stupnja.
Ovo je odličje došlo nakon uspješne suradnje jedne bugarske pukovnije kod težkih planinskih borba u Crnoj Gori. Bugarsko je novinstvo s najvećom pažnjom bilježilo tok ove borbe, a s posebnom radošću je iztaknuta činjenica, da se uz državne zastave ostalih naroda, na Durmitoru zavijorila i bugarska državna zastava nakon osvojenja najvišeg vrha.
Ratni izvjestitelji, kako bugarski tako i njemački, napisali su nekoliko reportaža iz razdoblja borbenih djelatnosti, kada su bugarski vojnici nastupili protiv Titovih „brigada”. Bugarska je pukovnija na mjesto borbe došla nakon pet dana napornoga puta iz Srbije, a sastavljena je bila uglavnom iz pričuvnih godišta.
Borbenost Bugara došla je do punog izraza. Ovo je vriedno iztaknuti kao vrlo značajnu činjenicu, obzirom na promičbu u neprijateljskim taborima, gdje je sada ovo ratno krštenje bugarske pukovnije izazvalo najveći bies.«
Međutim, Bugari su se dobro držali. Pop Vlado priča da je stari potpukovnik Knežević (koji je posle Pete ofanzive ostao u Sandžaku kao gerilac, gde je proveo i zimu 1942 — 1943) poslao jedan izveštaj u kome veli da su Bugari veoma dobri. Kad naiđu na narod sklanjaju ga sami u šumu i vele:
»Bratke, bratke, u šumu, idu Nemci«.
Ni od koga ne traže propusnicu, ne ubijaju, ne pale.
O našem uspešnom probijanju u Petoj ofanzivi čuje se i u inostranstvu. To je posledica velikih pobeda koje smo izvojevali u poslednjim ofanzivama. Radio Njujork prenosi pisanje nemačke štampe o našem upornom otporu. Sinoć sam slušao Radio Njujork, emisiju »Glas
Amerike«.
A evo šta je juče kazao nemački radio u emisiji za Nemačku:
Gorski karakter Crne Gore otežava operacije i napreže trupe do maksimuma. Jedinice SS stoje nasuprot fanatika najvećeg lukavstva koji su navikli na gorsko ratovanje. Neprijatelj ima preimućstvo što pri odbrani koristi pogodnost terena.
S malo pušaka on može da kontroliše veliko područje s odabranih uzvišica, dok je sam dobro sakriven iza stenja. Ovaj protivnik bori se žestoko i lukavo. Dva mitraljeza i eksploziv brane gnezda koja se mogu primetiti samo iz neposredne blizine. Naši brdski lovci najelitnijih SS trupa padaju pod vatrom neviđenog neprijatelja.
Od granata bačenih iz blizine ostaju praznine u našim redovima. Neprijatelju pomažu nevidljivost i lukavstvo. Njegovi vojnici se ne predaju.«
NEDELJA, 11 JULI
Pokret. — Jutros rano posetili su nas avioni i bacili nekoliko bombi. Pred podne, oko jedanaest sati, opet dođoše. Ovog puta je bombardovanje bilo ozbiljnije. Sklonili smo se u neke stene iznad samog sela.
Posle podne u tri počeli su da biju zaselak u kome smo se nalazili. Iznad samih naših glava profijukaše tri bombe i udariše u potok. Strašno je to osećanje. Srba je skočio za stenu da se zakloni i pao na mene. Naši ljudi se nisu sklanjali, sedeli su po kućama. Mislili su da bombarderi više neće doći. Jedna manja bomba pogodila je kuću u kojoj su bili doktori Gojko i Kraus.
Tu je poginuo jedan drug iz Pratećeg bataljona, a drugom je naprsla lobanja. Vidi mu se mozak. Bilo je još ranjenih.
Pred sam mrak pošli smo ka Vlasenici. Osam sati marša. Teško je podnositi noćne marševe. Klatio sam se na konju čitavu noć. Lutali smo prilično.
PONEDELJAK, 12 JULI
Turatici. — Još jedno pusto selo u ovoj pustoj Istočnoj Bosni. Teško je prolaziti ovim krajem. Bogat je, lep, ali bez ljudi. Za to su se postarali Dražin komandant Dangić i Pavelić.
Ono malo sela što su čitava, ostala su bez muških glava. Jedan deo je još prvih dana poslat na Istočni front, drugi u razne Pavelićeve legije. Ni Srba nema mnogo. Prosto jeza hvata
od ovih drvenih kuća s provaljenim krovovima, zagađenim sobama, korovom koji hoće sve to da pokrije.
Dvanaest nemačkih aviona tuklo je negde oko Vlasenice. Naše pusto selo nisu dirali. Neki bataljoni Prve brigade zapali su u teške borbe kod Caparde, mnogo je Nemaca pobijeno, ali mi smo imali oko 100 drugova izbačenih iz stroja. Nemci nadiru takođe ka Šekoviću gde se
nalaze jedan deo naših ranjenika i Nazor.
Šesta bosanska brigada mobilisala je preko hiljadu novih boraca iz Birča, starog partizanskog gnezda. Vida narod naše rane posle Pete ofanzive. Ima sada šesta bosanska brigada daleko više boraca nego kada je pošla u ofanzivu.
Večeras nam dolaze engleski avioni. U poslednje vreme počeli su da nam nešto malo više šalju materijala, ali ipak vrlo malo. Neke naročite materijalne koristi nemamo, ali dobro nam politički dolazi, naročito u ovom kraju.
Nastavak na:
